НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » БЕСЕДЕ ПОВОДОМ СМРТИ ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ

БЕСЕДЕ ПОВОДОМ СМРТИ ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ

СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ
 
БЕСЕДЕ ПОВОДОМ СМРТИ ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ
 

 
НА ВЕСТ О СМРТИ ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ
 
Дубоко потресен морам да вам потврдим жалосну вест коју сте ви сами данас чули, а то је да је умро Патријарх Српски Варнава. Преминуо је четрдесети Патриjарх Српске Цркве.
Блаженопочивши Патријарх Варнава био је заставоносац Светосавске заставе и док је носио, носио је достојно и уздигао је високо, чему се радовао православни народ.
Блаженопочивши Патријарх Варнава има једну дугу и мучну историју испуњену борбом за велике ствари. Велики је то био лучоносац светосавског православља и народни у исто доба, али он никада није био тесногруд. Он је називао браћом, и то искрено од срца, не само православне, већ и муслимане и католике. Позивао је све од реда на слогу, љубав и рад. Од православних је тражио и увек им саветовао да воле своју браћу других вера“.
Сједињеног срца и са љубављу уздигнимо своје молитве за нашег Патријарха Варнаву, који се налази тамо где се налази свети Сава са многим српским мученицима и праведницима.
 
ПОСЛАНИЦА ПОВОДОМ СМРТИ ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ
 
Богољубива браћо моја и децо,
Дубоко узбуђен морам да вам саопштим немилу вест;
Четрдесети патријарх српски преминуо је.
Господу је било угодно да узме од нас и пресели у вечност измучену душу нашег Патријарха Варнаве. После дужег страдања преселио се из овог живота у други ноћу између петка и суботе.
Ожалошћени смо. Уцвељени смо, осиротили смо. Српски народ исплакао је срце своје пре три године за једним витешким покојником, па ево опет приспе час за свенародно плакање.
Оставио нас је духовни вођ и заставник у једном врло тешком времену.
Овај наш духовни вођ и заставник носио је Светосавску заставу праве вере, родољубља и братољубља тако високо уздигнуту, да ју је видео сав свет. Томе се радовао цео наш народ. Томе се радовао и велики руски народ, са свима православним народима. Сви су гледали у Патријарху српском најхрабријег заставоносца Православља. Само су непријатељи Српства и Православља кипели од зависти и гнева.
Један знаменити духовни војвода сишао је са позорнице овога живота, увенчан славом и чашћу, и отишао у вечни покој. Оставио је нас на бурном попришту са Јасним заветом и светим аманетом о томе шта треба чувати, чега се треба клонити, за какав идеал живети и страдати. То је свима вама добро познато из речи, из примера, из страдања и из мученичке смрти блаженопочившег Патријарха нашег.
Плачите, синови Светосавски!
Плачите, кћери косовске!
Плачите, децо мученичких отаца!
Време је плакању а не весељу.
Сузе су нам увек бивале лек; оне су нас увек сједињавале, кад друго није могло. Нека нас и сада сједине. Нека нас оперу од греха и безакоња. Нека нас жалост приближи Богу и брата брату. Нека молитве наше иду за душом нашег омиљеног Патријарха и испрате га до бесмртних висина, на којима се код Христовог престола сија Свети Сава са светим душама свих српских праведника, страдалника и мученика кроз векове и векове.
Господе, упокој душу блаженопочившег Патријарха нашег Варнаве! Господе, помилуј и спаси српски народ!
 
Са поздравом и благословом

Епископ жички Николај
 
ГОВОР НАД ОДРОМ ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ
16/29. јула 1937 године
 
Васцели народ српски зачудио се изненадној болести блаженопочившег Патријарха Варнаве.
Васцели народ наш пуних седам недеља уздизао је молитве свевишњем Творцу за оздрављење његово.
Васцели народ наш заплакао се и завио у црнину за својим умрлим вођом и родитељем духовним.
И ево данас васцели народ наш, присутни и одсутни, треперећи као лист јасиков, пали воштанице и испраћа мртво тело његово у гробни покој на Врачар, на онај историјски и славни Врачар на коме је спаљено тело светитеља Саве.
Свако ко има отворен вид духовни може да види, да није без символичног смисла ни без Божјег Промисла, што се телесни прах овог Патријарха српског меша на истом месту са прахом првог архиепископа и просветитеља српског, Немањића Саве. Као да је свемудри Промислитељ хтео тиме показати, како је идеал, и програм, и пут показан светим Савом био и остао идеалом, програмом и путем и овога његовог наследника. И још и то: како другога идеала, програма и пута, трајног и спасоносног за народ и народну цркву, не може бити ево ни после 700 година. Могу се правити моментални програми за моменталне ситуације, али сви ти програми морају се заснивати на оним непромењивим духовним, моралним, црквено васпитним и национално културним принципима, кроз које је свети Сава унео Христа у српску душу и у српску историју.
Такво схватање задобио је наш велики Покојник још у своме детињству, које је протекло у Санџаку, под двојним ропством, турским и аустријским. Ту где су се Азија и Европа у судару грабиле о српско огњиште, српску земљу и српско тело, ту се душа малога српчета, Петра Росића, сина Ђорђева и Крсманина, испунила горчином против вековних угњетача српског народа, сурове Турске и језуитске Аустрије. Судба је хтела, да га та горчина прати кроз цели живот, у непрекидној борби против суровости и лукавства, све до саме смрти. О како су тајанствени путеви Господњи у судбама људи! Кад је мали Петар Росић примио прво своје причешће крвљу Христовом у манастиру Свете тројице код Плеваља, ни слутио није, да ће последње такво причешће примити као Патријарх Српски на Топчидерском брду.
Није овај тренутак намењен опширном описивању свих оних борби за народ и веру, које испуњавају сав живот Блаженопоччвшег Патријарха него молитви за душу његову. А кад се буде саставио животопис Патријарха Варнаве, верујемо, да ће тај животопис постати националном читанком, која ће надахњавати младе нараштаје, српске и југословенске, ватреном вером и дивовским родољубљем.
У тој читанци описаће се овај велики Патријарх наш:
као господин са оним природним господством једне господске но намучене расе;
као домаћин са широким гостољубљем српским, које су у Карловцима осетили не само гости са Балкана и из Европе него и они из Америке, Азије, и са Далеког Истока;
као неуморни градитељ и изградитељ у духовном и материјалном смислу;
као апостол и сејач вере и родољубља;
као заштитник и помагач наших честитих занатлија;
као покровитељ уметника и љубитељ народних рукотворина;
као ревносни и предани слуга Господњи и слуга народни;
као државотворни проповедник и непоколебљиви пријатељ народне династије Карађорђевића;
као поборник равноправности и проносилац мира и добре воље међу све грађане југословенске;
као трпељиви страдалник и мученик, који је пре два месеца као руком судбе изнет на оно брдо више Београда, да би сва престоница са целом Југославијом управила погледе к њему, његовој Голготи, видела његово мучеништво и познала ону правду за коју је он умирао.
Но такав је пут свију оних који се приволе царству небеском, а не земаљском. Такав је пут био и витешког Краља Александра.
Пут зноја и страдања био је пут и светога Саве. Живот горчине и мучења био је живот великих црногорских Владика кроз 300 година. Мученичка смрт била ]е и смрт безбројних српских свештеника и калуђера, кроз векове и векове, све до данашњице. И многи патријарси Пећски претрпели су мученичку смрт као пастири и человође народне. Неколико патријарха Пећских обешено је и посечено од сурових Турака; неколико патријарха и митрополита српских отровано је од лукавих Аустријанаца. Патријарху Варнави била је добро позната мученичка судба српских патријарха у прошлости. Он је видео њихов пут посут трњем, а не цвећем. Он је предосећао и знао, да и његов пут не може и неће бити другачији. Па будући свестан тога, он је последњих шест месеци љуте борбе за част Светосавске цркве и за равноправност верску у овој земљи, ради мира и среће свих Срба, Хрвата и Словенаца говорио: „Нека се све сручи на мене, само да добро буде нашем намученом народу и нашој Светој Цркви!“
И сручило се све на њега. И он је отишао од нас.
То Је пут светитељства; то – пут славе и спасења.
О, велики Вођо наш, славни Патријарше наш! Као што си се молио на земљи Господу за свој народ, тако продужи молити се и на небу;
да сви синови и кћери Светосавске пригрле своју свету Цркву Мученицу;
да се утиша бура на пучини нашега живота.
Па сада, у овом часу опроштаја с тобом, свети оче, када се цео народ српски с дивљењем и поштовањем клања твојој жртви и над твојим гробом заветује не одступати са твога пута, у овом болном часу ми те молимо:
Опрости свима нама, браћи и деци твојој, и Бог тебе да прости. АМИН.
 
ЧЕТРДЕСЕТНИЦА ОД СМРТИ ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ
Посланица Епископа Николаја
православном клиру и народу Епархије Жичке

 
Народе Божји, православна браћо и сестре,
Рече Господ: Не бојте се, јер Ја побиједих свијет (Joван 16, 33).
Навршило се четрдесет дана од смрти нашег великог Патријарха. И ми сви, по пропису црквеном, сабрали смо се у храмове православне, да уздигнемо свенародну молитву за душу његову. Па и ако тврдо верујемо, да је Господ помиловао измучену душу његову и уселио је у Рај, где праведници у покоју живе, ипак, по хришћанској дужности и жаркој љубави према блаженопочившем, ми умножавамо срдачне молитве за њега пред Оцем небеским вапијући: Господе, упокој душу раба Твојега, страдалника за правду Твоју , мученика за свету цркву Твоју!
Лик Патријарха Варнаве непрестано лебди пред очима нашим. ми га се сећамо као Патријарха витеза, родољуба, борца, милосрдног оца, добротвора, миротворца – као да је неки од славних патријараха пећских устао и поново се био јавио међу нама у лицу његовом. Утолико већма осећамо и празнину без њега, и у толико је бол наш већи.
Седам година Патријарх Варнава руководио је крмилом наше свете цркве путем који је указао Свети Сава. Није скретао ни лево ни десно. А пут Светосавски је јасан. То је примена јеванђелских начела на целокупан живот једног народа. Народна црква, народна држава, народна династија, народна просвета, народна војска и народна култура. Тај јеванђелско национални програм Светога Саве био се упио у душу Патријарха Варнаве од младости његове и он му је остао веран кроз све буре и затишја свога живота до саме трагичне смрти своје. Са тим светосавским програмом он је као патријарх путовао по народу од Сремја до Пелагоније и од Тимока до Јадрана, не знајући ни за умор ни за досаду.
У овом развијеном времену где се много зида на песку да би се само што брже сазидало, требало је указати свима и сваком на постојану стену на којој се једино може зидати а да се зидарија одржи и не сруши на главе зидара. Патријарх Варнава свуда је указивао на онај јеванђелско-народни програм и позивао православни народ да га чува као највеће благо. Он је гласно и јасно опомињао наше школоване људе да се не удаљују од тога програма и да се не даду заварати тренутним туђинским програмима којима је темељ на песку. Он није могао волети ни једну интернационалу. Све их је сматрао као куле на песку. Зато је отворено и одважно устајао против њих. Нико није тако громовито говорио и писао против црквене интернационале и њене бесомучне тираније над православном Русијом. Срце његово плакало је над погаженим руским народом и сва душа његова бунила се против оне безверне мањине у Москви, која је на рушевинама православне националне Русије мислила сазидати вавилонску кулу среће људске.
Патријарх је из године у годину пророчки говорио, да то није пут среће него несреће људске. Он се сав заложио био, да се наши здрави народни организам у Југославији одбрани од те црвене немани. Али изненадно ударила је на наш народ и друга неман, црна неман, црна интернационала. Патријарх Варнава сав се усправио против те црне интернационале у одбрани наше свете вере и нашег намученог народа. Шест последњих месеци свога живота он је као трубач на мртвој стражи трубио громогласно у уши народу и старешинама народним, да је опасност на прагу. И не само на прагу него да је прошла преко прага и у кућу ускочила.
Варница која прети пожаром! Народ је чуо глас свога Патријарха. Народ је схватио опасност. „Хоће да нас полатине! Хоће да нас пошокче!“ Говорио је православни народ. Но многе старешине народне остале су глуве према гласу Патријарховом. Али да нико од православних људи не би остао глув у овој земљи, Бог је учинио чудо, и наш Патријарх је после седмонедељног боловања издахнуо оне исте кобне вечери кад је уговор са латинским папом изгласан у Београду. Нов сигнал на узбуну против опасности! Божији сигнал! Оно што Патријарх није могао учинити гласом, учинио је смрћу. И данас као мртав чини више и дејствује јаче на одбрану Светосавске цркве и православног народа него док је био телом жив. Његов гроб на Врачару постао је место поклоништва православног народа са свих , страна наше отаџбине. Над тим гробом народ оплакује прерану смрт свога духовног вође и оца. Над тим гробом људи уздижу сваки дан сузне молитве Творцу, и дају завете да ће остати на линији Патријарха Варнаве у одбрани свете вере своје.
И ми сви треба да дамо такав завет, браћо моја и децо. Сви до једнога, без изузетка, дакле, заветујмо се – истрајати на путу који нам је указао блаженопочивши наш Патријарх. Па и ако дође и до страдања и жртвовања, зар ћемо се уплашити? Зар ћемо се поколебати? Зар ћемо бити гори од отаца наших, који са весељем и песмом ходише на муке за веру Христову? Величина једног човека или једног народа мери се величином муке и страдања за истину и правду Божију. Боље ]е умрети славно него живети срамно. Каже апостол Павле: Ко руши цркву Божију срушиће њега Бог.
Данас неки су устали да руше цркву Божију. Хоћемо ли ми бити душегубци и саучесници у томе рушењу цркве Божије, па чекати да тешка рука Божија удари на нас и децу нашу? Не никако. Него сви да се сврстамо у ред као велика војска Божија која брани цркву Божју од оних који ударају на њу. Но пре свега да се очистимо од грехова својих; очишћени бићемо јачи. У чистоти и безгрешности је непобедива снага. Да опростимо брат брату. Да се оканемо партијских и комшијских свађа и парница. Сви да станемо као једно непобедиво братство пред очима неба и земља. Помоћи ће нам Бог и сва небеска војска Божија. Већа је војска Божија него све војске земаљске. Страшнија је војска Божија од свих војски земаљских. Бог је унапред победио све противнике Своје. Зато је Син Божији рекао апостолима: „не бојте се јер Ја побиједих свијет„. Победа је унапред добијена и објављена. Нека је далеко од нас бојазан. Нека ишчезне страх.
Визија те вечне победе Христове, и визија оне бесмртне и славне војске небесне која брани свету цркву Божију улева храброст и весеље у срца свих нас православних хришћана у овом времену гоњења цркве Божије.
Пред том светлом визијом дајмо завет да ћемо остати верни Патријарховом путу, програму и идеалу. Тај завет нека прати молитве наше за душу његову.
То ће њега радовати на оном свету.
Но где год је завет, ту је и пост. То је наука православна. Пост је потреба да би Бог благословио завет. Због тога вас молим, браћо и сестре које одредите сами, сваки за себе, један дан, и постите за покој душе Патријарха Варнаве. Али где је пост, ту мора бити и милост, укажите неку милост, неку милостињу, неки дар, у дан вашега поста, да би све било савршено и све Богу угодно, – и завет, и пост и милост. То је споменик који може свака православна душа у овој земљи подићи своме милом Патријарху. Такав споменик уздиже се у небеса и блиста се на небесима.
Бог да прости душу Патријарха Варнаве! Бог да уразуми и сузбије све гонитеље Цркве Православне!
Бог да живи и уједини и оснажи и благослови сав наш православни народ. Амин.
 
ПОСЛАНИЦА
поводом шестомесечног парастоса
блаженопочившем Патријарху Српском Варнави

 
Данас се навршава шест месеци откако се једна књига затворила а друга отворила; затворила – књига земаљског века нашег родољубивог Патријарха Варнаве, отворила – књига гоњења и страдања православне народне цркве у Југославији. Ове две књиге остаће нераздвојне на век века; поколење наше оставиће их обе у аманет поколењу будућем као јаку поуку и оштру опомену. Поука ће гласити: Духовна и морална снага народа јача је од бруталне физичке силе једне, ма које олигархије. Оштра опомена гласиће: Не удри брата за рачун туђина; не понижавај мајку за хатар маћехе. Јер ће те стићи Божја освета и народна клетва.
Стотину и осамдесет минулих дана провела је српска православна црква бранећи се од мучког и неправедног напада удружених непријатеља спољних и унутрашњих. Преживели смо једну дуготрајну ноћ неправди и насиља. Та страховита ноћ просецана је као громовном муњом тутњем народног узбуђења и блистањем народног Јединства. Сав народ српски показао се у овој борби тако уједињен и тако сложан какав се показивао само од столећа у столеће пред тешким опасностима и у суДбоносним тренуцима своје славне историје. Све деморалишуће силе нису могле подмићивањем и застрашивањем угушити глас народне свести. Карактери су превазишли некарактере као небо што превазилази земљу. Па и они некарактерни нису остали доследни у некарактерности него се притајено још колебају између два табора чекајући где ће судба претегнути. Ми искрено жалимо ове Буриданове питомце, нарочито оне неколико у мантији. За нас је јасно где ће судба претегнути. Та она је већ унапред претегла на страну народне правде, народне православне цркве. Кроз сва времена судба је претезала на ту страну: на страну Спаситеља против свих адских сила; на страну апостола против јеврејских и незнабожачких крвника; на страну хришћана против римских ћесара; на страну светога Саве против Вукана, на страну Милутина и Душана против латинштине; на страну православног Балкана против свих иноверних и јеретичких насртаја. Хоће ли та судба сада променити своју линију и постати себи неверна први пут после 2.000 година доследности? Нити хоће, нити може. Јер ми не говоримо о слепој судбини нити о неразумном фатуму, не говоримо о тој бесмисленој бајци материјалистичкој, него о судби која значи суд Божји, промисао Божји. то је судба за нас; то библијски и хришћанску појам судбе.
Не може дакле премудри Бог постати Себи неверан и недоследан. Он је у овој нашој борби – чак и пре почетка њеног – бацио Свој тег на нашу страну против неправедних гонитеља наших. Са тим трећим и пресудним фактором у свакој борби па и овој противници наши не рачунају. Они не рачунају с Богом баш ништа као да Га и нема иако тврде да и они верују у Бога. Они виде на бојишту само себе и нас; себе до зуба наоружане и народним благом до гуше затрпане, и нас голоруке без икаква видљива оружја и без материјалног блага. Па мере и варају се; рачунају насигурно и посрћу; броје и збуњују се. Јер у њиховој рачуници нема нимало места за Бога и моралне стварности које владају васионом и управљају свим догађајима у свету. А ми рачунамо с Богом на првом месту и од првога дана борбе.
Ми знамо поуздано, да је Он Судија и да Њему припада коначна одлука и пресуда. Но то не значи да ми очекујемо брз успех и скору победу. Верске борбе су обично дуготрајне. Лако их је отпочети, тешко завршити. Наши гонитељи очекују брз успех и скору победу. Јер они траже и везују успех за себе лично; ми не. Ми везујемо успех и победу за Христа и светога Саву, који могу чекати. Ми се боримо за славу Христову и за част светога Саве и светосавског народа, који могу чекати годинама и деценијама, као што сведочи прошлост хришћанске цркве и прошлост нашега народа. У оваквим борбама за Истину и Правду Божију бивају плиме и осеке пре коначне победе; плиме, да би витези вере познали да је Бог с њима; осеке, да би се борци сетили својих греха па скрушено припали Свевишњем са понизношћу, покајањем и сузама. До сада је стално била плима на нашој страни. И ми смо познали да Бог војује за нас и кроз нас, и да нам Он помаже много премного преко наших крсних слава, преко светитеља и безбројних мученика српских, древних и нових – и нових, заједно са духом Патријарха Мученика. Али ако би дошла и осека ми се нећемо уплашити. Ми ћемо схватити судбу, тј. промисао Божји. Плима нам објављује присуство Божје, а осека нас позива на покајање, на очишћење, на пост, молитву и добра дела.
У сваком случају победа је зајемчена јеванђелској вери и народној Цркви, и она мора доћи пре или после, а кад – то је у руци Бога Победоносца и Победодавца. Ако њему буде угодно да дарује победу и мир Цркви Својој и преко наших гробова, зар ћемо роптати? За нас је главно, да смо схватили време, разумели значај садашње борбе, заузели правилан став и уврстали се на правој страни и на једином правом путу. то нас радује; то нас весели. То ће нас радовати до гроба. Ми се не боримо за смрт или живот, како неки говоре, него кроз смрт за живот. Ко се плаши умрети за ону велику идеју за коју је умро Патријарх Варнава, тај није достојан стати ногом својом на Врачар и наднети се лицем над пепелиште св. Саве и над гроб Патријархов. Тај може само примити надницу од Синан паше па ићи кући. Од времена наших епских борби против Турске и Аустрије никад живот једног Србина није био на већем испиту нити смрт слађа и славнија него данас. А умрети се мора тако и тако, и на суд Божји изаћи се мора.
Наша је борба начелна а не лична. Ми се бранимо од црне интернационале која је пре 900 година бацила своју немоћну анатему на православни Балкан. Оци наши балкански нису се уплашили од те анатеме, као што се од ње доцније нису уплашили ни творци националне цркве у Енглеској, Скандинавији, Немачкој и другде. Чак и један велики Хрват католик наших дана рекао је: Ми Хрвати не можемо бити срећни док нас папа не анатемише! Ми се боримо против латинизације Југославије и Балкана. Ми стојимо за националну Светосавску Цркву и за савез свих Православних националних Цркава у свету под руководством непогрешног Духа Божјега.
Шта да кажемо за наше унутрашње непријатеље? За „националисте“ који се пријатеље с клерикалном интернационалом на штету свих националних вредности и тековина наших? Они су целу борбу поставили на лични терен. Они нас лично нападају – ми не одговарамо. Руже нас – ћутимо. Пљују нас – ми не бришемо упљувке са лица. То су нам ордени Христа ради. Постали смо, по речи апостолскоЈ, као сметлиште на које они сипају помије из свог обилног прљавог резервоара. Ко – сметлиште? Српски епископи и свештеници који су крунисали Краља Петра I у Саборној цркви, и који су благословили војничке заставе у борбама за народно ослобођење под витешким краљем Александром и који су стајали у рововима српске војске против ћесаревих хорди, које је благосиљао Ватикан!
Они, заједно са многим другим родољубима ове земље, постали су данас сметлиште за крштене синове своје, поругани, понижени, попљувани, оштећени, пребијени, – све за рачун и интерес Ватикана. Но зар ћемо плакати? Никако. Уздигнимо срца своја ка Господу који види. Од Њега ми очекујемо суд и правду и награду, а не од људи, најмање од оних који су отпали од народних идеала.
Зато, браћо и господо српска, управимо данас сви свој духовни поглед на Врачар, на оно славно пепелиште светога Саве и на гроб наследника његовог, Патријарха Варнаве. Поклонимо се – имамо коме. Заветујемо се – знамо на што. Прво полугође горке борбе свршено је. Испит је положен честито и похвално од васцелог нашег народа. С Божјом помоћи, и благодарни Богу за све, сад ступамо у други семестар, у друго полугође. Држећи у руци упаљену воштаницу помолимо се срцем и језиком за онога који је као заставник први пао у садашњој борби, да милионе других дигне, освести, разбуди и сједини.
Богу нека је слава, а патријарху Варнави вечан покој и славан спомен на небу и на земљи. Амин.
 
ПАТРИЈАРХ МУЧЕНИК
слово на освећењу споменика Патријарху Варнави у Жичи
 
„Помаже вам Бог браћо! (Бог ти помогао!) Ево нас у средини лета, у средини земље Србинове, у овој средишној светињи православља и националности. Ево нас овде Срба да уздигнемо молитву, да се сетимо једне велике бесмртне личности, да осветимо споменик подигнут у славу ове личности. Овај споменик није подигнут ни из пркоса ни из зависти ни из сујете нити из ма какве побуде негативне. Овај споменик подигнут је једино из позитивних побуда. А какве су побуде биле за овај споменик? То је чиста благодарност ономе који је то заслужио. Блаженопочивши Патријарх Варнава заслужио је овај споменик и побуда жичке епархије да га подигне, знак је само захвалности. Шта раде Срби после рата? Подижу споменике, огромне и велике споменике жртвама из рата. Подижу их у виду цркава и капела, у виду школа, у виду народних домова, за културне и хумане сврхе, исписују на таблама имена погинулих у рату и прибијају те табле после на цркве.
Безмало све су цркве православне у држави украшене тим спомен плочама из рата. Оне су читанке за наш народ, оне су календар народних светих мученика палих за крст часни и слободу златну. Нека им је слава (Слава им)..Па и овај споменик овде подигнут је да буде као нека читанка за будуће поколење наше, да буде нови лист нашег верског националног календара. Нису великани само у рату. И мир има своје великане. Не даје рат само мученике. И мир има своје мученике. Оно што се с муком стиче, то се с муком и чува. И рат има својих мученика и мир има својих мученика, и рат има својих великана и мир има својих великана. Кад су се легиони српских великана преселили из овог света у други, светлији свет, да тамо остану са милионима мученика српских, тада после рата на 14 до 15 година отишао је за њима опет као мученик и војвода њихов онај који се веселио са њима и који је са барјацима победе са Солунског фронта донео ову слободу – Блаженопочивши Краљ Александар Први Ујединитељ. (Слава му – разлеже се из хиљаде грла). То је мученик у миру. Други мученик у миру јесте црквени поглавар наш блаженоупокојени Патријарх Српски Варнава; (Слава му).
Зато ја кажем овај споменик има чисту и свету побуду. Он је подигнут из благодарности. Значи онај коме је посвећен био је узет за пример онима који долазе иза нас. Они треба да знају ко смо и какви смо били. Патријарх Варнава заслужио је овај споменик и зато га је епархија жичка и подигла. Подигла је овај први споменик његов али не и последњи. О смрти Владике Јефрема па до мог доласка управљао је он овом епархијом. Када сам је дошао у ову епархију, онда ми је он ставио у дужност да се трудим да се обнови Жича. Уручио ми је главне планове овог конака који је по његовој замисли израдио наш чувени и знаменити архитект Дероко. И после тога Патријарх Варнава непрестано се интересовао како је Жича, како напредују радови. Хтело се обновити за 1935. годину, да онда одржимо свечано државно црквени, народно-православни празник у част нашег светитеља Саве поводом седамстотина годишњице његове смрти. Није се могли брже радити него што се радило. Ја сам га о томе стално обавештавао. И код наших управних власти он се стално интересовао да се учини нешто за Жичу, а сво ово што смо урадили од 1929. до 1938. урадили смо народним даровима, без ичије туђе помоћи. Нека је томе народу хвала.
Па онда да оставимо његове заслуге на жичкој епархији, да погледамо на шири хоризонт. Он је заслужио овај споменик као велики родољуб, као велики славенофил, а нарочито као русофил. Не знам да ли је који човек остао у срцу наше браће Руса тако као што је наш Патријарх Варнава у срцу наших Руса (Живела Русија), који су горке сузе слили са сузама нашим кад смо његово мртво тели носили преко теразија да га сахранимо горе на Врачару. Славенофил бити то је велика ствар у ово време. У ово време кад Запад малаксава и пружа руке као слепац по тами да нађе гдегод нешто на шта ће се ослонити и где ће се ослонити, и кад Исток живи у тами у каквој је пре толико векова живео. Он је заслужио овај споменик и као црквени старешина. Ја нећу говорити о овим његовим заслугама од почетка до краја живота. Патријарх Варнава је заслужио овај споменик и својом последњом жртвом, последњим чином свог живота. Заслужио је онда кад се усправио испред целе нације наше и стао у одбрану крста и светиња наших. Да ли је заслужио, питам ја вас? (Јесте). А кад је заслужио, онда му то треба и дати. И ми смо му дали. Он је био представник оног идеала жичког, оног програма жичког који је Свети Сава прокламовао пред српском господом и народом српским. Какав је тај програм и који су то идеали? То је онај програм и они идеали који би могли послужити и многим другим већим народима него што смо ми, нарочито у данашњем времену кад су многи народи збуњени и кад не знају којим путем да пођу. Тај пут је национална црква као основ јеванђелског национализма. Јеванђеље Христово животоносно води и српски народ кроз народни водовод који је контролисао Свети Сава. Тај водовод јесте организација српске националне православне цркве. На темељу тога и српске националне просвете, на темељу тога и националне културе, на темељу тога и националне одбране, на темељу тога и националних рукотворина и умотворина и целог жића и бића националног, тако да је ово спојено једно с другим, тако да код нас 700 година нико од људи, који су од вредности, није устао да каже: треба одвојити цркву од државе или просвету од вере. Тога код нас није било. то је било код других народа, који су ненормалнијим животом живели него ми. Код нас одвајати једно од другог, то би значило отсећи руку на рачун ноге, или отсећи ногу на рачун руке.
Наша црква и наш народ, како бих рекао, да су као усијано гвожђе које се гледа издалека па не зна да ли је гвожђе или огањ, а јесте и једно и друго. Када се каже Српска национална Црква, као да се каже српски народ, када се каже српска црквена историја, као да се каже народна историја. Када се погледа усијано гвожђе изгледа нам да видимо огањ. Тако смо се борили и побеђивали зато што смо тако организовани као ниједан други народ на западу Европе. То је заслуга светог Саве. У то је устао Варнава, попут свију патријараха. Тим путем требају поћи и сви они који буду седели после Варнаве на престолу српских патријараха (Тако је). Другог пута нема. Ми нисмо звали полицију да нас чува. Напротив. Ви сте сабрани овде као слободна деца светог Саве, да слободно дишемо, да слободно говоримо и да се слободно изразимо о ономе што имамо у срцу и у души својој
Па онда, браћо моја, ја кажем: овај споменик има и своју симболику. По нашој народној изреци српској он треба да има ово, а патријарх наш био је народни човек и зато овај споменик има ознаку народног споменика. Ко је уморан нека се одмори (Показује руком на клуб), а ко је жедан нека се воде напије. И чесма с водом и с клупама за одмор. Мермер из Венчаца и из Студенице. Од Немањића светиње и од Карађорђевића. Патријарх Варнава био је запојен идеалима свете немањићске династије и био је веран поданик и јуначки следбеник јуначке династије Карађорђевића.
Па онда, браћо моја, крст што означава страдање, голготу. У знаку голготе и васкрсења цела је наша историја. У знаку крста цела је наша прошлост. Око крста збило се све у нашој историји. Тежак крст носио је патријарх Варнава. Најтежи у последњој години свога живота, када је морао да брани веру.
Браћо моја, имају три ствари које морамо знати односно вере. Вера је дух и живот којим се живи. Ако тело нахранимо морамо и душу нахранити. Нема хране боље него што је права вера за душу човечију. Веру морамо бранити и за веру страдати и умрети. (Тако је). Патријарх Варнава, као Херцеговац заволио је веру Православну и вером је живео. За веру је страдао 1937. године и за веру је пострадао. У одбрани вере отишао је са овога света. Нека му је за то хвала и слава.
Па онда овај споменик од белог мермера, овако мио и леп, означава победу, тријумф и васкрс. Крст означава идеал победе и тријумф. И то је симболика овог споменика.
Шта је циљ овог споменика, најзад? Ми смо га подигли из благодарности ономе који је заслужио ту благодарност. Ми желимо да овај споменик буде подстрек свима онима који долазе после нас да иду путем којим је ходао наш велики патријарх Варнава. Ми желимо да млађа покољења очувају све ове установе светосавске, које смо ми наследили и досада одржали у органској целини и нераздвојности, и убудуће тако, да се не распарчава оно што органски живи као једно тело. Циљ је овог споменика да уздигне народ српски изнад партијских и ниских страсти, на један виши терен идеализма народног, који нас веже са херојском и мученичком прошлошћу.
Данас многи гледају велике људе испред себе као неку светлост која треба да их води. Ми знамо да онај који иде по мраку, боље је да иде кад је светлост иза леђа. Ја мислим да је то из искуства свију нас (Јесте). Ја мислим да смо ми Балканци другог кова него западњаци, Не морамо да радимо као западњаци, као слепци, јер светлост иде испред њих и заслепљава их, па не виде куда иду.
Каква је то светлост која иде иза нас? Ми смо увек за крст часни и слободу златну, и у рату и у миру. Какав је то рефлектор. То је светлост светог Саве. То је светлост светаца наших, светих и благочестивих краљева наших, и наших мученика, безбројних хероја, целе оне велике војске која попуњава све књиге и календаре наше. И све анале и летописе наше. Сви они светле напред и као из рефлектора неког светле поколењу. Кажу: „Данашња покољења траже пут! Данашња поколења имају права да траже свој пут!“ Какве ли глупе фразе. Ко тражи пут, него онај ко је пут изгубио. То важи и за онога који лута. Ми желимо да наша омладина не тражи пут, него да иде путем. Пут је јасан и видан. Стотине хиљада рефлектора здружених уједно пружају светлост Србину и народу српском, да он види куда треба и куда може да иде. Да не тражимо од слепца очи. Пут се зна. Један од тих путовођа био је почивши патријарх Варнава. И он је свој зрак светлости ставио у тај страшно велики рефлектор хероја и светаца српске прошлости, да још јаче светли свима генерацијама у будућности. Ето, браћо, циљ – зашто је овај споменик подигнут.
Рекао сам и побуду и симболику и циљ. Могу само још једно рећи: нека је слава неумрлом најновијем заштитнику, бесмртнику и Србину, сину, наследнику светог Саве, патријарху Варнави. (Слава му).
 


СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ
БЕСЕДЕ ПОВОДОМ СМРТИ ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ

 ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ

 Благослов: еп. шабачки г. ЛАВРЕНТИЈЕ
 Изворник: Владика НИКОЛАЈ:
  Ниче и Достојевски
  О знаменитим људима
  стр. 73-91
 Издато: 2003
 Место: Ваљево
 Издаје: „ГЛАС ЦРКВЕ“ – Ваљево
 Уредник: Љубомир Ранковић
 Штампа: АЛЕКСАНДРИЈА – Ваљево

 ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ

 Објављено: 25. јули 2007.
 Издаје: © Svetosavlje.org
 Уредник: прот. Љубо Милошевић
 Основни формат: Владимир Благојевић
 Дизајн странице: Иван Ташић
 Дигитализација: Станоје Станковић
 Коректура: Станоје Станковић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *