Целивање и зараза

Питање:
Браћо и сестре православци, помаже Бог, 1) У вези ЦЕЛИВАЊА икона, крста, часе и сл. Мислим да заиста из здравствених разлога није добро ДОСЛОВНО целивати било које предмете јер се тако доказано преносе многе заразне болести. Као пример навешћу: Херпес симплекс (“грозница на уснама”) , Инфективна мононуклеоза, гастроентеритиси (са проливом и повраћањем) , цхеилитис ангуларис (“звале”) , хепатитис А и Б, пхарингитис и многе друге заразне болести. Поготову имајући у виду што је рецмо пре нас још хиљаду људи целивало икону коју и ми сад треба да целивамо. Ја заиста не могу прихватити ДОСЛОВНО целивање већ само СИМБОЛИЧНО тј. да се “правимо” као да целивамо икону, али да је не додирнемо уснама. Нек вас Господ благослови и да вам светог духа.
Др мед Радомир


Одговор:
Поштовни Др. Радомире, као човек који се бави медицином ви сте током њеног изучавања, као и данас праксом, открили да је човек састављен од сваковрсних бактерија, до те непријатне слике да уопште није препоручљиво да обични људи погледају у софистицизираније микроскопе. Били би ментално оптерећени тим визуелним сазнањем! Богословље одавно учи да смо ми – први ја па затим ви, и затим све човечанство, и остала жива твар – то наше тело у процесу умирања. Чујемо: смрт је око нас, али она је у ствари у нама! Богословље (теологија) има једини задатак да је објасни човеку, а ништа мање и дохришћанске религије су исто тако са посвећеном и опредељеном пажњом њу истраживале.
У Цркви нема ничег сурогатног, полуистинитог, уздржаног, полуактивног, формалног, магичног и сл., него све је реално и опипљиво, и истинито приказано. Смртан и болестан човек поред нас је сведок о Богу; и сваки појединачно он је копија Првообраза. Сваки светитељ на иконама јесте лични оргинал али завршна копија Првообраза; и када је неко јавно обожен и прослаљен, т.ј. као богоопштилац садржи ту животворну силу Божију, која оживљава, ми те људе називамо светима, јер су већ есхатолошки препознати као победиоци смрти. Њихови ликови (образи) носе силу Божију; и они често чине надприродне и необјашњиве ствари, чак и подизања из мртвих. Ти ликови и мироточе, и један од њих данас се налази у г. Филаделфији, у САД, ама их још по светом Православљу. Човек црквен и активан у Заједници – Цркви, увек ће са вером да прилази изображеном лику на икони, и из њега ће да црпи те Онтолошке благодати, које су изван времена и овог простора, а тако и изван нашег разума и логике. Оне нама људским речником нису објашњиве.
Питање које сте покренули и није неки проблем наспрам питања примања светог причешћа једном кашичицом, која на једној Литургији размења и по стотине уста – местом најсадржајинејм бактеријама. Црква постоји 2000 г., и њу је запљускивло време колера, куге и других мање или више озбиљних заразних болести, и ми не бележимо ни један случај; да опет поновим НИ ЈЕДАН случај, да се манастир – заједница, и по од више хиљада људи, заразио једном од тих болести, или пак парохије. А тада су се причешћивали тако често, скоро увек на светој Евхаристији. Када причешћујем народ у овом времену озбиљном од других опасно заразних болести, после причешћа том истом кашичицом благообразно уоптребљујем свете дарове, те остатке у светој чаши, што значи да је уносим много пута у моја уста. Так служим већ 22 – 23 године.
Ми данас кажемо: свето Причешће; свети крст; света икона; свете мошти; или кажемо: благодат свештенства када целивамо руку свештенослужитеља (епископа или свешетеника) . То значи да се ми сусрећемо са нечим надприродним, или пак “алатом” или проводницима Онтолошког где престају сви закони природе и наступа та есхатолошка нада на Живот без икада више умирања. А све ово што сам рекао небитно је наспрам ваше вере, да је у тој светој Чаши истинито тело Христово и исто тако крв Христова, која дарује “живот вечни” а не болест и смрт. Кроз њу ми сви постајемо ЈЕДНО у Христу, што је и мисија Цркве: “оне које си ми дао, да буду једно као и ми” (Јн. 17, 11) . Свака друга бојазан у вашој вери прави парадокс, када она постаје невера кроз коју се отуђујете од читавог ситема нашег спасења (теолошки речено: домостроја нашег спасења) . Тело и крв Христова по суштини питања не могу да трпе рационализам, јер је ван поимања као и времена и простора. Она су наша врата из смртног у бесмртно, из тварног палог у Онострано недокучиво! Ако ви не верујете да се причешћујете Христу (присједињујете) онда не прилазите ни светој чаши, нити крсту, нити икони. Без овог ваше присутство у Цркви је бесмислено и губљење овог врло кратког времена; а да у толерантнијем савету кажем да би то било ваше схватање Цркве секташко, које је настало на фундаменту протестатизма, које је управо одбацило Благодат и зачаурило се у библијском формализму.
Икона је “прозор у вечност”, у Живот, и сведок нашег обожења, и проводник онтолошких кретања нашем уму недокучивих. Питање бактерија и вируса пред том мисијом Цркве је бесмислено. Понајвише због нашег смртног стања у којем се већ налазимо. Икони светог Саве, или Николе срцем и мисаоно прилазимо овако: свети оче Саво моли Бога за мене грешног. А не са острашћеним мислима: ох, да ли је убоги Милисав, или грешна Радојка, ову икону до мене пољубила, са неком самообмањујућом надом да је Радомир саздан од бољег материјала и да није подлежан последицама првородног греха, које су болести и смрт. Икону треба целивати, а то значи изразити нашу љубав, као ону када негде у туђини, или даљини, или муци, пољубимо наше вољене. Ми смо тада емотивно покренути и заиста не љубимо само папир него много више, и то наше срце осећа.
Питање заразе је комлексније у овом нашем разговору, а духовна зараза, која је још опаснија, шири се путем књига, писама, интернета, и тд. Можемо ли онда, ми као духовни лекари препоручити да се, осим Светог писма, Светих Отаца и проверених духовних књига, све друге књиге па и ове поруке на интернету, само симболично читају, или да се правимо као да читамо, а да их умом не додирујемо, како се не би заразили? Са искреним оздравима
оЉубо

Comments are closed.