БУДИ ВЈЕРАН ДО СМРТИ

Исјечак из записа монаха-пустињака о.Меркурија (Попова) из Ново-Атонског Симоно-Кананитског манастира (Кавказ, Русија) о мученицима и исповједницима новоатонским, који су стекли своје вијенце у годинама љутих богоборачких бољшевичких гоњења.
 

+++

БУДИ ВЈЕРАН ДО СМРТИ
 
Врата се бешумно отворише, у ћелију уђоше дежурни и двојица стражара. Дошавши до мене (стајао сам недалеко од врата) дежурни запита : „Како се презиваш?“ Одговорих. По ранијем договору стражари ме, не чекајући његов знак, зграбише један за једну, а други за другу руку и заврнуше их за леђа. При том звјерском акту ја се толико уплаших да сам изгубио самоконтролу. У ногама ми се затресоше све жиле, кољена као да ми се скршише и скоро изгубих сазнање. Коз 15-20 секунди мукле ћутње, у којој су сви затвореници са притајеним дисањем гледали на припрему наредне жртве за егзекуцију, дежурни закључа моје руке у лисице и рече : “ ‘Ајде, излази у ходник“.
Изашавши у ходник застадох. Дежурни ме обиђе и крену напријед наредивши „Слиједи за мном“. Пошао сам, двојица стражара су ишли позади. Прошавши један ходник, дежурни скрену у други и прошавши га до краја окрену у још један кратки ходничић. Дошавши до дуплих врата он извади из џепа шињела кључ, откључа њиме унутрашња врата и отвори излазна. Затим сиђе низ невелике степенице напоље на земљу. Ја кренух за њим али, спуштајући се низ степенице са наопако закључаним рукама, оклизнух се и избубивши равнотежу, почех падати. Један од стражара који су ишли позади зграби ме и придржа. Сишавши на земљу, нехотице обратих пажњу на јарко електрично осветљење које је горело по свој територији тамничке ограде, тако да је било видљиво свуда, као по дану. На врховима високих зидова стајале су четири стражарске куле са уграђеним рефлекторима који су освјетљавали затвор и линију закључане зоне, мало увучену у унутрашњост ограде и замандаљену катанцима.
Поведоше ме по асфалтном путу, затим окренусмо иза угла зграде. Прошавши неколико дуж зида заустависмо се код жељезних врата која су затварала улаз испод здања тамнице. На та врата сам обратио пажњу још оног дана када су нас догнали камионима унутар затвора. Дуго сам их разгледао, желећи знати зашто су она жељезна, и извео сам био закључак да тамо нема ниста живо. Тада је на њима висио катанац, сада катанца није било. Дошавши дотле један од стражара се одвоји и пође у тамничку канcеларију, двадесетак метара даље. Дежурни повуче за кваку врата и она су се шкрипом отворише; затим окрену електро-прекидач са унутрашње стране врата. У даљини се укључи огромна сијалица и освијетли подземни ходник који се налазио на великој дубини. Дежурни, ишавши напријед, спусти се по широким цементним степеницама наниже. За њим сам ишао ја вођен двојицом стражара. Обревши се у том уском и ниском ходнику, обратих пажњу на зидове; били су од бијелог камена. Под је био дрвени, чисто опран, највјероватније од неког специјално обученог радника тамничке послуге који је имао приступ ту и одржавао га у одговарајућем поретку. Дошавши до краја ходника дежурни напипа руком на зиду и укључи други прекидач. Сијалица исте величине обасја на крају ходника невелико четвороугаоно подземно складиште у виду собе, гдје је био строго забрањен приступ чак и лицима из добровољне тамничке посаде.
Пред мојим очима се указа ужасан призор, који не може представити себи нико ко није био у том адском мјесту. Поред једног од зидова тог подземног складишта лежаше цијела гомила стријељаних људи, набацаних насумице један на другога. Главе им бијаху тамо и овамо, највјероватније с намјером да та гомила има одређену форму.
Дрвени под у тој посебно израђеној пећини бјеше више од половине под густим заливом крви, која се већ згуснула у периоду ноћи. Људи који су примили ту мученичку кончину бјеху искључиво монаси. То се видјело по њиховој одјећи јер сви бјеху одјевени у подраснике. Али распознати ко су заправо они било је немогуће, иако су се лица неких од њих видјела. Сва суштина је била у томе што су косе са глава, бркови и браде свих нас били обријани одмах по доласку у тамницу. Услед тога спољашњи лик сваког од нас је био промијењен толико да нијесмо могли препознати један другога. Притом, лица свих тих трупова била су скроз крвава.
Ни један умјетник неби могао изобразити ту ужасну слику, не видјевши је својим очима. Од првих стријељаних у поноћне сате и бачених у први ред те људске гомиле крв је текла на под. Од убијених мало касније и бачених преко њих крв се сливала на оне испод, крвавећи својим током сву одежду њихову. Стријељани још касније закрвављивали су све испод њих лезеће. И тако је крв њихова, сливајући се на под, плавила већ згуснуту крв раније побијених и кроз мало времена и сама се згушњавала, раширивши се мало даље у свом растицању по поду. Из стријељаних прије 20-25 минута који лежаху на самом врху те ужасне људске гомиле крв се још увијек сливаше наниже, не успијевајући се згуснути.
Након 15-20 минута отако су ме увели у ту људску кланицу дође тамо и начелник тамнице. За њим дођоше спец-доктор по питању стријељања, затим егзекутор и стражар који је пошао у канцеларију. Начелник, извукавши из фасцикле лист папира заповједнички ми рече: „Приђи зиду“ и показа прстом на мјесто гдје се јарком линијом раздвајао слободни дио пода од оног натопљеног крвљу. Стадох тамо. У мојој се глави завиори рој мисли, гонећи једна другу : „Сада… ево у овај час, кроз пет-шест минута, савршиће се нада мном велико тајанство. Тајанство насилне смрти након устрела ватреним оружјем. Метак ће прекинути мој живот, тијело ће пасти на под, погледаће га спец-доктор, даће знак стражарима и они ће, подухвативши га, бацити га на врх ове људске гомиле. Душа, одијеливши се од тијела, налазиће се овдје, и ја ћу видјети очима душе све што ће се десити након мог растрела. Ја ћу знати, чути и видјети њих све, мене нико од присутних неће видјети. Сад, ево сад у ове минуте…“
Начелник је не журећи стао разговјетно читати : „У име Савеза ССР затворени спец-савјет тројке НКВД, који је засједао у граду Москви, размотривши састав групног преступа, које су свршили многи једномишљеници, удаљивши се у међугорје Кавказа и не желећи по својој антисоцијалистичкој настројености примити учешће ни у једној од реорганизаторских принципа препорода нашег друштва, не желећи промијенити своје погледе, упорно се залажући за своје фанатичке догмате“, и т.д.
И затим : „Спец-савјет, сагледајући у пуноћи свеукупност преступа коју су они извршили, уз сазнање њихове неспојивости односно постојећих закона социјалистичке државе, донио је за групу монаха-отшелника одговарајућу кривичну пресуду. Због свог антидруштвеног битисања, групним удаљавањем у безљудну пустињу звану ‘Псха’ без дозволе од извршних органа власти, услед чега, уклонивши се од грађанских дужности социјално корисног рада, та група је многе године избјегавала уплату постојећих дажбина при неконтролисаном земљопосједништву. Она притом није доносила апсолутно никакву корист држави. Сакривши се од надзора власти монаси-отшелниcи су сасвим поништили постојеће законодавство односно ограничења права Цркве. Налазећи се у изолованости од општења с људима, законопреступници су се удаљили од војног учешћа и надзора од стране извршне власти. Разматрајући дани састав преступа као истовјетан у мјери свог преступа кампањи грађанског неповиновања, спец-савјет, руководећи се по том поводу специјалним указом управе под бројем тим-и-тим, осуђује житеља станице те-и-те (притом је поменуто моје презиме, име и година рођења) као саучесника те социјално опасне групе, по највишој мјери социјалне заштите – на смрт стријељањем. Пресуда је коначна и неизмјенљива“.
После окончања читања пресуде наступи једноминутно ћутање, за вријеме кога егзекутор, растегнувши футролу, извуче револвер и рече : „Окрени се лицем к зиду“. После тих ријечи ја се тргнух од ошамућености и ужурбано рекох, обративши се начелнику : „Та пресуда није за мене“.
„Како то мислиш, није за тебе?“ – зачуди се он. „Ево како – рекох – презиме је моје, име и очево име су моји, али година рођења и мјесто становања нијесу моји“. Начелник пажљиво погледа у мене и на фотографију неког од наших монаха који је имао исто име и презиме као и ја. Убиједивши се у своју грешку рече дежурном: „‘Ајде пођи до канцеларије и донеси овамо личне податке свих осуђеника на смрт“.
Овај ужурбано пође и кроз два-три минута врати се носећи у рукама хрпу папира у картонским корицама. Начелник погледавши извуче одатле мој случај и запита : „Које си године рођен?“. Ја рекох. „Које је твоје мјесто рођења? То-и-то одговорих. Он провјери податке наведене у пресуди, још једаред пажљиво погледа мене и моју фотографију која се тамо налазила и рече дежурном : „Води га у ћелију“. Дежурни ми, давши знак главом, каза : „Пођи ка излазу“ и крену испред мене подземним ходником. Стражари пођоше одмах за мном.
Изишавши из подземља осјетих свом скривеном суштином душе како се ослободих сатанског узилишта, гдје сам се налазио не пола сата као што је то у стварности било, већ дуго-предуго времена. Са тмом[1] бескрајно тешких преживљавања подобних адским мукама, које је немогуће изразити обичним ријечима говорног језика. Са свим замирањима душе која су происходила у то вријеме пред наступајућим моментом раздвајања од овог временског живота и преласком у бескрајну вјечност будућег загробног битија. Битија које нам је познато само кроз веома оскудне источнике познања на основу немногих исказа „из области тајанственога“, запечаћених на страницама Црквене историје по ријечима људи који су опитно познали те појаве.
Пратиоци ме спроведоше познатим путем у тамнички корпус, затим дођосмо до ћелије у којој сам био прије. Дежурни откључа наруквице лисица и скину их са мојих руку, надзиратељ-кључар отвори врата ћелије и пропушти ме унутра. Ушавши у ћелију примијетих да прислушкивачи, очигледно тек што су се одмакли од врата, са престрављеним изгледом сједе близу, на ивици лежаја. Видјевши ме да сам поново ушао у просторију, израз лиcа им се промијени у неку мени непознату смућеност која је изражавала њихово промијењено настројење. И сви остали који су се налазили у ћелији гледаху ме разрогаченим очима као на васкрснутог из мртвих, не одлучујући се да тог часа питају за све детаље небивале за сво њихово биће у тој архинеобичној ћелији смрти.
Дошавши до лежаја, ни са ким не говорећи, легох на своје мјесто. Обузе ме је осјећање радосне туге неописиво ријечима, ако се тако може описати то чувство. Радост се састојала у томе што сам остао још међу живима, а туга је давила то осјећање питањем: надуго ли? За колико дана ће се продужити вријеме мог земног живота? Може бити, већ данас ће начелнику тамнице доћи нова пошиљка из Москве са пакетом пресуда шаблонске израде на основу опште одлуке коју је саставила тројка НКВД, какву cу ми већ читали. И наредне ноћи мене ће опет повести истим путем, али овог пута бесповратно, у то подземно адско смјестилиште, као што су ме водили ноћас. Гдје ће опет лежати цијели пласт нових стријељаних људи, набацаних како је ко пао, главама туда и овуда. И опет ће под бити заливен крвљу жртава стаљинистичког терора, гдје ће се, по свој прилици, пролити и моја крв…
После преживљеног душевног потреса постао сам апсолутно беспомоћан, осјећајући у сваком дјелићу свог тијела општу немоћ, и лежао сам без покрета. Тако је минуо дан, за њим се надвило вече са њеном уобичајеном општетамничком провјером, ускоро после које звонце огласи повечерје. Кроз незнатни промак времена прислушкивачи прислонише уши на врата са уобичајеном усрдном напрегнутошћу и кроз неколико минута, одједном одбивши се од њих, прочаптаче да их сви чују : „Дошли су нашој ћелији“.
И стварно, кроз 10-15 секунди одједном шкљоцну брава, за њом се отворише врата. Унутар ћелије уђоше два стражара предвођени одговарајућим дежурним тамнице. Он приђе оцу Партенију који је сједио на ивици свог лежаја и запита: „Како се ти презиваш?“. Отац Партеније хитро уставши одговори: „Аксенов, – и к томе дода, – не стављајте ми лисице, јер ћу спокојно поћи туда, гдје вам треба, ја одавно-одавно очекујем овај жељени час“. Те ријечи, изговорене спокојним гласом, до крајности удивише и зачудише спроводнике који су дошли по његову душу и они у недоумици пола минута непомично стајаху покрај њега.
Отаc Партеније, сагнувши се, скиде са својих ногу чизме и окренувши се ка његовим сасужњима рече: „Браћо, нека узме неко од вас ове моје чизме са кожним подметачима, скоро су сасвим нове, и жао ми је да и оне сагњију у гробу заједно са мном“. „А у чему ћеш ти поћи? – с чуђењем запита дежурни. „Е… – отегнуто рече он – до мјеста казне доћи cу у обвојцима[2]. И обмотавши ноге, привеза их некаквим канапом извађеним из џепова.
Затим клекнувши на кољена поклони се до земље и обративши се браћи-монасима, рече : „Опростите ми, љубазни оци и братијо, може бити некад сам у незнању погријешио против кога од вас или дјелом или ријечју или помишљу, а затим не памтећи зла помолите се за мене“. „Помоли се за нас и ти оче Партеније, када будеш пред престолом Вишњега, – одговорише они, – да би се и ми, као војници Христови, удостојили мученичке кончине“.
После тога он, уставши са кољена, обративши се дежурном рече: „То је све, пођимо“, – и изађе у ходник. За њим изађоше стражари и дежурни, врата се затворише, све умуче… Затвореници су сједјели не мрдајући се. Ја помислих са дивљењем, са каквим је спокојством пошао ка мјесту погубљења тај духовни човјек. Не губећи у себи чак ни на трен присуство духа, не пропустивши из вида да се побрине чак и о својим залудним чизмама са кожним подметачима. И тад упоредих свој бивши излазак из ћелије, при ком сам се тресао свим тијелом, као најобичнији плотски човјек, заборавивши чак да тражим опроштај и свете молитве од браће монаха који бјеху остали у ћелији.
Но, одједном ме обузе неки осјећај интуиције, т.ј. мистичког чувства… Стао сам оcјећати, као у стварности, све моменте који су се дешавали невидљиво за мене. Како су оца Партенија извели у дугачки ходник, како се спустио низ степенице на асфалтни пут. Даље, како су он и сви остали који га спроводе окренули иза угла здања и пришли жељезним вратима, како их је дежурни отворио и укључио свијетло у подземном ходнику.
Ево управо се он спушта по цементним степеницама у ходник, обложен по зидовима бијелим каменом. Потом су га увели на мјесто људске кланице које је по свој прилици било празно од трупова јер су њега првог одвели тамо ове ноћи. Ево кроз 2-3 минута начелника тамнице који долази за њим, чита му смртну пресуду затвореног спец-савјета тројке НКВД, после чега џелат, извадивши из футроле револвер говори : „Окрени се лицем к зиду“. И када се он окрене, овај му пуца у затиљак. Отац Партеније пада на под, крв млазом липти из простријељене главе. Тиме се завршава његов многострадални живот.
Кроз пола минута доктор, пришавши беживотном тијелу, узима својом руком за његову још топлу али непомичну руку, опипава пулс. И потом, погледавши на све присутне, клима главом потврђујући тиме крај свршеног дјела. Тада начелник тамнице узима лист хартије на ком је писаћом машином био написан текст смртне пресуде и на чијем дну је остављен невелики простор јасно означен са „Пресуда је извршена …“. И умочивши перо у мастило дописује дан сат и минут погубљења. После тога дописује једно испод другог : „Начелник тамнице“ и „Спец-доктор за питања растрела“ и ставља свој потпис. Доктор узима од њега перо и испод његовог потписа ставља свој. Начелник ставља тај лист у донесену фасциклу, излази из подземља и улази у канцеларију; дежурни са стражарима одлазе у тамницу по следећу жртву.
Те ноћи су одмах за оцем Партенијем одвели из наше ћелије на стријељање још једног брата-монаха. Он се на питање дежурног за његово презиме одједном силно измијенио у лицу. Али ипак, при изласку из ћелије, као и отац Партеније, не заборави да замоли за опроштај сву своју сабраћу монахе који су остали у ћелији. После тога је изашао у ходник и врата се за њим затворише. Следеће ноћи изведоше једног за другим још двојицу монаха. И они су, слично оцу Партенију, спокојно изашли из ћелије, не заборавивши просити опроштај и свете молитве од нас двоје, који остадосмо у ћелији из свега нашег братства.
Наредне ноћи одведоше предпоследњег монаха из наше ћелије. Следећи жртвени ред остао је за мене. Предокушајући те судбоносне минуте, у које ће ми опет натаћи лисице и повести ме познатим путем на губилиште народног комесаријата унутрашњих послова, чинило ми се да при једној мисли о смрти замрзава у мени душа.
Боже мој, Боже мој… Све ми се чинило, ево сад, сад су ту покрај врата, већ су дошли за моју душу. Да испуне у овој ноћи последњу смртну пресуду над последњим осуђеником на смрт у овој ћелији, монахом бившег псхинског братства. Али не, одједном неочекивано зазвони звонце за устајање, прекинувши кошмарна чувства која су давила моју дучу. Прекрстивши се, дубоко уздахнух свим плућима при сазнању краја својих ноћних мука. Послије биједног доручка легох на своје мјесто, покушавајући да бар мало уснем. И скоро да сам заспао кад одједном зачух како се отворише врата ћелије и надзиратељ-кључар ме позва по презимену. Подигавши се са свог мјеста, сјео сам на ивицу лежаја. Угледавши ме он рече: „Узми све своје ствари и излази из ћелије“. Узевши са лежаја свој џемпер који сам некад понио са собом за сваки случај за вријеме нашег општег хапшења, изађох у ходник. Тамо угледах гдје стоји један од житеља нашег братства – млади послушник псховске обитељи. Дошавши до мене он рече ријечи монашког поздрава: „Христос посреди нас“. „И јесте и биће во вјеки вјеков“, одговорих. Он додаде: „Амин“. Загрливши се, cјеливасмо по иночком обичају један другом рамена. „Чини се да смо само ја и ти остали у животу од свег нашег братства“, рече он. „Да-да, по свој прилици је тако“, – потврдих.
Начелник корпуса нас поведе даље ходником и на крају њега, отворивши кључем врата, уведе у невелику собу. Ту су осуђени народним судом или спец-колегијум ухапсеници после изриcања пресуде наредних дана писали своје касационе жалбе ка вишим судским институцијама. Ушавши тамо он сједе за сто, извуче фиоку и узевши лист папира са одштампаним текстом на писаћој машини, прочита наглас мени већ познати шаблонски трактат пресуде Московског спец-савјета тројке НКВД. Тамо је на крају било одштампано да сам ја осуђен на 10 година робије у казнено-поправном лагеру[3]. Затим он исту такву пресуду прочита и послушнику гдје је писало да је он осуђен на 8 година робије у лагеру.
Касније тог дана један од радника на принудном раду у тамници ми је рекао: „Прекјуче је један од стражара, саучесник крваве егзекуcије, у тајности рекао тамничком кувару, да су минуле ноћи у подземно губилиште довели на стријељање неког монаха. Када му је начелник тамнице прочитао смртну пресуду и џелат после тога, извадивши из кубуре револвер рекао: ‘Окрени се лиcем к зиду’ – монах је равнодушно одговорио: ‘Стријељај тако, Исус Христос се није уклањао кад су га били’. Џелат му је пуцао у ноздрве и монах је, павши, скончао“.
Мени је одмах дошла на ум мисао да тај монах није био нико други него слуга Божији отац Партеније. Скинувши са главе скуфју[4], прекрстих се и рекох: „Упокој Господе, душу уснулог слуге Твога Партенија и свих подобних њему, умртвљених у том мучилишту.“ Нико по сопственој моћи без благодатне помоћи свише не може тако смјело и неустрашиво гледати смрти у очи у те ужасне тренутке.

+++
 
Прилог: фотографије тројице мученика Ново-Атонског манастира стријељаних на основу пресуде ОГПУ 26 октобра 1930 год.
 


Слијева на десно :

  • јеромонах Викторин (Василиј Андрејевич Бељајев)
  • јеромонах Макарије (Михаил Тимофејевич Демин)
  • схимонах Гедеон (Георгије Никифорович Малисев)

 

„Рус Православнаја“, бр. 22, април 1999.

Превод са руског: Милета Раденовић
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Тма : мноштво, „тушта и тма“
  2. Обвојци : путене траке којима су се обмотавале ноге. Употребљавали су се умјесто чарапа.
  3. казнено-поправни лагер = гулаг
  4. скуфја : мека монашка капа

   

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *