Борба са душевним немиром?

Питање:
Мени је отац преминуо пре две недеље од инфаркта! Ја живим и радим у иностранству, допутовала сам на сахрану, остала тамо недељу дана и вратила се са великим душевним немиром! Наиме, ради се о томе да ми је млађи брат рођен на исти датум када и отац (28 септебмар) , и да су неке старије жене рекле да мој брат треба да уради нешто са два цвета, како би «откупио» свој живот? ? ? ! ! ! То смо послушали и брат је то урадио, мада нам је свештеник рекао, да није било потребе! ! ! Е, пошто сам се вратила у државу где живим са својим супругом, почеле су свакодневно да ме море црне мисли и почела сам јако да се борим са страхом да се не дај Боже, нешто лоше не деси мом брату. То се дешава свакодневно; свакодневно ја преживљавам ту борбу! Чак сам ноћас уснила један грозан сан везан за мог брата и сада је тај страх још већи! Одлазила сам прошле недеље пар пута у цркву да упалим свећу за свог оца и да се помолим за његову душу; помолили сам се Богу и за здравље телесно и душевно моје породице, да ме Господ ослободи тих црних мисли али се то и даље дешава. Молим вас да ми одговорите, шта да радим, да ли то све нешто значи, да ли је то само моја траума и подсвест или подсвесни страх од тих бапских прича? Морам још да додам да је две или три недеље пре мог тате преминуо и наш рођак (блиски) , а пар дана после тате и једна рођака, па су бабе помињале да ако умру двоје коље се пиле (или не знам шта још? ) да не буде трећег. Молим вас одговорите, јер док не добијем одговор нећу моћи да настави да живим нормално и без страха.
Мирјана


Одговор:
Драга Мирјана, Хришћанство као једина права философија живота од својих првих дана постојања имало је разне непријатеље од којих су се поприлично издвајали разни окултисти, спиритисти и слични који су тражили алтернативне и лакше начине који бих их повезивали са «оностраним». Ранија Црква је много страдала од гностицизма који је формиран утицајем многобоштва, а посебно од египатске и грчке митологије. О овим проблемима пишу и велики апологети и оци Цркве. Св. Иринеј каже да су то »дубоке и чудовишне тајне које не могу сви да разумеју». Минуциј Феликс у «Октавију» каже да тамне силе лече од страдања које су саме прузороковале; о томе су писали и св. Климент Александријски и св. Василије Велики и многи други. Дакле, спиритизам у свим својим формама био је стари духовни проблем који је одувек пратио хришћане, и он је проузроковао и одређене каноне који су забрањивали било које бављење овим тамним делима. Правило 61 Шестог вас. сабора наређује да се спиритисти и гатари одлуче од Цркве, а ако неко од свештених лица залута у ове воде онда га 36 правило Лаодикијског сабора одлучује од чина и Цркве. Да је ово све много озбиљно видимо да и св. Василије даје епитимију за поменуту духовну заблуду равно епитимији за убице (прав. 72) . Окултисти и спиритисти, и гатари свих врста више него никада раније вршљају по цркви и тако плене многе несрећне и полуверујуће душе. Без устручавања морам да приметим да смо ми познати као много сујеверан народ, у којем је врло распрострањена и виртуално усавршна вештина комуницирања или сарађивања са негативним духовним силама. А то је због наше природне склоности ка религиозности али и огромне лењости да заиста њу здраво и преживљавамо. Ми смо способни да више верујемо разним «бабама» и гатарима него ли својој мајци Цркви! Зашто више њима? Зато што тражимо «експрес помоћ», да када имамо проблем да га неким магичним путем («ефикасним») одмах и без застоја решимо, на хајући за то да нам Господ често промишљено допушта одређена страдања и бриге које треба да нас утврде у нашем смирењу. Оци подвижници скоро у сваком свом спису поучавају своју братију да страдања бивају због наших грехова, и да су она најбоље методе учења о смирењу…, али ето, ми немамо живаца нити духовности да то све лепо онако како она учи и урадимо, него одмах тражимо алтернативне путеве који се отворено противе њеним канонима и светоотачком искуству. Није довољно да пастир каже, е па «то није било потребно» (значи прво сте се посаветовали са бабама па тек са свештеником) . «Ваља се и не ваља» јесте теолошки речник разних гатара и врачара, и сночитача, а не једног пастира Цркве Христове. Он би требао да вам каже отворено и јасно: не губите своју душу слушајући ове провинцијалне и духовно неписмене савете, који су конфузни и често опречни. Он би требао да вам каже да су све спиритистичке вештине од сила таме и зла, које под видом духовности плене многе наивне и поштене душе. Вашим одласком у цркву, како сте га описали, нисте могли да нађете помоћ и утешење нити ћете тако и наћи. «Одлазак у цркву» није палење једне или мноштво свећа, нити молитва од 5 или 30 мин., него је активно учешће у Литургији које је реално истинито упражњавање основног хришћанског учења, које је сконцетрисано у Заједници – Цркви. За умрле ми служимо парастосе, и то одмах по упокојењу умрлог, затим у девети дан па у 40, а касније по духовној потреби и осећањима породице, усаглашавајући их са Типиком који одређује дане за молитву за наше умрле (задушнице) . Немам намеру да критикујем али дужност ми је да вас питам: како можете да нађете прави духовни мир, или како ви кажете да вас Господ «ослободи таквих црних мисли које не престају чак и после паљења свећа ако немате поверења Њему? Пре ће бити да сте психички оптерећени тим последњим породичним збивањима тако да она објашњавају ваше учестале непријатне сне, јер како сами рекосте ви «свакодневно преживљавате те море». Боље да нисте ништа радили са та «два цвета» који су вам очигледно донели још већи немир. Симболизам и ритуалност посебно украшавају било коју спиритистичку сеансу. Све се нешто дешава са неком кратком радњом која не тражи ништа а треба да донесе много. «Откуп душе» од кога? Од анђела смрти? Па зар он контролише или даје Живот? «Откуп душе» је нешто непознато у православној теологоји! Откуп душе је христоцентричан живот кроз који се свакодневно обожујемо, а како је Бог извор сваког живота онда је логично да ће и да у Њему живимо. Ако верујете у силу Божију; ако верујете и силу искупитељног тела и крви Богочовека Исуса Христа; ако верујете да се на Лутиргији врши претварање хлеба и вина у Његову крв и тело, онда би ви требали на том пољу да тражите помоћ, пре свега да се кроз Тајну исповести и Причешћа сједините са Њим. Палењем свећа ми пре свега исповедамо своу пламену веру, изображавамо наше срце које гори за Христа, а да би се сјединили са Њим та свећа није довољна. Ако будете са Христом, и само у Њему видите сваку помоћ онда је логично да ћете бити ослобођени тих црних мисли; ипак, понекад ће се појавити слична искушења, али после извесног духовног узрастања ви ћете знати и зашто она долазе па вас неће много замарати јер после обављеног духовног рада све ће проћи. Свети Божији људи су често благодарили Бога ако им је Он слао испитивања и страдања. Очистите своје срце и ум од тих погрешних и надри-савета «шта мора да радите» и видећете да ће све бити боље. Покајте се пред Богом што сте полагали своју наду на нешто друго а не на Њега. Ван Цркве и њене благодати нема никакве помоћи па вас зато очински саветујем да се обратите њеним пастирима, или искусним духовницима а они ће вас упутити шта вам ваља даље чинити.
Желећи вам истинити духовни мир
Са благословом
о. Љубо
PS Предложио бих вам да прочитате чланак «Зашто се пале свеће у храму Божијем» (можете га наћи у нашој Билиотеци) , такође и већ постојећи одговор у «питање пастиру» који адресира и ово ваше питање «страха од смрти».

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *