Животопис архимандрита Севастијана Џексонског – српски православни апостол у Америци

Пренос моштију архимандрита Севастијана из Србије за Америку

Први септембар 2007. је означио прославу од изузетног значаја за православље у Америци – мошти архимандрита Севастијана Дабовића су погребене у цркву Св. Саве у Џексону, у Калифорнији. Прва од многих цркава које је основао о. Севастијан (1894), црква Св. Саве је најстарија српска православна црква на западној хемисфери.

Погребу посмртних остатака оца Севастијана у ову историјску цркву претходио је њихов пренос са другог краја света. Родивши се у Сан Франциску и радећи већи део свог живота као мисионар широм Сједињених Америчких Држава, отац Севастијан је провео своје последње године у Србији, где се и упокојио у манастиру Жича 30. новембра 1940. године. Оца Севастијана је сахранио у снегом прекривеној земљи на гробљу у Жичи његов духовни брат и пријатељ мисионар Св. Николај (Велимировић) Жички. Његов гроб је био обележен само једноставним крстом.

Током 67 година колико је прошло од упокојења оца Севастијана, укоренило се и сазрело његово прослављање међу православним хришћанима. Подстрек исказивању овог поштовања дошао је приликом десетогодишњице од упокојења, на којој је Св. Николај Жички, у то време живећи у Америци, дивно говорио о многим достигнућима и врлинама оца Севастијана, позивајући његове Србе да поштују успомену на овог савременог апостола.[1]

Након Св. Николаја, један од првих православних писаца који је препознао и упознао се са величином оца Севастијана био је коедитор магазина The Orthodox Word, отац Серафим (тада Еуген) Роуз. Године 1965, на 25-огодишњици од упокојења о. Севастијана и прве године изласка из штампе магазина The Orthodox Word, отац Серафим је написао и објавио текст о оцу Севастијану, након кога је следило поглавље „Истинита Црква Христова” из једне од књига о. Севастијана.[2] У свом тексту о. Серафим је написао: „Мало православних Американаца је можда свесно обећавајућег почетка православне мисије у 18. и 19. веку, када је предузет озбиљан покушај да се богатство светог православља учини доступним Американцима. Један од најпознатијих примера (и резултата) овог мисионарског прегнућа је био живот и дело архимандрита Севастијана Дабовића“.[3] Годинама касније, разговарајући о почецима америчког православног мисионарског рада на енглеском језику у раном двадесетом веку, отац Серафим је назвао архимандрита Севастијана „изванредним православним мисионаром“ тог периода.[4]

Током година текстови и књиге о историји православља у Америци придавале су нарочиту пажњу оцу Севастијану и његовом далекосежном утицају. Многе српске цркве које је основао или у којима је служио, као и многе које нису српске, сећају се са захвалношћу његовог пионирског мисионарског рада у Америци. У Србији, међутим, отац Севастијан је остао релативно непознат. Превасходно место његовог апостолског рада – Сједињене Државе – биле су далеко од његове земље у којој се упокојио и почивао у миру, а комунисти су преузевши власт у Србији шест  година након његовог упокојења спречавали контакте између двеју земаља. Током 80-их година 20. века ништа се није знало о његовом месту покоја у манастиру Жичи, осим чињенице да је био рођен у Америци.

У наше време, други Србин рођен у Америци, Мирко Добријевић – будући Епископ српске православне Епархије аустралијске и новозеландске – отпочео је са истраживањем живота оца Севастијана. Што је Мирко више сазнавао о оцу Севастијану, то је био све инспирисанији његовим животом и сведочењем и све је више волео и дубоко поштовао овог светог Божјег човека.

Мирко је по први пут отишао 1984. године на гроб о. Севастијана у Жичи. „Када сам дошао на његов гроб“, сећа се Епископ Иринеј, „срце ми је било сломљено. Тамо су дословно била само два зарђала метална комада спојена у облику крста, са његовим именом делимично сачуваним: АРХИМ. СЕВАСТИЈАН. Ништа више. Иако сам знао да је ово било у складу са његовим скромним и једноставним начином живота, осећао сам да заслужује много више од нас који данас убирамо плодове његовог апостолског рада. Стога сам 1986/7. године питао остарелог Епископа Стефана Жичког за дозволу за прикупљање новца како бисмо достојно обележили његов гроб. Новац сам сакупио захваљујући парохијанима из саборне цркве Светог Васкрсења у Чикагу, коју је о. Севастијан основао (био сам у то време директор хришћанског образовања при цркви) и објавио сам један чланак у часописима American Srbobran и The Path of Orthodoxy, насловивши га са ‘Обележавање гроба оца Севастијана’. У том моменту неки од чланова његове породице су иступили и дали донације.

Сакупљено је довољно новца да се подигне споменик. Епископ Стефан је захвално додао епитаф: ‘Први амерички и српски православни апостол’.“[5]

 

О. Севастијан на иконама
гope: фреска Леонида Диамонтопулоса у саборној цркви Св. Васкрсења у Чикагу.
у средини: фреска Милоја Милинковића, црква Св. Саве у Либертвилу, у Илионису
(о. Севастијан је приказан како држи цркву Св. Саве у Џексону, у Калифорнији)
доле: фреска о. Теодора Јуревића, манастир Нова Грачаница, Грејслеик, Илионис

 

Гроб архимандрита Севастијана у Жичи, у Србији,
пре преноса његових моштију у Џексон у Калифорнији

 

Споменик архимандриту Севастијану,
са црквом Св. Саве у позадини, у Џексону у Калифорнији

 

Споменик ктиторима цркве Св. Саве у Џексону у Калифорнији

Убрзо после тога су иконографска представљања оца Севастијана почела да красе зидове српских православних цркава у Америци. Године 1988, када је Леонид Диамонтопулос изабран да фрескопише унутрашњост саборне цркве Св. Васкрсења у Чикагу, потоњи Епископ Иринеј је скицирао иконографски приказ Епископа Николаја Велимировићa и оца Јустина Поповића како би они били смештени десно на иконостасу, а Епископ Мардарије (први српски православни Епископ у Америци) и о. Севастијан лево. У наредним годинама фреске оца Севастијана, базиране на истој првобитној скици, фрескописао је о. Теодор Јуревић на зидовима цркве Нове Грачанице у Грејслејку, у Илиноису и Милоје Милинковић у четири цркве: Св. Саве у Либертивилу, Илиноис, Св. Ђорђа у Шерервилу, у Индијани, цркви Успења Пресвете Богородице у Сакраменту, у Калифорнији и цркви Св. Саве у Џексону.

У цркви Св. Саве у Џексону о. Севастијан није никада заборављен. Парохијани су подигли мермерни споменик о. Севастијану на свом гробљу и годинама су гајили наду да ће „бити пренет“ к њима – да ће његови земни остаци почивати у првој цркви коју је основао у Америци.

Нарочито је парохијанин ђакон Трива Павлов предузео иницијативу како би ова жеља постала реалност. Године 2006. добио је подршку од новопостављеног Епископа српске православне Епархије западноамеричке, Његовог Преосвештенства Епископа Максима. Јануара 2007. Епископ Максим је послао писмо Његовом Преосвештенству Епископу Хризостому Жичком,[6] молећи да се посмртни остаци о. Севастијана пренесу из Жиче у Џексон. Ово писмо је послато заједно са писмом свештеника и председника црквеног одбора парохије у Џексону, у којима је била иста молба.[7] Епископ Хризостом је изложио ово питање на Св. Сабору Епископа Српске Православне Цркве у Београду и молба је услишена. Затим је Епископ Хризостом писао Епископу Максиму:

„Ваше Преосвештенство, у вези са одлуком од 13/26. фебруара 2007, бр. 145/одељак 94 Св. Синода Епископа Српске Православне Цркве, као одговор на Ваше писмо од 25. јануара 2007, Е бр. 41, и молбе парохије цркве Св. Саве и школе у Џексону, у Калифорнији, дајемо наш архијерејски благослов и дозволу да земни остаци архимандрита Севастијана Дабовића могу бити пренети из манастира Жиче у цркву Св. Саве у Џексону. Ваш брат у Христу и сатрудник – Епископ Хризостом Жички.“

Вести о враћању оца Севастијана у Америку српска православна епископија западноамеричка је дочекала са радошћу. Епископ Максим је основао „Одбор за организовање преноса и дочека архимандрита Севастијана“, који је припремио прихватање моштију оца Севастијана у Америку и њихово полагање у цркви Св. Саве у Џексону. Одлучено је да погребење буде повезано са „Данима Епархије“, током окупљања српске Епархије западноамеричке, које се догађа сваке године током викенда у време Дана рада у Мисији Св. Саве у Џексону, миљу далеко од цркве.

У суботу, 4. августа 2007. године посмртни остаци оца Севастијана су ексхумирани из његовог гроба у манастиру Жича. Пре ексхумације служена је Св. Литургија у манастиру Жича која датира из 13. века. Служио је архимандрит Герасим Жички, а саслуживао му је протопрезвитер Ђурица Гордић и двојица ђакона. Протопрезвитер Ђурица је дошао из Америке, где служи у српској православној саборној цркви Св. Јована Крститеља у Сан Франциску. Био је то промисао Божији да свештеник из места рођења оца Севастијана и његовог родног града у Америци присуствује у Жичи током догађаја ексхумације оца Севастијана.

Тог дана је падала киша која је поквасила земљу. После Литургије, поменути клир, монахиње манастира Жиче и окупљени ходочасници попели су се на брдо изнад манастира на коме је смештено манастирско гробље. Тамо је о. Севастијан сахрањен, заједно са некадашњим Епископима жичким Стефаном и Василијем. Након преко два сата копања, пронађен је бакарни ковчег и његове кости су пажљиво извучене. Одмах је служен парастос оцу Севастијану у гробљанској капели.

Мошти оца Севастијана су послате за Америку следеће среде. Стигле су у седиште српске Епархије западноамеричке у Алхамбри, у Калифорнији, где га је Епископ Максим обукао у свештеничке одежде. Затим су након неколико недеља пренете у Џексон, где су положене у лепу дрвену костурницу. Током претходних недеља, костурницу је с љубављу правио Пол Шарп (Paul Sharp) из Антиохијске православне мисије Св. Гаврила у оближњем граду Еинџелс Кампу – један од многих градова које је првобитно евангелизовао отац Севастијан.

У недељу, 1. септембра, шесторица јерараха, 30 свештеника, 6 ђакона и бројни верници су се окупили у Мисији Св. Саве у Џексону да прославе пренос моштију о. Севастијана из Србије у његову гробницу у цркви Св. Саве. Ујутру су ковчег са моштима оца Севастијана сачекали јерарси, свештеници и верни народ испред Мисије. У поворци су га носила тројица свештеника који сада служе у парохијама које је пре више од сто година основао отац Севастијан у западном делу САД-а (у Џексону, Лос Анђелесу и Бјуту) и један свештеник који служи у граду у коме је о. Севастијан организовао прву православну заједницу (Сијетл).[8]

Затим је служена архијерејска Литургија под великим балдахином у Мисији (Литургија је служена у Мисији напољу јер тако велики број људи није могао да стане у цркву Св. Саве). Литургијом је началствовао Митрополит Христофор из средње-западне Америке (Српска Православна Црква), а саслуживали су му Митрополит Јосиф из САД-а, Канаде и Аустралије (Бугарска Православна Црква), Архиепископ Кирил санфранцишки и западноамерички (Руска Православна Црква загранична) и српски јерарх Епископ аустралијски и новозеландски Иринеј, Епископ јегарски Порфирије[9] и Епископ западноамерички Максим. Окупљени свештеници и ђакони, који припадају неколико православних јурисдикција у Америци, такође су узели учешћа у служби. Све Епархије Српске Цркве у Америци и Канади су имале своје представнике и у клиру и међу верницима.

 

Литија до места где је служена Св. Литургија, Мисија Св. Сава, Џексон, Калифорнија, 1. септембар 2007.
Свештеници носе ковчег са земним остацима оца Севастијана, праћени јерарсима

Са благословом Епископа Максима, на овој Литургији је Епископ Иринеј произвео ђакона Триву Павлова у чин протођакона. Био је то прави дан за избор ђакона Триве, пошто су, као што смо видели, на његову иницијативу ови дани славља били омогућени.

Након Литургије служен је парастос оцу Севастијану са благосиљањем кољива.[10] Његово преосвештенство Митрополит Христофор је служио, кадећи ковчег оца Севастијана док је читао и појао молитве, а јерарси, свештенство и народ су учествовали појући.

Епископ Иринеј је произнео дирљиву беседу о животу оца Севастијана. Беседа је изговорена од срца, без коришћења белешки. Слушајући надахнуте речи Епископа Иринеја, могло се осетити да је овај тренутак и овај дан био увод у званично проглашење о. Севастијана за Светитеља Цркве. Ово је био увод достојан човека који се прослављао.

Поздрављајући све окупљене Епископ Иринеј је отпочео присећајући се скромне сахране оца Севастијана у манастиру Жича пре много година, где је умро без готово ичега. „То је био по свим земаљским мерилима сиротињски погреб“, рекао је Епископ, „али ипак, заиста на много начина то је било најсјајније крунисање. Било је то улажење у Царство Небеско човека рођеног пре много година овде у Америци.“

На овом месту, Епископ Иринеј је престао да се обраћа присутнима и почео је обраћање самом оцу Севастијану. Тиме је показао да је оцу Севастијану, чији су земни остаци лежали у ковчегу испред иконостаса и који није био мртав већ жив – да се његова бесмртна душа узнела на небо да буде са Христом и Његовим Светима, даровано да буде присутан са вернима у Џексону тога дана, док његови земни остаци чекају Свеопште васкрсење.

Говорећи наизменично на енглеском и српском, Епископ Иринеј се обраћао о. Севастијану следећим речима: „Добродошао, наш Свети и часни оче Севастијане! Добродошао, прво српско дете рођено овде на америчком континенту! Добродошао назад, Свети мисионаре, ти који си ширио Христово Јеванђеље са једне на другу страну овог континента! Добродошао, наш Свети и часни оче, ти који си овде основао Српску Православну Цркву као њен отац оснивач током протеклог века! Добродошао, Свети оче, ти који си занемарио себе ради ширења Јеванђеља Онога који је положио живот, васкрсење и наду за тебе и нас, ти који си проповедао Јеванђеље у далеком Јапану, Русији, Србији, али пре свега нама овде на америчком континенту…“

 

Митрополит Христофор кади мошти оца Севастијана током парастоса
(Парастос оцу Севастијану са благосиљањем кољива, служио је Митрополит Христофор након Св. Литургије)

 

Митрополит Христофор даје отпусни благослов на крају парастоса
Јерарси, слева надесно: Епископ Максим, Архиепископ Кирил,
Митрополит Христофор, Митрополит Јосиф, Епископ Иринеј, Епископ Порфирије.
Доле: Епископ Иринеј беседи о животу оца Севастијана

„Добродошао својој кући… овом граду Џексону, у коме си 1894. године изградио предиван храм посвећен првом српском светитељу и просветитељу Сави. И тај храм још увек стоји, а ти сам ћеш бити унет у њега у пуној слави од јерараха, клира и верника наше Цркве, да почиваш у светињи коју си саградио сопственим рукама, светињи која овде на америчком континенту стоји као сведочанство твојих апостолских прегнућа и мисионарског жара.“

Још увек упућујући своје речи директно оцу Севастијану, Епископ Иринеј је подвукао неколико главних догађаја из његовог живота. Његово преосвештенство је затим подсетило на два паралелна откривања Божијег Промисла – да како су мошти Св. Николаја Жичког пренете из Америке у његов родни Лелић, у Србију (1991), тако су сада мошти о. Севастијана начиниле пут у супротном смеру и донете су да почивају у његовој родној Калифорнији:

„Био је то благослов Епископа Николаја који те је положио у земљу – исту земљу из које си узет и пренет овде у твоју домовину Америку. И све према изванредном Промислу Божијем, исти Светитељ, Епископ Николај, који је рођен у Србији и овде у Америци сахрањен, вратио се за Србију да почива у манастиру Лелић, у коме зрачи своје радосно присуство свима који долазе да му се поклоне и помоле, и где је он извор просвећења у овим данима за наш српски народ. На исти начин, Св. Синод Епископа Српске Православне Цркве је благоизволео да тебе врати, оче Севастијане, тако да ћеш ти бити просветитељ овде у Џексону, у Калифорнији, као што је Св. Николај у Лелићу. Твоје учење, завештање, живот, све што си учинио за нас наставиће да светли и зрачи захваљујући твом присуству овде међу нама. Ти си по свим мерилима, као што је писао Епископ Николај, највећи мисионар Српске Православне Цркве у протеклом веку…

А сада ти, Свети оче Севастијане, ослобођен од сваке земаљске ограничености, поново живиш и пребиваш овде међу нама. Учи нас, Свети оче Севастијане, да будемо мисионари какав си ти био! Учи нас, Свети оче Севастијане, да оставимо сва блага, све што спутава и привезује нас за ову земљу, тако да и ми можемо, такође, пронаћи иста апостолска крила која си и ти имао, тако да и ми, попут тебе, можемо помоћи у ширењу – свако према својој могућности и даровима који су му дати – Јеванђеља и учења Господа Бога и Спаситеља Исуса Христа. Добродошао кући, наш Свети и поштовани оче Севастијане. Моли се Богу за нас, твоју грешну децу. Свети оче Севастијане, као што се и ми молимо за тебе, моли се за нас пред престолом Господњим, пред којим сада стојиш у слави. Амин“.

 

Верници целивају мошти о. Севастијана у Мисији Cв. Caвe
(фотографија Брајана Патрика, Сакраменто Би – Bryan Patrick, Sacramento Веe)

Овим речима завршивши обраћање оцу Севастијану, Епископ Иринеј се поново обратио окупљеним верницима рекавши: „Нека би Господ дао да дан његовог просветљења и славе дође! До самог тог дана, нека Господ Бог буде са нама. Хвала вам и нека Господ буде са вама док се поново не сретнемо у Његовом Царству коме неће бити краја. Амин.“

На крају беседе Епископа Иринеја, Епископ Максим је пришао отвореном ковчегу и ставио архимандритски напрсни крст на о. Севастијана. Затим је покропио вином, према обичају, одежду која је покривала земне остатке.

Јерарси су пришли да целивају мошти, праћени свештенством и верницима. Сваки човек је добио по иконицу о. Севастијана из манастира Св. Саве у Либертивилу, у Илиноису. На полеђини иконице је одштампана прелепа молитва коју је написао о. Севастијан, из његове беседе „Мисли за Велики петак о Страдању и Погребењу Христовом“.[11]

Након што му се поклонио и верни народ, ковчег је положен на одар. Колона аутомобила је пратила ковчег кроз историјски град Џексон и ускоро су стигли у цркву Св. Саве. Тамо су четворица претходно поменутих свештеника пронела ковчег стрмим степеницама од пута до врха цркве, пролазећи поред гробља. На пола пута до горе сусрео их је протођакон Трива, који је пратио ковчег до цркве.

Ковчег је стављен на амвон. До тог тренутка црква је била преиспуњена људима. Митрополит Христофор је окадио мошти и по други пут покропио вином одежду у којој су обучене. Када је завршио, сви су у препуној цркви појали Вечнаја памјат, тако гласно и са таквим молитвеним заносом да је изгледало као да се зидови тресу.

Ковчег је затим стављен у бетонску крипту која је изграђена испод пода са десне стране цркве. Док су свештеници лагано спуштали ковчег у гробницу, изненада и спонтано сви су кренули да певају васкршњи тропар Христос Вacкрсе. Тропар се појао и на црквенословенском и на енглеском језику и поново је тако снажно брујао са таквим осећањем да су гласови одзвањали са зидова. „То је био духовно најузвишенији тренутак у мом животу“, сећа се сада протођакон Трива. Појањем које је долазило из срца, верни су објављивали да, због Христове победе над смрћу, Његов верни слуга о. Севастијан сада живи, и живеће заувек у Господу. Ово Христово „уништење смрти смрћу“ је било централна тачка самог Јеванђеља коме је о. Севастијан посветио свој живот како би га проповедао и ширио, на тај начин омогућујући да и многи други људи, такође, задобију вечни живот у Христу.

 

Митрополит Христофор кади ковчег са моштима о. Севастијана,
након чега су оне положене у гробницу цркве Св. Саве у Џексону, у Калифорнији

Када је ковчег спуштен у крипту, бетонски поклопац је стављен преко крипте и на њему је положен мермерни камен. На надгробном камену су исписане речи које су претходно биле написане на споменику о. Севастијана у Жичи: „Први амерички српски православни апостол“. На дну новог надгробног споменика су придодате речи које унапред прибрајају оца Севастијана у календар Светитеља: „Свети апостоле Севастијане, моли се за нас!“

Иза надгробног споменика је постављена велика, усправна, дрвена „кутија за молитву” коју је, такође, направио Пол Шарп. На предњој страни је написан стих из Посланице апостола Павла Ефесцима који је о. Севастијан узео за свој мото током мисионарског рада: „да будемо истински у љубави“ (уп. Еф. 4, 15). Испод тога је стајао стих из Псалама Давидових: „Часна је пред Господом смрт преподобних Његових“ (Пс. 115, 6). С уверењем да је отац Севастијан заиста међу Светитељима, направљен је прорез на врху дрвене кутије тако да верни могу остављати исписане молбе о. Севастијану као свом небеском заступнику.

 

Надгробни споменик и „кутија за молитве“ стављени су изнад крипте
у којој су положене мошти оца Севастијана. Црква Св. Саве, Џексон
(фотографија Викторије Стојановић)

Место на коме почивају мошти о. Севастијана у цркви Св. Саве у Џексону је сада место ходочашћа православних хришћана широм Америке и света. Заједно са моштима, црква поседује и чудотворну икону „Мајке Божје Џексонске“, коју је даровао први црквени јерарх Епископ Никола (Зјоров) у време њеног освећења.

Као што је Епископ Иринеј истакао у својој беседи, ми сада очекујемо формално проглашење оца Севастијана за Светитеља. Полагање његових земних остатака у зидове цркве Св. Саве и славна духовна прослава која га је окружила, може се видети као корак ка овом још славнијем догађају.

 

Црква Св. Саве у Џексону, у Калифорнији
(фотографисана 2005 године, припада Викторији Стојановић)

У међувремену, јерарси Српске Православне Цркве, заједно са јерарсима других локалних Православних Цркава, дали су своје „Амин“ на глас који је допрео из срца верног народа: „Свети оче Севастијане, моли Бога за нас!“

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Bishop Nicholai (Velimirovich), “Father Sebastian Dabovich”, in Serb National Federation Commemorative Book, 1951.

[2] Archimandrite Sebastian Dabovich, “The True Church of Christ”, The Orthodox Word, № 5 (1965), pp. 182-87. Током године објављена су још два текста о. Севастијана у часопису The Orthodox Word: “The Sunday of Orthodoxy” (№ 7, pp. 20-23), and “O Joyful Light” (№ 10, pp. 129-32).

[3] [Eugene Rose], “Archimandrite Sebastian Dabovich and the Orthodox Mission to America“, The Orthodox Word, № 5 (1965), p. 181.

[4] Hieromonk Seraphim Rose, “Orthodoxy in the USA: Its Historical Past and Present” (a talk delivered at the St. Herman Winter Pilgrimage, Dec. 12/25, 1979, Holy Trinity Monastery, Jordanville. N.Y.), The Orthodox Word, № 94 (1980), p. 212.

[5] Епископ Иринеј аустралијски и новозеландски аутору текста, 11. септембра 2007.

[6] Епископ Хризостом је био Епископ српске православне Епископије западноамеричке од 1988. до 1992.

[7] Писмо је потписао протопрезвитер-ставрофор Миладин Гарић (старешина у Џексону, рукоположен за свештеника од Св. Јована Шангајског и Санфранцишког), свештеник Стивен Тумбас, ђакон Трива Павлов и председник парохијског одбора Славко Костић.

[8] Свештеници су били Стивен Тамбас (Stеphen Tumbas) из цркве Св. Саве у Џексону, у Калифорнији; протопрезвитер ставрофор Петар Јовановић из парохије Св. Саве у Лос Анђелесу (Сан Габриел), свештеник Расел Радојчић из цркве Свете Тројице у Бјуту, у Монтани и свештеник Илија Балаћ из цркве Св. Саве у Сијетлу, у Вашингтону.

[9] Епископ Порфирије је дошао из старог манастира Ковиља, близу Новог Сада, на северу Србије.

[10] Кољиво: нарочито јело направљено од скуваног жита, које је благословено и служи се током заупокојене службе.

[11] Објављено у књизи о. Севастијана Дабовића, Preaching in the Russian Church (San Francisco 1899), стр. 131-32.

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *