NASLOVNA » Ne damo svetinje » ZLO JE U CRNOJ GORI VAZDA IMALO TVOJE LICE! Da te nemam zbog čega drugo prezret-prezro bih te zbog suza mojega oca!

Mihajlo Medenica Crna Gora pesnik

ZLO JE U CRNOJ GORI VAZDA IMALO TVOJE LICE! Da te nemam zbog čega drugo prezret-prezro bih te zbog suza mojega oca!

Da te nemam zbog čega drugo prezret- prezro bih te zbog suza mojega oca. Znaš li ti mojeg Momčila? Mora da ga poznaješ jer on tebe odlično zna, bedniče, zlo je u Crnoj Gori vazda imalo tvoje lice!

Mihailo_Medenica pesnik Crna Gora

Piše: Mihailo Medenica

Baš su takvi kao ti prebili na mrtvo ime kad se ljutnuo što sprovode stoku u moračku crkvu. Znaš li koliko mu je godina bilo, fukaro? Tek što je dorastao da dohvati najniže grane zove…

Dete, ćutljivo, poslušno, verujuće, vazda tvojim komesarima krivo za sve, dete… Baba ga, kažu, nije poznala od batina! Nije plakao kada je došla po njega. Nisu mu dozvolili da spere krv sa sebe. Dete…Nije dalo na crkvu u kojoj je kršten. U kojoj mu je otac kršten, đed, prađed…

Krštavani u Morači, kopani… Ne znam, ni Momčilo moj ne zna gde, malo je muških glava iz naše kuće pokopano na zavetnome groblju više Crkvina. Postradali za srpstvo i svetu Srpsku pravoslavnu crkvu, svi do jednoga- kosti im… Negde pod tuđim livadama, tuđi kosci, tuđi otkosi, tuđi naviljci nad njima… Hteli su da ubiju Boga u detetu, oca već jesu, Boga nije dao, oca nije mogao da skrije tako duboko u sebi… Vazda su on i ostala četnička deca bila kriva za sve. Tuklo ga je zlo tebi nalik no nikad zaplakao nije. Nikad do Boga u njemu stigli nisu.

Dete, jedva preraslo čobanski štap, a toliko zbega za Gospoda u njemu… Nikda zaplakao nije ni kasnije. Dete planine, planina ljuta i štedljiva na svemu, deca kao i planina. Naštedeo se suza moj Momčilo, bitango, za tri Morače a muka se namučio za čitavu planinu i šta se neba nasuče na njoj pride.

Vazda četničko dete, vazda preblizu crkvi, vazda Srbin više nego što je zlu tebi nalik valjalo, vazda premalo krvav i modar… I vazda tvrd, ćutljiv, štedljiv na svemu bez u veru u Gospoda! Da je zaplakao zlu tebi nalik znali bi da su ubili Boga u njemu, ali… Oca je prežalio, Gospoda ne bi, dete a sve ikonostasi u njemu.

Neću ti ni ja prežaliti njegove suze, đavolji nakotu, veruj! Ne, kunem ti se! Ne pamtim da je zaplakao, ne kao ove noći, Đukanoviću, prokletniče! Stužilo se sve u njemu, ono dete doraslo do zove u starcu od osamdeset i osam leta. Malo se čega više jasno seća, pritisla je bolest, godine se ko planina navalile na Momčila mog, poštapaju se jedno o drugo i pate.

Nikada ti oprostiti neću, bizo, što ga nisa smeo pogledati u oči, nisam znao kako, nikad ih nisam video suzne, ne znam kako da gledam u njih, gde Momčila mog da nađem u njima..?

– Šta nam to čini, sine?! Opet hoće ime da nam zatru…- nisam ga smeo pogledati, spustio sam mu glavu na rame kao što je on činio meni kad me kakve muke stignu i poljubio belu kosu. Belju od snega što s jeseni zaveje planinu do smiraja proleća. Rano je osedeo od svih jada, još kao momak, no zaplakao nije.- Ništa, tata, što nećemo izdržati, baš ništa, ne sekiraj se! Ne mogu ništa Srbinu, toliko je zbega za Gospoda u nama…- ne znam dal me je čuo, odluta mučenik moj, bolest se poigrava sa njim…

Gde si suze starcu naterao- tu si pao, Đukanoviću, jado! Gde je Momčilo moj zaplako- ti ćeš zaridati! On tuži tebe, budalo, baš kao što ćeš i ti ridati za sobom, jer ko je ognjem na kandilo pošao sebe je spalio! Ni tad niste ubili Boga u njemu, nećete ni sad u nama! Nećete nikada, jer kičme da nam slomite, fukare, o Boga se oslanjamo, zapamtite to, nekrsti!

Ako šta pamtim da je vazda tata govorio bratu i meni, jeste: “Voda sve opere do crna obraza”, pa nema tog crnila kojim možeš zapretiti da se obraza odreknemo! Nema, obraz je Srbinov ikonopisan, bedo! Kud god pogledaš videćeš ikone, bezumniče, ej…

Da te nemam zbog čega drugog prezreti- prezreću te zbog očevih suza! Tri Morače ste ustavili u njemu, veliku nam je vodu ostavio u zavet, davljeniče… Đedovima groba ne znam ali znam za šta su postradali, a to su grobovi ponajveći- usudi se da udariš na njih!

P. S. Sve što imamo u Crnoj Gori ostavićemo svetoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi, sve do zadnje stope! Šta ćeš tada, đavole, šta ćeš činiti kad još mnogi to učine, a hoće, veruj?! U koj ćeš ti zbeg, avetinjo, kad čitava Crna Gora postane metoh?! Gde ćeš po Božijem kad si Boga hteo ubiti, a kandila ti ognjeve zgasla..?] Da ti je duše bil znao kuda ćeš s njom kad će te i pakao prezreti?!

Izvor IN4S.net 

Komentarisanje nije više omogućeno.