Životopis arhimandrita Sevastijana Džeksonskog – srpski pravoslavni apostol u Americi

Poslednje godine i smrt u Srbiji

U godinama koje su usledile posle Prvog svetskog rata o. Sevastijan je putovao mnogo puta od Amerike do Srbije, produžavajući sa svojim neumornim pastirskim radom. Kako je zabeležio Sv. Nikolaj 1921. godine, otac Sevastijan je bio uključen u Američko biblijsko društvo da opskrbi Biblijom i Balkan.[1] U Americi je nastavio da služi ne samo u srpskim pravoslavnim crkvama već i u domovima vernika koji su živeli daleko od bilo koje pravoslavne crkve ili nisu bili u mogućnosti da voze do najbliže. Jedan od ovih vernika, Ana Smiljanić, seća se da ju je o. Sebastijan krstio kao dete 1926. godine, u njenoj porodičnoj kući na Long Biču (Long Beach) u Kaliforniji.[2]

Otac Sevastijan je, takođe, preduzeo misionarska putovanja do Pravoslavne misije u Japanu, koja ga je dugo zanimala i inspirisala. Sv. Nikolaj Žički je zabeležio da je o. Sevastijan tokom svog života prešao Atlantik 15 i Tihi okean 9 puta. Takođe je napisao i da je Sv. Nikola Japanski nešto pre njegovog upokojenja 1912. ponudio o. Sevastijanu da ostane u Japanu i da služi pravoslavnoj misiji tamo.[3] Iako o. Sevastijan nije ostao tamo za stalno, imao je prilike da mnogo puta poseti Japansku misiju, pružajući svoje bogato pastirsko iskustvo. Na kraju kada je otac. Sevastijan prešao preko Atlantika po 15. put i došao u Srbiju, ostao je tamo do samog svog upokojenja. Nedugo posle njegovog predstavljenja, njegova braća sveštenici iz Amerike su pisali patrijarhu srpskom: „Dali smo sebi slobodu da spomenemo da je u našoj domovini prepoznat verski i nacionalni rad našeg brata, arhimandrita Sevastijana Dabovića, koji je svoju starost proveo povučeno“.[4]

 

Manasšir Žiča u Srbiji, gde se arhimandrit Sevastijan upokojio 1940.
(fotografisana 2006)

Sv. Nikolaj Žički opisuje poslednje godine života o. Sevastijana sledećim rečima:

„Patrijarh Varnava mu je dao stan u Patrijaršiji gde je ostao do 1938. godine. Tada se povukao u Žiču u kojoj je ostao sa nama neko vreme, zatim ponovo u Herceg Novi. Na putu tamo-amo verni pratilac mu je bio sveštenik Jovan Rapajić, koga je najviše voleo i koji se o njemu kao o starom čoveku starao sa sinovskom ljubavlju. Na kraju se konačno vratio u Žiču, svoje poslednje odredište. Ostao je sa nama do kraja 1940. godine. Odatle je pisao brojna pisma svojim prijateljima Amerikancima. U pismu gospodinu Niki Mušiću napisao je: „Moje telo postaje sve slabije i slabije. Voleo bih da još jednom vidim Zlatnu kapiju (Golden Gate). Sve moje najdraže uspomene iz detinjstva su pohranjene u San Francisku i u zemlji u kojoj sam rođen”.[5]

Posećivao sam ga često, pitajući ga kako ga braća služe. Njegovo srce je slabilo. Otac Rapajić je bio sa njim dan i noć. Poslednji put, posle mog povratka iz Eparhije, otišao sam da ga vidim. Sedeo je na stolici teško dišući i govorio je kroz šapat. Pitao sam ga:

„Imaš li neku želju, oče?“

„Samo Carstvo Nebesko”.

Više nije govorio. To su bile njegove poslednje reči koje predstavljaju i sav njegov život na zemlji. Posle toga je predao svoj duh. Preminuo je 30. novembra 1940. godine.

Narednog dana je sahranjen na manastirskom groblju pored drugog čuvenog arhimandrita, oca Rafaila, nekadašnjeg igumana velikog srpskog manastira Hilandara na Svetoj Gori, koji je preminuo 1937. godine. Tokom noći prvi sneg je prekrio zemlju i bilo je hladno. Ipak Njegova ekselencija američki ambasador Artur Blis Lein (Arthur Bliss Lane) je poslao američkog generalnog konzula iz Beograda da ga predstavlja na sahrani. Jer je o. Sevastijan bio američki građanin. Osim toga, gospodin Blis Lein ga je lično naročito voleo nazivajući ga „moj duhovni otac Dabović”.

Tako se završilo zemaljsko hodočašće velikog Hristovog sluge i najvećeg srpskog misionara u savremenom svetu. Bio je misionar rečima, delima i – što je najveće od svega – svojim ličnim karakterom. Bio je neporočan čovek. Blag i skroman, pozitivan i konstruktivan u svim svojim rečima i delima. Nikada se nije upuštao u besplodne rasprave. Spolja gledano bio je nizak i mršav, sa bradom. Upravo sveštenik kakvog su srpski emigranti želeli, sećajući se svojih bradatih sveštenika iz Stare domovine. I dodatno, bio je rođeni Amerikanac a ne imigrant. Ali je po njegovom uverenju pravoslavni sveštenik trebalo da se prepoznaje i po svojoj spoljašnjosti“.[6]

Arhimandrit Sevastijan je sahranjen na groblju manastira Žiče. „U vreme svoje smrti“, piše ep. Irinej, „otac Sevastijan nije posedovao ništa više osim zlatnog krsta, nešto knjiga i nekoliko ličnih uspomena. Mnogo pre toga je razdelio svaku značajniju ličnu imovinu siromašnima i potrebitima, birajući za sebe život u siromaštvu, jednostavnosti i predanosti misionarskoj službi“.[7]

Deset godina posle upokojenja o. Sevastijana, Sv. Nikolaj je napisao o njemu:

„Ovde je čovek koji je zadužio celu srpsku rasu, posebno sve Srbe i sve srpske organizacije u Americi. Da li taj čovek treba da ostane bez spomenika ili bilo kakvog znaka poštovanja na američkom tlu? On to ne treba. On to nije ni želeo. Sve što je želeo do svog poslednjeg daha bilo je Carstvo Božije, koje verujem da je blagodaću Božjom zadobio. Ali njegov narod i potomstvo ga potrebuju. Srpski narod je oduvek negovao plemenitu vrlinu zahvalnosti. Neka svoju tradicionalnu zahvalnost iskažu prema ovom znamenitom Srbinu – ocu Sevastijanu Daboviću“.[8]

Sada sa prenosom moštiju o. Sevastijana iz Srbije u Ameriku – u prvu srpsku crkvu u Americi, koju je on sam osnovao u Džeksonu u Kaliforniji – ovom izvanrednom misionaru je konačno u njegovoj rođenoj domovini pokazana zahvalnost kakve je dostojan. Predavao je sebe na žrtvu neprekidno za Hristovu svetu Crkvu širom Amerike i sveta, stvarajući nove crkve tamo gde su one bile potrebne i duhovno krepeći već postojeće. Njegova snažna ljubav prema Isusu Hristu i Njegovoj Crkvi ga nije samo inspirisala, već ga je vukla u apostolsko služenje, činila je da gori sa žarom dok je radio na privođenju svih ljudi punoti crkvene blagodati. Mi smo naslednici njegovog duhovnog zaveštanja u Americi – zaveštanja života koji je potpuno predan Hristu.

„Zaista“, piše Episkop Irinej o ocu Sevastijanu, „ovaj čudesan čovek zaslužuje naše poštovanje. Čak i sada on se smatra među srpskim narodom dostojnim kanonizacije. Neka ona zaista usledi ubrzo! Epitaf na njegovom grobu u manastiru Žiča najtačnije govori, „Prvi američko-srpski pravoslavni apostol“.[9]

Sveti apostole Sevastijane, moli se za nas!“[10]

 

Tropar Svetom Sevastijanu Džeksonskom
(Glas 8)

Sveti oče naš Sevastijane,
apostole i prosvetitelju Amerike,
prvi rođeni u Americi koji je postao sveštenik,
vaspitan u pravoslavnoj Rusiji,
ognjeni propovedniče Reči Hristove međ’ narodima Amerike
proputovao si celu zemlju propovedajući Istinu i ljubav,
utvrđujući mnoštvo duša u pravoslavnoj veri,
i podižući mnoge crkve u slavu Božiju,
siromašan telom a bogat Duhom
moli se sada Gospodu Kojem si služio svim srcem,
Sevastijane Džeksonski i Sveamerički apostole,
da nam daruje tvoju poslednju izgovorenu želju:
Nebesko Carstvo kome nema kraja.

 


NAPOMENE:

[1] „Izveštaj Episkopa Nikolaja Ohridskog Episkopima na saboru koji razmatra situaciju i potrebe Srpske Pravoslavne Crkve u Americi“, Sremski Karlovci, 26. juna 1921. Citirano kod Episkopa Save, str. 23.

[2] Ana je rođena 1922. godine od oca Draga i majke Elene Vuksanović. Sada živi u Fresnu u Kaliforniji, gde je njen zet, protoprezviter Đorđe Gligić, glavni paroh u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sv. Petra.

[3] Episkop Nikolaj (Velimirović), „Otac Sevastijan Dabović“.

[4] „Izjava sveštenika Srpske Pravoslavne Crkve Eparhije američko-kanadske, ljubazno poslata Njegovoj Svetosti, Arhiepiskopu pećkom i Mitropolitu beogradsko-karlovačkom, dr Gavrilu, patrijarhu srpskom“ (Ovaj dokument nije datiran, ali pošto je Njegova svetost Gavrilo izabran za patrijarha 1938. godine moglo je biti napisano tokom poslednje dve godine života o. Sevastijana). Citirano kod Episkopa Save, str. 188.

[5] Iz smirenja Vladika Nikolaj nije naveo rečenicu koja je usledila, u kojoj otac Sevastijan piše: „Zahvalan sam Njegovom Preosveštenstvu Episkopu Nikolaju koji čini sve što može da poboljša moje zdravlje“. Citirano u časopisu Diocesen Observer, № 503 (24. decembra 1975).

[6] Bishop Nicholai (Velimirovich), “Father Sebastian Dabovich“.

[7] Mirko Dobrijevic (Bishop Irinej), p. 13.

[8] Bishop Nicholai (Velimirovich), “Father Sebastian Dabovich“.

[9] Kao što će se videti u narednom članku ovaj isti epitaf je kasnije ispisan i na nadgrobnom spomeniku o. Sevastijana u Džeksonu u Kaliforniji.

[10] Mirko Dobrijevic (Bishop Irinej), p. 15.

 

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.