Почетак страдања (Мт. 24, 8)
Године 1908. Архиепископ Платон (Рождественски) је заменио Св. Тихона на месту Архиепископа Америчке Архиепископије. Отац Севастијан се надао да ће нови Архиепископ пружити исту подршку Српској православној мисији као што је то и његов претходник. Септембра 1908. писао је Архиепископу Платону, образлажући потребе српске заједнице у Америци:
„Током претходног Васкрса у три цркве није било службе, четврта је била затворена и многе колоније са прилично густо насељеном популацијом православних није чуло чак ни „Христос Васкрсе“. Није могуће имати свуда свештенике и у већини случајева људи не могу да дају колико је довољно да адекватно плате свештеника. Сада су ми обећали у Београду да ће на наредном епископском сабору поставити питање о давању две стипендије за Мисију, тако да два српска младића из Америке могу да се школују у богословији у Србији. Али ово ствара друге проблеме: проналажење новца да се ови младићи пошаљу у Европу.
Српски архипастири у старој домовини са братском љубављу очекују Ваше Преосвештенство да организује наш део Цркве. Благослов Господњи ће се несумњиво дати за наставак рада који је мудро започет пре 6 година на одговорност Његовог Преосвештенства Г. Тихона, сада Архиепископа Јарослава“.[1]
Током исте године, отац Севастијан је остајући на водећој позицији Српске православне мисије, служио у цркви Преображења у Денверу, у Колораду, на парохији која је прешла у Православну Цркву од унијата 1904. године. Парохију су чинили углавном Руси и Срби. Септембра 1908. отац Севастијан је писао Архиепископу Платону: „Овде је црква прилично велика, има довољно земље, дуговања су мала… Много деце. Желели бисмо псалмопојца и учитеља који би могао да руководи и хором… Дођите, Ваше Преосвештенство, у Денвер“.[2]
Пошто је саборна црква Св. Василија у родном граду о. Севастијана, Сан Франциску, уништена у великом земљотресу из 1906. године, изграђена је нова црква посвећена Светој Тројици и смештена у Грин и Вен Несу (Green and Van Ness). Јула 1909. архимандрит Севастијан је путовао до Сан Франциска да би осветио нову цркву. У међувремену је о. Севастијан као вођа Српске православне мисије искусио нарастајуће осећање узалудности. Многи Срби у Америци су му јасно предочили да не желе да подржавају или да буду уједињени под Српском православном мисијом јер је она под јурисдикцијом Руске Цркве. Поједини Срби су чак били нетрпељиви према о. Севастијану јер је и он био под окриљем Руске Цркве и јер је ставио српску заједницу у Америци под том Црквом.[3] Називајући Српску православну мисију „потпуно русофилском агенцијом“[4] оптужили су самог о. Севастијана да је „русофил“.[5]
Саборна црква Свете Тројице у Сан Франциску
У стварности, отац Севастијан, као несебични служитељ Христов у Његовој Цркви, најпре се старао о духовном добростању и спасењу Христовог стада. Следио је речи свог Учитеља: Напасај стадо моје (Јн. 21, 16-17). Попут Св. Тихона, отац Севастијан је знао да је за српско стадо у Америци да би били добро одгајани потребно да имају српског архијереја и српске свештенике који говоре њиховим језиком и схватају њихове потребе. Ово је био разлог који се крио иза његовог покушаја да на захтев Св. Тихона организује Српску православну мисију и да има српског Епископа хиротонисаног за Америку. Отац Севастијан је, такође, био потпуно отворен за могућност да српска заједница у Америци пређе у надлежност Српске Цркве; међутим, као што смо видели, у то време Српска Црква још увек није била спремна да преузме потпуну одговорност за свештенике и парохије у Америци. Што се тиче о. Севастијана питање које га је највише притискало није било под којом ће локалном православном Црквом – руском или српском – бити Срби у Америци (све док су под канонском јерархијом), већ пре како изаћи у сусрет њиховим духовним потребама, како ће бити однеговани живљењем и благодаћу у Цркви.
О. Севастијан је био веома ожалошћен да се на крају прве деценије 20. века није адекватно изашло у сусрет потребама Срба. За 19 основаних српских парохија у Америци (не помињући мање српске православне заједнице), била су само деветорица канонских свештеника. Неканонски свештеници из Србије су искористили овакву ситуацију, лутајући Сједињеним Државама и служећи службе у српским заједницама без благослова било ког Епископа. Без изабраног српског Епископа за Америку и са бројним Србима који нису желели да буду под јурисдикцијом Руске Цркве, отац Севастијан је могао мало тога да учини да заустави неканонске активности.[6] Стављен је у незавидан положај да брани канонску власт руске јерархије над америчким Србима (јер је то заиста била канонска власт у то време) упркос чињеници да многи Срби одбијају ову власт и упркос чињеници да је он сам знао да су српске цркве у Америци у безизлазном положају без свог Епископа.
Видевши да га поједини српски свештеници и заједнице избегавају због његових веза са Руском Црквом и налазећи да је Српска православна мисија у то време (како је сам рекао) „остављена без средстава, помоћи и, што је много важније, добре воље“[7] на истеку 1909. године, отац Севастијан је упитао Архиепископа Платона да га ослободи његових дужности као администратора Мисије. У исто време је написао писмо Св. Синоду Епископа у Србији, обавештавајући их о ситуацији са српским православним црквама у Америци и тражећи њихову помоћ:
„Већина Срба се изјаснила да не жели ниједну другу јурисдикцију, чак ни Руску, већ своју сопствену јурисдикцију Српске Цркве. На данашњи дан достављам северноамеричком Архиепископу Платону моју оставку на месту администратора Српске мисије, јер сам исцрпљен од труда и не могу да се супротставим мноштву само сопственим рукама… Још једном скрећем пажњу Св. Синода да је Српска Црква у славној, великој Америци остала без администратора и молим да се доведе српски Архиепископ“.[8]
Архиепископ Платон је известио Св. Синод Епископа у Русији о молби оца Севастијана да поднесе оставку. Када су Епископи у Русији послали назад своју одлуку Архиепископу Платону испуњавајући молбу о. Севастијана, сматрали су да је неопходно да поново искажу хвалу за достигнућа о. Севастијана у Америци, коју је Св. Тихон изговорио пре 8 година:
У вези са јеромонахом Севастијаном, Његово Преосвештенство Епископ алеутски Тихон, у својој преписци са Св. Синодом од 2. јуна 1902, бр. 74, писао је да је изабрани јеромонах, током своје службе у Мисији, показао промишљене напоре у: 1) подизању светих цркава у Америци (изградња цркава у Џексону и Сијетлу и живописање саборне цркве у Сан Франциску), 2) организовање црквеног парохијског живота у Минеаполису убрзо пошто су парохијани прешли у Православну Цркву, 3) уздизању верске и националне свести међу Словенима разбацаним широм Америке, 4) упознавању несловенских хришћана (пре свега епископалаца) у Америци са учењима Православне Цркве, због којих је писао и штампао, од својих оскудних прихода, неколико књига на енглеском и 5) превођењу на енглески језик званичних докумената админиcтpaциje.[9]
НАПОМЕНЕ:
[1] Архиви америчке православне цркве, 6р. 1129, 23.јул 1908. Цитирано код Епископа Саве, стр. 216.
[2] О. Севастијан Дабовић Архиепископу Платону. Написано у Денверу, у Колораду, 29. септембра 1908. Цитирано код епископа Саве, стр. 278.
[3] Епископ Сава, стр. 34, 40.
[4] Заједница Српске црквене школе у Стилтону (Steelton) у Пенсилванији, српском Патријарху Григорију, 19. октобра 1905. Цит. код Епископа Саве, стр. 30.
[5] Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral, 1905-2005, p. 51.
[6] Епископ Сава, стр. 35, 42, 176-77.
[7] О. Севастијан Дабовић Архиепископу Платону. Написано у Окланду у Калифорнији, 6. децембра 1909. Цитирано код Епископа Саве, стр. 34-35.
[8] О. Севастијан Дабовић Св. архијерејском сабору, Карловачка Патријаршија. Написано у Окланду у Калифорнији, 14. децембра 1909. Цитирано код Епископа Саве, стр. 35.
[9] Одлука бр. 4822 од 22. јуна 1910, Архива Синода Руске Православне Цркве. Цитирано код Епископа Саве, стр. 36.
