Животопис архимандрита Севастијана Џексонског – српски православни апостол у Америци

Идите, дакле, и научите све народе (Мт. 28, 19).

Након што је ослобођен руководећег положаја у Српској мисији 1910. године, отац Севастијан је опслуживао српским православним заједницама у Калифорнији. Писао је Архиепископу Платону:

„Прихватање најскромнијих служења за многобројне Србе у градовима у Лос Анђелесу, Фресну и Окланду, надам се да ће бити довољно да ме излечи. Нова црква у Еинџелс Кампује готово завршена и тамо ће као и у цркви у Џексону доћи ускоро нови свештеник о. Јован Дучић из Херцеговине. Мисија у (Бисбе) Аризони је реорганизована у парохију и о. Самуило Поповић из епархије Тимисоара ће доћи да зида нову цркву”.[1]

Сам отац Севастијан је организовао српске црквене заједнице у овим градовима и варошима. Као што је раније поменуто, отац Севастијан је отпочео оснивање парохије у рударском градићу Еинџелс Кампу током својих првих посета Џексону, која се налазила само 27 миља даље. Године 1909. српска заједница у Еинџелс Кампу, бројећи око 1500 људи, отпочела је зидање цркве. Црква је освећена 14. августа 1910. и посвећена је Св. Василију Острошком.

 

Црква Св. Василија Острошког у Еинџелс Кампу, у Калифорнији
(фотографија припада Анђелки Раичевић)

Пошто су у заједници у Еинџелс Кампу, заједно са онима у Џексону и Бисбау, већ служили свештеници из Србије, отац Севастијан се сада настанио међу српском заједницом коју је основао у Лос Анђелесу, редовно посећујући мање заједнице у Окланду и Фресну.[2] Под његовим руковођењем, заједница у Лос Анђелесу је 1909. године купила велики комад земље у источном делу града за гробље и отпочело се са изградњом цркве на овој земљи. Отац Севастијан је служио у привременој кућној капели док је изградња цркве била у току. Године 1911. отац Севастијан је осветио завршену цркву посвећену Св. Сави Српском.[3]

 

Црква Светог Саве у Лос Анђелесу

Балкански ратови су избили 1912. године, а о. Севастијан се осетио позваним да помогне својој страдалној српској браћи. Како магазин Los Angeles Times извештава:

„Балкански рат између Срба и Турака је проузроковао много примера самопожртвовања међу Србима у и око Лос Анђелеса, али вероватно ниједно веће од оног о. Севастијана Дабовића…, који две године проводи радећи међу Словенима и Грцима у овом граду како би их побудио на више животне идеале. Саградио је малу капелу на Бојл Хеитсу (Воуle Heights) и управо је започео да ради на побољшању свог посла, када се осетио позваним да жртвује своју личну својину за добро болнице која ради у оквиру српске армије“.[4]

Отац Севастијан је дао на аукцију све што је имао вредно ради пружања медицинског лечења рањеним српским војницима – укључујући и своју архимандритску митру из Русије,[5] његов опточен драгим камењем напрсни крст, ручно иконописану икону, сва своја признања и одликовања страних великодостојника и ручно прављени ћилим из Македоније.[6]

Чак и давање овог малог броја његовог блага није му било довољно, желео је да учини више. Тако је, премда се надао да ће остати у цркви Св. Саве у Лос Анђелесу као свештеник који ту и борави, напустио ово место и отишао у Србију како би служио као свештеник капелан у српској армији.

Пут је трајао добар део године. Током овог периода о. Севастијан је искористио прилику да посети светиње на Косову и у другим српским православним земљама. Док је био у Београду, као америчког грађанина позвали су га званично из Конзулата САД-а на службу за Дан захвалности.

Када је посетио Скопље, отац Севастијан је написао писмо Николи Пашићу, министру иностраних послова у Београду, у коме је изразио своју наду да ће се коначно створити српска Епархија у Америци, са српским Епископом који би боравио тамо. Вредно је спомена да је као кандидата за будућег српског Епископа у Америци у том раном периоду именовао Св. Николаја (Велимировића), док је Св. Николај још увек био само јеромонах. Тако је о. Севастијан писао Николи Пашићу: „Имате два кандидата у Србији, Николаја и Валеријана.[7] Ако буде било потребе, ја могу бити трећи“.[8]

 

Богословија Св. Платон у Тенефлију, у Њу Џерсију

Вративши се у САД августа 1913, отац Севастијан је посетио Сан Франциско и разговарао тамо са Епископалном црквом (њеним представницима). Када је те исте године основана православна богословија Св. Платона у Тенефлију, у Њу Џерсију, отац Севастијан је постао њен први предавач, доносећи са собом многе године искуства предавања у црквеним школама. Тамо је припремио за рукоположење неколико српских богослова, који су наставили да буду преко потребни свештеници у српским парохијама у Америци.[9]

Током свог боравка на Источној обали, отац Севастијан је наставио да обилази српске парохије које су још увек биле без свештеника, како би служио Св. Литургију и пастирствовао међу верујућима. Ово није укључивало само парохије у САД-у, већ и у Канади: једно време је служио у цркви Св. Николе у Хамилтону, у Онтарију, у Канади, која је основана 1913. године.[10] Такође је наставио да учествује на конференцијама и разговорима са неправославнима. У овоме је заузео исти милосрдан али и бескомпромисни приступ који је увек имао када је сведочио православље неправославнима, говорећи истину у љубави.

 

Првобитна црква Св. Николе у Хамилтону у Онтарију

Године 1915. о. Севастијан се сусрео са Св. Николајем (Велимировићем), тада архимандритом, у Сан Франциску. Како се Св. Николај касније присећао, отац Севастијан га је сусрео на железничкој станици, представио га многим Србима у граду и повео га у саборну цркву Свете Тројице. Блиска духовна сродност се родила између ове двојице преданих мисионара. Св. Николај је касније описао о. Севастијана следећим речима:

„Био је искрен и утврђен у вери, хришћански мисионар светских размера. Путовао је без престанка и неуморно проповедао и поучавао. Састављао је књиге, писао чланке, посланице и на хиљаде приватних писама лаицима и свештеницима којима су била потребна тумачења, опомињања и охрабрења. Говорио је и писао на српском, енглеском и руском. Његова незграпна торба је била увек испуњена Новим Заветом, религиозним брошурама, одштампаним беседама и летцима. Такође је ту било и крстића за дечаке и девојчице. Све ово је давао бесплатно. Блаженије је давати него примати (Дап. 20, 35)“.[11]

До овог времена све основане српске парохије у Америци су изабрале да напусте Руску Цркву и да се ставе под јурисдикцију Српске Цркве. Руска Црква се није са овим сложила и разумљиво уследиле су тензије.[12] Отац Севастијан је успео да остане релативно неуплетен у распиривању сукоба, али ипак није био поштеђен осуде на основу неправедних оптужби. Будући да је раније већ био омражен од неких Срба због тога што је био превише проруски оријентисан, сада је омражен и од неких Руса да је превише просрпски оријентисан. Архиеп. Евдоким (Мешерски),[13] који је заменио Архиепископа Платона у Америци, покушао је да задржи српске парохије под руском јурисдикцијом, оптужујући о. Севастијана да „агитује против руских црквених ауторитета у Америци“ и Св. Николаја (Велимировића) да „уноси раздор у српске парохије у Америци“.[14] Петог октобра 1916. Архиепископ Евдоким је сазвао сабор српских свештеника у Чикагу, са циљем да, како је сам рекао, „разлучи амбиције Срба“.[15] На овом састанку којим је председавао Архиепископ, отац Севастијан је отворено критикован. После тога је примио писмо наклоности од једног српског свештеника који је ту био присутан, Матеје Стијачића:

„Са осећањем дубоког бола у души, памтићу дуго наш састанак у Чикагу… тај посао са „брадатом дeцoм“,[16] као и лични напади на Вашу личност у свакој прилици. Верујте ми, разумевање српског клира никада није било тако на Вашој страни као што је то данас“.[17]

Супротно ономе што се говорило о њему, првенствена брига оца Севастијана није била, као што можемо видети, питање руске или српске јурисдикције, већ пре исправно пастирствовање Христовим стадом. Као што је Св. Николај писао, отац Севастијан „никада није учествовао у бесплодним полемикама“ и стога је током овог периода спорења, „наставио своју апостолску мисију широм Америке, од једне до друге обале. Тако је много пута посетио усамљене српске породице у пустињи и дивљини како би им однео Св. причешће и пружио утеху”.[18]

У то време је избио Први светски рат и о. Севастијан је осећао да не може да занемари страдања своје браће у старој домовини. Замолио је Св. Синод Руске Православне Цркве да му допусте да служи у Српској Православној Цркви у земљи својих предака. Године 1917. његова молба је услишена и отац Севастијан је још једном отишао у Србију да служи као капелан у српској војсци.

 

Св. Николај (Велимировић) Жички (1880-1956) током првих година епископства

После свог повратка из Србије, отац Севастијан је поново сусрео Св. Николаја у Америци, током фебруара 1921, овог пута у Њујорку. Две године пре тога Св. Николај је био хиротонисан за Епископа у Србији и његова посета Америци 1921. је забележена као долазак по први пут једног српског јерарха у Нови свет. Ево како се Св. Николај ceћao свог сусрета са о. Севастијаном током овог пута:

„Његово сиромаштво ме је изненадило када сам га срео … Позвао сам га на ручак. Црвенећи рекао је: „Хвала Вам, понео сам само кифлу и својих последњих 5 центи”. А плата? Ништа. Живео је од добровољних прилога које су му људи давали. А још увек, чак и са празним џеповима, планирао је нова путовања до Аљаске, Јапана и наравно Европе.

„Али Ви сте без средстава!”, приметио сам.

Насмешио се својим уобичајеним дечијим и очаравајућим осмехом и навео цитат из Библије: Господ ће се постарати (yп. Пост. 22, 8). И довољно чудесно Господ је увек снабдевао свог верног слугу“.[19]

Са своје стране о. Севастијан је у Св. Николају видео истинитог човека Божјег. Сада када је Св. Николај био Епископ, отац Севастијан је још јаче oceћao да је он био најбољи кандидат за првог православног српског јерарха у Америци. До овог периода су се тензије између Руске Православне Цркве и српских православних заједница у Америци коначно завршиле, јер је са Руском револуцијом 1917. дошло до кидања веза између Цркве у Русији и њене Архиепископије у Америци. Године 1921. основана је Грчка Православна Архиепископија у Америци и убрзо је требало да прими свог првог Епископа Грка.[20] Св. Николај је у међувремену дошао у Америку са задатком који му је поверио Св. сабор српских Епископа да проучи прилике српских заједница у Америци и установи како се оне могу организовати. Видећи у томе већу наду да би српски јерарх могао бити хиротонисан за српску паству у Америци, отац Севастијан је писао патријарху српском Димитрију 30. марта 1921. године:

„Разматрајући услове и проблеме српског становништва у колонијама широм Америке, са њиховим црквама, организацијом и потребама, неопходно је да се што пре предузме реорганизација и уједињење наших парохија и мисија овде, тако да заиста постану Српска Православна Црква у Америци. Његово Преосвештенство Епископ Николај би ово могао да уради, имајући као предност садашње прилике које су њему добро познате, поготово јер ужива наклоност овдашњих ауторитета. Молим Вашу Светост да да благослов у виду помоћи у борби за Православну Цркву у Америци…“[21]

Митрополит Варнава (будући патријарх српски) наименовао је 21. септембра 1921. године Св. Николаја за Епископа Америке, са архимандритом Мардаријем (Ускоковићем) као административним помоћником. Многи верници у Србији су протествовали због овог наименовања Св. Николаја, не желећи да се одрекну свог љубљеног „Новог Златоустог”.[22] Такође 1923. архимандрит Мардарије постављен за администратора новоосноване српске православне Епархије у Северној Америци и Канади. Према о. Мардарију, јерархија у Србији се „мислила око избора за Епископа Америчке Цркве између тројице архимандрита у Америци, а они су: Севастијан Дабовић, Георгије Коџић, обојица из Калифорније, и мене. Ко ће бити изабран је велико питање“.[23]

 

Епископ Мардарије (Ускоковић) (1889-1935)

На свом јесењем заседању 1925, Св. сабор српских Епископа је изабрао архимандрита Мардарија за Епископа Америчко-канадске епархије. Отац Мардарије је хиротонисан у епископски чин 25. априла 1926. у саборној цркви у Београду, а у јулу је стигао у своју Епархију као први српски Епископ у Америци.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] О. Севастијан Дабовић Архиепископу Платону. Писано у Окланду у Калифорнији 6. децембра 1909. Цитирао Епископ Сава, стр. 35.

[2] Српске православне цркве су на крају освећене и у Окланду и Фресну, појединачно 1926. и 1927.

[3] Ова црква је служила српској заједници све до 1963. када је саграђена нова црква Св. Саве у Сан Габријелу. Стара црква још увек стоји, окружена српским православним гробљем и службе се повремено у њој још увек служе.

[4] “Patriotic Sacrifice,” Los Angeles Times, October 25, 1912, p. II-9.

[5] Очито да ce ради o другој митри, a не o гope помињаној коју јe добио од Св. Тихона.

[6] Ibid.

[7] Јеромонах Валеријан (Бошњаковић).

[8] О. Севастијан Дабовић Николи Пашићу. Написано у Скопљу, 20. новембра 1912. Цитирано код Епископа Саве, стр. 49.

[9] Mirko Dobrijevic (Bishop Irinej), p. 15.

[10] Епископ Сава, стр. 11, 18. Ова парохија је управо прославила свој стогодишњи јубилеј.

[11] Bishop Nicholai (Velimirovich), “Father Sebastian Dabovich.”

[12] Епископ Сава, стр. 49-61.

[13] Архиепископ Евдоким је дошао у Америку маја 1915. Вратио сеу Русију августа 1917, где је 1922. године постао Митрополит шизматика „Жива црква“ (“Living Church”).

[14] „Декрет Његове Царске Висости, сверуског владара и владајућег Синода Архиепископу алеутском и северноамеричком Евдокиму”, Петроград, 18. јун 1916. Цитирано из „Архиепископ Евдоким најсветијем Синоду“, Њујорк, 15. јун 1915. Цитирано код Епископа Саве, стр. 56.

[15] “Svjedjenije” (Testimony), 18. октобар, Архива Америчке Православне Цркве. Цитирано код Епископа Саве, стр. 6о.

[16] Очигледна оптужба да се српски свештеници који носе браду понашају као да су деца.

[17] Свештеник Матеј Стијачић архимандриту Севастијану. Написано у луци Индијана, у Индијани, 15. новембра 1916. Цитирано код еп. Саве, стр. 184.

[18] Bishop Nicholai (Velimirovich), “Father Sebastian Dabovich.”

[19] Ibid.

[20] Епископ (касније Архиепископ) Александар (Демоглу) Родостолнски.

[21] О. Севастијан Дабовић српском патријарху Димитрију. Написано у Њујорку 30. марта 1921. Цитирано код Епископа Саве, стр. 86.

[22] Fr. Daniel Rogich, Serbian Patericon, vol. 1 (Platina, Calif.: St. Herman of Alaska Brotherhood, 1994), p. 234.

[23] Архимандрит Мардарије др Паји Радосављевићу. Написано у Чикагу, Илиноис, 3. априла 1924. године. Цитирано код Епископа Саве, стр. 109-110.

 

Comments are closed.