ЖУРБА У ЗАГРЉАЈ
ПОСЛЕДИЦЕ 1054: НОВОТАРИЈЕ У РИМСКОJ ЦРКВИ
“…ко год себе назива, или жели да буде назван,
Васељенским Пастиром,
у cвojoj је гордости претеча Антихристу,
јер себе гордо поставља изнад осталих”.
Свети Григорије Велики (+604)
Књига VII, Посланица 33.
Некада смо говорили потпуно једнако,
и између нас није било раскола,
и тада смо, обе стране (Православни и Латини),
били у сагласју са Оцима;
али сада, када не говоримо једнако,
како можемо бити заједно?
Свети Марко Ефески (1391-1444)
Папи Евгенију IV
У данашњем свету у основи постоје две врсте римокатолика: прва група састоји се од оних које “везује папство … (и) строго захтевање послушности учењу и својим учитељима”.[1] У овом контексту, Римска Црква следи обавезу постављену од стране папе, не од верних или бискупа и клира. За ове католике дисциплина, послушност и закон су све. Ови католици дубоко поштују личност папе, кога сматрају светим. Они би могли бити названи “традиционалистима”.
Друга група римокатолика, тражећи од установе своје цркве подршку и разумевање, не жели да јој се прописује много тога, укључујући теологију и етику. Слично остатку Западног друштва, ове особе траже и налазе онолико “рупа” у моралном закону колико год је то могуће и не придају нарочити значај ономе што папа ради или говори. За њих је он, ако ништа друго, забавно старомодан. Они себе сигурно не сматрају традиционалистима и, у ствари, презиру оне који то јесу. У бунту против мртвог легализма Рима, они поносно покушавају да “мисле својом главом”. Одбацујући крајњи ауторитаризам Рима, они су отишли у другу крајност, инфицирани екстремним индивидуализмом протестантске реформације.
Што се тиче прве врсте римокатолика, руски Православни Светитељ, Јован Кронштатски, је још пре стотину година приметио да је институционални католицизам постао мртва љуштура, коју одржава површна дисциплина; католици то још нису знали. Једног дана, предвидео је он, та дисциплина ће почети да попушта, а када се то буде десило, сама спољашња институција ће пропасти. У овоме запажање Св. Јована Кронштатског показало се пророчким, јер је призор Римокатоличке Цркве у збрци широм света последица управо тог колапса у спољашњој дисциплини. Тако касних седамдесетих познати римокатолички писац, Малахи Мартин, пише:
Како сада ствари стоје, изгледа да се не може оправдано … очекивати да садашња организациона структура ове часне Цркве може надживети наш век … Ово слабљење, иако очигледно само у протеклих двадесет година, настајало је дуго времена … Доста пре 2000 – те године више неће бити религијске установе препознатљиве као данашња Римокатоличка црква.[2]
Како је дошло до овог колапса, и шта он заправо значи за римокатолике?
Латинска или Западна Црква, данас позната као Римокатоличка Црква, некад је била део Васељенске Цркве Христове, коју је сам Господ основао на Апостолима. Хиљаду година је Црква, Источна и Западна, живела заједно у складу и суштинском јединству. Епископи су управљали Црквом као једнаки. Уз то, епископ Рима имао је положај патријарха Запада; његов ауторитет се састојао у јурисдикцији над свим епископима у његовој митрополији, исто као што су патријарси у Цариграду, Јерусалиму и другде надгледали епископе у областима под њиховим надзором. Следећи пример Апостола из Дела Апостолских, представници свих помесних Цркава широм хришћанског света окупљали су се периодично да узму учешћа на великим Саборима. Ови Сабори звали су се “екуменски” (васељенски, прим. прев.) из тог разлога што је читава Црква бивала представљена, као и због тога што су сву и потпуну Веру Исуса Христа објављивали епископи који су “праведно управљали речју истине”.
Први Никејски сабор (325. л.Г.)доделио је епископу Рима првенство части, не зато што је Рим био седиште Св. Петра, већ “на основу тога што је царска престоница” (Правило 28). Шта је, практично говорећи, римском епископу значило да има “првенство части”? Имало је то велику симболичку вредност. То је једноставно значило да на васељенским саборима Цркве епископ Рима може, ако жели, да председава сабору, заузимајући средишње место. Међутим, њему никада нису додељена било каква права или власт над свом Црквом.
Ипак, током векова разне папе су покушавале да буду признате над свом Црквом, уводећи раздор и препирку тамо где их није било. Након Раскола, епископи Рима су, наравно, били слободни да унапреде своју теорију о апсолутном суверенитету над Западном Црквом без икаквог отпора. На овај начин, налазимо Папу Григорија VII (1073 – 1085) како објављује да “све светске ствари морају припадати Цркви и њеном папи”.
За Григорија, Петрова власт да свезује и разрешује није никог и ништа изузимала од папине јурисдикције. Он је наводио разлоге да се папина власт такође односи на светске и земаљске ствари које су од посебног значаја у случају краљева … Папа је, затим, практиковао universale regiтепнад свим хришћанима, а краљеви (и цареви) су припадали стаду које је Христос поверио и потчинио Петровим наследницима. Петрова власт је због тога овлашћивала папу да располаже свим поседима, укључујући ту и краљевства и својину људи …[3]
Не изненађује да је Папа Бонифације VIII објавио у својој Були Unam Sanctam (1302.): “Неопходно је, спасења ради, да свако људско биће буде поданик Римском Папи”.
Такво поимање универзалне власти додељене једном човеку, било је страно раној Цркви Христовој и Цркви Седам Васељенских Сабора. Догма непогрешивости папе, која није била објављена све до XIX века, само је продужетак овог лажног учења о универзалној власти. Према догми непогрешивости, папа не може погрешити када поучава ех cathеdra (буквално – “са престола”) о вери и моралу; штавише, католици уче да је папа изнад сваког црквеног сабора.
Мећу католицима данас мало је позната чињеница да је чак и у XIX веку велики број римокатоличких бискупа још увек разумевао јурисдикцију папе на исти начин као и рана Црква. Када је Папа Пије IX на Првом Ватиканском концилу затражио одору непогрешиве надмоћи, Јосиф Јурај Штросмајер, бискуп Ђакова, у Хрватској, устао је и изговорио ове речи:
Не налазим ни једно једино поглавље или стих (Светог Писма) у којем Исус Христос даје Св. Петру да господари над Апостолима, његовим сарадницима… Апостол Павле не помиње примат Петра ни у једном од својих писама упућених разним црквама… Оно што ме је највише зачудило, а што се може чак и доказати, је ћутање самог Св. Петра![4]
Ово је била битна изјава, јер су папе увек тврдиле како су оне једини и законити наследници Св. Петра. Ако Св. Петар, пак, није имао, нити користио власт над осталим Апостолима, онда се сва папска права на њу руше. Штросмајерово схватање је у потпуном складу са схватањем ране Цркве, како Источне, тако и Западне. У истој изјави он наставља:
“Сабори прва четири века, признајући место које у Цркви заузима епископ Рима, захваљујући Риму, додељују му само првенство части, никада власти или јурисдикције. У одломку Tи си Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, Свети Оци никада нису схватали да је Црква сазидана на Петру (super Petrum), већ на камену (super petram) апостолског исповедања вере” у Божанство Исуса Христа.[5]
Штросмајерове речи верно осликавају схватање и саме ране Цркве. Ово може проверити ма који католик. Објективне историјске информације су свима доступне; оне нису некакав езотерични предмет отворен само за теологе. Једна од најзанимљивијих књига која се бави збивањима Првог Ватиканског концила и бискупом Штросмајером је Како је папа постао непогрешив, немачког римокатоличког свештеника Августа Бернарда Хаслера, који је пет година био члан ватиканског секретаријата и коме су били доступни документи ватиканског архива, дуго времена запечаћени. Иако писана пре са социолошког него теолошког гледишта, ова књига опскрбљује вредним информацијама, раније недоступним. Друга књига коју би требало прочитати а која се може наћи у већини опремљенијих библиотека – је Помјаник (Commonitorium) Светог Викентија Леринског (+ 450), једног од Отаца Западне Цркве.[6] Трећа је изванредна студија Абеа Гетеа Папство: историјско порекло и првобитни однос са Источним црквама. Гете је био француски римокатолички свештеник XIX века, који се, након изучавања ове теме, обратио у Православље.
Свети Викентије у својој књизи пише против новотарија свог времена, дајући опште правило за разлучивање истине од лажи. Иако римокатолици данас уче да човек може спознати истину гледајући у Рим и папу, који је непогрешиви, Богом чувани воћа, Свети Викентије учи да је истина оно “у шта верују сви, увек и свуда”.[7] Истински римокатолици, објашњава он, су они који “ни у ком случају не одступају од оних тумачења за које је сигурно да су држана од стране наших светих предака и Отаца”.[8] Узгред, рани Оци никад нису користили термин “католички” у смислу римокатолички, већ у свом оригиналном значењу, тј. васељенски, свеобухватни (саборни, прим. прев.) и целокупни. Тако, један од најранијих Отаца, Свети Игњатије Антиохијски пише: “Где је Христос, ту је Католичка (Католичанска, прим. прев.) Црква”.[9]
Затим, у поглављу под називом “Знаци истинског католика”, Свети Викентије каже да “прави и изворни католик (је онај који) верује у оно, и једино у оно за шта је сигуран да Католичка (Католичанска, прим. прев.) Црква држи васељенским од давнина; али видевши да је било какво ново и дотад непознато учење овај или онај крадомице увео”, одбациће га.[10] Свети Викентије нигде не каже ни да је римски епископ најважнији воћа у питањима вере, а камоли коначни ауторитет. Отац ране Цркве, Свети Кипријан Картагински (кога чак и Римокатоличка Црква сматра светитељем), и сам епископ, о ауторитету епископа говори следеће:
Нека сваки да своје мишљење а да не суди ни о коме и да се не одваја од заједнице оних које његово мишљење не деле, јер нико од нас се не поставља за епископа над епископима, нити присиљава своју браћу да му се покоравају вршећи терор тираније над њима, већ сваки епископ има пуну слободу и потпуну моћ; као што њему други не могу да суде, тако не може ни он њима. Нека сви сачекамо суд нашега Господа Исуса Христа, који једини има моћ да нас поставља да водимо Његову Цркву и да судимо о своме владању.[11]
Пре неколико година, на проповеди одржаној у катедрали Светог Патрика у Њујорку, један свештеник је сабранима рекао да се морају “држати Папе, ма шта било” и ако ово раде биће “спашени”.[12] Ово је тема са којом су римокатолици на клупама у својим црквама добро упознати. Свештеник је апеловао на њих да се оглуше о било коју критику коју би могли чути о Папи или другим ауторитетима, јер Папина власт “потиче од Светог Петра, који је председавао Првом Црквеном Сабору у Јерусалиму”. Ово је била успутна алузија на римокатоличко уверење да је папа изнад Сабора. У вези са овим постоје два проблема:
Прво, да ли је Свети Петар заиста председавао Црквеном Сабору у Јерусалиму? Римокатолици. као и Православни, верују да је Свети Јаков био први епископ Јерусалимски, али неки римокатолици уче да је Свети Петар руководио радом Јерусалимског Сабора. Чињенице из Светог Писма, међутим, указују на то да, иако је Петар говорио на Сабору “само као обични члан, не чак ни први”, Јаков се није сложио са њим, сумирао је одлуке Сабора и био његов централни глас (глас којем се, случајно, Петар покорио). Другим речима, Јаков, не Петар “деловао је као прави председник тога окупљања”.[13]
Друго, да ли постоји ма какав доказ да су током хиљаду година постојања Западне и Источне Цркве као једне, епископи Рима икада имали надмоћ над Саборима, пре него били њима потчињени? Иако су папе често слале представнике на Саборе којима нису могли лично присуствовати, у историји нећемо наћи ни један пример да је папа имао ауторитет виши од оног који има Сабор – пре Великог Раскола. Један од најпознатијих аргумената против папске надмоћи и непогрешивости је пример Папе Хонорија I (625-638), који, ех cathеdra, у писму Патријарху Цариградском поучава у монотелитској јереси (идеја да је уместо и божанске и људске Христос имао само једну вољу). Ову јерес су осудила, а самог Хонорија анатемисала три Црквена Сабора и бројне папе након њега. Поврх тога, постоје латински концили петнаестог века са којима се завршава дуго и скандалозно раздобље надметања папа – или “анти-папа” одлучивањем који од њих би требало да влада. Одакле, онда, идеја да је епископ Рима икада имао ауторитет виши од Црквеног Сабора?
Хаслер је то јасно рекао: они који су подржавали папску надмоћ у деветнаестом веку, “обликовали су потпуно неисторијску слику о ономе шта се дешавало на раним Саборима”, слику у којој се “папа од почетка појављује као господар сабора. Такву представу је омогућило… пројектовање много каснијих околности натраг у прошлост”.[14]
Просечан католик, како јуче тако и данас, навикао је да верује у све шта чује са проповедаонице, тако да не зна да папина васељенска власт не потиче од Светог Петра, јер тај Апостол није нити имао, нити тражио васељенску јурисдикцију, првенство, непогрешивост, нити ишта од оних ствари које папе траже за себе. Упркос томе, католици од младости уче другачије.
Када је Свети Григорије Велики (+604), кога православни зову Двојеслов, био епискои Рима, питали су га о употреби титуле “екуменски” или “васељенски”. Његов одговор је поучан:
Шта ћеш одговорити Христу, који је Глава Васељенске Цркве, када будеш испитиван на Страшном Суду, покушавши да све Његове чланове потчиниш себи под титулом Васељенски?… Свакако Петар, први од Апостола, и сам члан Васељенске Цркве, Павле, Андреј, Јован – шта су били они до главе посебних заједница?…А од свих светих, ни један није тражио да се зове Васељенски… Прелатима ове Апостолске јурисдикције (то јест, епископима Рима) у којој, по промислу Божијем, ја служим, била је понуђена та част да буду названи Васељенским – али ипак ниједан од њих није желео да га зову тако, нити је посезао за овим именом… Ако ико у Цркви искоришћава назив који обухвата све верне, Васељенску Цркву – о каквог ли светогрђа!”[15]
Ово је православни епископ и истински папа, Григорије Велики – светитељ прихваћен и у Православљу и Римокатолицизму,који је поседовао јасне интелектуалне, духовне и богословске таленте; он отвара уста да говори на тему ауторитета у Цркви и шта каже? Он не проглашава да “сви који су мени, Епископу Рима, покорни, могу бити спашени”. Он не каже: “Само ја, Епископ Римски, Папа, могу носити титулу ‘Васељенски’ (то јест, над свим епископима), и у мој ауторитет непогрешивости учења треба сви да верују”. Он не каже о себи ни да је “Заменик Христа на земљи”. Напротив, он о Петру и осталим Апостолима говори само као о “главама појединачних (тј. помесних) заједница”, и додаје да нико никада, чак ни Свети Петар, није сматрао да треба да извршава васељенску власт. Требало би упоредити речи Светог Григорија са Канонским Законом у Католичкој Цркви: “Ако, коначно, ико порекне да је поданик Врховног Папе… расколник је”.[16]
Римокатолички учењаци данас и сами спремно признају да не постоје историјски докази да су епископи Рима извршавали папску власт над раном или древном Црквом. Ово учење, искрено признају, развило се, заправо, у скорије време као “логични” резултат извесних принципа – нечега што “има смисла”: “Папство је настајало мало по мало; изграђивало је своје процедуре, свој облик, своју пуноћу, мало по мало”.[17] Ово за римокатолике ни мало не умањује важност места које папство има; њих хиљаду година уче да се учење може “развити” или напредовати. Само треба добро поразмислити.
Ово осликава битну разлику између Источне и Западне Цркве – ствар коју православни екуменисти данас превиђају. У латинском Хришћанству је одувек био јак нагласак на философским процесима дефинисања и анализирања великих тајни Вере, док у Хришћанству Православног Истока, све се тајне једноставно примају и посматрају са дивљењем и скрушеношћу. У латинском Хришћанству се до познања истине долази првенствено само размишљањем, сакупљањем свих умних снага у тачку концентрације на задато питање или појам. Једини предуслов је бити прилично интелигентан, информисан и приправан за размишљање. Током векова, ово је у Западном богословствовању постало правило, тако да данас нико не мисли да има ичег лошег у томе, упркос чињеници да се, на овај начин, почевши од исте чињеничне основе долази до сасвим различитих закључака. Овако, некима се чини сасвим “логично” да непогрешиво папство треба да постоји, док је протестантима ово “нелогично” и коси се са истином – а ипак се и једни и други окрећу Св. Писму и “разуму” да би подржали своје ставове.[18] За једног католика, папство није само “логично”, већ и “разумљиво”. Ипак, Црква Христова мора сачувати Истину и у њој поучавати све нараштаје. Она мора имати сопствено мишљење о свим овим стварима и говорити ауторитативно. А како то боље урадити него имати locus за ово учење у личности једног епископа, тј. папе?
Насупрот томе, православни Оци и Светитељи не седају “да поразмисле”. Они се прво боре са гресима и траже опроштај. Тако један православни свештеник пише: “Тајне наше Вере су непознате и неразумљиве онима који се не кају”.[19] Ово значи да је покајање, а не академско образовање, кључ познања Бога, јер једино након покајања Бог просветљује оне који Га траже. Православни Оци не презиру људски разум, они га дубоко поштују; али они такође знају да путеви Божији често изгледају као лудост мудрима овог света. Православним верницима, дакле, основа истинског знања није човек и његова способност да “поразмисли о стварима”, већ Бог и Његово Божанство. На Западу, где је Хришћанство постало толико прожето хуманистичким принципима да је човек постао мера свих ствари, а са Богом додатим само као још једна мисао, ствари више не стоје тако.
Тако је Западна хришћанска мисао развила “логичну” идеју да се јединство Цркве чува у служби и функцији папе, који стоји на врху велике црквене пирамиде. Према овом моделу, помесне Цркве су једноставно један мали део веће слике, као комадићи слагалице који, одвојени од ње, немају никаквог и значења. Због овога, покоравање јерархији на чијем је врху папа, римокатолицима осигурава јединство у вери. Православни се, међутим, држе древног схватања да “помесне Цркве не уједињује папа и папска јерархија, већ њихова и заједничка природа”.
Једна помесна Православна Црква (тј. Руска Црква, Грчка Црква, итд.) је, без обзира на своју величину, сама, независно од свих других, католичанска. А ово је тако јер она не помањкава у благодати и милости Божијој. Све помесне Цркве света заједно немају ништа више Божанске благодати од те мале Цркве са неколико чланова. /…/
Односи (једне) са другим помесним Црквама нису односи законске и јурисдикцијске међузависности, већ односи љубави и благодати… веза поштовања и љубави у потпуној слободи…Цркви нису потребне спољашње свезе да би била једна… Помесна Црква је нешто потпуно; она није део веће целине… Јединство Цркве, дакле, није ствар послушности вишем ауторитету. Оно није ствар покорности подређених надређенима… Јединство Цркве дато је причешћем у Телу и Крви Христовој, причешћем са Светом Тројицом. То је литургијско јединство, мистичко јединство… Папство је изопачење Црквеног јединства par excellence.[20]
Била је то комбинација ове две грешке – ширење и јачање ауторитета римског епископа и претерано наглашена логика у питањима вере – којом је начињен први и фатални корак у размимоилажењу Источног и Западног Хришћанства. Стално изнова су римски ауторитети брутално потврђивали овај корак на такав начин који би Православне Хришћане убедио да је Римска Црква отпала од пуноће истине. Тако један римокатолички теолог пише:
Рим је био “спреман сада да напусти једну половину Хришћанства (и то древнији, плодоноснији део) ради светских амбиција… У својој похлепи и љубомори, римске папе су тражиле право на апсолутистички примат који Источни Хришћани никад неће прихватити”.[21]
Међу новотаријама објављеним током минулих векова које су још више удаљиле Рим и Православље – је учење названо “Безгрешно зачеће”, јавно проглашено као обавезна догма од Папе Пија IX, 1858. (учење које не треба мешати са Рођењем од Дјеве). Према овом учењу, сама Мајка Божија је била сачувана од свих мрља првобитног греха од тренутка када је била зачета у утроби своје мајке, Свете Ане. Ово је, наравно, значило да Дјева Марија није имала палу људску природу као сви ми; радикално учење заиста, јер оно подразумева да њој спасење није било потребно! Римокатолички теолози су покушали да оправдају ово учење на основу тога да је Црква одувек тако веровала – индиректно позивање на правило вере које је дао Свети Викентије Лерински – и због тога што је логички тако морало бити (још један пример Западне пренаглашености разума). Отежавајућа околност је то да учење о Безгрешном зачећу никада није било прихваћено у Васељенској Цркви. Чак и на пост-расколничком Западу, много раних католичких учитеља одбацивало је схватање да је Мајка Божија била “зачета без греха”. Један који би католицима требало да буде добро познат је Бернард од Клервоа, један од средњевековних бранитеља Мајке Божије, кога католици сматрају светим. Бернард је надугачко писао о Безгрешном зачећу, које је сматрао опасном новотаријом. Следећи кратки цитат из његове посланице на ову тему, занимаће католичке читаоце који су поучени да је Црква “одувек” веровала у ово учење:
Бојим се гледајући како поједини од вас желе да измене стање ствари које су битне уводећи нови, Цркви непознати празник (и) неоправдан древном традицијом . Зар смо заиста ученији од наших отаца? Рећи ћете: “Мајка Божија мора сс прослављати што је више могуће”. То је истина; али слава узнесена Небеској Царици захтева расуђивање. Овој Царској Дјеви не треба лажно прослављање, новина која је кћи лакомислености.[22]
Требало би напоменути остале новотарије које је увео Запад након раскида са Истоком (чистилиште, опроштајнице, заслуге, итд.), али идеја је већ јасна: у извесној временској тачки, Црква на Западу се јасно одвојила од пуноће истине. Тако да, иако је ова Црква задржала моћну спољашњу дисциплину много векова, држећи своје чланове заједно у монолитној установи којој нема сличне још од древног Египта, Вера Западних хришћана се полако мењала и скретала с пута славно чисте Вере Неподељене Цркве, поставши нешто сасвим другачије од онога шта је изворно била. Да цитирам Абеа Гетеа: “Које је то учење за које сваки хришћанин мора да се определи? Оно које је од Бога, или од Папе? Оно које је од Цркве, или од римског двора?”[23]
Наравно, упркос многим смелим и новим идејама које је Рим увео током векова након Великог раскола, нека основна учења заједничка са прерасколничком Васељенском Црквом су остала сачувана, као и бројни спољни облици – тј. до раних шездесетих овог века, када се у римокатоличкој историји појавио Други Ватикански Концил, носећи са собом радикалне промене. Очигледно, чекало се баш на наше доба, када је дух безакоња већ тутњио светом, и гвоздена дисциплина Римске Цркве била је спремна да доживи слом.
Мајкл Дејвис, римокатолички списатељ, начинио је запањујућу примедбу да је Црква у тако тешком стању – можда чак н у стању општег отпадништва – да ће “Хришћани који остану верни својој традиционалној Вери можда морати да Богу служе изван званичних (римокатоличких) Цркава… да не би компромитовали своју традиционалну Веру”.[24] Ово је сигурно због тога што су реформатори, да би постигли своје револуционарне циљеве, у потпуности употребили римокатоличку опседнутост двадесетог века оним што је савремено и “применљиво”. Такође су, на несвети начин, употребили Западни легализам. Дејвис то овако описује:
Они који су покренули револуцију (у Католичкој Цркви) били су веома добро свесни чињенице да су, ако су њихове новотарије могле бити наметнуте као заповести одозго, могли очекивати да наиђу на врло мало снажног отпора код свештеника и верних, а то је заправо значило да не могу наићи ни на какав отпор. Преовлађујући став био је даје улога лаика да прати штогод клир поведе – а исувише често у историји Цркве дешавало се да, кад клир нешто поведе, виши клир поготову, то буде вођење у јерес и отпадништво… Држање вере се не састоји само од понашања попут каквог аутомата који је програмиран да изврши сваку заповест клира, ма каква она била… (Они прогресивни. Међутим, за обичне вернике мисле да су) “стадо”, које заостало, нехајно лута, и које је тешко волети. Обичан верник је “сујеверна религиозна гусеница”.[25]
Једном обичном католику била је потребна изворна, слепа покорност – што би пре стотину година антикатолички протестанти назвали “папинство” – да прихвати све промене, реформе, новотарије и разарања у својој Цркви. Тако о. Џемс Ветн, католички свештеник, пише: “Као да наша религија није ништа више од немог и покорног испуњавања папиних пуких жеља, које се нимало не тичу етике… или чак здравог разума”. Ветн се даље слаже са Дејвисом да је пуно католика прихватило компромисе и грешке “под погрешно схваћеном идејом да је (њихово) увођење било законито, или им се макар тако чини, те је њихово прихватање било како допустиво, тако и неопходно”.[26]
Међутим, шта католички традиционалисти могу очекивати кад папа за папом наглашава моћ коју има као “Заменик Христа на земљи”? Ватикански Концил је можда начинио пустошење отварајући врата новим јересима, али није испустио да наново искаже папску надмоћ када је речено: “све ово учење о светом примату Римског Папе и о његовом ауторитету непогрешивог учења овај свети Синод поново износи да у њега чврсто верује сав народ”.[27]
На стогодишњицу смрти Папе Пија IX – папе који је прогласио догме Папске непогрешивости и Безгрешног зачећа – а само неколико месеци пре своје смрти, Папа Павле VI је говорио о непогрешивости као о “светионику” теолошког развоја његове цркве. Назвао га је “чврстим сидром подршке у олуји идеологија, која карактерише историју модерне мисли”.[28] Ипак, за време владавине Павла, “католичке семинарије широм света су одбијале генерације младих свештеника са њихових двадесетак година. Њих су пре тога поучавали професори који су минимизирали, или сместа одбацивали, догме и формуле католичког веровања и етике, … од којих су две биле непогрешивост папе и његова јурисдикција над свим бискупима. На овим двема почива древна идеја Римске Цркве као монархијске установе. Без њих, за Римску Цркву се све руши”.[29]
Резултат? “Католик не види пред собом само слику пропадања те Целине којом је навикао да исцрпи своје разумевање Истине. Он види уочљиву, очигледну, бескрајну трансформацију самог поимања Истине, која, коначно, није ништа друго до само папство. Папство је спремно да покрије све што носи назив ‘хришћанства'”.[30] Велики Православни Свети пастир Јован Кронштатски је, управо због овога, писао: “Узрок свих грешака Римокатоличке Цркве је гордост и уверење да је папа истинита глава Цркве и, штавише, да је непогрешив”.[31]
Због тога што по суштини егзистира ван главних токова Западне историје, културе и идеја, Источно Православно Хришћанство има јединствену перспективу и римокатолицима може дати објективно схватање њихове садашње ситуације. Неки католици су, наравно, сасвим задовољни променама у својој цркви, и чак их поздрављају. Овим људима Православље изгледа безнадежно старомодно, па чак и фанатично и опасно. Међутим, има много других који себе рачунају у синове и кћери Рима, али само по имену. Док редовно похађају мису и надају се утеси и обећаном рају, они у установи историјског римокатолицизма више не налазе надахнуће и снагу. Ови људи су заправо “тиха већина” римокатолика, и њима Православље може рећи реч, тако да, када питају зашто овај антихришћански, револуционарни дух тако успешно осваја њихову Цркву, морамо им рећи благо, али одлучно: постоји унутрашња сличност између револуције / реформације и католицизма, сличност коју обичан католик није у стању да види због тога што јој је тако близу.
Погледајмо сада свет у који папство води своју децу, своје верне.
НАПОМЕНЕ:
- Eugene Kennedy, Tomorrow’s Catholics, Yesterday’s Church, 1988.
- Malachi Martin, The Decline and Fall of the Roman Church, 1981.
- W. Ulimann, Pope Gregory VII. St”, The Catholic Encyclopedia, 1967
- August Bernhard Hasler, How the Pope Весате Infallible, 1981.
- Ibid. Бискуп Штросмајер je само један од неколико римских бискупа који су одбили да прихвате догму Папске непогрешивости. 1871. он је једном пријатељу писао да би радије умро, него прихватио ово лажно учење, додавши: “Радије бих био изложен сваком понижењу, него преклонио своје колено Ваалу, отелотворењу дрскости.” Ипак, очигледно су се понижења и претње које му је Рим наметао, после десет дугих година, показале претешким да би им се одупро. 1881. се, коначно, покорио новом учењу.
- Свети Викентије (+450), житељ острвског манастира Лерина, био је богослов из Галије. У свом Помјанику он излаже “оне ствари које сам истински примио од Светих Отаца”.
- Свети Викентије Лерински, Commonitorium (Помјаник)
- Ibid
- Свети Игњатије Антиохијски, Писмо Смирњанима.
- Свети Викентије, оп. цит.
- Abbe Guettee, Thе Рарасу : Its Historic Origin and Primitive Relations with the Eastern Churches, 1866.
- Један сведок који је чуо ову проповед известио је аутора.
- Guettee, оп. цит.
- Hasler, оп. цит.
- Наведено код Guetteea, оп. цит.
- 1325, параграф 2, цитирано у: Alexey Young, Winds of Change in Roman Catholicism. 1959.
- Vladimir D’Ormesson, “The Papacy”,volume 81, The Twentieth Century Encyclopedia of Catholicism, 1959v
- Изванредна дискусија на ову тему се може наћи у: Philip Sherrard, Thе Greek East and the Latin West: A Study in the Christian Tradition,1992,Chapter VI, “From Theology to Philosophy in the Latin West” Шерард подробно објашњава начин на који је аристотеловска логика почела да доминира теологијом Запада.
- Archpriest Nicholas Deputatov, “Awareness of God”, The Orthodox Word, јули – август 1976.
- Alexander Kalomiros, Against False Union, 1967.
- Martin, оп. цит.
- Bernard of Clairvaux, Epistle 174.
- Guettee, оп. цит.
- Наведено у: Fr. Alexey Young, Christianity or the Рарасу? 1979.
- Ibid.
- James Wathen, The Great Sacrilege, 1976.
- 18.члан “Догматског устава Цркве”
- Hasler, оп. цит.
- Malachi Martin, The Decline and Fall of the Roman Church, 1981.
- Archimandrite Constantine, Orthodox Life, март – април, 1970.
- Свети Јован Кронштатски, Мој живот у Христу, 1977.
