НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » БЕЗ ХРИСТА НЕМА СПАСЕЊА

БЕЗ ХРИСТА НЕМА СПАСЕЊА

<p claЈУРИ МАКСИМОВ
БЕЗ ХРИСТА НЕМА СПАСЕЊА
 
„Исус Христос… је камен
који ви зидари одбацисте,
а који постаде глава од угла:
и нема ни у једноме другоме спасења.“
 

Дела Апостолска 4:11
 
Нажалост, до данас се срећу људи који, називајући себе православним хришћанима, озбиљно сматрају да је могуће спасење, то јест улазак у Царство Небеско, за нехришћане. По њиховом мишљењу, и они који не верују у Христа, ако чине добра дела, такође могу да се спасу.
Слични ставови нису нови, они су били познати и раније. Оповргавању те заблуде још у претпрошлом веку свети Игњатије (Брјанчанинов) je посветио своје писмо, из којег ћемо навести само неколико реченица, иако је оно достојно читања у целини:
„Достојан је горког ридања призор: хришћани, који не знају у чему се састоји хришћанство! Питање које сте ви поставили, сада се често поставља: „Зашто се не могу спасити, пишете ви, незнабошци, муслимани и такозвани јеретици? Међу њима има предобрих људи. Погубити те предобре људе било би противно милости Божијој!… Сматрати себе спасеним, а припаднике других веровања погинулима – то је и безумно, и крајње гордо!“
Потрудићу се да вам одговорим по могућности са не много речи. Ево истинског учења о том предмету, учења Свете Васељенске Цркве: спасење се састоји у поновном успостављању заједнице са Богом. Ту заједницу целокупан људски род изгубио је грехопадом праотаца… Да би се успоставила заједница човека са Богом, другим речима, за спасење, неопходно је било искупљење… Сва добра људска немоћна дела, која силазе у ад, замењена су једим моћним добрим делом – вером у Господа нашега Исуса Христа…
Узалуд ви погрешно мислите и говорите да ће се добри људи међу незнабошцима и муслиманима спасити, то јест, да ће ступити у заједницу са Богом! Узалуд ви гледате на мисао противну томе, као на новину, као на заблуду која се прикрала! Не! Такво је је постојано учење истинске Цркве – и старозаветне, и новозаветне. Она је сматрала да и највеће добродетељи пале природе силазе у ад…
Онај ко признаје могућност спасења без вере у Христа одриче се Христа и може бити, невољно, упада у тешки грех богохуљења.“[1]
Ово писмо Светитеља је прилично познато, али на жалост, не онолико много колико бисмо желели. Дешавало ми се да га наводим у разговорима са следбеницима мишљења да се неправославни могу спасити; њихова реакција је била очекивана: саговорници су се трудили да то објаве „личним мишљењем Светитеља Игњатија, а не учењем Цркве“, са којим су они поистовећивали сопствене ставове, директно супротне речима Светитеља.
То је, треба рећи, прилично карактеристично за савремену модернистичку свест – објавити „личним мишљењем“ у учењу Православне Цркве све оно што противречи личном мишљењу самог модернисте.
Међутим, саме речи Светог Игњатија говоре о томе, да он у писму не излаже своје лично мишљење, већ управо учење Православне Цркве. Осим тога, ако се обратимо другим Светим Оцима, видећемо да и они износе исту ту истину.
Ево, например, Свети Тихон Задонски сведочи: „Нико не може да се оправда пред Богом и да се спаси без Христа и мимо Христа, већ само – вером у Христа… Јер нико не може од ђавола, греха, проклетства законског и од ада да се избави без Христа, и то све се у краткој речи Христовој закључује: „Ако вас, дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни.“ (Јн. 8:36).[2]
Хиљаду година пре Светог Игњатија управо су исто такво питање задавали преподобном Анастасију Синаиту: „Ако неки неверујући у Христа, например Јудејац или муслиман, чини много добрих дела, да ли ће он ући у Царство Небеско?“ И Свети Анастасије даје тај исти одговор:
„Пошто Господ говори Никодиму: „Заиста ти кажем, ако се ко не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3:5), онда је јасно да (нико од неверујућих у Христа) неће ући у (то) Царство. Међутим (нико) се не лишава своје плате: или (неверујући у Христа) добија своју плату богатством, раскошима и другим прелестима (овог) живота, слично (богаташу) који је од Авраама чуо: „Сјети се да си ти примио добра своја у животу своме“ (Лк. 16:25), или се његова судбина у будућем веку веома разликује ид судбине онога који (овде) не чини добро. Јер како има много обитељи за праведнике (види Јн. 14:2) код Бога, тако и за грешнике (постоји) мноштво различитих казни.“[3]
На тај начин, свети Анастасије исто као и свети Игњатије, сведочи да онај ко не верује у Христа, који се није родио од воде и Духа, то јест, некрштен човек неће након смрти ући у Царство Божије, иако ће добро које је он учинио безусловно бити награђено.
И преподобни Симеон Нови Богослов сведочи: „Велико благо јесте веровати у Христа, јер је немогуће спасити се без вере у Христа.“[4]
И свети Кирил Јерусалимски пише: „Онај ко би чак и био добар по делима, али није задобио печат водом, неће ући у Царство Небеско. Реч је храбра, али није моја; јер је тако одредио Исус.“[5]
И свети Јован Златоусти упозорава: „Слушајте сви ви, туђи просвећењу (крштењем): ужасните се, заридајте! Страшна је та претња, страшна је одлука! Немогуће је, говори Христос, ономе ко се не роди водом и духом, да уђе у Царство Небеско, јер он још увек носи одећу смрти, одећу проклетства, одећу трулежности, још није задобио знамење Господње, он још није свој, већ туђ, не поседује знак који је услов за Царство“.[6]
Могли бисмо и даље да продужимо са цитирањем, јер ту истину сагласно објављују Свети Оци разних епоха и народа, али за побожне хришћане и наведено је довољно, а за модернисте колико год да наводиш, све ће бити мало.
Природно, јер ако се речи Светих Отаца схватају не као сведочење боговидаца о јединој истини, који су они опитом спознали, већ као „само као још о једном личном мишљењу“ онда неће бити посебне разлике, колико је тих „личних мишљења“ – једно, седам, или хиљаду.
За иоле побожног хришћанина не може да се не покаже као чудовишна мисао, да је истина скривена, неодредива и неспознатива – а управо та мисао стоји иза модернистичке жеље да се целокупно Свештено Предање разложи на „личне становишта давно умрлих људи“, а Свето Писмо на „историјске тачке гледишта, алегорије и условности, који су упућени од древних, давно умрлих људи“! И напротив, управо та чудовишна мисао надахњује оне који веома не желе да истина буде одредива и могућа за познање, јер би онда они морали да се одрекну својих гледишта, која противрече истини. Оној истини, о којој је Господ рекао: „Познаћете истину, и истина ће вас ослободити.“ (Јн. 8, 32)
Ослобађајућа истина хришћанства састоји се у томе, да је Христос дошао и дао велику цену са циљем да дарује спасење људима, и да сем Христовог „нема другог Имена под небом, данога људима којим бисмо се могли спасти“ (Д Ап. 4:12).
Па иако Црква сваке године у чину Победе Православља са одређеном јасношћу објављује: „Ономе ко не прима благодат искупљења, проповедану Јеванђељем, као јединествено средство нашег оправдања пред Богом – анатема!“, многи модернисти упорно покушавају да ствар замагле и представе је тако као да се, тобож, на ово суштинско питање не може дати јасан одговор.
Они воле да говоре о томе да би, наводно, била би неопростива дрскост унапред изрицати будући суд Божији , и тврдити да се нико од нехришћана неће спасити, јер то, наводно може да реши само Бог.
Иако, понављајући више пута истину изражену у Светом Писму и Предању, ми се самим тим уопште „не усуђујемо да претекнемо Суд Божији“, већ напротив, изражавамо оно из тог суда што нам је већ открио Бог: „Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен“ (Мк. 16:16). Нисмо ми ти који се „усуђујемо“, већ је тако рекао Христос, а Он је Истина и нема у Њему лажи никакве. Вера Цркве у последњи суд се уопште не ограничава само тврдњом да ће таквог суда бити, већ у себе укључује и основне критеријуме по којима ће се он вршити – а најглавнији од њих јесте свесно прихватање Христа.
Јер, ако је спасење могуће без Христа, то онда следи да би оно било могуће и пре Христа, а ако је тако, зашто је онда долазио Христос на земљу људима, и не само долазио, већ и на смрт пошао? И зашто Га ми онда називамо Спаситељем, следујући апостолима и Њему Самом? Како је Он онда рекао да „дође да потражи и спасе изгубљено“ (Лк. 19:10), ако се показује да људски род до Његовог доласка уопште није гинуо, већ се у потпуности спасавао у нехришћанским религијама?
Ако је Христос дошао само да би већ постојећој могућности људског спасења додао некакву нову „опцију“, предложио једноставно неку нову „побољшану“ варијанту спасења, онда Он није Спаситељ, већ „Побољшатељ“. Али само Његово Име у преводу значи „Спаситељ“, то јест, само Име Исусово разобличава и оповргава оне који мисле да је спасење могуће без Њега.
Познато је да је, кушајући Христа у пустињи, сатана цитирао стихове из Светог Писма. Објашњавајући тај јеванђелски догађај, преподобни Јефрем Сиријац пише: „Оно што му је било неопходно, он је узео из Писма, а оно што му је противречило изоставио је. Тако и јеретици узимају из Писма оно што им је неопходно за своје саблажњавајуће учење, а изостављају оно што противречи њиховој заблуди, да би на тај начин јасно показали себе ученицима тог учитеља.“[7]
Следбеници мишљења да је тобож без познања и прихватања Христа могуће спасити се, само нека човек чини добра дела, а да ли верује он, није важно, покушавају да наводе цитате из Писма, који тобож потврђују њихову заблуду. Посебно, они указују на апостолске речи да је „у сваком народу мио њему онај који Га се боји“ (Дела Ап. 10:35) и да „кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону… они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону“ (Рим. 2:14-15).
Пре него размотримо овај аргумент, треба да направимо мали увод.
Свети Оци су једногласно говорили да нема спасења ван Христа и Његове Цркве. И то није случајност, није једноставно „поклапање мишљења“. Свети Оци су схватали да допуштање могућности спасења ван Христа и Цркве у потпуности обесмишљава Богооваплоћење, страдања, смрт и васкрсење Христово, и уопште, лишава смисао само хришћанство.
Управо о томе је говорио и апостол Павле: „Јер ако праведност кроз закон бива, онда Христос узалуд умрије“ (Гал. 2:21). Апостол је управо писао да је чак и испуњењем старог закона, даног од истинитог Бога, немогуће достићи спасење, а одједном њему приписују мисао да, тобож, не само они који поштују истинског Бога и испуњују Његов закон, дат у откровењу, већ и они, који се клањају идолима и нису знали за Божије откровење, такође могу да се оправдају пред Богом!
Другим речима, апостол Павле, који је говорио да „оно што незнабошци жртвују, демонима жртвују, а не Богу“ (1 Кор. 10:20) и који је клицао: „какву сагласност има Христос са Велијаром?“ (2 Кор. 6:15), по мисли модерниста постаје њихов истомишљеник у томе да ће тобож у Царству Божијем постојати заједничко учешће човека који је поштовао Бога, са оним ко је приносио жртве демонима, и онога ко се молио Христу, са оним ко се клањао Велијару.
Чини се да је апсурдност сличне мисли очигледна. Наравно, тумачење апостолских речи које износе модернисти не само да противречи светоотачким тумачењима, већ га Свети Оци и директно разобличавају, посебно преподобни Јосиф Волоцки:
„Ако је „у сваком народу мио њему онај који Га се боји“ (Д. Ап. 10:35) зашто онда Петар није оставио Корнилија и његове ближње да пребивају у њиховој претходној вери, иако су се они бојали Бога и чинили су добра дела више о свих, већ им је заповедио да се крсте у Христово име? Ако би у сваком народу онај ко се боји Бога и поступа по правди Његовој био пријатан Њему, зашто је Господ наш Исус Христос рекао Својим светим ученицима: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио“ (Мт. 28:19-20)? И још је Господ Исус Христос рекао: „Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен“ (Мк. 16:16).
Велики апостол Петар је рекао: „у сваком народу мио је Њему онај који Га се боји и твори правду“ о праведницима који су живели пре Христовог оваплоћења, Његовог распећа и васкрсења, о људима, међу Јудејима или у другим народима, који су се бојали Бога и поступали по правди, који су се поклањали не идолима, већ истинитом Богу, као Корнилије и слични њему. Али након оваплоћења Христовог, Његовог распећа и васкрсења „нема другог Имена под небом… којим бисмо се могли спасти, сем Имена Господа нашега Исуса Христа„. Господ говори у Светом Јеванђељу да човек који се не роди водом и Духом у име Оца и Сина иСветога Духа, не може да се спасе, чак и ако буде праведнији од свих људи. То је посведочио и апостол Петар крстивши праведног Корнилија, о коме је Бог објавио апостолу… Сада су Богу пријатни људи због њиховог крштења и стремљења према добрим делима, а до оваплоћења Христовог били су Му пријатни праведници због страха Божијег и њиховог праведног живота… Очигледно је да је апостол те речи изрекао о праведницима који су живели до Христовог оваплоћења, о онима, који су се бојали Бога и поступали по правди, који се нису клањали идолима. О њима је још рекао и Павле: „кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону… они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону“ (Рим. 2:14-15).[8]
Често следбеници ове заблуде – да се човек и без Христа може спасти – као аргумент наводе чињеницу да православних хришћана има мало у свету, па следи, по њиховом мишљењу, да је немогуће говорити о спасењу само искрених чланова Православне Цркве, јер ће се доћи до закључка да је оних који се спасавају врло мало, а оних који гину, веома много.
Али зар управо о томе није говорио Господ Исус Христос: „Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе.“ (Мт. 7:13-14), „много је званих, али је мало изабраних“ (Лк. 14:24), „Не бој се, мало стадо!“ (Лк. 12:32).
Од самог почетка Господ је објавио ту жалосну стварност, да је оних који гину веома много, а оних који се спасавају мало. Међутим, слава Богу, оних који се спасавају сада има много више од оних који су били у Нојевом ковчегу у време свеопштег потопа, а тај ковчег, по речима светог Филарета Московског, јесте праобраз Цркве Христове.
Сем тога, следбеници указане заблуде воле да говоре о оним несрећним „простим“ незнабошцима, муслиманима или католицима који, наводно „објективно“ нису имали могућност да постану православни хришћани, јер до њих још нису дошли православни мисионари. При том, они који то говоре као да и не знају за Промисао Божији, који показује директно супротну зависност: нису „абориџини“ ускраћени да постану православни хришћани јер апостоли нису стигли до њих, већ је разлог што Господ није к њима послао апостоле, јер је од раније по Свом предзнању знао да нико од њих неће послушати проповед истине.
И то њихово чување у незнању за њих је израз милости Божије, јер „онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен, а који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен“ (Лк. 12:47-48).
И напротив, ако је Господ видео човека чије је срце искрено тражи истину, па нека чак тај човек живи у народу, који у потпуности не зна за Православље, Он би за таквог човека створио могућност да прими Православље.
Тако је у XII веку Бог за једног Немца-римокатолика створио могућност да сазна за православље и он, обративши се, постао је познат као свети Прокопије Устјушки; у том истом веку, Бог је дао могућност једном волшком Бугарину- муслиману, и тај, обративши се, постао је познат као свети Аврамије Бугарски; у следећем веку Господ је дао такву могућност једном Монголу-незнабошцу и он, обративши се, постао је познат као свети Петар Ордински. Сва историја Цркве пуна је таквим примерима.
Умесно је овде навести речи архимандрита Рафаила (Карелина), посвећене том истом питању: „Бог је љубав, правда и свесила. Дела Божија изазвана су Његовом љубављу, одређена мудрошћу и испуњена силом; следи да незнање људи о Богу не може бити објашњено историјским ситуацијама, јер је кормило историје у Божјим рукама. Такво објашњење би пре било сведочење о Божјој детерминисаности спољашњим ситуацијама и историјским законима. Значи да незнање људи, неспособних да приме истину, јесте такође Божије жаљење човека. Тако Гедеон враћа део војске кућама, знајући да ће се у борби ти људи дати у бекство.“[9]
Када проникнеш у аргументе и тврдње оних који спасење некрштених сматрају могућим, јавља се утисак да они заборављају не само на Божији Промисао, већ и на Самог Бога.
„Добар“ човек за њих је онај који није грешио против људи и који је својим делима показивао благонаклоност према њима. Самим тим, он, по њиховом мишљењу, постаје достојан спасења.
Али чак ни десет Мојсејевих заповести се нису ограничавале пребројавањем обавеза у односу на другог човека – прве из њих посвећене су обавезама човека према Богу: „Ја сам Господ…“ (Изл. 20:2-7).
И произилази, да тако тежак грех, као што је неверовање у Бога, непоштовање Христа, модернисти и не сматрају за грех. То је, ето, некаква ситница. Зар је могуће, говоре они, због такве „ситнице“ лишавати човека у вечности јединства са Оним, за Кога он у животу није желео ни да зна, ни да поштује?
Одговорићемо: не само да је могуће, већ и неизбежно, јер је јединство након смрти са Богом, логични наставак оног јединства које је човек изабрао већ у земном животу и које се дарује само од Христа у Његовој Цркви. Управо тако и одвајање након смрти од Бога јесте логичан наставак оног одвајања које је човек изабрао у овом животу и којем је он себе подвргао, претпоставивши Богу или трагању за истинитим Богом самољубље и љубав према греху.
Бог је јединствени истински извор добра и радости. Одвајање од добра је мука. Они који су решили да буду са Богом и самим животом посведочили ту одлучност, биће са Богом у вечности и природно је, пребиваће у блаженству и радости. Они, који су Богу претпоставили било шта друго, и нису се сјединили са Њим у Тајни Евхаристије, и у вечности ће бити одвојени од извора добра и радости, то јест, пребиваће у мукама. У оба случаја „Бог се не да обмањивати; јер што човек посије оно ће и пожњети“ (Гал. 6:7).
Неопходно је такође подсетити на још једну истину, коју је сјајно изразио архимандрит Рафаил: „Вера, крштење и евхаристија – то нису услови уговора који треба испунити; то није дуг, који дужник мора да плати, да би изашао из дужничке јаме; то није потраживање Бога према грешнику, које је могуће опростити, ако човек нема средства да би исплатио дуг или могућност да испуни тачке уговора. Вера, крштење и евхаристија односе се непосредно на самог човека, на његову личност, његову природу, његово општење са духовним светом. Кроз крштење и евхаристију он постаје нова твар. Благодат мења његову личност, одуховљује његову природу, преображава његову душу, освећује све силе душе, васкрсава дух и припрема човека за сусрет са Христом након смрти… У будућем веку откриће се оно што смо стекли овде, на земљи, иначе би земни живот као период самоопредељивања био бесмислен.“[10]
Желео би да завршим овај чланак речима двојице великих Светитеља XX века:
Свештеномученик Иларион (Тројицки): „И могуће је веома се дивити колико далеко могу људи да оду у свом „тумачењу“ хришћанства. Шта год да пожеле, они истог тренутка и налазе то у Јеванђељу. Показује се да се свака своја испразна машта, па чак и злонамерна мисао може прикрити јеванђелским ауторитетом.
Не, вера Христова постаје јасна и одређена за човека само онда када он нелицемерно верује у Цркву; само онда бисер те вере бива чист, само тада се не меша са гомилом смећа разноразних својевољних мишљења и оцена. О томе је говорио још и апостол Павле, када је Цркву Бога Живога називао стубом и тврђавом Истине (види 1. Тим. 3:15).“[11]
Свети Николај Српски: „Само је оно прави живот, што се у име Господа Исуса тражи и добија. Све друго је смрт и трулеж. У жаркој пустињи људске историје васкрсли Христос је једини отворени и непресушни извор, који напаја, освежава и оживљава. Све друго, што се заморном и жедном путнику може учинити извором, није извор но сјај врелог песка, сличан сјају воде, или ђаволски призрак.“[12]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пуни текст види на: http://hristov.narod.ru/abheres.htm, на српском језику, писмо у потпуности на адреси:
    http://pravoslavni-odgovor.com/CrkvaHristova/onemogucnostispasenjajeretikaiinovernih.htm (прим. прев.)
  2. Тихон Задонски, свети. О истинском хришћанству. II. 1: 2.
  3. Анастасије Синаит, преподобни. Питања . 7.
  4. Симеон Нови Богослов, преподобни. Слова. Слово 37.
  5. Кирил Јерусалимски, святитељ. Катихетске поуке. 3
  6. Јован Златоуст, святитељ. Беседе на Еванђеље от Јована. 25. 1.
  7. Јефрем Сирин, преподобни. Тумачење Четворојеванђеља. 4.
  8. Јосиф Волоцки, преподобни. Просветитељ. 5.
  9. Рафаил (Карелин), архимандрит. О современом неогностицизму // http://karelin-r.ru/newstrs/28/1.html.
  10. Тамо.
  11. Иларион Троицки, свештеномученик. Хришћанство или Црква // http://apologia.narod.ru/lasttime/ilarion/hrch.htm.
  12. Николај (Велимировић), светитељ. Омилије. Недеља прва по Васкрсу: Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе.

 


Превод са руског:
Станоје Станковић

Извор:
Православие.ru

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *