НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Дијаспора » 28. КАНОН 4. ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА – ВАЖАН ИЛИ НЕВАЖАН ДАНАС

28. КАНОН 4. ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА – ВАЖАН ИЛИ НЕВАЖАН ДАНАС

28. КАНОН 4. ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА- ВАЖАН ИЛИ НЕВАЖАН ДАНАС?
 
Од свих канона који су се бавили црквеном влашћу и јурисдикцијом, вероватно да нема ни једног који је контроверзнији и који је изазвао више дискусија унутар црквених кругова него 28. канон Четвртог Васељенског Сабора, одржаног у граду Халкидону 451. године. Ми који смо упознати са историјом Цркве знамо да је Васељенски Сабор сазван да би окончао христолошке расправе које су постојале у то време. Док је ово била главна тема Сабора, као и други сабори пре и после, бавио се и другим хитним актуелним темама. Канон 28. није био изузетак. Oн гласи:
Следећи у свакој појединости све одлуке Светих Отаца и примајући на знање новопрочитани канон, од стране 150 богољубивих епископа, који смо се окупили под Теодосијем Великим, императором блажене успомене у царском граду Константинопољу, Новом Риму, ми смо такође објавили и изгласали исте повластице Свете Цркве овог истог Константинопоља Новог Рима. Оци су заправо врло правично даровали повластице (које припадају) седишту епископа у Риму, јер је тај град био царски престони град. И тако покренути истим разлогом, 150 богољубивих епископа су признали једнаке повластице најсветијем престолу Новог Рима, исправно просудивши да град који је почаствован царском моћи и Сенатом и који ужива (у цивилном поретку) једнаке повластице онима које има Рим, најдревнији царски град, треба да буде уздигнут у црквеним пословима као стари Рим, и да буде на другом месту после њега. Стога, митрополити који су у дијецезама Понта, Азије и Тракије, као и епископи међу варварима поменутих дијецеза, биће постављани од стране најсветијег престола најсветије Константинопољске Цркве, што значи, сваки митрополит поменутих дијецеза има да рукополаже епархијске епископе уз саслуживање осталих епархијских епископа те дијецезе, како је и прописано Божанским канонима. Што се тиче митрополита горе поменутих дијецеза, они се имају рукополагати, као што је већ речено, од стране Архиепископа Константинопољског, након у миру и по обичају обављеног избора, и пошто је архиепископ о том избору буде обавештен.
Питање исправног тумачења 28. канона и његовог односа према тзв. „дијаспори“, јесте пресудно, не само за Цркву Северне Америке већ и за однос Православних Цркава широм света једних према другима, као и за њихово сведочењу свету. Као што је патријарх руски Алексеј рекао: „Питање Православне дијаспоре јесте један од најважнијих проблема у унутрашњим православним односима. Сама њена комплексност и чињеница да није довољно уређена, довели су до озбиљних компликација у односима међу (Православним) Црквама, и без сваке сумње осакатило снагу православног сведочења савременом свету.“ (За више информација о историјским околностима 28. канона погледати књигу „Црква древних сабора: Научни рад прва 4 Васељенска Сабора“ покојног архиепископа Питера Л`Хилиера из 1996).
Моје мишљење је да постоје 3 врсте канона:1) догматски, 2) контекстуални и 3) „мртви“ канони. 28. канон никако није „мртав“ канон, с обзиром на то да и данас о њему има веома опречних мишљења, и толико мноштво коментара, и данас и у прошлости, показује колико је он, у најмању руку, био контроверзан. Ја верујем да је 28. канон у историјском смислу контекстуалан, а не догматски канон; он је граду Константинопољу дао извесна права као Новом Риму из световних, политичких разлога, јер је био царска престоница . У исто време, 4. Васељенски Сабор је сматрао (Стари) Рим за први међу једнакима. Шта нам ово говори данас? Почнимо тиме што ћемо рећи да би данас целокупна идеја „Рима“, „Новог Рима“ и „Трећег Рима“ била апсурдна. Ако бисмо неком граду хтели дати истакнуто место у хришћанству, онда би га требало дати Јерусалиму, где је извршена историја спасења .
Други део канона се бавио дијецезама Понта, Азије и Тракије. 28. канон је дао Константинопољу јурисдикцију над митрополитима варварa и оних трију провинција или дијецеза које су данас само Бугарска, северноисточна Грчка и европска Турска.
Такође, можемо се упитати да ли се овај канон бави догматским темама или оним пастирско-административним? По мом мишљењу, он се бави административним питањем Да су Антиохија или Александрија постале царске престонице, вероватно би канон сваку од њих прогласио за „Нови Рим“. Ако бисмо следили расуђивање из 28. канона, Русија би заправо могла с правом тврдити, као што и јесте током историје, да је она „Трећи Рим“, а Грчка Црква би опет могла тврдити да је „Четврти Рим“, у време кад је Руска Црква била под комунистичким заточеништвом.
У недостатку новог Великог Сабора, здрав разум би захтевао да са постојећим заточењем Цариградске Цркве (чија матична паства броји тек пар хиљада људи), не постоје аргументи да 28. канон и даље буде значајан. Ми заиста имамо проблем али и одговорност према прошлости, али нема Великог Сабора да би то решио. Због тога ми морамо изнаћи друга решења.
Ако канон није од значаја за решавање питања различитих „Римова“, корисно је да погледамо какав је његов значај данас, посебно за решавање административне организације у Северној Америци. Ми смо свесни сложености тема које се тичу тзв. „дијаспоре“ и жеље наших православних људи, посебно у Северној Америци, да имају административно јединствену Цркву. Као што вероватно знате, постоје два основна тумачења овог канона који датирају још из прошлости. Неки тврде да је овај канон имплицирао ауторитет Цариграда над свим областима изван географских граница аутокефалних Цркава.
Они са друге стране спора, тврде да је овакво тумачење погрешно. Архиепископ Петар, у својој књизи „Црква Древних Сабора“, изјављује да је „такво тумачење чиста фантазија…“. Зa оне који подржавају овај став, свака аутокефална Црква се може бавити мисионарским радом изван својих граница и давати аутокафалију тим својим мисијама. Архиепископ Павле из Финске, резимирајући позицију Православних Цркава у својим извештајима из 1990. године, упућеним Припремној Комисији Великог и Светог Сабора, изјавио је да се „Антиохијска, Московска и Румунска Патријаршија снажно противе јурисдикцији Цариграда над дијаспором и да теорија остаје анахронизам далек од модерног доба колико је и 451. година 4. Васељенског Сабора удаљена од 20. века.
Руски патријарх Алексије је изјавио да је тек 1921. године, патријарх Мелетије Метсакис, развио теорију о универзалној јурисдикцији Цариграда. „Историјске чињенице указују да до 1920-тих година, патријарх Цариграда није у пракси примењивао власт над читавом православном дијаспором широм света и није давао изјаве о таквој власти“. Руска Православна Црква је писмом одговорила Цариградској Патријаршији у вези са случајем епископа Базила (Озборна) на следећи начин: „Уз поштовање 28. канона Халкидонског Сабора, важно је да подсетимо да се он односи само на поједине области чије границе представљају и границе јурисдикције Патријарха константинопољског над епископима „варвара“.“
Затим, видимо, да је став да канон шири ауторитет трона Цариградског на све територије које не припадају једној или другој цркви, заправо новина, која није призната од Православне Цркве у целости. Ово погрешно тумачење 28. канона би се ширило и ван територијалних питања на она попут тврдње да би представник Цариградске Патријаршије требало да председава сваком епископском сабрању, било где у свету. Ова тврдња се може проширити и на локалне групе верника, Све-православна удружења, организације и тд.
Године 1961. ми из Америке и Канаде смо оформили Сталну Конференцију канонских православних епископа Америке (SCOBA). Ja сам био њен члан од 1966. године. Погрешно тумачење 28. канона није помогло раду SCOBA. По мом мишљењу, SCOBA има четири битне мане. Прво, начин на који су Православне Цркве заступљене у SCOBA не одражава реално стање у Северној Америци. Ни Московска Патријаршија ни Руска Православна Црква изван Русије (ROCOR) нису заступљене у SCOBA, док Цариградска Паријаршија има 4 од 8 столица у њему.
Друго, настојање да егзарх Цариградске Патријаршије мора бити председник SCOBA није оно што је договорено на почетку. Устав SCOBA, који до сад није мењан, претпоставља да ће функција председника бити ротирајућа. Касније, на инсистирање Антиохијске Архиепископије, архиепископ Спиридон, а потом и архиепископ Димитрије, бивају изабрани од стране чланова SCOBA, након што је триблажене успомене архиепископ Јаков поднео оставку.
Трећа мана SCOBA је у томе да њене одлуке нису обавезујуће. У документима из 1990. године, пред Припремну Комисију Великог и Светог Сабора, у расправи поводом ситуације у Западној Европи, неке аутокефалне Цркве су предложиле образовање Епископалних Сабора, чије би одлуке биле обавезујуће.
Желео бих да опет цитирам писмо Руске Православне Цркве упућено Припремној Комисији: „Односи између аутокефалних и помесних Цркава према Мајци Цркви остаће непромењени, али у чисто унутрашњим питањима као што су: образовање, подучавање, православно сведочење, саборни односи на локалном нивоу, пастирска пракса, Сабор епископа би служио заједничким настојањима као једна света заједница и био би аутономан у својим односима са Мајком Црквом.“ Овај Сабор епископа би се по неканонским питањима, попут решавања ситуације у северној Америци, обраћао за благослов Цариградском Патријархату.
Четврти проблем SCOBA је, по мом мишљењу, претпоставка да смо ми „дијаспора“. Погрешно: једини начин да унапредимо православно јединство у Северној Америци јесте да инсистирамо на томе да ми нисмо „дијаспора“. Ми смо овде 200 година. Блаженопочивши протојереј Јован Мајендорф, каже у свом есеју у књизи „Визија Јединства“, да је дијаспора библијски израз и да има савршено прикладан еквивалент у изразу „расејање“. У истом чланку, касније он каже: „Не постоји ниједна обећана земља осим Небеског Јерусалима.“
Већина људи у мојој архиепископији нема намеру да се враћа у земљу свог порекла. Ово је истина чак и за нове досељеникее, а камоли за оне који су треће или четврто покољење досељеника. Наши људи су овде да би остали, и ми смо заиста домаћа Црква у Северној Америци. Ја верујем да је та Црква довољно зрела да се брине о себи без икаквог мешања са стране. Они који подржавају етноцентрично тумачење 28. канона и инсистирају на томе да се јединство на националној основи не може довести у питање, јесу наивни и заривају своје главе у песак. Док се они усхићују држећи предавања и конференције о човековој околини, сведочење и мисија Цркве бивају занемарени.
Православно начело није да се Црква организује по етничкој припадности већ, у модерном свету, на темељу нације-државе. Довољно је иронично то што, када је етничка еклисиологија почела да цвета и напредује у 19. веку, управо је Све-Православни Синод Цариграда 1872. године осудио еклисиолошки етнофилетизам као јерес. Током наше Архиепископске Конвенције прошлог јула, одржаној у Монтреалу, Канади, поделио сам са својим свештенством и мирјанима оно што сам по овом поводу изјавио и својој браћи епископима на сусрету Архиепископског Синода од 31. маја 2007. годинe; и сада у скраћеном облику износим своја размишљања.
Почевши од 1966, био сам заокупљен двема идејама: 1) Јединством наше архиепископије и 2) Православним јединством у Северној Америци. Где се ми сада налазимо у погледу овог другог јединства? Нажалост, Једна Света Саборна и Апостолска Црква у Северној Америци, сада је подељена на више од 15 јурисдикција, које се заснивају на етничкој припадности, што је противно одлукама Васељенских Сабора. Наш канон јасно истиче да не можемо имати више од једног епископа на једној територији и једног митрополита у једној Митрополији. Жао ми је што вам морам рећи – ми православни нарушавамо значајан еклисиолошки постулат у Северној Америци, у Јужној Америци, у Европи и у Аустралији. У Њујорку, на пример, имамо више од десет православних епископа у истом граду и на истој територији. То исто могу рећи и за остале градове и области Северне Америке.
Ми нисмо усамљени – то исто се догодило у Паризу, у Француској. Тамо има 6 коегзистирајућих православних епископа, чије се јурисдикције преклапају. По мом, а и по мишљењу православних каноничара, ово је еклисиолошки етнофилетизам и то је јеретичко. Како можемо осудити етнофилетизам као јерес 1872. године, а дозволити исту појаву у 21. веку, овде у Северној Америци? Кад сам живео у Дамаску, у Сирији и у Бејруту, у Либану 1950-их година, тамо су постојале велике грчке и руске православне заједнице, али оне нису биле под Атинском Архиепископијом или Московском Патријаршијом, већ под омофором помесних епископа Антиохијске Патријаршије. Услед ратних и социјалних дешавања сада имамо велику либанску заједницу у Атини и она је под омофором Атинске Архиепископије. Они немају посебну јурисдикцију само зато што су либански православци.
Архимандрит Григорије Папатомас, професор Канонског права и декан Свето-Сергијевског Теолошког Института у Паризу, написао је: „Одређујући критеријум еклисиолошког тела јесте његово место, локација. Никад то није било по националности, раси, култури, обичајима или конфесији.“ У Првој посланици Коринћанима (1:2) св. Павле пише: “ Цркви Божијој у Коринту…“ и опет у Другој посланици Коринћанима(1:2) пише: „Цркви Божијој која је у Коринту…“Галатима пише „Цркви Галатије…“ Учимо од Апостола и Отаца, да је Црква Тело Христово, основана у Антиохији, Јерусалиму, Александрији, Константинопољу, Грчкој, Риму, Русији и тако даље. Из свега овога произилази да заиста јесте погрешно Цркву називати грчком, руском или америчком јер Црква по својој суштини превазилази национализам, расу или културу. Овде, у Северној Америци, ми смо искривили православну еклисиологију нашим етничким јурисдикцијама.
Двадесет први век је освануо над нама. Шта ће бити наш одговор на изазов православном јединству у Северној Америци? SCOBA је основана 1961. године. Једни од оснивача су били блаженопочивши архиепископ Јаков и митрополит Антоније (Башир), нека им душе почивају у миру. Под “ Циљеви“ параграф 1, одељак C, оригиналног устава SCOBA, усвојеног 24. јануара 1961., стоји да „сврха конференције јесте разматрање и решавање општих еклисиолошких проблема, усаглашавање напора у стварима од општег значаја за Православље, и јачање православног јединства.“ Прошле године од 3. до 6. октобра, SCOBA је позвала све канонске православне епископе на сусрет у Чикагу, Илиноис, да би расправљали о заједничким православним проблемима. У званичном Саопштењу од 5. октобра 2006. нема ни једне речи о православном јединству у Америци.
Опет, у новембру 2006. одржава се међуправославни састанак свештенства у Бруклину, Масачусец. У нацрту саопштења, од 22. јануара 2007, није било ни помена о православном јединству у Северној Америци. Ја сам уверен да се чине озбиљни покушаји, од стране неких јерараха у Северној Америци и у иностранству, да се целокупно питање православног јединства на овој хемисфери гурне под тепих. После сусрета у Бруклину један од мојих клирика из Антиохије написао ми је следеће: „Два грчка свештеника су се снажно залагала за јединство. Ипак је одлучено, да у нашем штампаном материјалу користимо реч „сарадња“ уместо „јединство“.“ Ова изјава говори сама за себе.
Сматрам да би Васељенски Сабор био тежак за ово време. Вероватно би узроковао поделу или бројне поделе у Цркви, што би било контра-продуктивно. На крају крајева, ако питање као што је промена календара узрокује поделе, замислите шта би се десило кад би се расправљало о много озбиљнијим темама. На срећу или не, ми више немамо византијског цара, да утиче на одлуке које би тај сабор могао донети.
Као алтернативу, ја предлажем формирање међуправославне комисије, која би се налазила рецимо у Женеви, Швајцарска, где би свака аутокефална и аутономна Црква имала свог сталног представника. Пред ову комисију они би износили питања и проблеме о којима би расправљали у име Мајки Цркви, и бавили се специфичним православним проблемима у целом свету. Одлуке комисије би биле упућене свим Црквама ради даљег поступка.
Да ли смо дошли у ћорсокак, суочени са свим овим препрекама? Не, уз Пресветог Духа који дејствује у Цркви, не постоје безизлази! Верујем да су хиљаде свештеника и стотине хиљада мирјана Северне Америке дубоко посвећени православном јединству. Ми православни морамо своју кућу довести у ред ако желимо да остваримо озбиљну мисију у Северној Америци. Ово јединство ће кренути од наших свештеника и мирјана, на локалном нивоу. Моја генерација полако али сигурно ишчезава. Ви и наши млађи нараштаји треба да понесете бакљу и учините да светлост уједињеног Православља сија на нашем континенту и свуда.
 
Говор митрополита Филипа је део конференције Удружења св. Албана и св. Сергија, одржане на Семинарији св.Владимира, од 4. до 8. јуна 2008. године. Објављено у „Речи“, свеска 53, бр.1 јануар 2009.
 


Превод:
Милица Средовић
Корекција:
Родољуб Лазић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *