Životopis arhimandrita Sevastijana Džeksonskog – srpski pravoslavni apostol u Americi

Idite, dakle, i naučite sve narode (Mt. 28, 19).

Nakon što je oslobođen rukovodećeg položaja u Srpskoj misiji 1910. godine, otac Sevastijan je opsluživao srpskim pravoslavnim zajednicama u Kaliforniji. Pisao je Arhiepiskopu Platonu:

„Prihvatanje najskromnijih služenja za mnogobrojne Srbe u gradovima u Los Anđelesu, Fresnu i Oklandu, nadam se da će biti dovoljno da me izleči. Nova crkva u Eindžels Kampuje gotovo završena i tamo će kao i u crkvi u Džeksonu doći uskoro novi sveštenik o. Jovan Dučić iz Hercegovine. Misija u (Bisbe) Arizoni je reorganizovana u parohiju i o. Samuilo Popović iz eparhije Timisoara će doći da zida novu crkvu”.[1]

Sam otac Sevastijan je organizovao srpske crkvene zajednice u ovim gradovima i varošima. Kao što je ranije pomenuto, otac Sevastijan je otpočeo osnivanje parohije u rudarskom gradiću Eindžels Kampu tokom svojih prvih poseta Džeksonu, koja se nalazila samo 27 milja dalje. Godine 1909. srpska zajednica u Eindžels Kampu, brojeći oko 1500 ljudi, otpočela je zidanje crkve. Crkva je osvećena 14. avgusta 1910. i posvećena je Sv. Vasiliju Ostroškom.

 

Crkva Sv. Vasilija Ostroškog u Eindžels Kampu, u Kaliforniji
(fotografija pripada Anđelki Raičević)

Pošto su u zajednici u Eindžels Kampu, zajedno sa onima u Džeksonu i Bisbau, već služili sveštenici iz Srbije, otac Sevastijan se sada nastanio među srpskom zajednicom koju je osnovao u Los Anđelesu, redovno posećujući manje zajednice u Oklandu i Fresnu.[2] Pod njegovim rukovođenjem, zajednica u Los Anđelesu je 1909. godine kupila veliki komad zemlje u istočnom delu grada za groblje i otpočelo se sa izgradnjom crkve na ovoj zemlji. Otac Sevastijan je služio u privremenoj kućnoj kapeli dok je izgradnja crkve bila u toku. Godine 1911. otac Sevastijan je osvetio završenu crkvu posvećenu Sv. Savi Srpskom.[3]

 

Crkva Svetog Save u Los Anđelesu

Balkanski ratovi su izbili 1912. godine, a o. Sevastijan se osetio pozvanim da pomogne svojoj stradalnoj srpskoj braći. Kako magazin Los Angeles Times izveštava:

„Balkanski rat između Srba i Turaka je prouzrokovao mnogo primera samopožrtvovanja među Srbima u i oko Los Anđelesa, ali verovatno nijedno veće od onog o. Sevastijana Dabovića…, koji dve godine provodi radeći među Slovenima i Grcima u ovom gradu kako bi ih pobudio na više životne ideale. Sagradio je malu kapelu na Bojl Heitsu (Voule Heights) i upravo je započeo da radi na poboljšanju svog posla, kada se osetio pozvanim da žrtvuje svoju ličnu svojinu za dobro bolnice koja radi u okviru srpske armije“.[4]

Otac Sevastijan je dao na aukciju sve što je imao vredno radi pružanja medicinskog lečenja ranjenim srpskim vojnicima – uključujući i svoju arhimandritsku mitru iz Rusije,[5] njegov optočen dragim kamenjem naprsni krst, ručno ikonopisanu ikonu, sva svoja priznanja i odlikovanja stranih velikodostojnika i ručno pravljeni ćilim iz Makedonije.[6]

Čak i davanje ovog malog broja njegovog blaga nije mu bilo dovoljno, želeo je da učini više. Tako je, premda se nadao da će ostati u crkvi Sv. Save u Los Anđelesu kao sveštenik koji tu i boravi, napustio ovo mesto i otišao u Srbiju kako bi služio kao sveštenik kapelan u srpskoj armiji.

Put je trajao dobar deo godine. Tokom ovog perioda o. Sevastijan je iskoristio priliku da poseti svetinje na Kosovu i u drugim srpskim pravoslavnim zemljama. Dok je bio u Beogradu, kao američkog građanina pozvali su ga zvanično iz Konzulata SAD-a na službu za Dan zahvalnosti.

Kada je posetio Skoplje, otac Sevastijan je napisao pismo Nikoli Pašiću, ministru inostranih poslova u Beogradu, u kome je izrazio svoju nadu da će se konačno stvoriti srpska Eparhija u Americi, sa srpskim Episkopom koji bi boravio tamo. Vredno je spomena da je kao kandidata za budućeg srpskog Episkopa u Americi u tom ranom periodu imenovao Sv. Nikolaja (Velimirovića), dok je Sv. Nikolaj još uvek bio samo jeromonah. Tako je o. Sevastijan pisao Nikoli Pašiću: „Imate dva kandidata u Srbiji, Nikolaja i Valerijana.[7] Ako bude bilo potrebe, ja mogu biti treći“.[8]

 

Bogoslovija Sv. Platon u Tenefliju, u Nju Džersiju

Vrativši se u SAD avgusta 1913, otac Sevastijan je posetio San Francisko i razgovarao tamo sa Episkopalnom crkvom (njenim predstavnicima). Kada je te iste godine osnovana pravoslavna bogoslovija Sv. Platona u Tenefliju, u Nju Džersiju, otac Sevastijan je postao njen prvi predavač, donoseći sa sobom mnoge godine iskustva predavanja u crkvenim školama. Tamo je pripremio za rukopoloženje nekoliko srpskih bogoslova, koji su nastavili da budu preko potrebni sveštenici u srpskim parohijama u Americi.[9]

Tokom svog boravka na Istočnoj obali, otac Sevastijan je nastavio da obilazi srpske parohije koje su još uvek bile bez sveštenika, kako bi služio Sv. Liturgiju i pastirstvovao među verujućima. Ovo nije uključivalo samo parohije u SAD-u, već i u Kanadi: jedno vreme je služio u crkvi Sv. Nikole u Hamiltonu, u Ontariju, u Kanadi, koja je osnovana 1913. godine.[10] Takođe je nastavio da učestvuje na konferencijama i razgovorima sa nepravoslavnima. U ovome je zauzeo isti milosrdan ali i beskompromisni pristup koji je uvek imao kada je svedočio pravoslavlje nepravoslavnima, govoreći istinu u ljubavi.

 

Prvobitna crkva Sv. Nikole u Hamiltonu u Ontariju

Godine 1915. o. Sevastijan se susreo sa Sv. Nikolajem (Velimirovićem), tada arhimandritom, u San Francisku. Kako se Sv. Nikolaj kasnije prisećao, otac Sevastijan ga je susreo na železničkoj stanici, predstavio ga mnogim Srbima u gradu i poveo ga u sabornu crkvu Svete Trojice. Bliska duhovna srodnost se rodila između ove dvojice predanih misionara. Sv. Nikolaj je kasnije opisao o. Sevastijana sledećim rečima:

„Bio je iskren i utvrđen u veri, hrišćanski misionar svetskih razmera. Putovao je bez prestanka i neumorno propovedao i poučavao. Sastavljao je knjige, pisao članke, poslanice i na hiljade privatnih pisama laicima i sveštenicima kojima su bila potrebna tumačenja, opominjanja i ohrabrenja. Govorio je i pisao na srpskom, engleskom i ruskom. Njegova nezgrapna torba je bila uvek ispunjena Novim Zavetom, religioznim brošurama, odštampanim besedama i letcima. Takođe je tu bilo i krstića za dečake i devojčice. Sve ovo je davao besplatno. Blaženije je davati nego primati (Dap. 20, 35)“.[11]

Do ovog vremena sve osnovane srpske parohije u Americi su izabrale da napuste Rusku Crkvu i da se stave pod jurisdikciju Srpske Crkve. Ruska Crkva se nije sa ovim složila i razumljivo usledile su tenzije.[12] Otac Sevastijan je uspeo da ostane relativno neupleten u raspirivanju sukoba, ali ipak nije bio pošteđen osude na osnovu nepravednih optužbi. Budući da je ranije već bio omražen od nekih Srba zbog toga što je bio previše proruski orijentisan, sada je omražen i od nekih Rusa da je previše prosrpski orijentisan. Arhiep. Evdokim (Mešerski),[13] koji je zamenio Arhiepiskopa Platona u Americi, pokušao je da zadrži srpske parohije pod ruskom jurisdikcijom, optužujući o. Sevastijana da „agituje protiv ruskih crkvenih autoriteta u Americi“ i Sv. Nikolaja (Velimirovića) da „unosi razdor u srpske parohije u Americi“.[14] Petog oktobra 1916. Arhiepiskop Evdokim je sazvao sabor srpskih sveštenika u Čikagu, sa ciljem da, kako je sam rekao, „razluči ambicije Srba“.[15] Na ovom sastanku kojim je predsedavao Arhiepiskop, otac Sevastijan je otvoreno kritikovan. Posle toga je primio pismo naklonosti od jednog srpskog sveštenika koji je tu bio prisutan, Mateje Stijačića:

„Sa osećanjem dubokog bola u duši, pamtiću dugo naš sastanak u Čikagu… taj posao sa „bradatom decom“,[16] kao i lični napadi na Vašu ličnost u svakoj prilici. Verujte mi, razumevanje srpskog klira nikada nije bilo tako na Vašoj strani kao što je to danas“.[17]

Suprotno onome što se govorilo o njemu, prvenstvena briga oca Sevastijana nije bila, kao što možemo videti, pitanje ruske ili srpske jurisdikcije, već pre ispravno pastirstvovanje Hristovim stadom. Kao što je Sv. Nikolaj pisao, otac Sevastijan „nikada nije učestvovao u besplodnim polemikama“ i stoga je tokom ovog perioda sporenja, „nastavio svoju apostolsku misiju širom Amerike, od jedne do druge obale. Tako je mnogo puta posetio usamljene srpske porodice u pustinji i divljini kako bi im odneo Sv. pričešće i pružio utehu”.[18]

U to vreme je izbio Prvi svetski rat i o. Sevastijan je osećao da ne može da zanemari stradanja svoje braće u staroj domovini. Zamolio je Sv. Sinod Ruske Pravoslavne Crkve da mu dopuste da služi u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi u zemlji svojih predaka. Godine 1917. njegova molba je uslišena i otac Sevastijan je još jednom otišao u Srbiju da služi kao kapelan u srpskoj vojsci.

 

Sv. Nikolaj (Velimirović) Žički (1880-1956) tokom prvih godina episkopstva

Posle svog povratka iz Srbije, otac Sevastijan je ponovo susreo Sv. Nikolaja u Americi, tokom februara 1921, ovog puta u Njujorku. Dve godine pre toga Sv. Nikolaj je bio hirotonisan za Episkopa u Srbiji i njegova poseta Americi 1921. je zabeležena kao dolazak po prvi put jednog srpskog jerarha u Novi svet. Evo kako se Sv. Nikolaj cećao svog susreta sa o. Sevastijanom tokom ovog puta:

„Njegovo siromaštvo me je iznenadilo kada sam ga sreo … Pozvao sam ga na ručak. Crveneći rekao je: „Hvala Vam, poneo sam samo kiflu i svojih poslednjih 5 centi”. A plata? Ništa. Živeo je od dobrovoljnih priloga koje su mu ljudi davali. A još uvek, čak i sa praznim džepovima, planirao je nova putovanja do Aljaske, Japana i naravno Evrope.

„Ali Vi ste bez sredstava!”, primetio sam.

Nasmešio se svojim uobičajenim dečijim i očaravajućim osmehom i naveo citat iz Biblije: Gospod će se postarati (yp. Post. 22, 8). I dovoljno čudesno Gospod je uvek snabdevao svog vernog slugu“.[19]

Sa svoje strane o. Sevastijan je u Sv. Nikolaju video istinitog čoveka Božjeg. Sada kada je Sv. Nikolaj bio Episkop, otac Sevastijan je još jače ocećao da je on bio najbolji kandidat za prvog pravoslavnog srpskog jerarha u Americi. Do ovog perioda su se tenzije između Ruske Pravoslavne Crkve i srpskih pravoslavnih zajednica u Americi konačno završile, jer je sa Ruskom revolucijom 1917. došlo do kidanja veza između Crkve u Rusiji i njene Arhiepiskopije u Americi. Godine 1921. osnovana je Grčka Pravoslavna Arhiepiskopija u Americi i ubrzo je trebalo da primi svog prvog Episkopa Grka.[20] Sv. Nikolaj je u međuvremenu došao u Ameriku sa zadatkom koji mu je poverio Sv. sabor srpskih Episkopa da prouči prilike srpskih zajednica u Americi i ustanovi kako se one mogu organizovati. Videći u tome veću nadu da bi srpski jerarh mogao biti hirotonisan za srpsku pastvu u Americi, otac Sevastijan je pisao patrijarhu srpskom Dimitriju 30. marta 1921. godine:

„Razmatrajući uslove i probleme srpskog stanovništva u kolonijama širom Amerike, sa njihovim crkvama, organizacijom i potrebama, neophodno je da se što pre preduzme reorganizacija i ujedinjenje naših parohija i misija ovde, tako da zaista postanu Srpska Pravoslavna Crkva u Americi. Njegovo Preosveštenstvo Episkop Nikolaj bi ovo mogao da uradi, imajući kao prednost sadašnje prilike koje su njemu dobro poznate, pogotovo jer uživa naklonost ovdašnjih autoriteta. Molim Vašu Svetost da da blagoslov u vidu pomoći u borbi za Pravoslavnu Crkvu u Americi…“[21]

Mitropolit Varnava (budući patrijarh srpski) naimenovao je 21. septembra 1921. godine Sv. Nikolaja za Episkopa Amerike, sa arhimandritom Mardarijem (Uskokovićem) kao administrativnim pomoćnikom. Mnogi vernici u Srbiji su protestvovali zbog ovog naimenovanja Sv. Nikolaja, ne želeći da se odreknu svog ljubljenog „Novog Zlatoustog”.[22] Takođe 1923. arhimandrit Mardarije postavljen za administratora novoosnovane srpske pravoslavne Eparhije u Severnoj Americi i Kanadi. Prema o. Mardariju, jerarhija u Srbiji se „mislila oko izbora za Episkopa Američke Crkve između trojice arhimandrita u Americi, a oni su: Sevastijan Dabović, Georgije Kodžić, obojica iz Kalifornije, i mene. Ko će biti izabran je veliko pitanje“.[23]

 

Episkop Mardarije (Uskoković) (1889-1935)

Na svom jesenjem zasedanju 1925, Sv. sabor srpskih Episkopa je izabrao arhimandrita Mardarija za Episkopa Američko-kanadske eparhije. Otac Mardarije je hirotonisan u episkopski čin 25. aprila 1926. u sabornoj crkvi u Beogradu, a u julu je stigao u svoju Eparhiju kao prvi srpski Episkop u Americi.

 


NAPOMENE:

[1] O. Sevastijan Dabović Arhiepiskopu Platonu. Pisano u Oklandu u Kaliforniji 6. decembra 1909. Citirao Episkop Sava, str. 35.

[2] Srpske pravoslavne crkve su na kraju osvećene i u Oklandu i Fresnu, pojedinačno 1926. i 1927.

[3] Ova crkva je služila srpskoj zajednici sve do 1963. kada je sagrađena nova crkva Sv. Save u San Gabrijelu. Stara crkva još uvek stoji, okružena srpskim pravoslavnim grobljem i službe se povremeno u njoj još uvek služe.

[4] “Patriotic Sacrifice,“ Los Angeles Times, October 25, 1912, p. II-9.

[5] Očito da ce radi o drugoj mitri, a ne o gope pominjanoj koju je dobio od Sv. Tihona.

[6] Ibid.

[7] Jeromonah Valerijan (Bošnjaković).

[8] O. Sevastijan Dabović Nikoli Pašiću. Napisano u Skoplju, 20. novembra 1912. Citirano kod Episkopa Save, str. 49.

[9] Mirko Dobrijevic (Bishop Irinej), p. 15.

[10] Episkop Sava, str. 11, 18. Ova parohija je upravo proslavila svoj stogodišnji jubilej.

[11] Bishop Nicholai (Velimirovich), “Father Sebastian Dabovich.”

[12] Episkop Sava, str. 49-61.

[13] Arhiepiskop Evdokim je došao u Ameriku maja 1915. Vratio seu Rusiju avgusta 1917, gde je 1922. godine postao Mitropolit šizmatika „Živa crkva“ (“Living Church”).

[14] „Dekret Njegove Carske Visosti, sveruskog vladara i vladajućeg Sinoda Arhiepiskopu aleutskom i severnoameričkom Evdokimu”, Petrograd, 18. jun 1916. Citirano iz „Arhiepiskop Evdokim najsvetijem Sinodu“, Njujork, 15. jun 1915. Citirano kod Episkopa Save, str. 56.

[15] “Svjedjenije” (Testimony), 18. oktobar, Arhiva Američke Pravoslavne Crkve. Citirano kod Episkopa Save, str. 6o.

[16] Očigledna optužba da se srpski sveštenici koji nose bradu ponašaju kao da su deca.

[17] Sveštenik Matej Stijačić arhimandritu Sevastijanu. Napisano u luci Indijana, u Indijani, 15. novembra 1916. Citirano kod ep. Save, str. 184.

[18] Bishop Nicholai (Velimirovich), “Father Sebastian Dabovich.”

[19] Ibid.

[20] Episkop (kasnije Arhiepiskop) Aleksandar (Demoglu) Rodostolnski.

[21] O. Sevastijan Dabović srpskom patrijarhu Dimitriju. Napisano u Njujorku 30. marta 1921. Citirano kod Episkopa Save, str. 86.

[22] Fr. Daniel Rogich, Serbian Patericon, vol. 1 (Platina, Calif.: St. Herman of Alaska Brotherhood, 1994), p. 234.

[23] Arhimandrit Mardarije dr Paji Radosavljeviću. Napisano u Čikagu, Ilinois, 3. aprila 1924. godine. Citirano kod Episkopa Save, str. 109-110.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.