Životopis arhimandrita Sevastijana Džeksonskog – srpski pravoslavni apostol u Americi

Prenos moštiju arhimandrita Sevastijana iz Srbije za Ameriku

Prvi septembar 2007. je označio proslavu od izuzetnog značaja za pravoslavlje u Americi – mošti arhimandrita Sevastijana Dabovića su pogrebene u crkvu Sv. Save u Džeksonu, u Kaliforniji. Prva od mnogih crkava koje je osnovao o. Sevastijan (1894), crkva Sv. Save je najstarija srpska pravoslavna crkva na zapadnoj hemisferi.

Pogrebu posmrtnih ostataka oca Sevastijana u ovu istorijsku crkvu prethodio je njihov prenos sa drugog kraja sveta. Rodivši se u San Francisku i radeći veći deo svog života kao misionar širom Sjedinjenih Američkih Država, otac Sevastijan je proveo svoje poslednje godine u Srbiji, gde se i upokojio u manastiru Žiča 30. novembra 1940. godine. Oca Sevastijana je sahranio u snegom prekrivenoj zemlji na groblju u Žiči njegov duhovni brat i prijatelj misionar Sv. Nikolaj (Velimirović) Žički. Njegov grob je bio obeležen samo jednostavnim krstom.

Tokom 67 godina koliko je prošlo od upokojenja oca Sevastijana, ukorenilo se i sazrelo njegovo proslavljanje među pravoslavnim hrišćanima. Podstrek iskazivanju ovog poštovanja došao je prilikom desetogodišnjice od upokojenja, na kojoj je Sv. Nikolaj Žički, u to vreme živeći u Americi, divno govorio o mnogim dostignućima i vrlinama oca Sevastijana, pozivajući njegove Srbe da poštuju uspomenu na ovog savremenog apostola.[1]

Nakon Sv. Nikolaja, jedan od prvih pravoslavnih pisaca koji je prepoznao i upoznao se sa veličinom oca Sevastijana bio je koeditor magazina The Orthodox Word, otac Serafim (tada Eugen) Rouz. Godine 1965, na 25-ogodišnjici od upokojenja o. Sevastijana i prve godine izlaska iz štampe magazina The Orthodox Word, otac Serafim je napisao i objavio tekst o ocu Sevastijanu, nakon koga je sledilo poglavlje „Istinita Crkva Hristova” iz jedne od knjiga o. Sevastijana.[2] U svom tekstu o. Serafim je napisao: „Malo pravoslavnih Amerikanaca je možda svesno obećavajućeg početka pravoslavne misije u 18. i 19. veku, kada je preduzet ozbiljan pokušaj da se bogatstvo svetog pravoslavlja učini dostupnim Amerikancima. Jedan od najpoznatijih primera (i rezultata) ovog misionarskog pregnuća je bio život i delo arhimandrita Sevastijana Dabovića“.[3] Godinama kasnije, razgovarajući o počecima američkog pravoslavnog misionarskog rada na engleskom jeziku u ranom dvadesetom veku, otac Serafim je nazvao arhimandrita Sevastijana „izvanrednim pravoslavnim misionarom“ tog perioda.[4]

Tokom godina tekstovi i knjige o istoriji pravoslavlja u Americi pridavale su naročitu pažnju ocu Sevastijanu i njegovom dalekosežnom uticaju. Mnoge srpske crkve koje je osnovao ili u kojima je služio, kao i mnoge koje nisu srpske, sećaju se sa zahvalnošću njegovog pionirskog misionarskog rada u Americi. U Srbiji, međutim, otac Sevastijan je ostao relativno nepoznat. Prevashodno mesto njegovog apostolskog rada – Sjedinjene Države – bile su daleko od njegove zemlje u kojoj se upokojio i počivao u miru, a komunisti su preuzevši vlast u Srbiji šest  godina nakon njegovog upokojenja sprečavali kontakte između dveju zemalja. Tokom 80-ih godina 20. veka ništa se nije znalo o njegovom mestu pokoja u manastiru Žiči, osim činjenice da je bio rođen u Americi.

U naše vreme, drugi Srbin rođen u Americi, Mirko Dobrijević – budući Episkop srpske pravoslavne Eparhije australijske i novozelandske – otpočeo je sa istraživanjem života oca Sevastijana. Što je Mirko više saznavao o ocu Sevastijanu, to je bio sve inspirisaniji njegovim životom i svedočenjem i sve je više voleo i duboko poštovao ovog svetog Božjeg čoveka.

Mirko je po prvi put otišao 1984. godine na grob o. Sevastijana u Žiči. „Kada sam došao na njegov grob“, seća se Episkop Irinej, „srce mi je bilo slomljeno. Tamo su doslovno bila samo dva zarđala metalna komada spojena u obliku krsta, sa njegovim imenom delimično sačuvanim: ARHIM. SEVASTIJAN. Ništa više. Iako sam znao da je ovo bilo u skladu sa njegovim skromnim i jednostavnim načinom života, osećao sam da zaslužuje mnogo više od nas koji danas ubiramo plodove njegovog apostolskog rada. Stoga sam 1986/7. godine pitao ostarelog Episkopa Stefana Žičkog za dozvolu za prikupljanje novca kako bismo dostojno obeležili njegov grob. Novac sam sakupio zahvaljujući parohijanima iz saborne crkve Svetog Vaskrsenja u Čikagu, koju je o. Sevastijan osnovao (bio sam u to vreme direktor hrišćanskog obrazovanja pri crkvi) i objavio sam jedan članak u časopisima American Srbobran i The Path of Orthodoxy, naslovivši ga sa ‘Obeležavanje groba oca Sevastijana’. U tom momentu neki od članova njegove porodice su istupili i dali donacije.

Sakupljeno je dovoljno novca da se podigne spomenik. Episkop Stefan je zahvalno dodao epitaf: ‘Prvi američki i srpski pravoslavni apostol’.“[5]

 

O. Sevastijan na ikonama
gope: freska Leonida Diamontopulosa u sabornoj crkvi Sv. Vaskrsenja u Čikagu.
u sredini: freska Miloja Milinkovića, crkva Sv. Save u Libertvilu, u Ilionisu
(o. Sevastijan je prikazan kako drži crkvu Sv. Save u Džeksonu, u Kaliforniji)
dole: freska o. Teodora Jurevića, manastir Nova Gračanica, Grejsleik, Ilionis

 

Grob arhimandrita Sevastijana u Žiči, u Srbiji,
pre prenosa njegovih moštiju u Džekson u Kaliforniji

 

Spomenik arhimandritu Sevastijanu,
sa crkvom Sv. Save u pozadini, u Džeksonu u Kaliforniji

 

Spomenik ktitorima crkve Sv. Save u Džeksonu u Kaliforniji

Ubrzo posle toga su ikonografska predstavljanja oca Sevastijana počela da krase zidove srpskih pravoslavnih crkava u Americi. Godine 1988, kada je Leonid Diamontopulos izabran da freskopiše unutrašnjost saborne crkve Sv. Vaskrsenja u Čikagu, potonji Episkop Irinej je skicirao ikonografski prikaz Episkopa Nikolaja Velimirovića i oca Justina Popovića kako bi oni bili smešteni desno na ikonostasu, a Episkop Mardarije (prvi srpski pravoslavni Episkop u Americi) i o. Sevastijan levo. U narednim godinama freske oca Sevastijana, bazirane na istoj prvobitnoj skici, freskopisao je o. Teodor Jurević na zidovima crkve Nove Gračanice u Grejslejku, u Ilinoisu i Miloje Milinković u četiri crkve: Sv. Save u Libertivilu, Ilinois, Sv. Đorđa u Šerervilu, u Indijani, crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u Sakramentu, u Kaliforniji i crkvi Sv. Save u Džeksonu.

U crkvi Sv. Save u Džeksonu o. Sevastijan nije nikada zaboravljen. Parohijani su podigli mermerni spomenik o. Sevastijanu na svom groblju i godinama su gajili nadu da će „biti prenet“ k njima – da će njegovi zemni ostaci počivati u prvoj crkvi koju je osnovao u Americi.

Naročito je parohijanin đakon Triva Pavlov preduzeo inicijativu kako bi ova želja postala realnost. Godine 2006. dobio je podršku od novopostavljenog Episkopa srpske pravoslavne Eparhije zapadnoameričke, Njegovog Preosveštenstva Episkopa Maksima. Januara 2007. Episkop Maksim je poslao pismo Njegovom Preosveštenstvu Episkopu Hrizostomu Žičkom,[6] moleći da se posmrtni ostaci o. Sevastijana prenesu iz Žiče u Džekson. Ovo pismo je poslato zajedno sa pismom sveštenika i predsednika crkvenog odbora parohije u Džeksonu, u kojima je bila ista molba.[7] Episkop Hrizostom je izložio ovo pitanje na Sv. Saboru Episkopa Srpske Pravoslavne Crkve u Beogradu i molba je uslišena. Zatim je Episkop Hrizostom pisao Episkopu Maksimu:

„Vaše Preosveštenstvo, u vezi sa odlukom od 13/26. februara 2007, br. 145/odeljak 94 Sv. Sinoda Episkopa Srpske Pravoslavne Crkve, kao odgovor na Vaše pismo od 25. januara 2007, E br. 41, i molbe parohije crkve Sv. Save i škole u Džeksonu, u Kaliforniji, dajemo naš arhijerejski blagoslov i dozvolu da zemni ostaci arhimandrita Sevastijana Dabovića mogu biti preneti iz manastira Žiče u crkvu Sv. Save u Džeksonu. Vaš brat u Hristu i satrudnik – Episkop Hrizostom Žički.“

Vesti o vraćanju oca Sevastijana u Ameriku srpska pravoslavna episkopija zapadnoamerička je dočekala sa radošću. Episkop Maksim je osnovao „Odbor za organizovanje prenosa i dočeka arhimandrita Sevastijana“, koji je pripremio prihvatanje moštiju oca Sevastijana u Ameriku i njihovo polaganje u crkvi Sv. Save u Džeksonu. Odlučeno je da pogrebenje bude povezano sa „Danima Eparhije“, tokom okupljanja srpske Eparhije zapadnoameričke, koje se događa svake godine tokom vikenda u vreme Dana rada u Misiji Sv. Save u Džeksonu, milju daleko od crkve.

U subotu, 4. avgusta 2007. godine posmrtni ostaci oca Sevastijana su ekshumirani iz njegovog groba u manastiru Žiča. Pre ekshumacije služena je Sv. Liturgija u manastiru Žiča koja datira iz 13. veka. Služio je arhimandrit Gerasim Žički, a sasluživao mu je protoprezviter Đurica Gordić i dvojica đakona. Protoprezviter Đurica je došao iz Amerike, gde služi u srpskoj pravoslavnoj sabornoj crkvi Sv. Jovana Krstitelja u San Francisku. Bio je to promisao Božiji da sveštenik iz mesta rođenja oca Sevastijana i njegovog rodnog grada u Americi prisustvuje u Žiči tokom događaja ekshumacije oca Sevastijana.

Tog dana je padala kiša koja je pokvasila zemlju. Posle Liturgije, pomenuti klir, monahinje manastira Žiče i okupljeni hodočasnici popeli su se na brdo iznad manastira na kome je smešteno manastirsko groblje. Tamo je o. Sevastijan sahranjen, zajedno sa nekadašnjim Episkopima žičkim Stefanom i Vasilijem. Nakon preko dva sata kopanja, pronađen je bakarni kovčeg i njegove kosti su pažljivo izvučene. Odmah je služen parastos ocu Sevastijanu u grobljanskoj kapeli.

Mošti oca Sevastijana su poslate za Ameriku sledeće srede. Stigle su u sedište srpske Eparhije zapadnoameričke u Alhambri, u Kaliforniji, gde ga je Episkop Maksim obukao u svešteničke odežde. Zatim su nakon nekoliko nedelja prenete u Džekson, gde su položene u lepu drvenu kosturnicu. Tokom prethodnih nedelja, kosturnicu je s ljubavlju pravio Pol Šarp (Paul Sharp) iz Antiohijske pravoslavne misije Sv. Gavrila u obližnjem gradu Eindžels Kampu – jedan od mnogih gradova koje je prvobitno evangelizovao otac Sevastijan.

U nedelju, 1. septembra, šestorica jeraraha, 30 sveštenika, 6 đakona i brojni vernici su se okupili u Misiji Sv. Save u Džeksonu da proslave prenos moštiju o. Sevastijana iz Srbije u njegovu grobnicu u crkvi Sv. Save. Ujutru su kovčeg sa moštima oca Sevastijana sačekali jerarsi, sveštenici i verni narod ispred Misije. U povorci su ga nosila trojica sveštenika koji sada služe u parohijama koje je pre više od sto godina osnovao otac Sevastijan u zapadnom delu SAD-a (u Džeksonu, Los Anđelesu i Bjutu) i jedan sveštenik koji služi u gradu u kome je o. Sevastijan organizovao prvu pravoslavnu zajednicu (Sijetl).[8]

Zatim je služena arhijerejska Liturgija pod velikim baldahinom u Misiji (Liturgija je služena u Misiji napolju jer tako veliki broj ljudi nije mogao da stane u crkvu Sv. Save). Liturgijom je načalstvovao Mitropolit Hristofor iz srednje-zapadne Amerike (Srpska Pravoslavna Crkva), a sasluživali su mu Mitropolit Josif iz SAD-a, Kanade i Australije (Bugarska Pravoslavna Crkva), Arhiepiskop Kiril sanfranciški i zapadnoamerički (Ruska Pravoslavna Crkva zagranična) i srpski jerarh Episkop australijski i novozelandski Irinej, Episkop jegarski Porfirije[9] i Episkop zapadnoamerički Maksim. Okupljeni sveštenici i đakoni, koji pripadaju nekoliko pravoslavnih jurisdikcija u Americi, takođe su uzeli učešća u službi. Sve Eparhije Srpske Crkve u Americi i Kanadi su imale svoje predstavnike i u kliru i među vernicima.

 

Litija do mesta gde je služena Sv. Liturgija, Misija Sv. Sava, Džekson, Kalifornija, 1. septembar 2007.
Sveštenici nose kovčeg sa zemnim ostacima oca Sevastijana, praćeni jerarsima

Sa blagoslovom Episkopa Maksima, na ovoj Liturgiji je Episkop Irinej proizveo đakona Trivu Pavlova u čin protođakona. Bio je to pravi dan za izbor đakona Trive, pošto su, kao što smo videli, na njegovu inicijativu ovi dani slavlja bili omogućeni.

Nakon Liturgije služen je parastos ocu Sevastijanu sa blagosiljanjem koljiva.[10] Njegovo preosveštenstvo Mitropolit Hristofor je služio, kadeći kovčeg oca Sevastijana dok je čitao i pojao molitve, a jerarsi, sveštenstvo i narod su učestvovali pojući.

Episkop Irinej je proizneo dirljivu besedu o životu oca Sevastijana. Beseda je izgovorena od srca, bez korišćenja beleški. Slušajući nadahnute reči Episkopa Irineja, moglo se osetiti da je ovaj trenutak i ovaj dan bio uvod u zvanično proglašenje o. Sevastijana za Svetitelja Crkve. Ovo je bio uvod dostojan čoveka koji se proslavljao.

Pozdravljajući sve okupljene Episkop Irinej je otpočeo prisećajući se skromne sahrane oca Sevastijana u manastiru Žiča pre mnogo godina, gde je umro bez gotovo ičega. „To je bio po svim zemaljskim merilima sirotinjski pogreb“, rekao je Episkop, „ali ipak, zaista na mnogo načina to je bilo najsjajnije krunisanje. Bilo je to ulaženje u Carstvo Nebesko čoveka rođenog pre mnogo godina ovde u Americi.“

Na ovom mestu, Episkop Irinej je prestao da se obraća prisutnima i počeo je obraćanje samom ocu Sevastijanu. Time je pokazao da je ocu Sevastijanu, čiji su zemni ostaci ležali u kovčegu ispred ikonostasa i koji nije bio mrtav već živ – da se njegova besmrtna duša uznela na nebo da bude sa Hristom i Njegovim Svetima, darovano da bude prisutan sa vernima u Džeksonu toga dana, dok njegovi zemni ostaci čekaju Sveopšte vaskrsenje.

Govoreći naizmenično na engleskom i srpskom, Episkop Irinej se obraćao o. Sevastijanu sledećim rečima: „Dobrodošao, naš Sveti i časni oče Sevastijane! Dobrodošao, prvo srpsko dete rođeno ovde na američkom kontinentu! Dobrodošao nazad, Sveti misionare, ti koji si širio Hristovo Jevanđelje sa jedne na drugu stranu ovog kontinenta! Dobrodošao, naš Sveti i časni oče, ti koji si ovde osnovao Srpsku Pravoslavnu Crkvu kao njen otac osnivač tokom proteklog veka! Dobrodošao, Sveti oče, ti koji si zanemario sebe radi širenja Jevanđelja Onoga koji je položio život, vaskrsenje i nadu za tebe i nas, ti koji si propovedao Jevanđelje u dalekom Japanu, Rusiji, Srbiji, ali pre svega nama ovde na američkom kontinentu…“

 

Mitropolit Hristofor kadi mošti oca Sevastijana tokom parastosa
(Parastos ocu Sevastijanu sa blagosiljanjem koljiva, služio je Mitropolit Hristofor nakon Sv. Liturgije)

 

Mitropolit Hristofor daje otpusni blagoslov na kraju parastosa
Jerarsi, sleva nadesno: Episkop Maksim, Arhiepiskop Kiril,
Mitropolit Hristofor, Mitropolit Josif, Episkop Irinej, Episkop Porfirije.
Dole: Episkop Irinej besedi o životu oca Sevastijana

„Dobrodošao svojoj kući… ovom gradu Džeksonu, u kome si 1894. godine izgradio predivan hram posvećen prvom srpskom svetitelju i prosvetitelju Savi. I taj hram još uvek stoji, a ti sam ćeš biti unet u njega u punoj slavi od jeraraha, klira i vernika naše Crkve, da počivaš u svetinji koju si sagradio sopstvenim rukama, svetinji koja ovde na američkom kontinentu stoji kao svedočanstvo tvojih apostolskih pregnuća i misionarskog žara.“

Još uvek upućujući svoje reči direktno ocu Sevastijanu, Episkop Irinej je podvukao nekoliko glavnih događaja iz njegovog života. Njegovo preosveštenstvo je zatim podsetilo na dva paralelna otkrivanja Božijeg Promisla – da kako su mošti Sv. Nikolaja Žičkog prenete iz Amerike u njegov rodni Lelić, u Srbiju (1991), tako su sada mošti o. Sevastijana načinile put u suprotnom smeru i donete su da počivaju u njegovoj rodnoj Kaliforniji:

„Bio je to blagoslov Episkopa Nikolaja koji te je položio u zemlju – istu zemlju iz koje si uzet i prenet ovde u tvoju domovinu Ameriku. I sve prema izvanrednom Promislu Božijem, isti Svetitelj, Episkop Nikolaj, koji je rođen u Srbiji i ovde u Americi sahranjen, vratio se za Srbiju da počiva u manastiru Lelić, u kome zrači svoje radosno prisustvo svima koji dolaze da mu se poklone i pomole, i gde je on izvor prosvećenja u ovim danima za naš srpski narod. Na isti način, Sv. Sinod Episkopa Srpske Pravoslavne Crkve je blagoizvoleo da tebe vrati, oče Sevastijane, tako da ćeš ti biti prosvetitelj ovde u Džeksonu, u Kaliforniji, kao što je Sv. Nikolaj u Leliću. Tvoje učenje, zaveštanje, život, sve što si učinio za nas nastaviće da svetli i zrači zahvaljujući tvom prisustvu ovde među nama. Ti si po svim merilima, kao što je pisao Episkop Nikolaj, najveći misionar Srpske Pravoslavne Crkve u proteklom veku…

A sada ti, Sveti oče Sevastijane, oslobođen od svake zemaljske ograničenosti, ponovo živiš i prebivaš ovde među nama. Uči nas, Sveti oče Sevastijane, da budemo misionari kakav si ti bio! Uči nas, Sveti oče Sevastijane, da ostavimo sva blaga, sve što sputava i privezuje nas za ovu zemlju, tako da i mi možemo, takođe, pronaći ista apostolska krila koja si i ti imao, tako da i mi, poput tebe, možemo pomoći u širenju – svako prema svojoj mogućnosti i darovima koji su mu dati – Jevanđelja i učenja Gospoda Boga i Spasitelja Isusa Hrista. Dobrodošao kući, naš Sveti i poštovani oče Sevastijane. Moli se Bogu za nas, tvoju grešnu decu. Sveti oče Sevastijane, kao što se i mi molimo za tebe, moli se za nas pred prestolom Gospodnjim, pred kojim sada stojiš u slavi. Amin“.

 

Vernici celivaju mošti o. Sevastijana u Misiji Cv. Cave
(fotografija Brajana Patrika, Sakramento Bi – Bryan Patrick, Sacramento Vee)

Ovim rečima završivši obraćanje ocu Sevastijanu, Episkop Irinej se ponovo obratio okupljenim vernicima rekavši: „Neka bi Gospod dao da dan njegovog prosvetljenja i slave dođe! Do samog tog dana, neka Gospod Bog bude sa nama. Hvala vam i neka Gospod bude sa vama dok se ponovo ne sretnemo u Njegovom Carstvu kome neće biti kraja. Amin.“

Na kraju besede Episkopa Irineja, Episkop Maksim je prišao otvorenom kovčegu i stavio arhimandritski naprsni krst na o. Sevastijana. Zatim je pokropio vinom, prema običaju, odeždu koja je pokrivala zemne ostatke.

Jerarsi su prišli da celivaju mošti, praćeni sveštenstvom i vernicima. Svaki čovek je dobio po ikonicu o. Sevastijana iz manastira Sv. Save u Libertivilu, u Ilinoisu. Na poleđini ikonice je odštampana prelepa molitva koju je napisao o. Sevastijan, iz njegove besede „Misli za Veliki petak o Stradanju i Pogrebenju Hristovom“.[11]

Nakon što mu se poklonio i verni narod, kovčeg je položen na odar. Kolona automobila je pratila kovčeg kroz istorijski grad Džekson i uskoro su stigli u crkvu Sv. Save. Tamo su četvorica prethodno pomenutih sveštenika pronela kovčeg strmim stepenicama od puta do vrha crkve, prolazeći pored groblja. Na pola puta do gore susreo ih je protođakon Triva, koji je pratio kovčeg do crkve.

Kovčeg je stavljen na amvon. Do tog trenutka crkva je bila preispunjena ljudima. Mitropolit Hristofor je okadio mošti i po drugi put pokropio vinom odeždu u kojoj su obučene. Kada je završio, svi su u prepunoj crkvi pojali Večnaja pamjat, tako glasno i sa takvim molitvenim zanosom da je izgledalo kao da se zidovi tresu.

Kovčeg je zatim stavljen u betonsku kriptu koja je izgrađena ispod poda sa desne strane crkve. Dok su sveštenici lagano spuštali kovčeg u grobnicu, iznenada i spontano svi su krenuli da pevaju vaskršnji tropar Hristos Vackrse. Tropar se pojao i na crkvenoslovenskom i na engleskom jeziku i ponovo je tako snažno brujao sa takvim osećanjem da su glasovi odzvanjali sa zidova. „To je bio duhovno najuzvišeniji trenutak u mom životu“, seća se sada protođakon Triva. Pojanjem koje je dolazilo iz srca, verni su objavljivali da, zbog Hristove pobede nad smrću, Njegov verni sluga o. Sevastijan sada živi, i živeće zauvek u Gospodu. Ovo Hristovo „uništenje smrti smrću“ je bilo centralna tačka samog Jevanđelja kome je o. Sevastijan posvetio svoj život kako bi ga propovedao i širio, na taj način omogućujući da i mnogi drugi ljudi, takođe, zadobiju večni život u Hristu.

 

Mitropolit Hristofor kadi kovčeg sa moštima o. Sevastijana,
nakon čega su one položene u grobnicu crkve Sv. Save u Džeksonu, u Kaliforniji

Kada je kovčeg spušten u kriptu, betonski poklopac je stavljen preko kripte i na njemu je položen mermerni kamen. Na nadgrobnom kamenu su ispisane reči koje su prethodno bile napisane na spomeniku o. Sevastijana u Žiči: „Prvi američki srpski pravoslavni apostol“. Na dnu novog nadgrobnog spomenika su pridodate reči koje unapred pribrajaju oca Sevastijana u kalendar Svetitelja: „Sveti apostole Sevastijane, moli se za nas!“

Iza nadgrobnog spomenika je postavljena velika, uspravna, drvena „kutija za molitvu” koju je, takođe, napravio Pol Šarp. Na prednjoj strani je napisan stih iz Poslanice apostola Pavla Efescima koji je o. Sevastijan uzeo za svoj moto tokom misionarskog rada: „da budemo istinski u ljubavi“ (up. Ef. 4, 15). Ispod toga je stajao stih iz Psalama Davidovih: „Časna je pred Gospodom smrt prepodobnih Njegovih“ (Ps. 115, 6). S uverenjem da je otac Sevastijan zaista među Svetiteljima, napravljen je prorez na vrhu drvene kutije tako da verni mogu ostavljati ispisane molbe o. Sevastijanu kao svom nebeskom zastupniku.

 

Nadgrobni spomenik i „kutija za molitve“ stavljeni su iznad kripte
u kojoj su položene mošti oca Sevastijana. Crkva Sv. Save, Džekson
(fotografija Viktorije Stojanović)

Mesto na kome počivaju mošti o. Sevastijana u crkvi Sv. Save u Džeksonu je sada mesto hodočašća pravoslavnih hrišćana širom Amerike i sveta. Zajedno sa moštima, crkva poseduje i čudotvornu ikonu „Majke Božje Džeksonske“, koju je darovao prvi crkveni jerarh Episkop Nikola (Zjorov) u vreme njenog osvećenja.

Kao što je Episkop Irinej istakao u svojoj besedi, mi sada očekujemo formalno proglašenje oca Sevastijana za Svetitelja. Polaganje njegovih zemnih ostataka u zidove crkve Sv. Save i slavna duhovna proslava koja ga je okružila, može se videti kao korak ka ovom još slavnijem događaju.

 

Crkva Sv. Save u Džeksonu, u Kaliforniji
(fotografisana 2005 godine, pripada Viktoriji Stojanović)

U međuvremenu, jerarsi Srpske Pravoslavne Crkve, zajedno sa jerarsima drugih lokalnih Pravoslavnih Crkava, dali su svoje „Amin“ na glas koji je dopreo iz srca vernog naroda: „Sveti oče Sevastijane, moli Boga za nas!“

 


NAPOMENE:

[1] Bishop Nicholai (Velimirovich), “Father Sebastian Dabovich”, in Serb National Federation Commemorative Book, 1951.

[2] Archimandrite Sebastian Dabovich, “The True Church of Christ”, The Orthodox Word, № 5 (1965), pp. 182-87. Tokom godine objavljena su još dva teksta o. Sevastijana u časopisu The Orthodox Word: “The Sunday of Orthodoxy” (№ 7, pp. 20-23), and “O Joyful Light” (№ 10, pp. 129-32).

[3] [Eugene Rose], “Archimandrite Sebastian Dabovich and the Orthodox Mission to America“, The Orthodox Word, № 5 (1965), p. 181.

[4] Hieromonk Seraphim Rose, “Orthodoxy in the USA: Its Historical Past and Present” (a talk delivered at the St. Herman Winter Pilgrimage, Dec. 12/25, 1979, Holy Trinity Monastery, Jordanville. N.Y.), The Orthodox Word, № 94 (1980), p. 212.

[5] Episkop Irinej australijski i novozelandski autoru teksta, 11. septembra 2007.

[6] Episkop Hrizostom je bio Episkop srpske pravoslavne Episkopije zapadnoameričke od 1988. do 1992.

[7] Pismo je potpisao protoprezviter-stavrofor Miladin Garić (starešina u Džeksonu, rukopoložen za sveštenika od Sv. Jovana Šangajskog i Sanfranciškog), sveštenik Stiven Tumbas, đakon Triva Pavlov i predsednik parohijskog odbora Slavko Kostić.

[8] Sveštenici su bili Stiven Tambas (Stephen Tumbas) iz crkve Sv. Save u Džeksonu, u Kaliforniji; protoprezviter stavrofor Petar Jovanović iz parohije Sv. Save u Los Anđelesu (San Gabriel), sveštenik Rasel Radojčić iz crkve Svete Trojice u Bjutu, u Montani i sveštenik Ilija Balać iz crkve Sv. Save u Sijetlu, u Vašingtonu.

[9] Episkop Porfirije je došao iz starog manastira Kovilja, blizu Novog Sada, na severu Srbije.

[10] Koljivo: naročito jelo napravljeno od skuvanog žita, koje je blagosloveno i služi se tokom zaupokojene službe.

[11] Objavljeno u knjizi o. Sevastijana Dabovića, Preaching in the Russian Church (San Francisco 1899), str. 131-32.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.