NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Svete tajne (krštenje, venčanje, pričešće, ispovest ...) » Često pričešćivanje

Često pričešćivanje

Pitanje:
Poštovani Oci Bog vam pomogao, Mi živimo u inostranstvu i skoro smo se oboje za veru nanovo probudili posle preduge hibernacije pod raznim neoprostivo glupim sebičnim izgovorima, i desilo nam se da čitanjem štiva postavljenog na vašem divnom dušekorisnom veb sajtu, počesmo da revnosnije nego ikad poštujemo sve Crkvom propisane postove, a pod uticajem pisanja Svetih naših Otaca nam raste i shvatanje neophodnosti pričešćivanja tj. prisajedinavanja Svetom Telu i Krvi Hristovoj koje On predade za spas svih nas na Golgoti, na Časnome Krstu… Problem se pojavio kada smo našem lokalnom parohijskom svešteniku izrazili želju da pošto ionako postimo svaku sredu i petak (kada je to propisano) , da bi hteli i voleli da se i pričestimo svetim Tajnama Hristovim na svakoj Liturgiji. Dobili smo odgovor od reči do reči da ‘se to nekada u prvobitnim Hrišćanskim zajednicama praktikovalo, a da to više nije običaj’, i da ‘ako već hoćete tako onda postite 7 dana (ovo podvlačim) ‘, a kao razlog za to je ‘da se ne prelestite i ne osećate posebnim od drugih’… Napominjem da se na žalost gde živimo malo ljudi i u vreme velikih postova pričesti, kao i to da iako smo pokušavali, nismo uspevali da se približimo inače mladom svesteniku, iz čega je jasno da nas on ni ne može znati dobro da bi konstatovao eventualnu prelest gordosti i uzvisavanja nad drugima…Da je sreće da se svi u Crkvi svake Nedelje pričestimo, mi bi bili mnogo srećniji, a o nameri da budemo drugačiji zaista nema govora, jer ‘ko se uzvisi uniziće se’, istinito kaže Bog Naš. Da li smo mi dobro razumeli da imamo pravo da se pričešćujemo i van 4 propisana posta, ako držimo sredu i petak u postu, kao što i činimo? I kako da se postavimo na odrapljenih 7 dana, kada bi ovo zapravo značilo da pripremajući se za Pričešće sledeće nedelje, moramo da počnemo od ove obzirom da to skupa čini 7 dana? To bi onda značilo svake druge nedelje? Supruga i ja znamo da se naši monasi, dakle najsvetiji među nama, pričeste i po nekoliko puta u nedelji, pa kad njima koji se ne mogu sa nama po grehu ni uporediti to rade tako često, koliko je pre onda nama svetovnjacima zaista nasušna potreba prisajedinjavati se Telu i Krvlju najsvetijom? Postoje ovde i Ukrajinska i Ruska i Američka Pravoslavna Crkva, ali mi smo Srbi, kršteni u Srpskoj Crkvi, pa nam nije baš jasan naš sveštenik kada nas ovim faktički odbija od Svete Čase, a kažem niti nam je duhovnik, niti nas zna dovoljno da bi se brinuo da se ne prelestimo? Izuzetno bi nam značilo pojašnjenje i savet za naš problem. Unapred hvala, neka vam Gospod pomogne da ne klonete na Svetosavskom online projektu. Ne bi se potpisivali, niti rekli u kojoj smo zemlji i gradu, jer znamo da mnoge oči ovo gledaju i ne želimo da smo uzrok nikakvim raspravama u našoj CSO.
N.N


Odgovor:
Dragi, Pričešćivanje tela i krvi Hristove nije OBIČAJ! Ni onda ni sada, niti u buduće.
Ovo vaše a i mnoga druga pitanja potvrđuju postojanje ogromnog problema koje se ogledaju u nepoznavanju pastirstva današnjih pastira. Nije to ni neki individualni problem koji je vezan za ličnu aroganciju, nego institucioni, koji je posledica uzroka lišavanja slobode Crkvi koja se desila pre jedno 70 g., i čak ranije, i naravno stari uticaj latinskog shvatanja odnosa čoveka prema Bogu.
Sveštenik nije vlastnik pretvorenih sv. darova u telo i krv, nego je tu da nosi svoju službu prepoznavanja svoje pastve, i vidi ko je spereman za pričešće, a ko nije. Pričešće je stalno overavanje našeg normalnog i prirodnog statusa u Crkvi. Sveštenik ima svoje poslušanje da se upravlja predanjskim crkvenim iskustvom kada o ovome govorimo, a posebno tipikom i kanonima, a ne «običajem». Običaj i «praksa» je za živu crkvenost uvek bio problem. To što vaš sveštenik predlaže NIGDE nije u Crkvi primenjivano kao neko zapisano pravilo, nego ga pravoslavno bogoslovlje još od pre veka ipo poznaje kao veliki negativitet.To što on predlaže je nedostatak ličnog bogoslovskog obrazovanja, ali ono nije uvek poslednji uslov za znanje, jer postoji i drugi način obrazovanja, a mi ga nazivamo crkvenošću. A ona rađa oboženost i bogoslove. Da taj sveštenik služi sve službe po tipiku (nezavisno od broja ljudi u na službama) , znao bi da u odrećene dane u sedmici, ili određene praznike Crkva STROGO zabranjuje post, a posebno strogi, t.j. na vodi.
Nešto što je ovde najtragičnije, a nažalost malo ko to primećuje, jeste da sveštenici koji na nepostojećim osnovama traže strogi post od sedam dana do pričešća, i to nekim «uobičajenim liturgičkim» iskustvom samo za vreme postova, prosto na prosto razučavaju pastvu da poste. Ruše njihovo saznanje o kanonskom postu a da ne pominjemo sam njegov teološki pojam! Da, ovo je žalosno iskustvo tipa: dragi brate, nisi postio četiri nedelje posta, e sada lepo odgladuj ovih sedam dana. I normalno je da će da odgladuju, da skinu tu obavezu sa vrata, i da posle toga razvijaju jedno bolesno razumevanje posta, da se on sada posle pričešća završava. To što je sveštenik tražio fino je odrađeno i onda se produži po starom. Zar mi ovde ne vidimo da upravo sveštenik legalizuje ovakvo ponašanje. Za svakog normalnog pastira važno je da kaže da je neopravdano kršenje posta velika smetnja za pričešće. Dok ovako oni prosto uče narod da se ne posti, i on se sve više i više na to navikava.
Kada sveštenik iznese svetu čašu i vama kaže: «So strahom Božijim i vjeruju pristupite», ako kod vas ne postoji nikakva smetnja on ne može da od vas traži, da se sa tim istim strahom od nje udaljite ne-pričešćeni. On mora da ima kanonski razlog za to udaljavanje, a ovaj koji vam navodi NIJE! Ispovest je odvojena tajna i mnogi je uslovljavaju za sveto pričešće što je potpuno ne znanje u odsutvu svakog smirenja. Vidite, vi možete da uradite najgore stvari, i da ih prećutite na ispovesti, i priđete čaši. Ispovest ne štiti svetu čašu nego poznavanje svoje pastve. Neki kroz ispovest prepoznaju nove ljude u zajdnici, i to je odlično, u tom smislu mi tražimo ispovest kao obvezu pred pričešće. Na toj osnovi da sveštenik ima povernja u vas, da to što govorite jeste istina, on mora da se pomiri sa saznanjem da nemate nikakvih smetnji. Dakle on vas pričešćuje na poverenju. A ako on primeti vaš neprirodan i bolestan odnos u zajednici (što je vrlo lako) njegova je obaveza da vam do pokajanja zabrani prilazak čaši, dok za sve ostalo sve zaivisi od vas. Mi verujemo vama da ste se pripremali (molitvano pravilo i sl.) za pričešće ali ne znamo. I zato se čita molitva da vam «ne bude na sud ili osudu», i ona je poslednje proveravanje vaše savesti. Dakle, ipak je vaša poslednja odluka da li ćete prići čaši ili ne, a ne sveštenoslužitelja. Da je sveštenik siguran u čedo koje se pričešćuje Crkva ne bi nikada uvela ove reči ukazivanja na njegovu krajnju i poslenju odgovornost.
Ako 228 pravilo Nomokanona kaže: «Oni koji pravilno žive i poste sredom i petkom preko godine (i sve druge postove) , treba da se pričeste svetim tajnama», onda sveštenik nema pravo da vam predlaže post u vreme kada mu nije, i kada ga Crkva ne traži. To je samo samovolja zasnovana na tradicionalizmu koji nema ničeg zajedničkog sa liturgičkim bogoslovljem.
Molim vas pogledajte jedan moj duži odgovor koji je upravo odgovor i na vaše pitanje. Evo linka
http: //svetosavlje.org/pastir/index.php? did=24&qa=735
U Hristu Vaš
oLjubo

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *