ЖУРБА У ЗАГРЉАЈ
ОПИРАЊЕ ЛАЖНОМ ЈЕДИНСТВУ
Нека буде уније …
али на начин на који то Христос жели:
далеко од сваког земаљског циља и сваког компромиса…
јединство мора бити прво тријумф истине,
а потом тријумф љубави која произилази из јединства вере.
Старац Филотеј Зервакос
(1884-1980)
из отвореног писма
Патријарху Атинагори,
26. септембар 1966.
Прво што морамо учинити јесте да се молимо и покајемо свим својим срцем. Затим се морамо обратити својим јерарсима – ко год они били, гдегод они били – да учине све што је у њиховој моћи да се осигура отворена и јавна осуда Баламандског Споразума и свега осталог што циља на “ујединитељску грозницу”. Није довољно да само овај или онај епископ у Сједињеним Државама каже: “Па, шта год Патријарх Вартоломеј ради није наша брига; то са нама нема никакве везе”. Оно што било који Патријарх ради, утиче на све нас на овај или онај начин. Сви смо део истог Тела Христовог, и због тога смо сви одговорни за Веру, од најанонимнијег лаика до јерарха на највишем положају. Сви пред Богом имамо одговорност за драгоцено благо Православног Хришћанства. Они међу нама који се плаше да проговоре морају скупити храброст по угледу на веома цењеног Старца Филотеја (Зервакоса) Грчког (+1980.), који је смело укорио Патријарха Атинагору и остале због компромитовања Православља. У вези са овим, Старац је рекао: “Хвала сведобром Богу, даваоцу благослова и дарова, који ми је дао вере, храбрости и снаге да говорим против… поглавара… Цркве и да се не плашим”.[1]
Требало би покренути процес образовања – процес који, прво, укључује већи број бољих поука, које се тичу природе Цркве и њених граница; такође морамо верне поучити о правој природи римокатолицизма и специфичним начинима на које се оно разликује од Православља. Друго, морамо почети да читамо духовне текстове – нарочито Житија светих – који нам остављају “укус” истинитог Хришћанства. Стицањем овог укуса можемо почети да развијамо “Православно чуло за укус” и разлучујемо шта је Православно, а шта није.
Ово није време за половична мерила. Православни свештеници који својој пастви кажу да може похађати римокатоличке (или епископалне) цркве ако у близини нема Православне парохије, морају бити исправљени и укорени ако наставе са овом озбиљном грешком. Свештеници се морају подсетити да, ни под каквим околностима, не смеју дати Свето Причешће неправославнима. Такође, они који римокатоличким и протестантским тражитељима кажу да остану у својим црквама и да се не обрате у Православље, морају бити строго укорени. У питању су бесмртне душе!
1976., покојни Митрополит Руске Заграничне Цркве, Филарет, написао је следеће:
Знамо да неке међу вама привлачи тзв. “екуменизам”. Потпуно разумемо да (неки) желе да осете подршку ближњег, неког ко је такође верник, макар и на неки други начин (него што сте ви). Против овога се не може приговорити… Међутим, чак и у најбољим међусобним односима, постоји граница коју један Православни Хришћанин не може прећи, где “светиња над светињама”истинске Вере почиње. Ево шта је Св. Јован Кронштатски рекао о овоме (пре више од сто година): “У много Православних Хришћана права Вера је преображена у некакву индиферентност, индиферентност према било којој вери, римокатоличкој, лутеранској, јеврејској, муслиманској, па чак и паганизму. Чујемо да се у свакој вери може угодити Богу, што је исто као да је свака вера једнако богоугодна, и као да лаж и истина, праведност и неправедност могу бити исте пред Богом”…Наша је дужност да вас упозоримо да римокатолицизам тренутно пролази кроз страшну кризу…[2]
Реч “екуменски” значи “који припада или који је прихваћен од Хришћанске Цркве широм света”. Ово осликава правило вере дато од Светог Викентија Леринског: хришћанска истина је оно “у шта верују сви, увек и свуда”. Ово је омиљена дефиниција овог термина и једина његова патристичка дефиниција. Нажалост, “екуменски” добија посве ново значење у другој половини двадесетог века. Под утицајем Светског Савеза Цркава, “екуменски” сада значи следеће: јединство Христове Цркве је уништено кроз векове; све Хришћанске Цркве су мање или више једнаке и свака има макар “део” истине; због тога, све деноминације морају бити уједињене да би се поново задобила или обновила “пуноћа” која је некада постојала. Ово је екуменизам савременог доба и веома је опасан.
Сјајни пример прве и праве врсте екуменизма је Свети Марко Ефески, о којем је већ било помена. Следи део писма Светог Марка на тему правог екуменизма. Оно је данас значајно исто колико и пре пет стотина година – значајно православним хришћанима који се налазе на рубу новог “лажног јединства”, а такође значајно и побожним римокатолицима који заклињу небо да им оно покаже пут кроз ово узнемирујће време:
“Дакле”, пише Св. Марко, “докле год је ово оно што вам је заповеђено од Светих Апостола – стојите право; чврсто се држите Предања које сте примили, како писаног, тако и усменог, да не бисте били лишени ваше постојаности ако будете преварени обманама безаконика. Нека би Бог, Који је свемоћан њима (римокатолицима) омогућио да спознају своју обману; и избавивши нас од њих као од злог корова, нека би нас скупио у Своје житнице као чисту и корисну пшеницу, у Исусу Христу, нашем Господу…”[3]
У храбром духу Светог Марка, представници Грчке Православне Цркве у Сједињеним Државама, који су похађали северноамеричку Научну Конференцију о вери и поретку 1957., дали су запажену изјаву на тему дијалога и хришћанског јединства, наведену ниже:
Драго нам је да учествујемо на научној конференцији, јер би сви хришћани требало да теже јединству. С друге стране, осећамо да је читав програм предстојеће дискусије заснован на једној тачки гледишта коју не можемо савесно признати. “Јединство коме ми тежимо” је за нас дато јединство, које никада није било изгубљено, и … које не би могло бити изгубљено. Ово јединство у Цркви Христовој је за нас јединство у историјској Цркви, у пуноћи вере, у пуноћи непрекидног светотајинског живота. За нас, ово јединство је отеловљено у Православној Цркви … Признајемо, наравно, да је јединство хришћанског света раскинуто … али не признајемо да је јединство Цркве, а прецизније “видљиве” и историјске Цркве, икада прекинуто или изгубљено…
Са скромношћу изражавамо убеђење да Православна Црква може дати специјалан допринос ствари хришћанског јединства, јер она, од Педесетнице, поседује право јединство, које је Христос одредио… (Због тога) све хришћанске групације ван Православне цркве могу поново задобити своје јединство једино ступањем у окриље (Православне Цркве)”.[4] Ове речи написане су пре само тридесет седам година. Скорије, касних шездесетих, Старац Филотеј запазио је: “Нека буде уније… али на начин на који то Христос жели: далеко од сваког земаљског циља и сваког компромиса… Остајући укорењени и непоколебљиви у нашем Православљу, такође дајемо прилику било коме од јеретика да се пробуди и буде утеловљен у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, тако да могу пронаћи своје спасење”.[5] Видите, онда, још једног правог екуменисту, који, из љубави, призива све пуноћи Истине.
Углавном, северноамеричко Православље је било заокупљено очувањем етничког идентитета и националних корена или, у скорије време, фасцинирано могућношћу јурисдикционог јединства, око кога се пуно дискутовало. Међутим, као Нерон, ми смо гуслали док је Рим горео, јер је у међувремену постојао “спор али свестан покрет да се Православље духом приближи променама у савременом световном животу (осигуравајући будуће) погубне духовне последице: губитак Православне свести међу клиром и лаицима једнако”.[6] Овај недостатак праве побожности произвео је нашу срамну небригу за политички екуменизам. Ово је растућа криза, и она није поверена ни једној јурисдикцији, то је свеправославни проблем, а он сада достиже погубне пропорције: дух који напредује – могло би се чак рећи и демон дух посветовњачености напада сваки аспект црквеног живота.
Ова посветовљаченост део је једне нове врсте Православља које се данас проповеда, и она за последицу има “сахаринско, сентиментално, ружичасто обојено неохришћанство лишено сваког труда и борбе, имагинарну, свеокружујућу псеудохришћанску љубав. (Варамо се када мислимо да) није неопходно трудити се око себе, и да духовна борба није потребна”. Па ипак има много Православних Хришћана у овој земљи који никада нису поучени другачије! “Наша вера”, не смемо никада заборавити, ” је вера светих подвижника…”[7] Ово је њена срж, и то је једна од критичних ствари које нас одвајају од римокатолицизма. У тој мери у којој смо дозволили да та аскетска димензија буде изгнана из наше средина, у тој истој мери смо неспособни да видимо шта нас дели од католицизма, јер, у бити, почињемо да изгледамо, осећамо и да се понашамо као савремени римокатолици – само са “источним” инстинктом. Место што тежимо штетном пријатељству са римокатолицима под њиховим условима, требало би њих привући нама, Спасоносној Лађи Спасења.
Исувише је нас, којима недостаје довољно развијена Православна свест да бисмо били свесни садашње екуменистичке претње нашој Вери. Не само да је развој такве свести увелико ометен релативизмом и материјализмом (супротно аскетизму) којима је наше друштво засићено, већ нас је наша природна људска чежња за миром и складом, за љубављу и братством начинила рањивим на екуменистичку “слаткоречивост”. Неадекватно познавање историје Цркве и слабо разумевање Православне еклисиологије доводи нас сада још у већу опасност. Браћо и сестре, наша света Православна Вера је у питању! Не можемо себи приуштити да будемо наивни, а незнање није блаженство оно је самоубиство. А баш ово незнање омогућило је да данас око нас видимо “ујединитељску грозницу” у порасту.
Многи од нас, можда сви ми, научили су да небитне ствари воле више од светости и онога што није од овога света. Брига за нашу удобност и материјално благостање важнија нам је од Истине. Овако, многи пасивно толеришу овај опасни и лажни екуменизам, како би маскирали нашу сопствену грешност и одсуство покајања. Уместо тога, пуни смо самозаслепљености и уображености. А ово је постала замена за прави духовни живот. Управо је ово – умртвљење душе и овосветска субјективност римокатоличке Цркве – оно што нам је тако привлачно, тако заводљиво. Заборавили смо речи Светог Јована Кронштатског:
“Браћо моја, једино Православна Вера прочишћава и освећује људску природу затровану грехом, обнавља трулежне, просветљује оне који су у мраку, исцељује оне који су рањени грехом, огрејава промрзле, и уједињује оне који су се одвојили од Бога”.
НАПОМЕНЕ:
- Constantine Cavarnos, Blessed Elder Philoteos Zervakos, Volume 11 of Modern Orthodox Saints, 1993.
- “Epistles of the Council of Bishops”, The Orthodox Word, септембар – октобар 1976.
- Archimandrite Amvrossy Pogodin, “Saint Mark of Ephesus”, The Orthodox Word, март – април, мај – јун 1967
- Наведено у Fr. А1ехеу Young, Winds of Change in Roman Catholicism, 1983.
- Наведно у римокатоличким новинама Атине, Catholike, 16. октобар, 1963.
- Igumen Luke, “Let Not Your Heart Be Troubled”, Orthodox Life, јули – август 1992.
- Archbishop Averky, “A Reminder to Us That True Christianity Is a Struggle”, Orthodox Life, март – април 1981.
