Животопис архимандрита Севастијана Џексонског – српски православни апостол у Америци

Последње године и смрт у Србији

У годинама које су уследиле после Првог светског рата о. Севастијан је путовао много пута од Америке до Србије, продужавајући са својим неуморним пастирским радом. Како је забележио Св. Николај 1921. године, отац Севастијан је био укључен у Америчко библијско друштво да опскрби Библијом и Балкан.[1] У Америци је наставио да служи не само у српским православним црквама већ и у домовима верника који су живели далеко од било које православне цркве или нису били у могућности да возе до најближе. Један од ових верника, Ана Смиљанић, сећа се да ју је о. Себастијан крстио као дете 1926. године, у њеној породичној кући на Лонг Бичу (Long Beach) у Калифорнији.[2]

Отац Севастијан је, такође, предузео мисионарска путовања до Православне мисије у Јапану, која га је дуго занимала и инспирисала. Св. Николај Жички је забележио да је о. Севастијан током свог живота прешао Атлантик 15 и Тихи океан 9 пута. Такође је написао и да је Св. Никола Јапански нешто пре његовог упокојења 1912. понудио о. Севастијану да остане у Јапану и да служи православној мисији тамо.[3] Иако о. Севастијан није остао тамо за стално, имао је прилике да много пута посети Јапанску мисију, пружајући своје богато пастирско искуство. На крају када је отац. Севастијан прешао преко Атлантика по 15. пут и дошао у Србију, остао је тамо до самог свог упокојења. Недуго после његовог представљења, његова браћа свештеници из Америке су писали патријарху српском: „Дали смо себи слободу да споменемо да је у нашој домовини препознат верски и национални рад нашег брата, архимандрита Севастијана Дабовића, који је своју старост провео повучено“.[4]

 

Манасшир Жича у Србији, где се архимандрит Севастијан упокојио 1940.
(фотографисана 2006)

Св. Николај Жички описује последње године живота о. Севастијана следећим речима:

„Патријарх Варнава му је дао стан у Патријаршији где је остао до 1938. године. Тада се повукао у Жичу у којој је остао са нама неко време, затим поново у Херцег Нови. На путу тамо-амо верни пратилац му је био свештеник Јован Рапајић, кога је највише волео и који се о њему као о старом човеку старао са синовском љубављу. На крају се коначно вратио у Жичу, своје последње одредиште. Остао је са нама до краја 1940. године. Одатле је писао бројна писма својим пријатељима Американцима. У писму господину Ники Мушићу написао је: „Моје тело постаје све слабије и слабије. Волео бих да још једном видим Златну капију (Golden Gate). Све моје најдраже успомене из детињства су похрањене у Сан Франциску и у земљи у којој сам рођен”.[5]

Посећивао сам га често, питајући га како га браћа служе. Његово срце је слабило. Отац Рапајић је био са њим дан и ноћ. Последњи пут, после мог повратка из Епархије, отишао сам да га видим. Седео је на столици тешко дишући и говорио је кроз шапат. Питао сам га:

„Имаш ли неку жељу, оче?“

„Само Царство Небеско”.

Више није говорио. То су биле његове последње речи које представљају и сав његов живот на земљи. После тога је предао свој дух. Преминуо је 30. новембра 1940. године.

Наредног дана је сахрањен на манастирском гробљу поред другог чувеног архимандрита, оца Рафаила, некадашњег игумана великог српског манастира Хиландара на Светој Гори, који је преминуо 1937. године. Током ноћи први снег је прекрио земљу и било је хладно. Ипак Његова екселенција амерички амбасадор Артур Блис Леин (Arthur Bliss Lane) је послао америчког генералног конзула из Београда да га представља на сахрани. Јер је о. Севастијан био амерички грађанин. Осим тога, господин Блис Леин га је лично нарочито волео називајући га „мој духовни отац Дабовић”.

Тако се завршило земаљско ходочашће великог Христовог слуге и највећег српског мисионара у савременом свету. Био је мисионар речима, делима и – што је највеће од свега – својим личним карактером. Био је непорочан човек. Благ и скроман, позитиван и конструктиван у свим својим речима и делима. Никада се није упуштао у бесплодне расправе. Споља гледано био је низак и мршав, са брадом. Управо свештеник каквог су српски емигранти желели, сећајући се својих брадатих свештеника из Старе домовине. И додатно, био је рођени Американац а не имигрант. Али је по његовом уверењу православни свештеник требало да се препознаје и по својој спољашњости“.[6]

Архимандрит Севастијан је сахрањен на гробљу манастира Жиче. „У време своје смрти“, пише еп. Иринеј, „отац Севастијан није поседовао ништа више осим златног крста, нешто књига и неколико личних успомена. Много пре тога је разделио сваку значајнију личну имовину сиромашнима и потребитима, бирајући за себе живот у сиромаштву, једноставности и преданости мисионарској служби“.[7]

Десет година после упокојења о. Севастијана, Св. Николај је написао о њему:

„Овде је човек који је задужио целу српску расу, посебно све Србе и све српске организације у Америци. Да ли тај човек треба да остане без споменика или било каквог знака поштовања на америчком тлу? Он то не треба. Он то није ни желео. Све што је желео до свог последњег даха било је Царство Божије, које верујем да је благодаћу Божјом задобио. Али његов народ и потомство га потребују. Српски народ је одувек неговао племениту врлину захвалности. Нека своју традиционалну захвалност искажу према овом знаменитом Србину – оцу Севастијану Дабовићу“.[8]

Сада са преносом моштију о. Севастијана из Србије у Америку – у прву српску цркву у Америци, коју је он сам основао у Џексону у Калифорнији – овом изванредном мисионару је коначно у његовој рођеној домовини показана захвалност какве је достојан. Предавао је себе на жртву непрекидно за Христову свету Цркву широм Америке и света, стварајући нове цркве тамо где су оне биле потребне и духовно крепећи већ постојеће. Његова снажна љубав према Исусу Христу и Његовој Цркви га није само инспирисала, већ га је вукла у апостолско служење, чинила је да гори са жаром док је радио на привођењу свих људи пуноти црквене благодати. Ми смо наследници његовог духовног завештања у Америци – завештања живота који је потпуно предан Христу.

„Заиста“, пише Епископ Иринеј о оцу Севастијану, „овај чудесан човек заслужује наше поштовање. Чак и сада он се сматра међу српским народом достојним канонизације. Нека она заиста уследи убрзо! Епитаф на његовом гробу у манастиру Жича најтачније говори, „Први америчко-српски православни апостол“.[9]

Свети апостоле Севастијане, моли се за нас!“[10]

 

Тропар Светом Севастијану Џексонском
(Глас 8)

Свети оче наш Севастијане,
апостоле и просветитељу Америке,
први рођени у Америци који је постао свештеник,
васпитан у православној Русији,
огњени проповедниче Речи Христове међ’ народима Америке
пропутовао си целу земљу проповедајући Истину и љубав,
утврђујући мноштво душа у православној вери,
и подижући многе цркве у славу Божију,
сиромашан телом а богат Духом
моли се сада Господу Којем си служио свим срцем,
Севастијане Џексонски и Свеамерички апостоле,
да нам дарује твоју последњу изговорену жељу:
Небеско Царство коме нема краја.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] „Извештај Епископа Николаја Охридског Епископима на сабору који разматра ситуацију и потребе Српске Православне Цркве у Америци“, Сремски Карловци, 26. јуна 1921. Цитирано код Епископа Саве, стр. 23.

[2] Ана је рођена 1922. године од оца Драга и мајке Елене Вуксановић. Сада живи у Фресну у Калифорнији, где је њен зет, протопрезвитер Ђорђе Глигић, главни парох у српској православној цркви Св. Петра.

[3] Епископ Николај (Велимировић), „Отац Севастијан Дабовић“.

[4] „Изјава свештеника Српске Православне Цркве Епархије америчко-канадске, љубазно послата Његовој Светости, Архиепископу пећком и Митрополиту београдско-карловачком, др Гаврилу, патријарху српском“ (Овај документ није датиран, али пошто је Његова светост Гаврило изабран за патријарха 1938. године могло је бити написано током последње две године живота о. Севастијана). Цитирано код Епископа Саве, стр. 188.

[5] Из смирења Владика Николај није навео реченицу која је уследила, у којој отац Севастијан пише: „Захвалан сам Његовом Преосвештенству Епископу Николају који чини све што може да побољша моје здравље“. Цитирано у часопису Diocesen Observer, № 503 (24. децембра 1975).

[6] Bishop Nicholai (Vеlimirovich), “Father Sebastian Dabovich“.

[7] Mirko Dobrijevic (Bishop Irinej), p. 13.

[8] Bishop Nicholai (Velimirovich), “Father Sebastian Dabovich“.

[9] Као што ће се видети у наредном чланку овај исти епитаф је касније исписан и на надгробном споменику о. Севастијана у Џексону у Калифорнији.

[10] Mirko Dobrijevic (Bishop Irinej), p. 15.

 

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *