Питање:
Радим као новинар и спикер на једној локалној ТВ станици. Уређујем и водим емисију верске садржине под називом “Беседник”. Имам 25 година, ожењен сам, отац једног детета. Од малих ногу сам васпитан у духу православне вере и веома сам побожан. Желео сам да после ОШ упишем Богословију, али ме је отац у томе спречио. Сада сам одлучио да тај свој животни циљ остварим уписивањем Богословског факултета у Београду, који бих (због породичних обавеза) морао похађати ванредно, без предавања, само полагањем испита. Припремио сам целокупну документацију. У контакту са људима који на факултету раде доживео сам једно од највећих разочарења. Они су веома нељубазни, не желе да саслушају, једноставно, не желе ни на који начин да кандидату изађу у сусрет, па макар тај неко био из Врања. Цена једне године за ванредног студента (па макар он само долазио на полагања испита) је 50 хиљада динара. Ја због обавезе издржавања породице то не могу себи приуштити. Сматрам да људи који раде на Богословском факултету висином цифара школовања доприносе потпуној негацији наше вере и онога због чега је Господ Исус Христос дошао на земљу. Да ли постоји начин да ја остварим свој животни циљ? Ко ће пред Богом одговарати за оно што је неко учинио да би некога спречио да постане свештеник? Зашто тако? Зашто? Зашто… Молим Вас да одговор пошаљете и на лични e-mail, али и да га објавите.
Aleksandar
Одговор:
Драги у Христу Александре, На жалост, ја нисам сигуран колико могу да вам помогнем само због тога што одавно живим у иностранству па нисам у могућности да пратим све услове који су потребни за студирање богословља, а поред тога ја служим у другој помесној цркви. Нисам уопште знао да су данас цене школовања на нашем факултету тако високе? (А колико је то 50 хиљада? ) . Да би се студирало на богословском факултету у моје време се ишло преко надлежног епископа; прво се тражио његов благослов и затим се разговарало о условима и даљим плановима. Тешко је да се схвати шта се дешава у вашој епархији (разумео сам да сте из Врања? ) тако да ни сам не знам колико би вам била од користи жалба надлежном епископу или тражење његове помоћи.
Пут ка свештеничком позиву није лак, пре свега због искушења кроз која једна богочежњива душа пролази, јер наш непријатељ чини све да нас одврати од овог узвишеног позива. Зашто је тако скупо школовање и зашто се неки људи тако понашају, ја вам заиста не могу дати прави одговор (волео бих да упоредим цену школовања рецимо са природно-математичким факултетом) . Са друге стране, ја се сећам да је наше црквено школство деценијама једва састављало крај са крајем, а ондашњи систем ликовао са жељом да се што пре угасимо и пропаднемо. По богословијама једва смо се прехрањивали и одржавали личну хигијену, а и интересаната једва да је било – све је било нешто «исповедничко», а када смо се за време распуста враћали кућама, и тамо нас је чекало исмевање и понижавања. Није ни онда било лако, и то је био један крст који смо носили. Данас се, изгледа, тражи другачији.
Ја не бих одустајао од ваше намере, и ако кажете да сте од младих дана побожни, онда прихватите ово као једну духовну надградњу која треба још више да учврсти вашу веру. Ако Бог да да понесете благодат свештенства, биће још тежих ствари које треба да вам учврсте веру, а ако сте слаби, богме, онда ће да је и пољуља. Питања: «зашто, зашто, и зашто…» могу да вас прате до краја вашег живота, али једног неочекиваног дана сам Господ даће вам одговор. Дакле, ако издржите ова почетна искушења и нађете начина да их превазиђете, тада сте већ један велики испит положили који, на жалост, многи дипломирани теолози нису успели.
Не бих могао да се сложим да се условљавањем «великим цифрама» богословског школовања негира наша вера. Овде сте престроги! И СПЦ мора некако да функционише; њени професори који исто прехрањују породице морају имати нека примања, а ако су неки у свештеничком чину они се одричу парохијских награда, јер су стално обавезни у школама, а знајући да постоји огромна разлика између парохијских и професорских примања, и ти људи пројављују неку жртву за наше црквено школство. Треба поменути да се данашње академско школовање у СПЦ професионализује, а посебно после тога како је наш факултет постао део Београдског Универзитета (чујем да и Универзитет поставља неке услове) , мислим да ћемо морати да се прилагођавамо стандардима Универзитета.
Увек постоје начини да се остваре животни циљеви, али неки су тежи а неки лакши. Међутим, Вама као породичном човеку скоро ни један не одговара. Можете да одете у иностранство на школовање, али то тражи велика одрицања, јер морате да издржавате породицу. Обично се за свештенички позив опредељују младићи-богослови који су далеко од женидбе (тинејџери) , и њима је лакше јер су независни и слободни, и по интернатима они се формирају као личности без разниих животних притешњавања и породичних брига, и тада се лакше адресирају проблеми моралних вредности од којих су неке предуслов за ношење свете Тајне свештенства. Ви можете да одете у иностранство и потражите разне стипендије из разних фондова, или да за време школовања одрађујете те трошкове (као у семинарији Свете Тројице у Џорданвилу, САД) , али то је просто неизводљиво, јер како сами рекосте, од вас зависи ваша породица. Ја мислим да ваш случај не може да мења цео систем школовања, ма колико да он није савршен и да у њему постоје нељубазни или лоши људи (њих је увек било и биће) . Обично су богословије фундамент здравог знања и припрема за свештенство, а каснија теолошка студирања изискују ту академску страну, која може да буде и без духа, чак и сурова. Чини ми се да сте се суочили са том реалношћу крајње професионалног прилаза који не познаје изузетке и снисхођења, као и побожну жељу. Тога по богословијама нема (барем раније није било) ! Желећи вам мир у души и Божји благослов, ја вас искрено поздрављам с молитвеном жељом да у вашој намери некако истрајете.
о. Љубо
