Безазлена ситуација

Питање:
Помоз Бог оче, Мучи ме мноштво проблема, преступио сам многе законе Божије. Моје посртање се наставља и не назире му се крај. Имам 29 година, а ниједно животно питање нијесам ријешио. Вјера ми је слаба и млака за манастир, а не видим себе способним ни за брак. Добро је констатовао старац Пајсије за омладину модерног доба, да није способна ни за манастир ни за брак. Ја сам типичан представник те омладине новог доба разбијене развратом и другим погубним греховима. Један од мојих проблема је и паралишући страх, који ме чини неспособним за било какву друштвену дјелатност. Од ситнице направим велики проблем, што ме брзо доведе до велике бриге и очајања. Пар пута сам био на корак од самоубиства. Тек прије пар година сам крштен. Упознавање љепоте спасоносног Православља ми је спасило живот и донекле га осмислило. Али терет гријеха ме убија тјелесно и духовно и спречава ме да се извучем из живог блата. Страст, која ме паклено мучи и уништава ми живот је разврат, блуд. Не видим начин како да га побиједим, јер ми је вјера толико слаба, да духовно само вегетирам. Немам снаге да се ослободим пакленог понора у који ме вуку моји грехови, јер су постали моја природа. Бојим се за себе. Иако се трудим да водим духовни живот, постим, исповиједам се, идем на Литургије, моја слабост ми изгледа несавладива. Посавјетујте ме шта да радим. Опростите и молим вас помените ме у својим молитвама.
Владимир

Одговор:
Драги Владимире, Не може да се у животу не ради ништа, да се вегетира (како пишете) , јер то статично постојање ствара паклени живот, који све више осећате. Човек по својој промењеној природи мора нешто да ствара. У том смислу он не може да не буде човек, а негирање самог живота, због начина на који се тај живот остварује, je просто неприхватљиво. Такав човек живи са “грешком” у свом самоостварењу, тј. недостаје му сусрет са благодаћу Божијом, која га одржава у животу и са којом једино може да постоји са пуним смислом. Сваки живот, који је неприхватљив за промисао Божији о човеку у дубоком сагледавању, је мучење. То је унутрашњи пакао, који не престаје овом смрћу упркос неким “истраживачким” жељама контемполарних теолога да то оспоре, у шта лако можемо да се уверимо из њихових трактата о питањима душе у загробном постојању. Ви се мучите због тога што једноставно очекујете да ће се нешто случајно догодити због чега ће вас ове ствари оставити и ваш живот ће се ублажити. Ублажавање живота је духовни подвиг и само тим путем се достиже блажено или свето стање. Подвиг или покрет “нашег себе” у имплементацији Човека, којег нам показује Откровење, је динамичан однос у заједници са Богом. Када се животворна нит истањи до опасности кидања, онда имамо на располагању други тип подвига, нимало лакши од осталих, да се покaјањем смиримо пред нашим грехом и почнемо да га се одричемо. Човеку је најтеже да призна ствари, које га компромитују и унижавају, јер се у том признању уништава гордост, а одсуство гордости уступа место за усељење смирењу. Господ нам често даје путоказе, куда би требали да кренемо, када их пратимо ми већ почињемо са покајањем. Схватам да вам је блуд, за неке сасвим “нормална” и “природна појава”, најтежи проблем и да вас мучи. Блуд сам по себи носи дубину схватања да је он погрешан пут, изгубљеност, лутање, пловидба без крме и крмароша. Блуд не би требало психолошки схватити само као сексуални проблем и тако кренути путем пуританизма и санкционисати његове последице, него сагледати узрок – то семе, које га рађа. То би било исто као када би корову секли само гранчице са умишљеношћу да га тиме уништавамо. То се најбоље открива у заласку живота, када се страсти за полно општење природно гасе, а жеља и немирно око настављају да делују. Дакле, проблем је више у срцу него у успаљеном телу, које је сасвим нормално у стању у којем се налази. Код светог Иполита Римског читамо да ће у време апокалипсе да “нестане лепота на лицима; уствари, те црте лица људи биће као код мртваца: биће уништена лепота код жена и нестаће похота (сексуална жеља) код свих људи” (О Христу и Антихристу, XXXV) . Овде је јасно да он говори о човеку уназађеном до те мере, да све добијене дарове Божије, својим грехом доводи у бесцење и бесмисао, да чак и здраву људску сексуалност своди до блата. Треба подвући да сексуални однос сам по себи није ништа прљаво, нити лоше, нити рушилачко, нити убилачко у свом крајњем исходу (абортуси, фаталне љубоморе итд.) , него је неисправан тај човеков однос према закону Божијем. Рушећи закон Божији о човеку, рушимо све Његове дарове, незаменљива помагала да у здравом смислу живимо овај живот, а не у депресији и безнађу. У томе треба разумети “блуд” као лутање или заблуду, која у одсусву покајања постаје рушилац човека и здравог смисла његовог постојања. Зар је тешко разумети једноставну поруку светог ап. Павла: “Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају; јер је боље женити се и удавати неголи упаљивати се” (1. Кор. 7, 9) . Коју од ових речи не може да разуме наш православни младић или девојка? А посебно они декларативно верујући и црквени? Сексуални однос је потребан, али само у норми законодавне заједнице Бога и човека, физичке заједнице мужа и жене, а све у том библијском сценарију науке о човеку, којем је самоћа непријатељ, као и у јасној поруци да се у заједници мужа и жене остварује послушање у прокреацији човечанства. А ви пишете да нисте за манастир – за жениха Христа, нити за брак – да нађете своју љубав и да са њом живите по закону Господњем. Онда зашта сте? Како ви умножавате ваше таленте и шта стварате? Са чиме ћете изаћи пред вољу Божију? Сетих се Дантеа, који рече: “У Његовој вољи налазимо наш мир”. Сваки покушај живота, ван овог што нам Господ открива, јесте његов сурогат, то “вегетирање” које поменусте, бесмисао који у нама развија депресију, у светоотачком речнику познатији као униније. Униније није само стање духовне немоћи, него и страшан грех предаје, или вегетирање о којем пишете. Човек живи у заједници монашкој (по благослову можда и отшелнички или усамљено што је најтежи подвиг) или он живи у заједници породичној, коју често називамо “Црква у малом”. Идеја Божијег промисла, као интервенције да човек не буде сам, присутна је до краја овог века и човека у њему. Он није замишљен да буде сам, и зато је егоизам стање богоостављености, јер се Бог познаје и открива кроз ближњег, па и кроз нашег супруга са којим живимо. Сваки покушај религиознисти ван ове Заједнице (у самоћи удаљени од благодати Божије) је бесмислен и неостварљив. “Модерно” доба, погледи на живот, чак и контемпорална теологија стреме према томе да се у свему изађе у сусрет жељама човека. Дакле, супротно оном што нам “западни” Данте рече. Покренут је сав људски естаблишмент да се олакша, тј. оправда сваки начин живота, чак и онда када он постане такав као ваш. То је оно рационално, реално, човекоцентрично сагледавање човека и решавања његових проблема ван Богочовека. То је “хуманизам”, који у својој дубокој идеолошкој суштини одбацује Богочовека, разоваплоћује га. Када после тога човек остане разголићен са свим његовим бесмисленим прохтевима, неки узму себи у задатак да им створе смисао и легитимитет. Али бесмислу се не може дати смисао и зато је човекоцентрична теологија насупрот богочовечанској, катастрофална. Људска сексуалност је врло јака сила, она усмерава човека, и ако се та кретања дешавају мимо путоказа Божијих постаје деструктивна. Младићи и девојке су тим природним позивом позвани на заједницу за очување људског достојанства и богообразности; позвани су на упражњавање своје здраве и благословене сексуалности, наравно у одсуству духовног и физичког убиства у њој, да по вољи Божијој произведу нови живот онако како их Господ зове на то послушање. И народ у Скинији, а касније у Цркви, је вековима живео тако, да су се млади људи пред Заједницом објављивали као брачници “заузети”, и даље без уздржавања у тим “кризним” годинама “нормално” (у одређеној норми) продужавали заједнички живот гледајући на сексуалне односе као на благослов (посебно у јудаизму) . Сексуална жеља у тим годинама је нормална, а ненормално је уздржавање од те жеље у време процвата живота, када треба бити у браку и имати децу. Ненормално је и ван Закона Господњег рушити чистоту, јер сексуални однос је продукт чисте и непорочне љубави. Данас је све, како наш народ каже, “наопако”: Девојке се не удају, а младићи не могу (нема девојака? ) или неће да се жене, и све тако до позних година, али сексуалност као природан дар тешко заустављају, па партнерски (животињски) размењују “услуге” без трунке покретања душе, које се у таквом спајању тела најстрашније касапе. И шта се дешава? Окривљује се “природа човека”, дакле Бог, који га је “таквог” створио, па се психолошки прилази људској сексуалности да је човеку немогуће да живи без сексуалне активности (читам код Јеротића) . Зар то неко оспорава? Св. апостол Павле je осудио рукоблуднике, зато што се таква сексуалност супроставља Богу, човек се тиме често задовољава у богоборству, јер је он замишљен да буде сексуално активан са супротним полом, а све ради испуњавања воље Божије. Код нас већином не желе да се жене или удају (данас је то национални и политички проблем као демографска претња нестанка нашег народа) , али итекако желе да на разне и апсурдне начине буду сексуално активни. Божији дар сексуалности долази само у “пакету”, и ако из неког разлога нема спремности за жениха или невесту, онда у нашем Православљу треба тражити небеског Жениха, Којег нам Еванђеље јасно описује. Све друго је закопавање свог животног дара, свог таланта! По Божијој вољи, мораш да се бринеш о некој Заједници и у њој да ствараш, оној брачној или монашкој. То више није слободан избор за нешто треће. Дакле, у манастир и на избезумљујући подвиг борбе са страстима људске сексуалности, на умртвљавање кроз подвижнички систем живота, како нам га описује светотоачко богословоље подвига. Само манастири нису хотели више категорије, са најбољом и најздравијом исхраном, а посебно они без богослужбеног круга и тешког рада кроз разне начине безрезервних послушања духовницима, што је алат за умртвљавање страсти од којих предњачи та природна и нормална сексуалност. Она није грех сама по себи, него се тражи невиност и верност свом обећаном Жениху, тражи се чиста, искрена и ничим повређена љубав. Није више тајна да понегде у клиру монашког пострига безбрачници и дественици Христа ради, имају незаконите жене и чак породице, па људи често кажу да се против природе не може и да је то нормално. Ни ја их не осуђујем, само морам да напоменем да је овде природа, која руководи нашом сексуалношћу љубав: Само у одсуству љубави се може извршити прељуба. Тако и монах чини прељубу. Исто тако сексуални однос пре брака, иако се у богословљу означава као “блуд”, је у суштини прељуба и рушилац Заједнице. Он неком може да нанесе дубок бол, који ће трајати цео живот због инвазије освећеног тела од стране потпуног странца, који ће и после тога остати само странац, туђинац, провалник, крадљивац и насилник Божанске, чисте љубави и невиности наше саздане природе. Ваша “слабост” се не може оправдати суштинским одбацивањем воље Божије, рецимо да чекате до ваше четрдесете (или пак док не завршите докторат) , јер, наравно, за све то време не можете да останете невин и издржите без полних односа. Ваша “слабост” може да се разуме на том пољу да сте са законитом женом спавали за време поста и томе сл., али суштинско одбацивање воље Божије није више слабост. То је тип богоборства. Ви једноставно не живите по Еванђељу тако да вам ни исповест ни Литургија неће донети унутрашњи мир. То је логичан и правичан исход. Данас се техникалијама објашњава неспремност за брак у веку када се свуда у нашем друштвеном животу под видом разних маркетинга и бизнис етике “маше сексом”. Не може да се прода ни аутомобилска гума без слике разголићене или голе жене на њој. То је стихија, ми је разумемо и знамо одакле долази. Али како Црква треба да се постави према њој, како да васпита своју децу, а пре свега да је од ње сачува? Какав је наш однос према овом веку: да ли је он поистовећење са њим или борба? У овом питању се у коштац хватају и рвају конзервативна и либерална теологија, “Запад” и “Исток”, свако са својим погледом на човека, који су најчешће дијаметрално различити. Једни укроћују страсти, јер је човек са њима деструктиван како за себе тако и за ближњег (друштво) , а други их оправдавају разним хуманистичким реализмима, философијом егзистенцијализма, која је служење психолошком оправдању о безусловном праву човека на постулату да он “постоји”. Црква жели да се млади људи жене и удају; да стварају породице; да “не уче” до у бесконачно ради ишчекивања материјалног богатства; да се разуме да је сваки поштен посао испуњавање речи Господњих да на било који начин схватимо како са муком и у “зноју” зарађујемо хлеб (Битије, 3, 17–19) . Данашњи млади Србин и Српкиња не треба вечито да уче, вечито да чекају посао, вечито да чекају стан (уз вечито држање за “мамину сукњу” – ту лажну сигурност) , па тек онда да се, можда, појаве у Цркви и озаконе дугогодишњу блудну везу, која је већином панични избор из мноштва раније размењених “партнера”, уз већ присутну презасићеност због које као по правилу касније страдају недужни супружници (лажно и лицемерно уздржање од законитог и благословеног сексуалног односа) . Како се на таквим основама може очекивати здрав и благословен брак? Како се на нечем гњилом може сазидати здраво и чисто? Зато се лако објашњава широко присутна појава да и међу црквеним људима у брачним заједницама постоје трауме и разводи, сва та мука, мизерија и страдање. Људска душа је као сунђер, који све упија у себе док се једном не презасити и онда тако у одсуству новог капацитета примања, почне да сузи ван сваке контроле. Тако и тело почиње да сузи и да пуца по свим шавовима: брак, деца, сродство, пријатељства, интимност… Без суштинског покајања и зацелења Божанском љубављу нема среће у браковима, нити ће је икада бити. Негде је то мука; негде је то толеранција; негде је то неизмерно трпљење; негде је то агресија, а понегде су то и најзверскија убиства. Све само зато што човек не жели да слуша Цркву, јер је већином у свом животу држи негде по страни, на маргини свог живота, која му је потребна само ради психолошког задовољавања приватне религиозности, а још чешће традиције етнофилетистичког фолклора. А Црквом се живи, и једино њом се може разумети смисао живота. А ви, – ви нисте за манастир брате. Жените се, послушајте Господа шта вам Он каже, када вам задаје исконско послушање, и у тој кућној заједници испуните вољу Његову, и тако умножавајте таленте које сте добили од Њега. Тек тада ћете открити смисао свог живота и земаљску срећу у најтежем послушању савршеној љубави: да волимо своје жене као Христос Цркву, и да нас само у том еванђелском услову жене слушају и повинују се нама (а не нашем личном хиру! ) . Тражи се обострано смирење. Али човек једноставно не разуме, и у томе је његова трагедија, лутање, заблуда и свака врста блуда. У Христу ваш о. Љуба