Беседа на Велики Петак

Старац ФИЛОТЕЈ Зервакос

 

Боже, Царе мој од давнине,
Који твориш спасење посред земље
!” (Пс. 74, 12)

 

Ти, свеславна сило! Ти, бескрајна премудрости Божија! Ти, Распети, Господе, дај ми снаге током овога светога дана и у овом светом часу. Дај ми поимање и мудрост на речима, и молитвама нашег Свјатјејшег Патријарха удостој језик мој да слави величанство Твоје!

О најблагословенији патријарше светога града Јерусалима, о најсветији од светих архијереја, о најсветији оци и браћо и христољубиви саборе!

Велика тама безверја, безбожја и идолопоклонства је покрила читаву земљу! Људи су почели да се клањају небу, сунцу, месецу, звездама, чак и четвороножним животињама и инсектима као божанствима. А клањање јединоме истинитоме Богу је ишчезло! Многи древни философи, нарочито грчки, размишљали су и дошли до закључка да створења нису богови, већ да су створена од Бога – Творца и Саздатеља. А будући да нису могли да Га познају, они су начинили жртвеник и посветили га “Непознатом Богу”.

Многи философи су покушавали својим етичким учењем, списима и саветима да спасу људе тих времена, који су се предавали служењу аду. Али, трудили су се узалуд: људи тих времена не само да су обожавали створења, већ су чак обожавали и сопствене страсти. То је нагнало највећега од свих философа Сократа, који је био просвећен благодаћу свише, да каже Атињанима: “О народе, живећете у тами ако се Бог не сажали на вас и не пошаље вам неког.” То је било сажето пророштво о доласку Господа Нашег Исуса Христа.

Безверје и идолопоклонство је владало у свим народима, а Истинити Бог се поштовао и обожавао само у Јудеји. Бог је Старом Израиљу, који је тада био изабрани народ Божији, слао патријархе, пророке, цареве и судије. Он им је дао закон, заповести и правила богопоштовања. Но, они су одбацили Божије благослове и ти су се благослови преокренули у проклетство. Стари Израиљци су једне пророке и посланике Божије прогонили, друге каменовали, а треће хладнокрвно убијали.

Сви Пророци од Авраама и Мојсеја до Св. Јована Крститеља пророчански су најављивали долазак Господа Нашег Исуса Христа. Они нису пророковали само о Његовом доласку у свет и о Рождеству, већ и о Његовом Крштењу, Његовој проповеди, о избору Апостола, о Преображењу, о Његовом Распећу, о Његовом устајању из гроба и Васкрсењу, о Његовом Божанском Вазнесењу и о силаску Духа Светога.

Коначно: “А када дође пунота времена, посла Бог Сина Својега, Који се роди од жене, Који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење.” (Гал. 4, 4-5) Спаситељ је дошао када је свет потпуно потонуо у таму безверја. И као што излазеће сунце развејава и разгони таму, тако је и Сунце Правде – Господ Који се родио од Свагдадјеве Марије, Пресвете Богородице – када је засијало (у овом свету), развејало таму безбожја и безверја, а обасјало је свет светлошћу богопознања и Истине. Идолопоклонство и приношење жртава су нестали, а просијала је истинска побожност и знање. Једнородни Син и Логос Божији сишао је с Небеса наших ради спасења и, не одвојивши се од Бога, постао је човек сличан нама у свему осим у греху.

Господ се родио од Свагдадјеве Богородице Марије у пећини. Лежао је у коњским јаслама и крштен био у Јордану. Ходио је и радио је, био је гладан и био је жедан, поучавао је људе спасењу, помагао је свима и испунио је сву Јудеју знацима и чудесним делима. Али, завидни јеврејски главари – првосвештеници, свештеници, књижевници и фарисеји – побунили су народ и народ је једногласно осудио Исуса на смрт и разапео Га.

И Најсладоснијега Исуса, Који је био неправедно оптужен, невин и безгрешан, и у Чијим устима нису нашли кривице, издао је Његов ученик Јуда. Сви ученици Његови су Га напустили, војници римски су Га ухапсили, свезали и спровели у дом првосвештеника Ане, а одатле најпре код Кајафе, па потом код намесника Пилата. Тамо су Га вређали, ругали Му се, пљували на Њега, ударали Га и исмејавали. На крају су Га осудили на срамну смрт – распеће на Крсту (а разапињање на крст је била најсрамнија казна тога доба, која је била предвиђена искључиво за најтеже разбојнике – прим. прир.). Христос је носио Крст Свој, на коме ће бити разапет, на Својим сопственим плећима од намесништва (Пилатовог) до Голготе. Крвожедни и нечовечни војници су Христа положили на Крст и, силовито забијајући клинац по клинац, кроз Његове шаке и Његова стопала, приковали Га на Крст. Пошто су Га овенчали трновим венцем, подигли су Га (на Крсту) између двојице разапетих разбојника. Али, чак ни тада, када је Господ висио на Крсту, и док је крв лила из Његових рана, крвожедне звери нису биле задовољне! Чак и тада су Га тукли трском по глави, давали Му да пије оцат и жуч, и проболи Му ребро. О небеса, како сте могла да поднесете да се тако ужасно поступа са Оним Који вас је створио? Како нисте излила дажд да подавите и како нисте пустила муње да спржите проклетнике који то учинише? О свевидеће сунце, зашто ниси повукло (са земље) своје зраке? О земљо, зашто се не тресеш? Зашто се ниси отворила и прогутала таква незахвална створења? О стене, зашто се нисте разјапиле? О твари свеколика, зашто не дрхтиш пред оваквим ужасним призором?

О Јевреји! О завидни, најзлобнији и најнезахвалнији! О роде покварени и прељуботворни! Када већ нисте били у стању да осетите, нити да схватите шта сте учинили када сте разапели вашег Добротвора, Спаситеља и Избавитеља, Самога Бога, Творца свеколике творевине, уразумите се, видевши како сва нежива твар осуђује вашу нечовечност и безосећајност! Свеколика творевина је видела овај ужасан призор и потпуно се потресла: небо се зацрнило, сунце се помрачило, земља се затресла, стене су се урушиле, храмовна завеса се расцепила од врха до подножја, гробови су се отворили и мртви су устали. Али ви – злобни, безосећајни и каменосрдни – остали сте упорни у злу! Нећете да схватите, али схватићете на дан Суда.

Остављам сада по страни Јевреје и прелазим на вас, Хришћани, и питам вас: “Да ли знате, браћо моја, да ли схватате зашто и због чега је Христос био разапет?”. Он је био разапет ради нас и ради нашега спасења.

Гледајте Распетога!

Видите ли Његова нетрулежна стопала која су прикована за Крст? Они су прикована нас ради, да управе стопе наше на пут истине, вере и врлине! Видите ли Његове на Крсту раширене руке? Оне представљају слику жарке љубави којом нас Он љуби. Оне нас грле и предају Његовом Небеском Оцу, оне нас чине Његовом децом и Његовим синовима и боговима по благодати! Видите ли Његово прободено ребро из кога су истекли крв и вода? Вода представља Крштење којим се очишћујемо од првороднога греха. Крв представља бескрвну жртву која се приноси у светим олтарима: причешћујући се њоме ми се освештавамо и сједињујемо са Њим, постајући једно Тело. И као што брижна мајка храни своју децу својим млеком, тако и наш Најсладоснији Исус храни нас као Своју љубљену дечицу, али не млеком, већ самим Својим Телом и Крвљу.

Гледајте, цареви, Цара свих од Кога сте примили круну и жезло! Гледајте, архијереји и свештеници, вашег Првојерарха и Првосвештеника, од Кога сте примили вашу службу! Гледајте, мирјани – мушкарци и жене, млади и стари – вашег љубљеног Оца Који вас храни, Онога Који је створио поља, долине, реке, планине, кланце и шуме! Гледајте Га сви! Гледајте Га како виси разапет на Крсту, сав у посекотинама и крвавим ранама! Похитајте, сви, и покријте целивима нетрулежна стопала Његова, обаспите их и омијте сузама покајања! Заволите Га свом својом душом као што је и Он заволео вас, и радије умрите него да паднете у смртни грех и да ожалостите таквога Владику и љубљенога Оца. Сваки грех који Хришћани почине јесте по један нови клинац забоден у Христово Тело. Христос није толико жалостан што су Га Јевреји разапели, колико је жалостан што Га Хришћани, за које је Он пролио Крв Своју (и пролива свакодневно у светим олтарима) свакодневно разапињу својим гресима, “и са своје стране опет распињу и руже Сина Божијега” (Јевр. 6, 6), како и вели Божанствени Павле.

Послушајте, Хришћани, и уразумите се! Ко год иде путем блуда, разврата, покварености, пијанства и раскалашности, исти је као и они Јевреји који су закуцали клинце у ноге Исусове! Ко год отима туђе, ко год краде и односи се према другима неправедно, такође, закуцава клинце у шаке Исусове! Ко год се горди и преузноси тај ставља трнов венац на главу Исусову! Ко год је љубоморан у срцу и завиди својим суседима пробада ребро Исусово! Ко год псује и хули на Бога пљује у лице Исусово! Пазите, Хришћани! А колико је још много таквих греха међу вама, греха којима разапињете Христа као што су то учинили Јевреји! Али, знајте да ће Онај Који сада виси разапет на Крсном Дрвету и Кога вређате гресима својим, једнога дана доћи на облацима небеским у слави и сили великој као страшни и непристрасни Судија живима и мртвима. Тешко вама тада! Тешко свима онима који умру без покајања!

О Исусе распети! Без обзира што Јевреји и многи савремени лаж-философи не верују у Тебе, и упркос томе што Те неки Хришћани презиру и што хуле на Тебе, Ти си и даље Цар свих, Теби се клањају Ангели и Тебе хвали свеколика творевина! Ми Хришћани, Твоја љубљена чеда (без обзира што смо грешни) верујемо у Тебе, исповедамо Тебе и проповедамо да си Ти Цар Неба и земље и свега видивог и невидивог. Ти Си Онај Који Јеси, Ти Си Онај Који Беше и Ти Си Онај Који Ће Бити у векове векова. Видесмо велике и славне цареве земаљске – Александра Великог, Јулија Цезара, Наполеона и друге – и њихова су царства трајала само до њихове смрти, али Царство Твоје траје и после Твоје смрти на Крсту. Ти си, пре деветнаест векова, умро на овом месту, Ти си умро као човек на Крсту, али Ти си и даље Цар свих Хришћанских народа и Теби се клањају сви као Богу. Твоје Царство је вечно и Твоја власт је у векове векова. Видимо да нико не иде на гробове царева да им се клања, али видимо да цареви и владари и људи свих сталежа са све четири стране света долазе на Твој животворни Гроб.

Ми недостојни, који стојимо на овом страшном и ужасном Светом Месту, приносимо Ти покајничко славословље. Прими песме и похвале наше као кâд, прими сузе наше као миро и подари нам благодат Своју и благослов Свој и мир Свој, и просветљење и покајање.

Наш Богочовек Исус се не жалости толико када Га рањавамо нашим безаконим делима, гресима и кршењем Његових Божанских заповести, колико се жалости када остајемо непокајани, каменосрдни и неосетљиви, упркос томе што нам је дао покајање и исповест као средство за омивање од наших греха. Ава Исаак каже: “Не постајемо грешници тиме што починимо грех, већ тиме што не омрзнемо тај грех и не покајемо се за њега.” А Божанствени Златоуст вели: “Није страшно пасти, већ, павши, остајати у паду и не устајати тј. драговољно чинити зло и остајати у немару, и помислима очајања прикривати слабост воље.” Људски је згрешити, али истрајавати у греху није људски, већ сатански. И Св. Јован Богослов нам говори: “Ако исповедамо грехе своје, веран је (Бог) и праведан да нам опрости грехе, и очисти нас од сваке неправде” (1. Јован. 1, 9).

Покајмо се док још има времена, јер Господ воли човека и спор је на гнев и врло је милостив. Господ је дуготрпељив и многомилостив, Господ превиђа наше грехе. “Господ нам не плаћа по гресима нашим нити нас награђује по прегрешењима нашим.” И као што је молио Оца Свога за Јевреје, за оне који су Га разапели, говорећи: “Оче, опрости им јер не знају шта чине“, тако се моли и за оне Хришћане који хуле на Њега. Господ љуби човека, али је Господ и праведан. Као Човекољубац, Он је милостив, али као праведни Судија, Он кажњава, али не грешнике који се кају, већ непокајане грешнике. “Ако неће безбожник да се обрати, Он оштри мач Свој, натеже лук Свој и уперује га, и запиње смртну стрелу, чини стреле Своје да пале” (Пс. 7, 12-13). Као дуготрпељиви Човекољубац, Господ је трпео Јевреје, да би могли да се покају. Али, када је видео да су они упорни у злу, предао их је уништењу и истребљењу, и римске легије су их сатрле. Јевреји су били покорени, изложени истребљењу, лишени царства и свештенства, бачени под проклетство и расути, и почели су да се потуцају са једног места на друго. Исто тако је Господ дуго трпео Хришћане док су Га псовали, хулили и вређали, чекајући да се покају. Али, видевши да су упорни у своме злу и да неће да се покају, Господ их је изложио Своме гневу и уништењу. Ратови који се данас дешавају, заједно са глађу, епидемијама, многим невољама, многим жалостима и великим сиромаштвом јесу управо последица греха.

Љубљени, покајмо се пре него што се приближи час смртни, јер после смрти више нема појакања. Покајмо се пре него што дође страшни дан Суда, када ћемо дати одговор за сва наша дела. Покајмо се да бисмо могли да примимо опроштај греха и да станемо с десне стране Бога, и да добијемо вечно и бескрајно блаженство. Нека бисмо сви задобили ово блаженство благодаћу и милостивошћу Исуса Христа, Сина Божијег, Који је био распет за нас, као и молитвама нашег преблагословеног оца и патријарха. Амин.

А сви ви који сте имали благослов да издалека дођете овамо и поклоните се страшној Голготи, свесветоме Гробу Господњем и осталим светим местима јерусалимским и палестинским, када се уз Божију помоћ вратите вашим кућама, немојте никада заборавити шта вам је Бог допустио да видите. Сећајте се свега и сведочите браћи својој, сродницима својим и земљацима својим о свесветом Гробу Господњем, и подстакните их и охрабрите да и они дођу овамо да се поклоне, јер за Хришћанина, заиста, нема веће духовне користи од побожног поклоњења светињама Свете Земље. Тужно је видети како многи људи путују уздуж и попреко Европом и троше огромне новце за та своја путовања, позоришта и музеје, а неће да дођу да се поклоне Светој Земљи. Ово свето и свештено место, којим је ходио Господ и где су се збила велика чудеса, чувају и о њему се брину браћа Светога Гроба као свагдабудни стражари и војници. Али, они се данас налазе у веома тешкој материјалној ситуацији и тугују због тога. Треба им одати признање за то што верно чувају ово свето место. Они су много пута ризиковали чак и своје животе да би сачували ову тврђаву Православља. Неопходно је и богоугодно да и ми, колико можемо, помогнемо манастиру Светога Гроба, као што то чине оци и браћа овога манастира. Онај ко сам не може да материјално помогне, нека макар своју браћу подстакне да она помогну манастиру.

О распети Исусе, Најсладоснији, Најмилостивији, Најдивотнији, Ти Који си ради нас претрпео страшно Страдање и најболнију смрт на Крсту, Ти – Ризницо блаженстава и Животодавче, сачувај нашег преблагословеног патријарха од свакога зла, у здрављу и дуговечности за добро цркве. Сачувај оце и браћу овога манастира у миру и утишај сваку буру међу њима! Подај чезнути мир свим народима! Поврати свакога Истинитој Вери и Побожности да бисмо сви постали једно стадо, чији си Ти Пастир, Избавитељ и Цар. Дај нам да се поклонимо Твоме гробу са покајањем, да бисмо могли радосно и весело да прославимо Твоје свехвално и свеславно Васкрсење.

“Живи људи Живога Бога – савремени грчки старци 2” стр. 60-66.

 

Ово је беседа коју је Старац Филотеј одржао на Голготи
за време свог поклоничког путовања по Палестини
и Синају, 1924. године.

 


Извор:
Живи људи живога Бога – Савремени грчки старци 2

Припремио:
Иван Ташић

 

Comments are closed.