Акатист

Питање:
Помаже Бог. Зовем се Верица, студент сам и живим у студентском дому. Молим вас да ми помогнете у незнању. Да ли је велика грешка то што некада читам акатист или молитве сједећи или чак лежећи? Тако чиним јер смо у студенским собама рјетко сами, па да не бих друге збуњивала или их наводила на погрешне мисли. Молим вас одговорите ми шта да радим у оваквим условима. Хвала вам и опростите
Верица


Одговор:
Драга сестро Верице, Најпре неколико речи о црквеној песми Акатист, а у наставку бих одговорио на твоје питање. Грчка реч “акатистос” значи “неседална песма”, што претпоставља обавезно стајање за време читања ових песама. Састоји се од 12 “икоса” – дужих похвала, које се завршавају, на пример у Акатисту Пресветој Богородици, рефреном: Радуј се невесто неневесна, невесто која се ниси удавала, и 12 кондака – краћих песама, које се завршавају речју Алилуја, славите Господа! По предању, прву овакву похвалу Пресветој Богородици – Акатист, написао је патријарх цариградски Сергије у VII веку, као песму благодарности Пресветој Богородици, која је, као заштитница Цариграда, спасла овај град од силне непријатељске навале. Град су напали Авари и Словени, а цар је са војском отишао у рат против Персијанаца. Видећи да је непријатељ надмоћнији, патријарх Сергије је узео икону Пресвете Богородице, њену ризу (хаљину) и део Часног крста, учино са народом опход по градским бедемима и кад је ризом дотакао море, оно се узбуркало и потопило све непријатељске лађе. Браниоцима Цариграда тада није било тешко да преплашену непријатељску војску на копну савладају. Народ је затим са свештенством пробдео целу ноћ у Влахеранском храму певајући песме благодарности, а патријарх Сергије је – каже се – испевао ову песму – Акатист Пресветој Богородици. Данас поред Акатиста Пресветој Богородици, “Исусу сладчајшем” и анђелима, написани су акатисти готово свим значајнијим светим Божијим угодницима. Но, без обзира коме ти читаш акатист, у нормалним приликама, треба да га произносиш стојећи пред иконом Господа Исуса Христа, Пресвете Богородице, иконом Крсне славе, или неког празника и светога. У нормалним приликама требало би тако бити. Међутим, наш народ каже: “нужда закон мења”. Ми се можемо молити Богу на сваком месту, онако како нам је Христос рекао: “у духу и истини… јер је Бог Дух и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају” (Јован 4, 23–24) . Најбољи пример молитве дао нам је Господ Исус Христос. Он се молио у храму и на пустом месту, у самоћи и увек предано. Он и од нас тражи да молитву чинимо не ради људи, већ ради Бога, да у њу уносимо своју душу. Он вели: “А ти кад се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме” (Матеј 6, 6) . “Ући у своју собу” – значи усамити се и не молити се само да би нас људи видели. Треба да успоставимо контакт са Богом, како је то учинила жена Самарјанка, чији сусрет са Христом је описан у Јеванђељу од Јована (4, 5–42) . Ту се види да прва побуда долази од Бога, Он је тај, који је “жедан нас”, Он први тражи да пије. Почињући разговор речима: “Дај ми да пијем” Христос наглашава основни поредак у молитви: Почиње Бог, Он увек први почиње, Његова је иницијатива. Наш духовни живот, живот са Богом – то није неки задатак, који ми можемо сами решити; духовни живот – то је партија у двоје и њу увек почиње Бог. Молитва је, дакле, верујући одговор на Божији позив. То је најважнији израз богопоштовања. Да наша молитва не би била као вештачки цвет, већ да она расте, цвета и доноси плодове, она треба да буде уплетена у свакодневницу нашег постојања и да буде обасјана светлошћу одозго, “која обасјава свакога човека, који долази на свет” (Јован 1, 9) . Сигурно се сећаш јеванђелске приче о митару и фарисеју, како су се ова два човека молила у храму и који је од њих из храма изашао оправдан (Лука 8, 10–14) . Најуобичајенији положај човека на молитви је стајање. То је израз нашег поштовања према Богу. Ако се молимо пред иконом, онда стално настојимо да нам поглед буде уперен у онога ко је на икони представљен. То ћем помоћи да нам мисли не одлутају на неку другу страну. Завршавајући сваку молитву, лагано преклонимо главу и ставимо на себе знак крста – прекрстимо се. У току усрдне молитве често и клечимо, поготово кад Господу захваљујемо не неком великом дару. Старијим и немоћним особама дозвољава се и седење. Тако је у нормалним приликама. Следујући Христовим речима: “Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас” (Матеј 7, 8) , нећемо јавно демонстрирати молитву тамо где она може да буде обезвређена, па и исмејана. Кад си сама у соби, ти се помоли како си научила од родитеља и свештеника, а кад увече легнете читај тихо, па и себи, вечерње молитве, преслишавај своју савест и сагледај како је прошао дан. Моли се Богу да следећи дан буде бољи, успешнији, да одговориш свим обавезама, које имаш пред собом. А све док не заспиш понављај у себи молитву Исусову: Господе Исусе Христе Боже наш, буди милостив мени грешној. Тако ћеш мирно заспати и имаћеш окрепљујући сан. Акатисте читај кад имаш повољну прилику и за поклоне и стављање знака крста на себе. На крају, размишљај и о овом лепом поређењу: “Птица је птица, ако лети. Цвет је цвет, ако мирише. Човек је човек, ако се моли”. Благословен улазак у Велики часни пост и појачану молитву жели ти о. Душан

One Comment

  1. Prisustvovao sam večernjem Bogosluženju na Veliki četvrtak. Čitano je 12 Jevanđelja. Da li je greška ako sam stajao pognute glave i molio se Bogu, a nisam klečao.