ЖУРБА У ЗАГРЉАЈ

 

ЖУРБА У ЗАГРЉАЈ
 

 
ФИРЕНЦА 2000-ТЕ?
 
2. маја 1995. године, Папа Јован Павле II, потписао је и објавио ново Апостолско Писмо, Orientale lumen, “Светлост Истока”.[1] Његова сврха била је да започне завршни чин у дугом настојању да Православне Цркве врати у јединство са Римом. Изражавајући “жарку жељу да пуни израз саборности Цркве буде враћен Цркви и свету” јединством ове две цркве – што је признање да је без Православља Римска Црква непотпуна – Папа хвали Православну Цркву због очувања њених древних литургијских, духовних и монашких традиција (што Запад није успео да сачува). Он упорно тражи од католика да “се чешће користе духовним богатствима Источних Отаца, која ће читавог човека уздићи до контемплације божанствених тајни”.[2]
У истом Писму Папа каже да, иако је Западни човек изгубио осећај за историју и правац, Источне Цркве нуде осећај за место, сигурност и трајање који су сада тако јако потребни Западу. Он изражава забринутост због гордељивог и бучног “самопрослављања” Запада, као супротност Православном позиву на скрушено покајање, опраштање и тишину пред Свемогућим Богом. Он тражи настављање дијалога и сусрете између две цркве на највишим нивоима, а на нижим нивоима препоручује заједничка ходочашћа и међупарохијске активности у циљу међусобне духовне поуке. Коначно, он изражава оно што назива “светом носталгијом” за првих хиљаду година неподељеног Хришћанства, када су Исток и Запад “живели у потпуној заједници вере и милосрђа”.[3]
Све ово звучи веома добро. Лепо је знати да Папа цени нашу Православну веру. Надамо се да је ово уважавање истинско, а не ласкање, али не можемо заборавити да је он одлучан у томе да Православно Хришћанство приведе свом стаду. Његово Писмо не помиње дубоке теолошке и еклисиолошке разлике између његове Цркве и наше – разлике које су неки (на обе стране) минимизирали – нити папа, у овом Писму конкретно, инсистира на послушном покоравању њему као Заменику Христа на земљи. Због овога је један румунски Православни свештеник високог положаја, говорећи о овом Апостолском Писму, приликом посете Риму, када је писмо објављено, приметио: “Занимљиво, али са наше тачке гледишта, примат папе још увек представља једну непребродиву тешкоћу”.[4]
Не чуди чињеница да у овом документу папа не помиње стварне разлике између две цркве. То је лајтмотив савременог екуменизма: никада не расправљај о стварима које нас деле; колико год дубоке и важне оне биле; расправљај само о оним стварима које су “сличне”. Таква философија може довести само до лажног јединства, као што мора, јер је заснована на лажном екуменизму. Упркос томе, овај прилаз, изгледа, дели и један број православних теолога, па чак и епископа и патријараха.
Један други папски документ, назван Ut ипит sint, објављен је 30. маја 1995. године. Овде је напокон изнето полемичко питање папске власти, али на индиректан, скоро неконвенционалан начин. Папа је само “изразио своју вољност да потражи начин на који би упражњавао првенство Петра, а који не би вређао његову Православну браћу” – шта год то значило.[5] То је тема која је требало поново да буде постављена када су се Папа и Патријарх срели мање од месец дана касније, као што ћемо у наставку видети.
Orientale lumen и Ut ипит sint само су два од много значајних покушаја од стране различитих папа да постигну јединство са православнима. У модерним временима, ови покушаји потичу од Папе Јована ХХIII (+1963), који је позвао Православне посматраче на Ватикански концил. Међутим, екуменистичка ера значајни дуг дугује посебно Папи Павлу VI (+1978), који је, када је постајао папа 1963., учинио гест без преседана, објавивши свој избор свим Православним патријарсима, као да је један од њих. Он је затим послао лично писмо Патријарху Цариградском Атинагори. Патријарх га је објавио у свом летку са новостима под новотарским насловом “Две сестринске Цркве”. Сам назив “Сестринске Цркве” је, извесно је, подразумевао једнакост, ако не и јединство.
У даљем контакту са поглаварима Православља, Павле VI о себи није говорио као о “васељенској Глави” Цркве – што је по себи важно ако је и привремено попуштање – али, користећи Православну терминологију, себе је једноставно описао као наследника Св. Петра, који је био корифеј (coryphaeus) Апостола. Он је захтевао лични сусрет са Атинагором, који се одиграо у Цркви Св. Гроба у Јерусалиму 1964. Није било ни литургијског општења, ни заједничког богослужења, нити уније међу “сестринским Црквама”, али се Патријарх са своје стране са Папом заузео: “Шта да радимо, реците ми шта да радимо?”[6] Следећег дана, у Витлејему, Павле VI је запазио: “Врата обора” – тј, врата његове Римокатоличке Цркве – “су отворена” да Православни уђу. “Ми чекамо, сваки од нас, искрених срца … Има места за све”.[7] Лопта се сада нашла на православном терену.
Тада, на затварању Другог Ватиканског концила 1965, Павле и Атинаготра су заједнички издали Томос или Декрет, који поништава екскомуникације XI века између две цркве. “Морамо признати”, стоји у Декрету, “да су осуде биле изречене одређеним личностима, а не црквама, и да њихов циљ није био да еклисиолошка заједница између Епископија Рима и Цариграда буде разбијена”.[8] “Укратко”, како је водећи Павлов биограф написао, “1054. је била незгода, много буке ни око чега посебног, смрзнута у стални раскол само каснијим ‘нетеолошким’ догађајима”.[9]
Поред тога што је ово потпуно нетачно представљање значења 1054., овде је потпуно превиђена чињеница да је раскол био читав један историјски процес, исто колико и догађај. Ништа од овога није узнемирило Патријарха Атинагору. Но, морамо се сетити да је ово онај исти Патријарх, који је 1962. измислио запањујуће нову интерпретацију речи Јеванђеља по Јовану…”Би човек послан од Бога, по имену Јован” ( Јн.1:6) – под којим је , наравно, мислио на Папу Јована XXIII (+1963), који је зачетник модерне ере екуменизма.
Папа Павле био је реалнији од Атинагоре; знао је да јединство које тражи са Православнима “не може у потпуности бити прихваћено од стране Источних Цркава чији су ставови по том питању веома јасно одређени”.[10] Међутим, Павле је био вољан да предложи веома креативно решење, оно којим се од тада римокатолички теолози баве (а неки кажу чак и сам садашњи Папа). Павле је предложио да се извесне латинске догме, које су Истоку тако мрске – наиме, папска непогрешивост, итд. – не морају наметати Истоку као услов за јединство. Заправо, рекао је, оне се могу сматрати за theologoumena – незванична, неформална теолошка учења или мишљења која су обавезна само за Запад. Или, наставља он, “Папа би могао рећи: Не оповргавам моћ јурисдикције и харизму непогрешивости додељене служби епископа, већ, за добробит читаве васељене, не намеравам да их користим.”[11] Свачији образ остаје неокаљан. У то време Православни нису били убеђени у ово, јер су знали да се у Цркви Христовој не ради о “игри речи”, већ о духовној стварности.
У међувремену, Патријарх Атинагора је умро и за његовог наследника дошао је Димитрије I. Нови патријарх неуморно је екуменистичку политику свог претходника. Брзо је објавио да је епископу Римском, папи – што се његатиче – враћено његово древно првенство “љубави и части… у Пентархији Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве”.[12] 1975. Папа Павле је примио Димитријевог представника, Митрополита Мелитона. Павле је пао на колена и целивао Мелитонова стопала “у инстинктивном гесту братства, помирења и мира”. Православни – којима символи значе много више него што значе на Западу – били су задивљени и дирнути. Касније, Мелитон је рекао: “Папа Павле је спасио папство од њега самог”.[13]
Да је само тако и било.
Разлике између две цркве још нису биле значајно поменуте. Када је Јован Павле II дошао на папски престо, испрва је видео Православне – са којима је пре тога имао блиски контакт и лично искуство у Пољској – као крајње националистичке, етничке, провинцијске и парохијске, и услед тога, без нарочите вредности њему или његовој Цркви. Он је такође видео како је званична или институционална Руска Православна Црква била вољно подређена совјетској влади (почев од такозване “Декларације лојалности” Митрополита Сергија 1927.); Јован Павле не само да није био импресиониран, већ се његов став граничио са презиром, јер је он дошао из латинске Пољске Цркве, где није било никаквог компромиса са комунизмом. Оставивши, ипак, ово питање по страни, папа је почео да мења свој негативни поглед на Православље,како је откривао богатства Православне духовности незамрљане Западом. Његово уверење да га је Бог позвао да страда за своју Цркву, нашло је одјека у Православном поимању праведног страдања или “подношења страдања”. Он је видео начин на који страдање може бити дар Божији – као што Православље учи – и да, као такво, може преобратити појединце, па чак н читаве народе; ово се догодило са обичним верујућим руским народом под тешким јармом комунизма.
Он такође види “могућност опстанка” Православних верника у присуству неизмерне надмоћи. Ово га нарочито привлачи зато што зна да брод његове Цркве тоне и да му је потребан чамац за спасавање. Источно Хришћанство је претрпело прогоне, страдање, затварање цркава, манастира и установа; али је Вера ипак – упркос компромисима својих поглавара – сада пламтела ватреније него икад. Хришћанство на Западу, са друге стране, затомљено је и заражено индиферентношћу, материјализмом и потрошаштвом, што су све, како би папа рекао, практичне последице Западног, de factoатеизма. Религија је постала толико заражена, толико искварена – а нарочито Римокатолицизам – да је у опасности да или изумре, или постане нешто сасвим другачије од онога шта је била. Неизвесно је шта се прво може догодити.
Но, колико год Римска Црква била болесна, Патријарх Цариградски Вартоломеј је на Велики Петак 1993. поздравио Јована Павла као “брата Патријарха”, и о Православљу и Римокатолицизму говорио као о “два плућна крила Тела Христовог”. Ово, смело је изјавио Вартоломеј, “основна је еклисиолошка истина”![14]
Због овог је, без сумње, 29. јуна 1995. у Риму, Патријарх огласио: “Уз помоћ Божију, данас смо достигли апостолску зрелост свести“…[15] Многи од нас се питају шта “апостолска зрелост свести” значи. Очигледно је нама, Православнима, у прошлости недостајало зрелости, имали смо лоше оформљену свест по питању расколништва Рима. Ово се, наравно, сада “исправља” сликама папе и Патријарха како стоје један уз другог на тераси базилике Св. Петра, истовремено делећи своје “апостолске” благослове сабраном мноштву – што је призор који сугерише ништа друго до потпуног јединства и једнакости.
Патријарх је, у међувремену, једноставно био веран своме пореклу и одгоју. Он је производ Језуитског Источног Института у Риму, где је у великој мери формиран. Чак и поред тога, он је признао да је отишао исувише далеко. “У једном дугом интервјуу са италијанским месечником // Regno, Патријарх је ставио замерку папи због његовог ‘очинског’ тона у говору о Православним Црквама… ‘Папа суди о историји користећи Рим као једино мерило истине'”.[16] Но, чак и римокатолички посматрачи могли су прозрети ово; они су закључили да је такав говор “очигледно био политички потез који би одобровољио његове братске Православнне Цркве”.[17] Особито, високо цењени Патријарх Московски Алексеј II “задржава изразито хладан став према Риму. На “северном лицу Православља” непријатељско мргођење остаје…”[18] Ово “мргођење”, међутим, нема много везе са Алексејевом одбраном Вере, а има много са Папиним бучним најездама на руску земљу и Вартоломејевом јасном амбицијом да постане “Источни Папа”.
Јуна 1993., седма пленарна седница Заједничке међународне комисије за теолошки дијалог између Римокатоличке и Православне Цркве, заседала је у Баламандској Богословији (Антиохијска Патријаршија) у Либану. Када сам о овоме писао у другој публикацији, био сам оптужен да сам “прејако реаговао” на документ који би једноставно гребало да се “бави проблемом унијата”.[19] Уствари, ко се год дрзне да постави питања о Баламанду или посети Патријарха Вартоломеја Риму 1995. год., бива оптужен за “дезинформисање”; називају нас фанатичним “непријатељима истине”, који “такође издају основну хришћанску врлину љубави (нашим) немилосрдним и нехришћанским лажним оптужбама…”[20] Због тога, погледајмо шта тачно наши Православни поглавари и представници раде и говоре у наше име, а у погледу Рима и уједињења.
1993. представници обе стране су потписали Баламандски споразум, једна другу признајући за “сестринску Цркву”. Баламандска Изјава тврди да ни једна ни друга црква више не може да полаже искључиво право на звање Апостолске Вере, неоспорност светих тајни, нити апостолско прејемство. Она даље каже да “нема говора о обраћању људи из једне Цркве у другу како би осигурали своје спасење”; прозелитизам (мисионарски рад) на обе стране треба да престане. Споразум такође препоручује да историја подељености између две Цркве буде заборављена и да црквено образовање буде “објективно позитивно у погледу оне друге Цркве…(Верни) би требало да буду информисани о апостолском прејемству оне друге Цркве и о веродостојности њеног светотајинског живота”. Другим речима, Православна и Римокатоличка Црква су, једноставно, засебни али једнаки изрази Једне Цркве Христове.
Коментаришући ово, Архиепископ Димитриј (АПЦ), мудро је написао:
Непојмљиво је да Православни, нарочито епископи, свештеници и учитељи, пристају да цркву која није у потпуној доктринарној сагласности са нама, опишу као “сестринску Цркву”. Једине сестринске Цркве једној Православној Цркви јесу остале Православне Цркве. Подупирати такво схватање о Рнмокатоличкој Цркви, без тога да се она исправи, значи супротставити се и издати Оце који су Православље бранили од папизма, Filioquea, Безгрешног зачећа, њиховог учења о благодати и осталих одлучујућих изопачења… Моје убеђење је да је Православној Цркви немогуће, ако треба да буде доследна себи самој, да прихвати еклисиолошке принципе заједно са практичним правилима која проистичу из ових принципа, а који су проглашени у Баламандској Изјави.[21]
Ипак, Епископ Максим Питсбуршки (Грчка Архидијецеза) се са овим не слаже. Он каже да “кадгод исповедамо веру у једно хришћанско крштење за опроштење грехова, под тим не мислимо на православно крштење, већ на било које хришћанско крштење које је по облику тројично”.[22] Ова тврдња је понуђена без икаквог позивања на православну патристику или преседан (који би заиста било тешко наћи, као што знају читаоци занимљиве студије Eustratios Argenti Тимотеја (Епископа Калиста) Вера). Без обзира, Епископ Максим без даха јуриша на свој следећи’ закључак: “Рећи да је Римска Црква напустила Цркву и напустила Дух (и, последично, Дух напустио њу)… је историјски нетачно и обмањујуће”.[23] Он енергично тврди да је Православна Црква одувек признавала и признаје римокатоличко крштење, “као и остале свете тајне…”![24] Ово значи да је једина ствар која стварно дели Исток од Запада организациони, административни процеп. А ако је тако, онда се то сигурно може лако решити проналажењем новог начина на који Православни могу сагледати папство и питања власти.
Баламандски документ потписали су представници Патријаршије Цариградске, Александријске, Антиохијске, Московске, Румунске, Пољске, Аллбанске и Финске Цркве. Зар се овако носимо са “Проблемом унијата” – тако што остављамо по страни еклисиологију саме Православне Цркве и њено праведно право да буде Једна, Истинска Црква Христова?
Очигледно је тако. Неки Западни Православни теолози су, пре неколико година, положили темељ за могућност нове врсте еклисиологије. На пример, о. Александар Шмеман, који је написао:
Али одмах се мора нагласити да, (и)ако је учење о Цркви, Телу Христовом, засновано на Светом Писму и на Светом Предању, оно никада није било стварно разрађено и богословски протумачено (сиц!) … Данас примећујемо да долази до еклисиолошке обнове. Њу покреће жеља да се изрази Црква – њен живот, њено устројство, њено видљиво јединство – адекватним богословским терминнма … И баш у овој обнови, а у вези са “поновним проналажењем” традиционалног појма Тела, чине се нови покушаји да се разјасне основни еклисиолошки појмови о организму и органском јединству…‘[25]
На овој основи, неколицина Православних бори се да постави нову еклисиологију, нови начин гледања на Цркву, а то је далеко суптилније и софистицираније од било чега што је Рим икада предузео. Митрополит Пергамски Јован Зизиулас је, према Епископу Максиму, “један од главних савремених представника” овог новог начина гледања на Цркву – начина који је, како Епископ Максим без доказа додаје, у “Предању Источне Православне Цркве”![26] Назив овога је “еклисиологија заједнице – koinoniae” – и ова нова еклисиологија је нужна, пише Митрополит Јован, ако намеравамо “да превазиђемо подвојености” традиционалне дихотомије … Ово би поимање, када би се креативно користило у еклисиологији, уништило све легалистичке и пирамидалне видове свештеничке службе, власти и структуре у Цркви, који коче напредовање ка јединству”.[27] Другим речима, оно би Цркви уништило Предањско разумевање саме себе; оно би од Цркве начинило нешто што је другачије од оног што је она одувек била!
Изгледа да је велики део представника “еклисиологије више забринут проблемима структуре и организације него догмом и јереси. Ово је, наравно, због тога што су већ обе стране признале да пуноћа благодати постоји у Светим тајнама обе цркве. Тако сада имамо магловиту причу о “правој унији и јединству међу помесним Црквама (које) захтевају “ипостасну” целосност и пуноћу саборности у свакој од њих самих”. За ову изјаву нису цитирани Црквени Оци, нити се она позива на Свето Предање. Уместо тога, обавештени смо да је “критеријум истинског Предања прошлости Царство, које је, такође, стварност будућег века. У еклисиологији заједнице, прошлост, садашњост и будућност премошћене су интервенцијом Царством”.[28]
Шта, за име света, оваква врста новотарског говора значи? Шта су светитељи и Оци о Цркви или о Расколу између Истока и Запада на овај начин икада рекли? На основу којих ауторитета и преседана Епископ Максим, Митрополит Јован и њихови бројни сапутници дају овакве изјаве? (Требало би напоменути да Митрополит Јован и Епископ Максим нису само два јерарха са необичним личним идејама. Они представљају оне “канонске” Православне Цркве на свим нивоима екуменског дијалога, од унутар-православних скупова до Православно – Римокатоличких саветовања по питању представљања “православног” погледа на еклисиологију пред ССЦ.[29] У ономе што они раде, речено нам је, не постоји нарочита потреба за налажењем патристичке сагласности – што је вековима стари начин на који Црква проналази и разуме саму себе, себи самој себе саму откривајући. Уместо тога, ваља нам тражити оно што се зове “екуменска сагласност” – консензус који сада у ствари “настаје”. Ова нова врста “консензуса” ће, речено нам је, без сумње донети “формулацију једног новог веровања, или опште прихватање апостолске вере у савременим условима”. “Морамо поново уобличити Предање – нарочито у садашњем световном контексту – у светлости народног разумевања”! Коначно, морамо “ојачати свеправославно устројство и установе, и обликовати Православну “симфонију” у један нови, савремени и креативни облик.” Ово, наравно од нас захтева “развијање нових појмова о идентитету Православља”.[30] Задатак је сасвим јасан.
Да би се Исток и Запад вратили у јединство, каже Епископ Максим, постоји “потреба за променом става и срца, потреба да се обе цркве образују у животу оне друге, њеној историји и духовности” – другим речима, подвојеност две Цркве је углавном само у културном релативизму и незнању.[31] Потпуно по страни од чињенице да је много Православних Хришћана – поготову на Западу – стварно неписмено по питању саме њихове Вере и побожности, ни у чуду се не да замислити какву би им то само добробит донело, или како би за њих поучно било да знају о римокатоличкој “Оданости Светом Срцу”, гитаристичким Мисама, “Евхаристијским помоћницама”, итд, итд!
Поред тога, упозорени смо да уједињење захтева одстрањивање сваког православног противљења. Они који изражавају забринутост о ономе што се дешава сврстани су у категорије “побожних група и теолога којима се допада живот у утеси и изолацији прошлости”.[32] У најбољем случају ми смо препреке, а православни екуменисти кажу да су спремни за “уклањање свих препрека на путу ка јединству”.[33] Епископ Максим је отворенији: “Они који не разумеју (православни екуменизам) очигледно су неинформисани, заведени на погрешан пут или нису благословени даровима мудрости и расуђивања… Такви људи не могу представљати дух Оснивача Хришћанске Цркве, нашег Господа Исуса…”[34] Назива нас “неодговорним богомољцима, који узурпирају име “православни”…”[35] Са знатном грандиозношћу, наши критичари нас, такође, осуђују да подривамо “трагање за новим поретком правде” у свету.[36] Другим речима, они који нису поборници екуменизма , такоће, непријатељи су људског рода! Ово показује како су православни екуменисти заиста озбиљни; они намеравају да постигну свој циљ јединства са Римом чак и по цену уништења своје Цркве и растеривања своје Православне браће и сестара.
1439. Православни делегати на Латинском Концилу у Фиренци вратили су се у Цариград.” Тадашњи папа сазвао је овај Концил да би дошло до уједињења две цркве. Православни делегати су упитани “Како је било? Да ли је Православна Вера победила?” А када је народ чуо да су Православни срамно капитулирали Риму, продајући чистоту Вере за војну заштиту од Турака, толико су били бесни да су у граду створили атмосферу револуције; цркве су биле празне, нико није хтео да служи или чак похађа службе са онима који су потписали лажну Унију! У то време, један Православни епископ још увек је заступао Веру Свети Марко Ефески, пуно пута назван “Савешћу Православља”. Немерљиво је страдао, јер су сви око њега били потчињени Риму. Разболео се телом и био ухапшен и затворен. Није се никад жалио, али је наставио своје сведочење и успео да многе врати Православљу. Коначно, православни патријарси осудили су Унију.
Пре двадесет година, високо уважени писац и мислилац, Јеромонах Серафим (Роуз), написао је следеће:
Наша су врeмена веома слична временима Светог Марка Ефеског, када је, у петнаестом веку, изгледало да ћe се Црква растопити у непобожној Унији са Латинима. Не, наша времена су чак и гора и опаснија од оних; јер тада је Унија била један чин силом наметнут од споља, док сада Православни народ дуго, деценијама нехаја, индиферентностн, посветовњачењости, попуштања уништитељној лажи да нас ништа заправо не раздваја од свих других који себе називају Хришћанима, бива припреман за приступање “екуменистичком” друштву свих цркава и религија. Православна Црква је преживела лажну Фирентинску Унију, па чак познавала и време спољног напретка и унутрашњег духовног процвата након тога; али, након нове лажне Уније, на којој се сада са све већим замахом ради, хоће ли Православље уопште постојати, сем у катакомбама и пустињама?… (Ми) смо се већ погибељно приближили тоталној пропасти…[37]
Баш као што су се монаси Св. Горе скупили око Светог Марка противећи се Фирентинској Унији у петнаестом веку, Баламандска Унија је такође побудила протест светогорских монаха, званично упућен Патријарху Вартоломеју 8. децембра 1993. Ови монаси су прецизно сумирали садашњу кризу:
“План за унију мора се испунити упркос разликама. кроз међусобно признавање Тајни и апостолског прејемства обе Цркве, и примењивање канонског општења, испрва ограниченог, а касније проширеног. Након овога, о доктринарним разликама ће моћи да се дискутује само као о теолошким мишљењима”. Међу овим разликама, писмо наводи filioque, примат и непогрешивост папе, чистилиште, безгрешно зачеће и тварну благодат. Ове јереси, монаси су рекли, “бивају помиловане, и унија бива кривотворена, без сагласја у догми”. Баламандска изјава, закључују, у бити прихвата теорију огранака, која “долази у вриштећи конфликт са Православним Предањем и Православном савешћу.”
На Концилу у Фиренци, папски захтеви за попуштањем Православља били су јасно и драматично изречени. Баламандски Споразум је, међутим, пажљивије срочен, уз избегавање било каквог агресивног изражавања, које би наметнуло мисао о компромису, уместо кога наглашава “спремност да дели” и “међусобно признавање”, те тврди да ниједна црква не може тврдити да је Црква . Како је само све ово цивилизовано и савремено!
Поред реаговања са Свете Горе, било је још неких”критика у другим Православним круговима. Један епископ је рекао писцу да Споразум “нема учинка; није ништа; нема ауторитета”. Други епископ је једном сабрању рекао да је тај Споразум “грех” због кога се треба покајати. Слична осећања је изразило и неколико других људи, другде. Ипак, забрињавајуће је – па чак и застрашујуће – то да, колико знамо, није било никакве званичне ни јавне осуде споразума са стране иједног Патријарха, помесне Цркве или Синода. Уз то, морамо запитати: како је уопште могло доћи до Баламандског споразума? Да ли је по среди случај, грешка? Да ли је чак могуће да се тако грубе грешке могу десити?
Најскорији развој догађаја била је званична посета Патријарха Вартоломеја Ватикану, која се поклопила са празником Светог Петра и Павла, 29. јуна 1995. године. Овом приликом, Папа и Патријарх су “изразили своје намере да “растерају” историјске и доктринарне неспоразуме, који су поделили хришћане Истока и Запада”.[38] С обзиром на папска претендовања, Патријарх је запрепашћујуће попустио: “данас, срећом, након бројних патњи и понижења, достигли смо зрелост која нам омогућује” да на папство гледамо на један нови и другачији начин![39]
Речима Митрополита Јована Зизиуласа, једног од идеолога овог “новог и другачијег начина”: “Може ли бити јединства Цркве без првенства на помесном, регионалном и васељенском нивоу…? Не верујемо. Јер (једино) кроз ‘главу’, неку врсту ‘првог’, ‘мноштво… може говорити једним гласом. …’ Без неке врсте институције, која би ауторитативно подучавала и одлучивала, не може бити јединства у Цркви”.[40] Иако једино папство претендује на “васељенско” првенство и власт, проблем није толико у идеји о првом вођи или заступнику Цркве, колико је у самој идеји папства – тријумфалистичкој идеји која је од овог света и која Цркву одваја од мистичког Тела Христовог.
Директор једне римске новинске агенције забележио је да је Папа овај сусрет упоредио са “сусретом Апостола Петра и Андреја; упућујући затим прецизније на Христов метод слања његових ученика “двојицу по двојицу”. “Можда то значи”, закључује он, “да и нас Христос шаље, двојицу по двојицу, да објављујемо Јеванђеље Западу и Истоку. Не можемо више остати раздвojeнu”.[41]
Папа је већ објавио да је активно тражио унију са православнима, и раније био послао поруку Патријарху Вартоломеју, у којој пише да је од свих римокатолика тражио да се моле да две Цркве буду уједињене до 2000-те године – за само пет година! “За то усрдно молим Господа”, написао је он.[42] Патријарх је лично изразио исту жељу.
Можда не случајно, јануара 1995., у Риму, на састанку по питању уједињења, један представник Московске Патријаршије изразио је своје убеђење да су православни и римокатолици “две породице, две Цркве; (они) имају све заједничко: свете тајне, јерархију, духовност, теологију”![43] Све ово значи да he сигурно бити још много тога. Биће још заједничких изјава, још посета и заједничкиих молитава (које древни и важећи Канони забрањују), све у име мирног јединства, хармоније и свих оних светских ствари за које нам је речено да их морамо подржати, чак и по цену интегритета Цркве или саме наше савести.
Неки мисле да могу игнорисати критичаре и противнике унионизма. Поред монаха Свете Горе, мећу малобројнима који су смело подигли глас, постоје разне старокалендарске групе, јурисдикције и помесне цркве. Оно што је узнемиравајуће, ови су одбачени одмахивањем руке. Међутим, истина је истина, ма ко је говорио. А истина је да је наша Света Вера сада у највећој опасности. Они који подижу свој глас, бивају исмевани као реакционарни опструкционисти и фанатици. У црквеном новом светском поретку, који овај Папа и Патријарх желе да створе, овакви “старомодни” Православни Хришћани сматраће се “неправославнима” или чак “иновернима”.
Бог нека нам је на помоћи; почињемо да живимо у црквеној и теолошкој Алиси у земљи огледала.
Они православни клирици и јерарси који су већ наклоњени Римској Цркви (а има их много), обично су веома сродни људи. Међутим, чини се да они заборављају да, како је Епископ Василије (Антиохијска Архидијецеза) једном рекао, “Хришћани нису ‘фини’ људи” – они су људи који су у процесу спашавања, постајања светим. А светост, по самој својој природи, одваја нас од света и приморава нас да подижемо свој глас. Чини се да православни екуменисти мисле добро. Но, искрено, они или пате од опасне наивности и једноставно не знају о чему говоре, или замишљају да је Рим нешто потпуно другачије од онога што стварно јесте. Једина друга могућност – могућност веома застрашујућа – је да су православни екуменисти потпуно свесни онога што чине и говоре и преласка којем желе да приведу нас остале.
Није исувише рано, већ је скоро исувише касно да питамо, шта нам ваља чинити!
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Libreria Editrice Vaticana, Orientale Lumen of the Supreme Ponriff John Paul II, 1995.
2. Ibid.
3. Ibid.
4. Desmond O’ Grady, “And the Orthodox Say ‘ Not Yet”‘, Inside the Vatican. јун – јули 1995.
5. Jean-Marie Guenois, “In Moscow’s Shadow”, Thе Catholic World Report, август – септембар, 1995.
6. Peter Hebblethwaite, /WK/. The First Modem Pope, 1993.
7. Ibid
8. Ibid
9. Ibid
10. Hebblethwaite, Paul VI…
11. Ibid
12. Наведено у The Balamand Union, Center for Traditionalist Orthodox Studies, 1994.
13. Hebblethwaite, оп. цит.
14. The Balamand Union.
15. Christian Century, јули 19. – 26., 1995.
16. О’Grady, оп. цит.
17. Ibid.
18. Ibid
19. “Унијати” – термин који описује римокатолике који имају источне или византијске обреде. По пореклу, многи унијати су били Православни Хришћани који су, у ранијим вековима, били приморани на унију са Римом. Рим је сада, изгледа на граници да призна да, пошто су Православна и Римска “сестринске цркве”, сви они који имају Источне обреде треба да припадају Православном Патријарху, а они са Западним обредима Риму.
20. Bishop Maximos, “Did Patriarch Bartholomew ‘Betray Orthodoxy’?” OPT News, лето 1995.
21. Letter from Archbishop Dmitri to Metropolitan Theodosius on the Balamand Statement”, Orthodox Christian Witness, 8. октобар 1995.
22. The Illuminator, мај – август 1995
23. Ibid
24. Ibid
25. The Idea of Primacy in Orthodox Ecclesiology” by Fr. Alexander Schmemann, in The Рrimасу of Peter, SVS Press, 1992 – превод преузет из A. Шмеман, “Идеја примата у православној еклисиологији”, Примат Апостола Петра гледиште Православне Цркве, превод Јована Олбине, Каленић – Крагујевац 1989.
26. Bishop Maximos, ” The Challenge of Communion Ecclesiology to a Reuniting (of the) Eastem and Westem Church”, рад представљен на Православно – римокатоличком саветовању на Академији Св. Владимира, 30 – 31. маја 1995.
27. The Illuminator, март – април 1994.
28. Bishop Maximos, “Тhе Challenge…”
29. Епископ Максим представио је православни поглед на еклисиологију на састанку Одељења за веру и друга питања при ССЦ у Св. Јовану, Барбадос, новембра 1994; у мају 1995. представио је рад о “крштењској еклисиологији” Православно – римокатоличком саветовању на Академији Св. Владимира. Митрополит Јован Зизиулас дао је темељно предавање, “The Church as Communion” (“Црква као заједница”) на Петој Светској Конференцији о вери и поретку, августа 1993. (објављено у St. Vladimir’s Theological Quarterly, Vol. 38, No 1., 1994).
30. Ian Bria, “Ecclesial Unity in the Ecumenical Movement: Theology and Espectations”, Greek Orthodov Theological Review, зима (#4), 1981.
31. Bishop Maximos, “The Challenge…”
32. Bria, оп. цит.
33. Bria, оп. цит
34. The Illuminator, мај-јуни 1992.
35. Ibid
36. Bria, оп. цит.
37. Hieromonk Seraphim (Rose), “The Royal Path”, The Orthodox Word, септембар – октобар 1976.
38. “Lightning Bolt Strikes Basilica”, Orthodox Life, мај – јун 1995.
39. Guenois, оп. цит
40. The Illuminator, март – април 1994
41. Guenois, оп. цит. Звучи невероватно, према једној објави вести АФП , током овог састанка над Римом је беснела невероватна олуја, а базилику Св. Петра ударио је гром. Управо иста ствар догодила се 1870. док је Папа Пије IX проглашавао Догму о папској непогрешивости.
42. Наведено у Thе Balamand Union, Center for Traditional Orthodox Studies, 1994.
43. Russkaya Mysl, 9 15. фебруар 1995.