16.jun

Питање:
Pre 15 godina, 16.juna poginuli su mi baba i deda sa mamine strane. Vracali su se iz Crkve. Deda i baba su bili pobozni, molili su se posto su ziveli sami da imru zajedno. 16.juna ove godine poginuo mi je rodjeni brat. Kada su poginuli baba i deda bile su Trojice. Molim Vas pomozite mi da li treba obelezavati taj dan, slaviti ga zbog zdravlja dece bratovljeve, a i moje dece? Unapred zahvalna
Vesna


Одговор:
Драга сестро, нама људима није дато да знамо када ће Господу бити угодно да нас позове из овога света. Да ли ће наш живот на земљи бити десет, тридесет, шездесет или сто година није у нашој власти. Деда и баба су скончали свој животни век сигурно у позним годинама, свесни да им се биолошки приближавао крај, па су тако и молили Бога да умру заједно, онако како су и живели заједно већи део свог живота. Кажеш, враћали су се из цркве, што значи да су умрли припремљени за смрт, после заједничке молитве у храму, а можда и Светог причешћа. На њима се није остварило оно страховање: „Сачувај ме, Боже, изненадне смрти“, то јест неприпремљеног за излазак пред Господа. Они су били непрекидно спремни за тај сусрет са Богом и Његовом правдом и верујем да су чисте душе изашли пред Вечну правду. Погибија братова је сигурно и у породици и међу пријатељима изазвала знатно узбуђење, па чак можда и протесте. Зашто да умре човек у пуној снази, који треба да брине за своју породицу, који се није „наживео“? Но и ту је Божји промисао на делу. Само Бог зна зашто је било добро да твој брат баш тада умре. Можда га је Бог спасио од веће невоље или несреће, него што је физичка смрт, привремени растанак са породицом и пријатељима. Свети апостол Павле нам саветује да не будемо тужни, да се не жалостимо за упокојеним сродницима „као они који немају наде. Јер ако верујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће Бог и оне који су уснули у Исусу довести с Њим“ (1. Солуњанима 4, 13-14) . Дакле, ми који исповедамо и „чекамо васрксење мртвих“ (Символ вере) , знамо да је смрт само привремени растанак, да смо ми гости овде на земљи, да је наша права и вечна отаџбина на небу, зато не тугујемо кад нас наши сродници, пре или касније, напуштају и одлазе „Богу на истину“. Наша је света дужност да се за своје сроднике и пријатеље непрестано молимо Богу, да уређујемо њихове гробове, да на њима палимо воштанице, да покојницима чинимо помене и парастосе, посебно у дан њихове смрти. Кад умре један хришћанин, после опела и погреба, врше се за њега помени у трећи, девети и четрдесети дан, а потом за пола године и, коначно, годишњи парастоси. Поред тога излазимо на њихове гробове и на све годишње задушнице. Када су деда и баба погинули, тога дана је био велики Господњи празник, Силазак Духа Светога на апостоле, Духови, Тројице. Међутим, овај празник је покретан и његов датум зависи од датума Васкрса. Зато се годишњи парастос не може везати за празник Тројице, већ за 16. јун, за Светог мученика Лукијана. Тога дана, или у најближу суботу (субота је дан посвећен упокојенима) ваша породица ће у цркви извршити годишњи парастос, а потом изаћи на гробље, да свештеник и на гробовима изврши помен, да их прелије вином. Но, не само што су сродници дужни да се моле за своје упокојене сроднике, да им пале воштанице, већ да у име покојника чине и добра дела, да о годишњици упокојења учине добро неком сиромаху, да дају прилог Цркви или некој хуманитарној организацији. Треба чинити нешто за душу, бити задужбинар. Тиме ћете обрадовати своје покојнике и њих приближити Богу. Разуме се, обележавајући годишњицу смрти покојника, молимо се Богу и за срећу, здравље и напредак живих, поготово деце и потомака преминулих. Младима увек треба освежавати добру успомену на покојнике и упућивати их да следују добром примеру живота предака. У следећу среду или четвртак (зависно од часа смрти) биће 40-тодневни парастос твом брату, што ће бити разлог да се породица окупи и помоли Богу за рано преминулог свога члана. Нека му Господ подари вечни покој, у Својој близини, у заједници са Светим Божјим угодницима. А вама, породици преминулог, упућујем искрено саучешће и молитву за покој његове душе. о. Душан

Један коментар

  1. Imam 38 godina i rodjen sam kao homoseksualac. Nisam se zenio jer me zene nisu nikada privlacile. Bio sam feninizirano dete koje se igralo sa lutkama i devojcicama. Ceo zivot sam sam i ponekad mrzim sebe zbog toga, jer znam da to nije po volji mojim roditeljima i okolini iako sam kada sam bio mlad pokusavao da se promenim, ali nisam mogao jer priroda je priroda. Psihijatar mi je rekao da ne treba da se osecam lose zbog toga. Ovaj zivot niko od nas homoseksualaca nije odabrao, svi zelimo porodicu, decu, drustvenu prihvatljivost jer niko od nas nije odabrao da li ce da se rodi kao homoseksualac ili heteroseksualac. Niko od nas nije svesno odabrao samocu i tugu. Jako je tesko ziveti u ovim godinama kada vas svi pitaju sto se ne zenimo, kada nas drustvo osudjuje, kada nas premlacuju na ulici zato sto smo drugaciji, kada nas gadjaju kamenjem, maltretiraju u javnim prevozima ako smo feminizirani, kada roditelji cak i maloletnu decu izbacuju iz kuce na ulicu i govore kako bi lakse prihvatili da im je sin ubica nego homoseksualac. Cak i mnoga svestena lica direktno ili indirektno pozivaju na linc homoseksualaca iako nikoga ne ugrozavamo zbog nase razlicitosti. Kako dalje ziveti? Kako se leciti ako to nije sa medicinske i naucne strane bolest? Bilo je ranije mnogo pokusaja lecenja elektrosokovima i drugim nehumanim srednjevekovnim metodama koje su samo pogorsale stvar i unistavale zivote i psihu gay ljudi. Cak su i nacisti imali poseban „tretman“ prema homoseksualcima svojevremeno koji su ih slali u logore da budu muceni i ubijani. I medju homoseksualcima ima dosta vernika koji ne znaju kako da nastave. Mnogo dece je zbog toga diglo ruku na sebe, nazalost. Neki od nas se zene i zive u lazi. Ja smatram da to ne bi trebalo niko da radi kao ni da laze svoju zenu samo da bi ugodio okolini. Nije mi lak zivot nimalo, nemam nikoga pored sebe a kako starim sve mi je teze. Idem gradom pognute glave jer me majka skoro svakodnevno vredja i govori da me svi ismejavaju iza ledja ( iako nisam otvoreno gay ) jer nemam zenu i devojku. I mi smo ljudi koji samo zele da budu voljeni i necija deca koja zele da ugode svojim roditeljima i Bogu.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *