Често причешћивање

Питање:
Помаже Бог. Као и човек који поставља питање на линк-у http: //svetosavlje.org/pastir/index.php? qa=715 и ја сам у недоумици иако сам прочитао вас одговор оче Србо. Ви не одговористе да ли постоје струје које различито мисле по питању честог (а често и сталног) причешћивања а ја видим да их има јер ви тврдите једно (да се треба стално причешћивати (тема захтева детаљно објашњење али га не налазим) а док има пуно манастира који се на пример не слажу са тим мишљењем. Као на пример Црна Река код Пазара, Липовац код Алексинца и… занима ме и то шта по вама може омести човека да се причести по том становишту да се треба стално причешћивати? Значи шта он може урадити и да то буде разлог да не приђе Чаши а десило се током ноћи или јутра пред Причешће или претходних дана? Молим вас мало опсежнији одговор! Свако добро.
Зоран


Одговор:
Драги Зоране, Љуба Костиħ је заиста поставио лепо и важно питање (на: http: //svetosavlje.org/pastir/index.php? qa=715) . Мислим да је веома добро и тачно описао данашње стање и недоумице око причешħивања. Ја сам му одговорио како сам знао и умео, жао ми је ако то није довољно добро. Признаħеш, тешко је навести све примере и случајеве, детаљно и опсежно набројати “шта све може омести човека да се причести”. Мислим да би списак грехова био предугачак и неби служио на неко велико добро, јер би се увек могао наħи неко ко би још нешто додао или одузео. Заиста, постоје различити савети и мишљења по питању чешħег или ређег причешħивања. Али, ја то не бих назвао “струје”, иако сам свестан свих “подела” (намерно стављам под знаке навода, јер их сматрам насилним и вештачким поделама) које тренутно владају у нашој Цркви. Мислим да их неби требало подгревати “говором мржње” који се често може чути са обе стране ових подела. Свети Оци нису тако говорили. А ми овде говоримо о Причешħу, а не о променама у Литургији, новим учењима о “смртној природи душе”, екуменизму, схватању улоге епископа, новом календару, и другим новотаријама које тренутно разарају и оно мало вере што је остало у нашем народу.
Ако се држимо наше теме о причешħивању, ја таква различита мишљења небих назвао “струјама”. Одрастао сам у Цркви (отац ми је био професор богословије) , боравио сам у много манастира у земљи и свету (од Србије преко Хилендара, све до Јерусалима и Синаја) , у последњих 40-так година (сада ми је 54) разговарао сам и дружио се са много монаха, свештеника и духовника, и знам добро да је и тада, пре ових новотарија, било различитих савета и мишљења. Али, то није проблем. Проблем настаје када се све то рационализује, анализира и постави на некаквој схоластичкој “богословско-научној” основи, па се онда запне око тога ко је паметнији, ко је више прочитао и чуо и ко је више информација набројао. То је онда проблем који се не може решити без смирења, послушања и покајања у правој вери. А управо ово троје је потребно да би се причешħивали.
Јуриј Максимов каже, “Оци су говорили: Онај који се моли јесте богослов, и онај који је богослов, тај се моли. Другим речима, богословље постоји онда када се храни живим искуством Божанског Причешħа, када је укорењено у духовном животу Цркве, када је изражено животом богослова. Ван ове заједнице, све је странпутица. Богословље ради богословља није никакво богословље, или је евентуално некакав апсурд – богословље без Бога! Јер, богословље никада није безопасно, а нарочито за оне који измишљају новотарије и играју се некаквог интелектуалног богословља. Као што и Св. Григорије Богослов говори: Кажем ти да није за сваког да говори о знању Бога. То није лако приступна делатност, она није за људе, везане за земљу. ^ак бих додао да није могуħе говорити о знању о Богу, не увек, не са сваким, не о свему; мораш знати када, са киме и о чему. Према томе, није приступно свакоме, веħ само онима који су посведочили себе и провели своје животе у созерцању и, изнад свега, који су очистили своје душе и тела или се бар труде да их очисте. Јер, за нечистог није безбедно да се дотиче чистога, као што није безбедно за некога са слабим очима да гледа у сунчеве зраке.”
Одакле разна мишљења и савети по питању чешħег или ређег причешħивања? Мислим да је то стога што се и сами духовници разликују по својим даровима: неко је бољи у посту, неко у молитви, неко у смирењу и послушању, и тако даље. Грубо речено (нека ми опросте на примеру) , ако би упоредили духовног оца, на пример, са лекаром, терапеутом или тренером, који се брине о физичком здрављу, можда би се могло наħи неке сличности. Наиме, као што ħе разни тренери примењивати разне методе, а све са циљем да добију најбоље што се може од дотичног човека, тако и духовници. Сви ħе се сложити да је причешħивање заиста неопходно за наше духовно здравље, за спасење и вечни живот. Али ħе се поједини разликовати у томе када и колико пута ħе својој духовној деци саветовати да приступе Светој ^аши. А то је због тога што желе да их што боље припреме и да из њих извуку најбоље и највише што се може. И сваки духовник ħе бити у праву, јер је сваки од њих добар на свој начин. Јер, и спортисти се морају држати једног тренера и његових метода. Савети разних тренера могу пре збунити него помоħи некоме ко жели да победи. А вежбање под наџором једног тренера доводи до добрих резултата. Нама остаје да пронађемо онога у кога заиста имамо поверења и да се строго држимо његових савета, ако желимо да нас он води најважнијим путем спасења.
Не бих се стога, у овом случају сложио са Qубом, да “где се ко нађе, тако му се и проповеда Јеванђеље”. Један је Бог, једна вера и једно Јеванђеље. Ако могу да наведем још један пример: када су св. Серафима Саровског упитали шта је боље и корисније за човека, да ли да се више моли, или да чини добра дела, да се повуче у самоħу или да живи са људима и одлази редовно на молитву и Причешħе у парохијској цркви, и т.д. Он је одговорио од прилике овако: Пре него што сам дошао у манастир, ја сам се бавио трговином. Водио сам радњу са својим братом. Ми смо трговали оном робом од које смо имали највише користи. Некада је то било једно а некада друго, али од чега смо имали највеħу зараду, тиме смо се највише бавили. Тако је и у духовном животу. Ако видиш да од молитве имаш духовне користи, бави се више њоме. Ако ли од поста, добрих дела или нечег другог, бави се тиме од чега имаш највише користи.
Ето, мислим да је паметном и оволико довољно. Ако идеш тамо, молим те поздрави оце и братију у Црној Реци, замоли их да нас помену у својим молитвама. Посебно поздрави о. Дионисија у Липовцу, ако га видиш. Он је врло добар духовник, слушај га и неħеш се покајати.
Поздравља те, о. Срба

Comments are closed.