ЖУРБА У ЗАГРЉАЈ
УВОД
26. јуна 1995., не случајно, на празник Светог Петра и Павла, Патријарх Цариградски Вартоломеј сусрео се са Папом Јованом Павлом II у Риму. Није то први пут да је одржан један такав сусрет на високом нивоу између римског Папе и поглавара Православне Цркве. Но, овај сусрет одисао је духом ургентности, јер је Папа Јован Павле више пута јасно нагласио да жели уједињење Римокатоличке Цркве и Православних Цркава до краја овог века. Патријарх Вартоломеј изразио је сличну жељу. Новембра 1993. он је овим речима у Цариграду дочекао римокатоличку делегацију упућену на Фанар: “Извесно је да је иначе тежак задатак нашег поновног зближавања и уједињења … (сада) у многоме олакшан. Овако, ако у овом светом задатку који је пред нама убудуће не схватимо суштински напредак , наћи ћемо се без икаквог изговора, не само пред хришћанима Истока и Запада, већ пред свим људима, а понајвише пред Праведним Богом”.[1] На овај начин, Патријарх је дао на знање да је сврха и циљ свих ових екуменистичких активности јединство, чак и по цену истине.
Пажљиви посматрачи схватају зашто Папа жели и због чега му је потребно ово уједињење. Теже је разумети због чега би Патријарх – или било који информисани православни хришћанин – активно радио на таквом уједињењу.
Рођен сам и одгајан у “тријумфалним” годинама владавине Пија XII, Папе Римокатоличке Цркве. Осврћући се на владавину Папе Пија (1939 – 1958), многи писци су закључили да је он “био последњи аутентични представник папизма”, цркве и културе која је сада мртва, или макар прелази у заборав заједно са цивилизацијом Запада која је у прошлим временима дуговала Римокатолицизму тако много.[2] Папа Пије је био: “прави кнез моћи: деспотизам је била његова прва карактеристика”[3]. Један римокатолички бискуп, који га је добро познавао, овако га је описао: “…Мршав, аристократског држања, носио би своје почасти лако, као какав времешни Август, својом готово прозирном руком крстообразно парајући ваздух, лица безизразног, ледене смирености…”[4]
Дубоко урезана у мојим мислима из парохијске школе била је слика овог строгог папе обученог у бело, који је, по нашој књизи катихизиса, био: “наследник Св. Петра”, “заменик Христа на земљи” и “Глава Васељенске Цркве”. Када сам 1970. стао пред православног свештеника да будем миропомазан и чуо речи: “Одрекни се, сад, свим својим срцем својих грешака и погрешних учења”, а посебно уверења “да човек, Епископ Рима може бити глава Тела Христовог, читаве Цркве”, искрено, на тренутак сам оклевао.
Неко ко није одгајан у Римској Цркви пре II Ватиканског концила чудио би се овоме. Ретко који православни клирик схвата кроз шта све један “старомодни” римокатолик мора проћи, духовно, емоционално и интелектуално пре но што постане Православни Хришћанин. Постоји један унутрашњи конфликт који проистиче из година и година одгајања у тој средини; човек осећа да је напустио познату просторију и да ступа у огромно, дивље пространство. Обично му треба времена и стрпљивог разумевања да би учинио неопходни раскид са прошлошћу.
Католици пре II Ватиканског концила са лакоћом би схватили моје оклевање, јер је у средишту вере једног римокатолика тих времена било уверење да Истинска Црква Христова мора почивати на “камену Петра” и његових наследника, папа; из тог разлога, онај који свесно одбије папство, неће бити спашен. Католици који су расли након II Ватиканског концила, а већ их је читава генерација стасала од тад, већ много слободније тумаче папин ауторитет. Они обично бирају шта ће прихватити и послушати. Па ипак, још увек су емотивно везани како за личност, тако и за службу римског папе – као што је свако могао да види гледајући делиричне и безмало хистеричне масе око Папе Јована Павла II приликом његових посета овој земљи.
Како је католичка вера, на овај или онај начин, саздана на папству, када сам се обратио у Православље, од суштинског је значаја било да га се свесно, једном заувек одрекнем ако сам хтео да будем истински и искрен православни хришћанин. Богу хвала да су онога тренутка када сам изрекао те речи одрицања све емотивне везе са Римом биле прекинуте и ниједном током предстојећих година нисам се осврнуо на године које сам провео као римокатолик, нити са жаљењем, нити са носталгијом. Нажалост, сувише мало Православних свештеника и епископа тражи такво одрицање од обраћеника.
Па ипак, моје обраћање у Православље не значи да ми до римокатолика није стало; стало ми је. Веома ми је стало, молим се за њих и, као свештеник, трудим се да што више њих приведем спасоносном утврђењу Православног Хришћанства.
Имао сам ту срећу да су ме у Православљу формирали веома строги, бескомпромисни и у Предању утврђени учитељи, чији је циљ био да се увере у то да сам искусио шта значи бити Православан. Ти добри људи нису од мене хтели да видим Православље просто као “источну” варијанту римокатолицизма, неку врсту “католицизма без папе”. Ревносно су радили на томе да ми пренесу то да је Православље потпуно другачија Црква, са сасвим другачијим погледом на свет од католицизма. Тако један грчки Православни лаик каже:
Да би неко разумео Светитеље и Оце (Православне) Цркве, није довољно само да их чита. Светитељи су говорили и писали након што су проживели тајне Божије. Лично су искусили те тајне. Да би их неко разумео, и он мора да узнапредује до извесног степена увођења у тајне Божије, лично окусивши, омирисавши и видевши. Можеш читати књиге Светитеља и постати упућен у њих “разумом”, не окусивши ни мало од онога што су, кроз своје лично искуство, окусили Светитељи који су их писали. Да би Светитеље схватио истински, не интелектуално, мораш имати лична искуства у ономе о чему они говоре; мораш окусити макар и делић од истих ствари као и они. Мораш жнвети у пламеном окружењу Православља; мораш узрастати у њему … Читав један нови свет мора се родити у срцу једног западњака да би схватио нешто од Православља.[5] (подвукао аутор).
Православно Хришћанство, дакле, није само учење и догма, већ начин живота и пут ка самом спасењу. Но, овај “пут”, ову “стазу” је неопходно засновати на правилном разумевању Бога, Цркве, човека, греха, итд. Тако, као што на крају прошлог века Св. Теофан Затворник учи, погрешно учење и лоше богословље произвешће начин живота пун недостатака и грешака, који ће у свему бити незадовољавајући онима који покушају да га воде, док исправно учење улива дубоко поуздање у срце и вољу и, коначно, води ка спасењу. Због овога се духовност Православне Цркве тако драматично разликује од духовности данашње Католичке Цркве. Сличност, заправо, једва и да постоји, јер, како Филип Шерард пише, хришћански Запад је отишао тако далеко од пуноће Истине, да сада има “менталитет који је по природи све више нерелигиозан”, чак и кад мисли да је “религиозан”![6]
Спољне сличности Православља и Католицизма (веровање у Св. Тајне, литургијска богослужења, јерархијска управа, итд.) скоро да ништа не значе у порећењу са понором који раздваја духовни живот у две цркве – што би ма који обраћеник из Католицизма у Православље могао спремно посведочити, а што мало који “православац од колевке” схвата. Па ипак, колико често чујемо – чак и од неких Православних свештеника и епископа да су “католици и православни у основи исти”? Ти људи, очигледно, о римокатолицизму не знају практично ништа.
Један римокатолик може – као што сам и ја пре свог обраћања – видети макар делић оне лепоте и истине којајеПравославље. Ово се постиже нарочнто на три начина: читањем житија Православних Светих, похађањем Божанствених служби и путем разговора са зрелим и добро информисаним Православним Хришћанима. Чак и без овог, једном католику је могуће, путем једноставног, самосталног проучавања историје у локалној библиотеци видети да је једино Православна Црква потпуно верна Христу и апостолској Цркви.
Пре више од седамдесет година, руски Новомученик и богослов, Архиепископ Иларион (Троицки) писао је да ће неправославни хришћани морати да прихвате “болни догађај 1054-те” – који је назван Великим расколом између хришћанског Истока и Запада.[7] Ипак, чињеница да је просечан католички (и по неки Православни) лаик не само да није чуо за Велики раскол, већ не зна ни да је пре 1054. Римска Црква била део Православне Цркве. Шта се догодило те године? Тимотеј (сада Епископ Калист) Вер, и сам обраћеник, речито пише о овом догађају:
Једног летњег послеподнева, године 1054, како је служба у цркви Св. Софије у Цариграду требало да почне, Кардинал Хумберт је, са два папска посланика, ушао у здање и упутио се према олтару. Нису били дошли на молитву. Ставили су Булу изопштења на олтар и изашли. Како је пролазио кроз западна врата. Кардинал је отресао прашину са својих стопала рекавши: “Нека Господ погледа и суди”. Ђакон је, потресен, истрчао за њим и молио га да повуче Булу. Хумберт је одбио, и она је остала бачена на улици.
Овај догађај се обично узима да означи почетак Великог раскола између Православног Истока и латинског Запада. Раскол, међутим, како сада и историчари углавном признају, и није догађај коме се почетак може тачно одредити. То је нешто што је дошло постепено, као последица дугог и сложеног процеса који је почео доста пре XI века и није се завршио још неко време након њега.[8]
У сваком случају, ово је тај догађај развода са којим римокатолици никада нису успели да се помире. А то како неко види овај “догађај” – као “отпадање”, или као “поделу” – умногоме одређује како тај неко види и Православље и Римокатолицизам. Такође, то одређује и његово становиште у односу на савремени екуменизам и помодну “ујединитељску грозницу”, о којој се данас све више може чути. Јер “ако је то била подела”, како Архиепископ Иларион пише, “то онда значи да је након читавог миленијума постојања једне јединствене Цркве настала не једна, већ две Цркве”.[9] Савремена идеја је рећи да ту није дошло нити до отпадања, нити до поделе, већ да је на неки неразумљиви и мистериозни начин Црква остала једна и иста Црква и на Истоку и на Западу. Ово је, у суштини, убеђење како римокатоличких, тако и Православних екумениста. Овакво убеђење је, међутим, логички и историјски немогуће. “Оно што се десило 1054. било је отпадање. Ко је отпао, друго је питање; али неко јесте отпао. Црква је остала једна, али или само на Истоку, или само на Западу … Ако су латински свештеници онакви као што смо и ми, ако је њихово рукополагање једнако оном које ми примамо по благодати Божијој, ако они, као и ми, предају своме стаду исте благодатне дарове, зашто је онда католицизам различита црква од наше, Православне?”[10]
Ова студија покушава да одговори на питања: Шта се заправо десило као последица 1054.? Зашто је Римокатоличка Црква радикално другачија од Православне? – и шта ово значи за католике и Православне данас? Ова студија ће можда узнемирити неке римокатоличке читаоце; она садржи неке ствари које они већ знају, али и много оних које ће за њих бити нове. Она ће бити узнемирујућа за неке Православне поглаваре, који су или запрепашћујуће наивни у погледу стварности Рима, или се надају да нико неће приметити опасан циркус за који хоће да вежу Православну Цркву, истиниту Лађу Спасења.
Неки ће се читаоци наћи увређенима, не нужно због тога што се не слажу са чињеничним садржајем ове студије, колико због тога што осећају да нико никада не би требало да каже или пише ишта што се чини критичким о оној другој цркви, ни под каквим околностима; критика и анализа, кажу они, наносе штету светолерантном и модерном духу екуменизма, коегзистенције, синкретизма. Када сам пре неколико година написао један чланак о појави стигмата код неких римокатоличких мистика, био сам критикован од стране неколико римокатоличких монаха, који су се чудили због чега нисам могао једноставно да занемарим њихово право значење и да их једноставно прихватим као један од многих “дарова Светог Духа”. Напослетку, пошто, како савремени екуменизам учи и људски род данас верује, објективне и апсолутне истине нема (што је само други начин да се каже да истина уопште и не постоји), све мора бити прихваћено, ма како то страно, изопачено и материјално нетачно било.
Нико у Православној Цркви, а понајмање писац, сумња у искреност и добре намере римокатолика; искреност овде није тема. Без обзира на грешке, римокатолици нису “лоши” људи, а сигурно је да није на Православним Хришћанима да суде о гресима или врлинама католика понаособ.
Овде се разматра учење и објективна историја, о којима би сваком морало бити дозвољено да прича и доноси суд, а да не буде назван “фанатиком” или “ограниченим”. Јер, упркос томе што већина људи и жена данас верује, истина има објективну стварност, независну од тога како је ова или она личност понаособ доживљава и о њој се мора дискутовати из свих углова и са свом дужном пажњом, да би је верник лично у потпуности сазнао и усвојио. Живимо у времену емоција, времену у ком је битно “осећати се добро”, времену сентименталности одељене од објективне стварности. Због тога је тешко дискутовати о овом предмету. Ово, међутим, ни најмање не наликује ставу наших предака, који су своје животе полагали за истину и који су о њој дискутовали и на пијацама.
Недавне активности Цариградског Патријарха и других Православних, укључујући ту комисије и комитете на високим нивоима, значе да сви Православни Хришћани морају пажљиво упрти погледе у Римокатоличку Цркву. У Православљу, немају само патријарси и епископи ту повластицу да бране веру, већ је то задатак читаве Цркве – што нарочито укључује лаике. Оно што се сада обелодањује међу папама и патријарсима завређује наше најозбиљније и помно испитивање. Речено нам је да смо ми већ “практично иста црква”.
Наша је одговорност да упитамо: Је ли то истина?
НАПОМЕНЕ:
- Patriarch Bartholomaios Comments on the Agreed Balamand Statement, The Illuminator, март – април 1994
- Malachi Martin, Three Popes and the Cardinal: the Church of Pius, John, and Paul in Its Encounter with Human History, 1972
- Ibid.
- Fulton J. Sheen, This is Rome, 1959
- Alexander Kalomiros, Against False Union, 1967.
- Philip Sherrard, The Greek East and the Latrin West: A Study in the Christian Tradition, 1992.
- Archbishop Ilarion Troitsky, The Unity of the Church and the World Conference of Christian Communities, 1975
- Timothy Ware, The Orthodox Church, 1963.
- Troitsky, op. cit
- Ibid.
