ЖУРБА У ЗАГРЉАЈ
ЦРКВА У ЗАБУНИ: ПОСЛЕДИЦЕ ДРУГОГ ВАТИКАНСКОГ КОНЦИЛА
Током дугих, често суморних година владавине Папе Павла VI (1963-1978), пометња у Римској Цркви постала је отворени скандал који су поздравили либерали и неверници који су, у сваком случају мрзели установу своје цркве. Тој пометњи није потпомогла личност самог Папе Павла. Он је био смотрена, али неодлучна фигура, слична Јану[1], самосвесна и академска. Пред крај свог живота, записао је следећа размишљања: “У ком је стању мој дух? Јесам ли ја Хамлет? Или Дон Кихот? У лево? У десно?”.[2] Мада су црквени сабори у прошлости сазивани да би се указало на грешке и јереси победоносним објављивањем Вере, Други Ватикански концил није то имао за сврху, нити као циљ. Уместо тога, врата Римске Цркве су се широм отворила натурализму, хуманизму, марксизму, либерализму, модернизму и обнови. Све је било “ново”: “нова Црква”, “ново свештенство”, “нова литургија”, “нови хришћани”, итд. Сам Концил је говорио да Црква сада мора у потпуности узети у обзир “нове облике културе (масовна култура) које су довеле до пораста нових начина размишљања, деловања и искоришћавања доколице”.[3] Другим речима, Црква се мора “прилагодити”, она мора бити “применљива” и мора се, ако је то неопходно, потпуно изокренути. Све старо и часно могло се одбацити. Монаси и монахиње су скидали одоре и постајали социјални радници. Лаицима, коначно ослобођенима традиција Западног Хришћанства, било је дозвољено да се опробају у тзв. “хришћанској јоги” и “хришћанском зену”, да наведемо само два од тих страних облика духовности, којима су се петљали на парохијском нивоу.
Политички, сам Христос је сада био посматран не као Спаситељ, већ као Револуционарни Ослободитељ. Ово је значило да старе моралне ограде, тако топло објављиване и поткрепљиване са проповедаоница пре тог Ватиканског концила, нису више важиле. Не изненађује то што су сексуални скандали почели да харају многим парохијама и клиром широм света, док су финансијски скандали пољуљали и сам Ватикан. Све је ово било тако катастрофално да су новинари, жељни да до у танчина пишу о Павлу VI, наилазили на поверенике покојног Папе који су били или уздржани, или запечаћених уста, јер “да се све каже, превише би се прашине дигло – превише костура би се са звекетом појавило из шкриње”.[4]
Многи су били збуњени када се Папа Павле појавио пред Уједињеним Нацијама на Генералној Скупштини 1965. године, и рекао да је његова највећа жеља да “служим вама, Уједињеним Нацијама”. Себе називајући “стручњаком за хуманост”, он је одржао запрепашћујући говор у коме је Христос поменут само једном, али су Уједињене Нације, световни спаситељ, биле уздизане до небеса – “Слава вам!” , узвикнуо је Папа после говора. Далеко од тога да објављује принципе Јеванђеља, он је окупљеним делегатима рекао да “се морамо навикнути да размишљамо о човеку на нов начин”.[5] Најзад, Ватикански концил је објавио да Римска Црква поседује “нови хуманизам, онај у којем се човек дефинише, пре свега, по његовој одговорности према својој браћи и према историји”.[6] Ово је било потпуно одвајање од традиционалног, главног тока Хришћанства, где је човек одувек био дефинисан пре свега по свом односу према Богу.
У овом обраћању УН, Папа Павле је објаснио да решење светских проблема није Христос, већ световна “равнотежа сила и интереса … изграђена умом, идејама” – стари рационализам и логика.[7] Он је звучао као неки универзитетски професор или социјални радник. Остатак света изгледао је несигуран у оно шта ће се догодити с њим и у будућност; зашто не би Папа и његова Црква били исти? Ова невероватна прилика да сведочи свету исклизнула је из папиних руку, док су побожни католици, посматрајући говор на телевизији, уздисали над тим суморним недостатком побожности. Био је то део онога на шта су многи гледали као на маратонски плес са јереси, световношћу и политичком моћи.[8]
Пред крај свог живота, Павле VI био је погођен схватањем онога шта је урадио за време своје владавине. Он је “у две последње године живота схватио да се нешто непојмљиво злослутно неумољиво кретало према њима, већ било у њиховој средини, и да оно нема никакве везе са Светим Духом. ‘Сатанин дим ушао је у Цркву, око олтара je’, мрачно и беспомоћно је приметљив … Ништа што би учинио није могло да заустави бесан јуриш на њега – јер, зар није он пристао на ‘народну цркву’, где сви имају једнако право гласа? жене које желе да буду свештеници, свештеници који желе да се жене, … хомосексуалци и разведени људи који су тражили да се њихов статус прихвати под њиховим условима, марксистички свештеници и бискупи и монахиње и лаици, који су захтевали његово одобрење да сруше друштвени поредак … Био је то нови ‘народ’, који је кидисао на старо краљевство, а Павле није могао да се од њих одбрани. Све чешће је реаговао сузама”.[9]
А како су римокатоличке власти изван Ватикана, широм света, реаговале на све ово? У целини, католички бискупи затварали су очи и окретали главе, у нади да ће злоупотребе и корупције почињене у име “народа” нестати. Они су се посебно плашили да не буду изложени подсмеху масовних медија, који ће им, како су то знали, брзо пришити етикету реакционара, старомодних и, најгори од свих епитета, “средњевековних”. Доброћудно занемаривање убрзо је постало погубно, док су неки бискупи радосно предводили у разголићивању своје Цркве.
Они који су волели Павла VI – а он је имао много обожавалаца међу либералном интелигенцијом – објављивали су са радошћу да овај крхки, мали папа председава много већем броју промена у Цркви, него што се то икада десило још од Сабора у Тренту (XVI век). Др Алберт Аутлер, изванредни методистички теолог, који је током четири године Концила био посматрач, инсистирао је на томе да је Павле преобразио концил у “реформацију римског стила” … То је, у ствари, таква реформација која тачно одговара нарави усамљеног, осетљивог, опрезног и загонетног човека, који (ју)је предводи(о)”.[10]
Папа Павле је умро 1978. године и за његовог наследника је дошао Албино Лучани, Кардинал Венеције, као Папа Јован Павле I. Слабог здравља, умро је након само тридесет четири дана, која је провео као папа. О његовом кратком времену, Малахи Мартин запажа: “За тих јадних тридесет четири дана, колико му је било дато као папи, Јован Павле I је сасвим јасно дао на знање своју намеру да одбије “народ”, поготову тамо где је просудио да они праве погибељну штету. Намера му је била да поврати традиционалну католичку Мису и Православну теологију. Ревносно је радио на враћању Цркве традиционалним правилима и понашању.[11]
У овој земљи, отворена Православна реакција на Јована Павла I била је мање кадра да разуме, одражавајући перспективу коју је једино страдалничко Православље двадесетог века могло да пружи. Неколико година пре тога, руски православни Архиепископ Никодим Лењинградски био је, од стране совјетских издајника високог ранга, идентификован као Генерал-Мајор Првог Главног Директората Совјетске Тајне Полиције (злогласна КГБ). Западне власти морале су засигурно ово рећи Ватикану а, опет, у име екуменизма, Никодим је био чест гост Павла VI, са којим је имао један изузетно срдачан однос. Убрзо након уздизања Јована Павла I у чин папства, Никодим је поново примљен. Већини Православних Хришћана то што је Никодим, познати издајица Хришћана иза Гвоздене Завесе и највећи колаборационист атеистичких Совјета икада примљен под било каквим околностима, био је знак настављеног непоштовања и неосетљивости. (Био је то чин врховне поетске правде да је у току овог пријема код Јована Павла Никодим претрпео јак срчани удар; над њим је Папа извршио римокатоличке последње обреде, и он је онда умро на његовим рукама, далеко од утехе Православних Светих Тајни.)
Наследник Јована Павла I, Кардинал Пољске Карол Војтила ( Папа Јован Павле II) – први папа који није Италијан од 1523. и у време свог избора најмлађи од свих папа – за кога се испоставило да уме удовољити масама у тој мери да је, по Мартиновим речима, “он једини светски лидер који може путовати на било који континент и пробудити скоро застрашујућу емоционалну реакцију код хришћана и нехришћана”.[12] Ово је сасвим тачно, како су и сами Американци видели приликом било које од посета овог папе Сједињеним Државама. Док Господ Исус Христос никада није беседио пред више од пет хиљада људи, а гетизбуршки говор Абрахама Линколна је чуло само неколико стотина, Папа Јован Павле II командовао је масом од више од милион људи истовремено. Приликом његове посете Азији и Океанији прошле године, говорио је пред најбројнијом публиком у забележеној историји. Ово је застрашујућа и потенцијално узнемирујућа употреба харизме. Пуно људи, међутим, свесно је чињенице да је Јован Павле II можда изабран да председава финалним “чином” самоуништења Римокатоличке Цркве, самоуништења које је отпочело давно у време Великог раскола, а које је умањило ову институцију на “облаћену цркву, гурнуту на руб понора”, како каже Мартин, “са опустелим семинаријама, бискупима политичарима, накарминисаним калуђерицама у мини – сукњама, збуњеним лаицима и Ватиканом који је (некада)” кућио комунистичке потказиваче, са свештеничким финансијским чаробњацима, дипломатама – каријеристима, марксистичким прелатима, … непријатељским бирократама, нешто мало тихих, добрих људи, и најпреданијих 37% клира и људи који су чезнули за Црквом, коју је Павла VI загушио”.[13]
За Јована Павла II каже се да је доктринарни и морални конзервативац. Он такође поседује изворну личну побожност која прожима традиције Источне Европе и Словена. Они који су му блиски кажу да се он не може разумети ни у једном другом контексту осим његовог “пољаштва” – што му је дало изражени осећaj судбине. Мало њих на Западу схвата да су Пољској “клицали њени месијански песници као …оној која својим телом страда ради искупљења осталог народа на земљи”.[14] Овако, Јован Павле “је човек са мисијом, који оставља неодољиви утисак да се боји да му време истиче”.[15] За нас је важно да схватимо ово, јер се Папа Јован Павле II заветовао да пре своје смрти врати Источне Православне Цркве натраг у јединство са Римом. Оно што је зачуђујуће за једног конзервативца, Јован Павле често говори да жели да настави дух Другог Ватиканског концила, и да (је) “наставља(о) са реформама његових непосредних претходника”.[16] Ипак, по стилу, он се показао као “строги газда, непопустљив, који захтева дисциплину без бесмислица, који је наумио да поврати апсолутне вредности након неодређености” својих непосредних претходника.”[17]
Колико год Јован Павле II непрестано понављао традиционално римокатоличко учење о вери и моралу, не полази му за руком да скрене ток догађаја. Он је покушао, али није успео:
Широм света, све више и више људи и жене прихватају нова достигнућа као нормална и природна: абортус, контрацепција, развод (и) хомосексуализам су међу онима очигледним. Но, будућност обећава ствари попут еутаназије и генетског инжењеринга. И, може се са сигурношћу прорећи, макар за САД и Холандију, да ће за живота Јована Павла бити римокатоличких жена – свештеника и ожењених свештеника, који ће се крајње немарно односити према Јовану Павлу и његовом Ватикану… Постоји још само верни остатак активних католика … Јереси и грубе грешке настаниле су се у семинарнјама. Замршена и самозаштитна мрежа активно хомосексуалних свештеника, опатица, бискупа и понеких кардинала, сада гуше све покушаје да се морал реформише.[18]
Католичке парохијске школе, некада бастион конзервативног, традиционалног католицизма не пролазе много боље. “Један отац се одлучио за школовање код куће, након што је посетио учионицу своје кћери. Приметио је да у учионици нема Распећа. Када је упитао наставницу зашто, она му је рекла да је за малу децу исувише трауматично да виде Распеће!”[19] Традиционални католички програм сада је замењен секундарним текстовима; много деце зна мало или не зна ништа о својој Вери.
Док је већи део цркве овог Папе на сваком нивоу – литургијском, теолошком и моралном – раскинуо са својом прошлошћу, Јован Павле често “експлодира гласним, злослутним бесом, када види како свет око њега постаје неприхватљиво попустљив по питањима морала”.[20] Међутим, његов бес је макар делимично због тога што он зна да не може зауздати токове који су разуздали Други Ватикански концил и Папа Павле VI. Истина је да је покушавао да дисциплинује јеретике и морално погрдне – нпр. он изопштава теологе који се са њим не слажу. Но, либерални и модернистички католици ( укључујући пуно свештеника и неке бискупе) и медији – поготову световни – једногласно га исмевају, критикују, погрешно представљају и опиру му се у сваком могућем погледу.
Није чудо да Папа Јован Павле све више налази уточиште у молитви (за њега кажу да се моли и до седам сати дневно): по први пут у историји његове цркве ланац власти, који се протеже од папе до најмањих од његових лаика, распао се. А Јован Павле то зна. “Веома је касно за Цркву Јована Павла II … И он сам дошао је до истог закључка. Касно је. Касно за контролу његових бискупа. Касно за контролу теолога… Касно, изнад свега, за било какво поверење… Јован Павле се сада суочава са раздирућим проблемом шта учинити”.[21]
Ми сада, заправо, знамо шта он жели да уради. Он жели да доведе Православне Цркве у потпуно јединство са собом и са својом оболелом, канцерогеном Црквом. Ово, мисли он, може бити једина нада за његову Цркву.
Православни патријарси, епископи, свештеници и теолози: сви ви који активно заговарате политику поновног зближавања са Римом, опрез! Ви Православну Цркву покушавате довести у лављу јазбину незамисливе злоћудности. Ви Католичку Цркву не можете спасити; али Католичка Црква може и хоће загадити и онда уништити вас, ако отворите врата Цркве мало шире.
НАПОМЕНЕ:
- (Јан – римски бог са два лица која гледају у два супротна правца, Прим. прев.)
- Наведено у Peter Hebblethevvaite, Paul VI: The First Modern Pope, 1993. Ова биографија je најинтересантнија студија овог комплексног папе, која је изашла у скорије време, писана од стране човека који веома благонаклоно гледа на њега и његове реформе.
- Ibid.
- Ibid.
- Time – Life Books, The Pope’s Visit, 1965.
- Hebblethvvaite, оп. цит.
- The Pope ‘s Visit, оп. цит.
- Види чланке и публикације које документују ово у детаље из католичке штампе у The Remnant, од 15. марта, 30. априла, 18. августа, 31. августа, 30. септембра, 17. октобра, 31. октобра 1978; 31. марта, 15. априла, 15. јула 1982
- Malachi Martin, The Decline and Fall of the Roman Church, 1981.
- Wilton Wynn, Keepers of the Keys: John XXIII, Paul VI, and John Paul II: Three Who Changed the Church, 1988.
- Martin, оп. цит.
- Martin, оп. цит.
- Ibid.
- Szulc, Tad, Pope John Paul II: The Biography, 1995.
- Ibid.
- Wynn, оп. цит.
- Ibid.
- Martin, оп. цит.
- Маrу Kay Clark, Catholic Home Schooling, 1993.
- Szulc, оп. цит.
- Martin, оп. цит.
