Životopis arhimandrita Sevastijana Džeksonskog – srpski pravoslavni apostol u Americi

Služenje u vreme svetog Tihona

Godina 1898. je donela veliki blagoslov za pravoslavlje u Americi, kada je Ruska Pravoslavna Crkva postavila Episkopa Tihona (Belavina) za glavu Američke eparhije. Dalekovid apostol Hristov, Episkop Tihon će kasnije postati Patrijarh Moskovski i cele Rusije, a Ruska Pravoslavna Crkva će ga na kraju i kanonizovati.

 

Sv. Tihon, Patrijarh Moskovski (1865-1925),
u vreme kada je bio Episkop Aleutskih ostrva i Aljaske

 

Fotografije o. Sebastijana štampane u „The San Francisco Call“
(gore: 16. juna 1899, u sredini: 20. oktobra 1905, dole: 22. aprila 1900)

Decembra 23. godine 1898, Sv. Tihon je stigao u svoj novi prestoni grad San Francisko. Na železničkoj stanici sačekali su ga o. Sevastijan, jeromonah Jovan Šamij (sirijski sveštenik iz pravoslavne misije u Galvestonu u Teksasu) i predstavnici različitih nacionalnosti iz parohije: Rusi, Srbi, Grci i Sirijski Arapi.[1] Episkop Tihon je u to vreme bio jedini pravoslavni Episkop u Severnoj Americi, glava prostrane višejezičke i višenacionalne misionarske Eparhije. U vreme kada je Episkop Tihon došao u Ameriku, otac Sevastijan je postao dobro poznat kao misionar ne samo kod kuće već i u inostranstvu. Godine 1899. otac Sevastijan je primio odličje Sv. Ane od ruskog cara Nikole II. Ovo odličje mu je darovano zahvaljujući uticaju Episkopa Nikole, koji je vrativši se u Rusiju prethodne godine imao prijem kod cara i preporučio je o. Sevastijana za nagradu.[2]

Dve godine ranije, 1897, oca Sevastijana je odlikovao Danilovom zvezdom crnogorski princ Nikola, prvenstveno prepoznajući njegovu pastirsku brigu koju je pokazao prema srpskim imigrantima došavšim u Ameriku iz Crne Gore, kao i za tekstove koje je pisao o Crnoj Gori i njenoj borbi protiv Turaka.[3] Prema svedočenju Sv. Nikolaja Žičkog, otac Sevastijan je takođe dobio nagradu i od srpskog kralja i Patrijarha jerusalimskog.[4]

Pred kraj 19. veka o. Sevastijan je nekako našao vremena da pored svojih već brojnih poslova, načini jedan od prvih prevoda pravoslavne Liturgije[5] na engleski jezik i da, takođe, napiše tri knjige na engleskom o pravoslavnoj veri: Sveta Pravoslavna Crkva: obredi, službe i Sv. Tajne Istočne Apostolske (grčko-ruske) Crkve (1898); Žitija svetih i Nekoliko predavanja i propovedi (1898) i Propovedajući u Ruskoj Crkvi: predavanja i propovedi sveštenika Svete Pravoslavne Crkve (1898). Dodatno je pisao o pravoslavlju na Aljasci i u Kaliforniji i o pravoslavnom predanju koje se izrodilo oko praznika Roždestva Hristovog. Godine 1897. završivši svoju prvu knjigu, Sveta Pravoslavna Crkva, otac Sevastijan je pisao o tome pomenutom Mitropolitu Mihailu srpskom:

„Za nekoliko dana završiću knjigu, koju pišem na engleskom – 17 poglavlja i predgovor – o Pravoslavnoj Crkvi, njenim običajima, simvolizmu, Liturgiji i Sv. Tajnama, i po čemu se razlikuje od Rimokatoličke i protestantskih crkava, itd. Ako Njegova Svetost Episkop Nikola blagoslovi izdavanje ove knjige, mislim i nadam se u Gospoda da će ona biti korišćena i na Istoku i na Zapadu, pošto sam ja prilično dobro upoznat i sa jednima i sa drugima“.[6]

(Kada se Mitropolit Mihailo upokojio 1898, kratko pre nego što je ova knjiga objavljena, otac Sevastijan je uključio u knjigu sledeće reči u posveti: „Svetoj uspomeni na Mitropolita Mihaila srpskog, od njegovog poslušnog sina u Duhu, autor“).

Štampane novcem od njegove skromne plate, knjige oca Sevastijana su svedočile o misionarskoj viziji samog autora. Kao što njegovo pismo Mitropolitu Mihailu jasno pokazuje, namena im je bila da služe kao knjige sa osnovnim uputstvima o pravoslavlju, pisane za drugu i treću generaciju imigranata iz pravoslavnih zemalja, od kojih je većini engleski bio prvi jezik, kao i za nepravoslavne koji se zanimaju za Pravoslavnu Crkvu. Dok su takve knjige uobičajene danas, na kraju 19. veka one su bile prava retkost i daleko ispred svog vremena. Anglikanci, episkopalci i drugi su do tada preveli i odštampali nekoliko knjiga na engleskom jeziku o pravoslavlju, ali sami pravoslavni su objavili vrlo malo tumačenja pravoslavne vere na engleskom. Otac Sevastijan je shvatio da se, zbog širenja pravoslavlja u Americi, ova situacija mora promeniti – da se pravoslavna vera mora prenositi i propovedati, ne samo na jezicima tradicionalnih pravoslavnih zemalja već i na zajedničkom jeziku nove zemlje.

Knjige oca Sevastijana su svedočile kako o njegovoj plamenoj ljubavi prema Isusu Hristu i Njegovoj Crkvi, tako i o dubini njegovog znanja o pravoslavnoj veri, o njegovoj pažljivoj privezanosti za učenje Crkve, o pastirskom žaru, literarnom i poetskom daru i dubokom osećaju za duhovnu lepotu. Veliki deo ovih knjiga se sastoji od propovedi koje je proizneo u sabornoj crkvi u San Francisku i u misionarskim crkvama tokom različitih praznika. Ove propovedi ga otkrivaju kao nadahnutog propovednika čije reči mogu da se vinu visoko a da istovremeno zađu duboko u srca slušalaca. Pogledajmo, na primer, reči iz propovedi koju je izgovorio na Veliki petak:

„Onaj koji se moli: „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade“ je raširio svoje ruke na drvetu kako bi zagrlio grešni svet. Ali niko smrtan nije znao kako Reč beše u Boga i Reč beše Bog. Reč Božja nije privezana smrću. Kao što ni reč sa usana ne umire sasvim u trenutku kada zvuk prestane, već pre sakuplja novu snagu i prolazi kroz čula dopirući do uma i srca slušalaca, tako isto i Ipostasna Reč Božja, Sin Božji, u Njegovom spasiteljskom ovaploćenju, dok umire u telu, sve stvari ispunjava Svojim duhom i silom. Tako, kada je Hristos klonuo kao sveća i utihnuo na Krstu, zar nisu tada nebo i zemlja podigli svoje glasove k Njemu, a mrtvi propovedali vaskrsenje Raspetoga dok je i samo kamenje proplakalo“.[7]

U drugim besedama koje su uključene u njegovu knjigu, otac Sevastijan je pokazao sebe kao pažljivog posmatrača duha vremena. Njegova beseda pod nazivom „Stanje društva“ izgleda danas, jedan vek pošto ju je napisao, kao naročito proročka.[8] U njoj on oplakuje pojavu novih trendova u društvu koji ukazuju na otpadanje od predanjskog hrišćanskog načina života: „pomama za nezdravom modom“, „nervozna, neosnovana jurnjava da se bude u korak sa vremenom“ u kojoj su roditelji u takvoj žurbi i tako prazni iznutra da svojoj deci oduzimaju stabilan, siguran hrišćanski dom, zatim preterana bestidnost među mladim ženama i preziranje vrlina kao što su skromnost i čistota, nepoštovanje mladih prema starijima, povećan broj mladih ljudi koji žele da ostanu neoženjeni/neudati i venčanih ljudi koji ne žele da imaju decu kako bi imali što je više moguće zadovoljstava. „Sagledavši sve ovo“, otac Sevastijan je kazao u svojoj propovedi kako je: „propovednik Reči Božje vezan strašnom zakletvom koju je dao pre nego što je primio dar apostolskog nasleđa na rukopoloženju, da vam pruža svu Istinu, ne samo jedan njen deo“.[9]

Kao pravoslavni propovednik Jevanđelja savremenom svetu, otac Sevastijan je smelo izazivao neveru koja je u njegove dane rasla i koja je samo nastavila da raste i tokom narednog stoleća. Njegova knjiga uključuje opširan spis koji nosi naslov „Autentičnost i istinitost Jevanđelja“ u kome on brani istoričnost jevanđelskih priča, članak nazvan „Neophodnost Božijeg otkrivenja i indikacije otkrivenjske religije“ u kome je pokazao zašto je samo hrišćanska vera potpuno i nepatvoreno Božje otkrivenje; a u eseju „Besmrtnost duše“, pokazao je da suprotno viđenju savremenih materijalista duša živi i pošto telo umre, dok telo čeka sveopšte vaskrsenje.[10]

Knjiga oca Sevastijana, takođe, otkriva koliko je mnogo cenio i poštovao svog svetog misionarskog prethodnika u Americi, Sv. Germana i Inokentija Aljaškog. Na jednom mestu uključuje ime „German Aljaški“ u listu pojedinačnih i čuvenih svetitelja.[11] Ovo je istaknuto u knjizi koja je objavljena 1898. – sedamdeset dve godine pre nego što je smerni monah German i zvanično proslavljen kao Svetitelj Pravoslavne Crkve. U još uvek drugoj knjizi, otac Sevastijan je uvrstio svoje obraćanje održano u sabornoj crkvi u San Francisku 26. avgusta 1897. prilikom proslave stogodišnjice od rođenja Sv. Inokentija Aljaškog. Neki pravoslavni hrišćani iz San Franciska su još uvek pamtili Sv. Inokentija, koji se upokojio u Rusiji pre osamnaest godina. Na molbu Episkopa Nikole, o. Sevastijan je načinio prvi prevod na engleski jezik Žitije Sv. Inokentija, koji je bio predstavljen na proslavi stogodišnjice.[12] U svom obraćanju o. Sevastijan je istakao „Inokentije: Celo moje biće ustreperi od poštovanja na pomen ovog imena… Postajem odlučan i smeo da gledam u neviđeno ka čemu sam usmerio svoje duhovne oči prilikom naše prve radne misije, sa divnom svetlošću koja obasjava ovo sabranje“.[13] Sve ove reči su mnogo značajnije imajući u vidu da su izgovorene punih osamdeset godina pre kanonizacije Sv. Inokentija. Nesumnjivo da je o. Sevastijan gledao na obojicu nekanonizovanih svetitelja, i Germana i Inokentija, kao na uzore i nebeske zastupnike u svom sopstvenom apostolskom radu u Americi.

Otac Sevastijan nije samo želeo da kroz svoje knjige upozna nepravoslavne Amerikance sa pravoslavnom verom. Prema Episkopu Irineju, otac Sevastijan je „neumorno razgovarao sa nebrojano mnogo pojedinaca, sklapajući prijateljstva na svim društvenim nivoima – od običnog čoveka na ulici do najviših slojeva američkog društvenog, političkog i verskog života“.[14]

Uvek želeći da dopre do onih koji su izvan Crkve, otac Sevastijan je inicirao kontakte i razgovore sa nepravoslavnim Crkvama. Najveći napor je uložio prema Episkopalnoj Crkvi koju je na kraju 20. veka video kao najsličniju Pravoslavnoj Crkvi među ostalim nepravoslavnim američkim konfesijama, a takođe kao Crkvu najprijemčiviju Pravoslavnoj. Već 1865, dve godine posle rođenja o. Sevastijana, ober-prokurator Sv. Sinoda Ruske Crkve je primetio da je neophodna pravoslavna crkva u San Francisku ne samo za stanovnike koji su već pravoslavni, već takođe i „da odgovori na rastuće interesovanje za pravoslavnu veru među američkim episkopalcima“.[15] Odrastavši u San Francisku i pošto mu je bilo povereno apostolsko služenje u svetosti svešteničke službe, otac Sevastijan je sada žudeo da iznese ovu potrebu. Susretao se nekoliko puta sa Episkopom Čarlsom Graftonom (Charles Grafton), episkopalnim Episkopom Fond du Lak (Fond du Lac) u Viskonsinu i bio je zadužen za organizovanje konferencije o pravoslavno-episkopalnom dijalogu u Fond du Laku.[16] Novembra 1900. Episkop Tihon, zajedno sa o. Sevastijanom i o. Jovanom Kočurovim, rektorom čikaške katedrale i budućim novomučenikom ruskim, prisustvovao je hirotoniji vikara Episkopa Graftona.[17] Tri godine kasnije Episkop Grafton je posetio Rusiju da iskusi Pravoslavnu Crkvu iz prve ruke.[18]

U svim svojim susretima sa episkopalcima, otac Sevastijan je bio snishodljiv, pun poštovanja i razumevanja, ceneći ona mesta u kojima episkopalno učenje i praksa još uvek izražavaju prvobitnu pravoslavnu veru. Istovremeno, međutim, bio je čvrsto ubeđen da mora da otkrije pravoslavnu veru kao jednu, istinitu Crkvu Hristovu.

Ovaj pun ljubavi ali odlučan pristup nepravoslavnim konfesijama može se naći u njegovim knjigama. Na početku knjige Propovedajući u Ruskoj Crkvi (Preaching in the Russian Church), napisao je u epigrafu reči Sv. apostola Pavla, „da budemo istinski u ljubavi” (Ef. 4, 15) – izraz koji je očito uzeo za svoj vodeći princip u pristupanju onima koji nisu u Crkvi.[19] U istoj knjizi, predstavivši pomenute članke koji potvrđuju da je duša besmrtna, da je hrišćanstvo istinita vera i da su Jevanđelja istorijski istinita, nastavio je sa esejem pod naslovom „Istinita Crkva Hristova“ u kome je veoma pažljivo obrazložio zašto je samo Pravoslavna Crkva i nijedna druga istinita Crkva.[20] Na drugom mestu, u eseju naslovljenom „Iskrena religija”, rekao je da je „veliko izdajstvo” kada pravoslavni hrišćani ne razlikuju učenja različitih crkava i poriču da samo Pravoslavna Crkva uči Hristovu istinu čisto i u potpunosti. „Reći ćete“, pisao je, „hoćemo li onda osuditi našu braću koja greše? Nikako! Hristos zabranjuje da sudimo bilo kome, jer samo Bog zna da li se naša braća dobrovoljno drže pogrešnog ili da li veruju da je to istina. Ali čak i ako veruje da je njihova greška istina, ono što je pogrešno ostaje pogrešno i nikada ne može postati istinom. Stoga moramo uvek osuđivati pogrešku iako nećemo osuditi i čoveka koji greši“.[21]

 

Pogled na crkvu Sv. Save u Daglasu, na Aljasci
Alaska, Alaska State Library, Michael Z. Vinokouroff Collection P 243-2-o26b.

 

Unutrašnji izgled
State Library, Michael Z. Vinokouroff Collection R243-2-o26a

 

Prvobitna crkva Svete Trojice u Bjutu u Montani

Mada se pokušaji o. Sevastijana da episkopalce uvede u Pravoslavnu Crkvu nisu pokazali uspešnim tokom njegovog životnog veka, Sv. Tihon je kasnije zabeležio da je otac Sevastijan bio veoma odgovoran za upoznavanje nepravoslavnih hrišćana, naročito episkopalaca, sa učenjima Pravoslavne Crkve.[22] Prema biografu o. Sevastijana neke od parohija zapadnog obreda, koje su mnogo godina kasnije primljene u Antiohijsku pravoslavnu Arhiepiskopiju Severne Amerike, ukazivale su na ove rane napore o. Sevastijana kao na značajnu stepenicu u povratku episkopalaca Pravoslavnoj Crkvi.[23]

Od početka svog vremena u Americi, Sv. Tihon je prepoznao sposobnosti o. Sevastijana za misionarsku delatnost. Godine 1900. postavio je o. Sevastijana na čelo Severnoameričkog crkvenog duhovnog suda, koji je bio eparhijski savet cele američke misije.[24] Zatim, 1902, postavio ga je za dekana u Sitki i za nadležnog pri misiji na Aljasci. Tako se posle odsustva od 18 godina, o. Sevastijan ponovo vratio na Aljasku. Služio je u Sitka dekanatu dve godine i tokom ovog perioda Sv. Tihon ga je proizveo u čin igumana.

 

O. Sevastijan sa prijateljima Srbima u Americi, oko 1905.
S leva na desno: jeromonah Jakov (Odžić), prvi stalni sveštenik u crkvi Svete Trojice u Bjutu, u Montani;
jerođakon Damjan (Grujić); arhimandrit Sevastijan (Dabović);
pesnik Proka Jovkić, koji je pun entuzijazma pisao u sanfranciškim novinama
„Srpska nezavisnost“ o radu o. Sevastijana u Čikagu; sveštenik Paja Radosavljević.

 

O. Sevastijan sa drugim misionarima, oko 1902.
Sede s leva na desno: o. Dmitri Kamenev, iguman Inokentije (Pustinjski),
budući Episkop Sv. Tihona u Americi; Sv. Aleksis Tot,
đakon Vladimir Aleksandrov; iguman Sevastijan Dabović.
Stoje: general Skliarević, ruski inženjer.

Tokom perioda na Aljasci o. Sevastijan je uspostavio kontakt sa grupom srpskih i ruskih rudara u Daglasu, blizu Džuna i ubrzo je započeo sa obezbeđivanjem za njih crkve. Zemlju su donirali iz lokalne rudarske kompanije, a donaciju za izgradnju crkve je poslao Sveti Sabor Episkopa iz Srbije. Radeći zajedno sa lokalnim pravoslavnim hrišćanima, o. Sevastijan je zidao crkvu sopstvenim rukama. Zajedno sa jeromonahom Antonijem (Deškević – Koributom) i sveštenikom Aleksandrom Jaroševićem otac Sevastijan je 23. jula 1903. osvetio crkvu Sv. Save u Daglasu.[25]

Posle odlaska sa Aljaske 1903. godine, o. Sevastijan je otišao u Čikago, u državi Ilinois, gde je nastavio rad započet u prethodnoj deceniji na osnivanju srpske parohije. Tokom ovog puta je susreo mnogo više Srba nego prilikom svog prvog putovanja u ovaj grad. Ostao je nedelju dana i služio za njih Sv. Liturgiju. Brojne porodice su pružale svoju pomoć u izgradnji crkve.

Tokom iste godine o. Sevastijan je, takođe, po drugi put posetio srpsku zajednicu u Bjutu u Montani, hrabreći parohijane da sakupljaju novac za izgradnju crkve i za dobijanje sveštenika koji bi tu i živeo. Zatim je posle kratkog boravka u San Francisku otputovao za Rusiju i Srbiju.

Četiri meseca posle posete o. Sevastijana, parohijani u Bjutu su sakupili dovoljno novca da mogu da otpočnu zidanje hrama posvećenog Svetoj Trojici. Crkva je završena u jesen 1904. i na praznik Usekovanja Sv. Jovana Preteče i Krstitelja, 29. avgusta/11. septembra, o. Sevastijan je služio prvu Sv. Liturgiju u novoj crkvi, a sasluživao mu je srpski prezviter jeromonah Jakov (Odžić). Na Vidovdan 15/28. juna 1905. godine Sv. Tihon je osvetio srpsku pravoslavnu crkvu Svete Trojice u Bjutu, a sasluživali su mu o. Sevastijan i o. Jakov, koji je postao i prvi stalni sveštenik u crkvi.[26]

S obzirom na rast i raznolikost Američke eparhije, Sv. Tihon je u ovo vreme otpočeo sa njenim restrukturiranjem sa blagoslovom Sv. Sinoda u Rusiji. Godine 1903. premestio je sedište Eparhije iz San Franciska u Njujork i sasluživao je prilikom posvećenja za ruskog vikarnog Episkopa na Aljasci, Episkopa Inokentija (Pustinskog). Istovremeno, u pravoslavnom duhu katoličnosti, želeo je da obezbedi ono što je potrebno vernima koji pripadaju multietničkom pravoslavnom stadu u Americi, shvatajući da svaka etnička grupa zahteva posebnu pažnju i rukovođenje. Pisao je Sv. Sinodu u Rusiji 1905. godine: „Ne smatramo da imamo pravo da remetimo nacionalne karaktere crkava u ovoj zemlji; naprotiv, pokušavamo da ih sačuvamo, dajući svakoj šansu da je vode vođe iste nacionalnosti“.[27] Sa ovim na umu 1904. god. je uzeo učešća u hirotoniji arhimandrita Rafaila (Havavenija), kasnije kanonizovanog kao Svetog Rafaila Bruklinškog, za vikarnog Episkopa siro-arapskih pravoslavnih crkava u Americi.

Sv. Tihon je, takođe, planirao da posveti vikarnog Episkopa za srpske pravoslavne crkve u Americi. Marta 1905. osnovao je Srpsku pravoslavnu misiju u Americi, smeštenu u Čikagu. Očekujući da će o. Sevastijan, kao i Sv. Rafailo za Arape, postati Episkop za misiju, poslao ga je u Čikago i postavio za glavnog u Srpskoj pravoslavnoj misiji. U isto vreme naznačio ga je za parohijskog sveštenika Srba u Čikagu, iako oni još uvek nisu imali svoju crkvu.

Godinu dana ranije, 1904, o. Sevastijan je po treći put posetio Čikago, provevši tamo dve nedelje sa Srbima i ponovo služeći Sv. Liturgiju zajedno sa njima. Sada kao aktivni srpski pravoslavni sveštenik u tom gradu, došao je po četvrti put da tu i ostane. Nije gubio vreme za ispunjenje dugoročnog cilja: osnivanje crkve za srpsku zajednicu. Ubrzo posle njegovog dolaska, juna 1905. služio je Sv. Liturgiju u iznajmljenom holu na aveniji Milvoki, sa oko 200 srpskih porodica koje su prisustvovale. Odmah posle toga, organizovao je crkveni odbor i počeo da traži zgradu koja bi bila prikladna za novu crkvu. Bilo je pitanje dana kada će nova srpska pravoslavna crkva biti osnovana u gradu. Kao što se kasnije prisećao:

Posle par dana našli smo mesto za novu crkvu koja se nalazila u ulici Fauler 8 (8 Fowler Street),[28] na uglu Evergrina i preko parka Viker (Wicker Park). Stavili smo hiljadu dolara depozita (donacija Aćima Lugonje). Preostalih šest i po hiljada dolara trebalo je da se plati od kamate. Odmah smo napravili jednu improvizovanu kapelu, ikonostas i postavili krst na zgradi, sve u nekoliko dana. Prva Liturgija se služila u crkvi posvećenoj Vaskrsenju Gospoda našeg Isusa Hrista 4. jula 1905. godine.[29]

 

Prvobitna crkva Sv. Vaskrsenja, u ulici Fauler u Čikagu

Sv. Tihon je proizveo o. Sevastijana u čin arhimandrita u srpskoj pravoslavnoj crkvi Svetog Vasrksenja u Čikagu 18. septembra 1905. U rečima koje je ovom prilikom uputio o. Sevastijanu dve stvari su očigledne: najpre, beskrajna ljubav i briga koju je ovaj mudri jerarh imao za srpsku pastvu u Americi i drugo, ogromno poštovanje prema ocu Sevastijanu koje se ogledalo u poveravanju mu duhovnog staranja nad celom Srpskom misijom. Ocu Sevastijanu je uputio sledeće reči:

„Pozdravljam Vas, prečasni oče arhimandrite Sevastijane, prilikom Vašeg uzdizanja u čin arhimandrita i Vašeg postavljenja za glavu Srpske misije u Americi. Nadležni u Eparhiji su Vam još od ranije poverili, kao rođenom Srbinu, administraciju jedne ili druge srpske parohije ovde. Sada ste pozvani na još veću službu: na Vas je pala briga o svim srpskim crkvama u našoj prostranoj Eparhiji i o duhovnim potrebama svih Srba u Americi. Vi znate koliko ih je mnogo ovde razbacano, koliko često zalutaju poput ovaca koje su bez pastira, kako su došli u stranu zemlju i kako su, došavši ovde da rade i obogate se, neki od njih duhovno osiromašili i u ovoj heterodoksnoj zemlji izgubili duhovno blago svoje stare otadžbine: svetu pravoslavnu veru, ljubav prema slovenskim narodima i privrženost svojim dobrim narodnim običajima. Naša dobrovoljno brižna jerarhija, koja se uvek bavi potrebama Slovena, koji su iste krvi sa nama, želi da budete milostivi prema ovim ljudima i poziva se sada na Vas da duhovno vodite Srbe koji ovde žive“.[30]

Novopostavljeni arhimandrit Sevastijan je služio kao namesnik u crkvi koju je osnovao u Čikagu. Tokom vremena u kome je bio na čelu Srpske pravoslavne misije, starao se o potrebama mnogih srpskih zajednica širom zemlje. Takođe je inicirao pokretanje publikacije Glasnik Srpske Crkve u Severnoj Americi (Herald of the Serbian Church in North America), prve novine Srpske Crkve u Sjedinjenim Državama.

 

Prvo izdanje iz 1906. godine Glasnika Srpske Crkve u Severnoj Americi
(Herald of the Serbian Church in North America)

Godine 1905. Sv. Tihon je poverio o. Sevastijanu zadatak da nabavi pisanu dozvolu od jerarhije u Srbiji da bude vikarni Episkop Srpske pravoslavne misije. Ozbiljno preuzimajući na sebe ovaj zadatak, otac Sevastijan je napisao pisma patrijarhu Grigoriju i Sv. Sinodu u Srbiji, tražeći pismo u kome se potvrđuje da što se njih tiče nema prepreke njegovom izboru za Episkopa Srbima u Severnoj Americi. Međutim, jerarhija u Srbiji nije poznavala prilike Srba u Americi, a takođe nije bila sigurna u odnos između ruske i srpske jerarhije u Americi, te je odgovorila da oni nisu spremni da pošalju takvo pismo Sv. Sinodu Episkopa u Rusiji. U međuvremenu, neke srpske zajednice u Americi, ne želeći da budu pod Ruskom Crkvom čak i ako bi imale srpskog vikarnog Episkopa, obratili su se direktno Episkopima u Srbiji za arhipastirsku podršku i uputstvo.[31]

Sv. Sinod Ruske Crkve je darovao Sv. Tihonu titulu Arhiepiskopa 1905. godine i dve godine kasnije su mu odredili sedište u Jaroslavu. Tako je Sv. Tihon napustio Ameriku sa brojnim svojim planovima o američkoj Arhiepiskopiji koji su ostali nerealizovani. Pre njegovog odlaska za Rusiju, nije propustio da pokaže koliko poštuje mnogobrojne napore o. Sevastijana. Sv. Nikolaj Žički je zabeležio:

„Arhimandrit Dabović je mogao biti Episkop već 1907. godine. Ruski Arhiepiskop je želeo da ga hirotoniše kao ruskog Episkopa za Srbe. Ali Srbi to nisu želeli na taj način. Arhiepiskop Tihon je žalio zbog toga. On je veoma želeo da pokaže o. Daboviću da izuzetno ceni sav njegov izvanredni rad. Pošto nije uspeo da ga učini Episkopom, uradio je nešto drugo. Jednom prilikom kada je služio Sv. Liturgiju u srpskoj crkvi u Čikagu poklonio je našem arhimandritu skupocenu mitru koja je vredela 1000 rubalja u zlatu. Ali o. Dabović je ubrzo prodao tako dragocen poklon i dao je crkvi da odplati svoja dugovanja. Takav je bio čovek! Bio je apsolutno nesebičan“.[32]

 


NAPOMENE:

[1] Ibid., r. 85.

[2] “Rev. Sebastian Dabovich Honored by the Czar of Russia“, Thc San Francisco Call, Wednesday, June 17, 1899.

[3] Ibid.

[4] Bishop Nicholai (Velimirovich), “Father Sebastian Dabovich“.

[5] Mirko Dobrijević (Episkop Irinej), r. 15.

[6] Jeromonah Sevastijan Mitropolitu srpskom Mihailu. Napisano u San Francisku 14. decembra 1897. Navodi se kod Episkopa Save, str. 23-24.

[7] Fr. Sebastian Dabovich, Preaching in the Russian Church (San Francisco: Cubery and Sompanu, 1899), p. 130.

[8] Vidi bliže u ovoj knjizi.

[9] Fr. Sebastian Dabovich, Preaching in the Russian Church, pp. 160-62.

[10] Ibid., rr. 9-63.

[11] Fr. Sebastian Dabovich, The Holy Orthodox Church: The Rituals, Services, and Sacraments of the Eastern Apostolic (Greek-Russian) Church (Wilkes-Barre, Pennsylvania, 1898), p. 74.

[12] American Orthodox Messenger, № 2, September 15-27, 1897, pp. 45-46. In Russian.

[13] Fr. Sebastian Dabovich, The Lives of the Saints, and Several Lectures and Sermons (San Francisco: The Murdock Press, 1898), pp. 164-66.

[14] Mirko Dobrijevic (Bishop Irinej), p. 15.

[15] Tarasar and Erickson, p. 33.

[16] Mirko Dobrijevic (Bishop Irinej), p. 15.

[17] Vallens, p. 6.

[18] Fr. Sebastian Dabovich, “The Madonna of Alaska: A Tale of the Greek-Russian Church in Manu Lands” [an overview of Orthodox Nativity traditions], The San Francisco Sunday Call, Christmas Number, December 20, 1903, sec. 2, p. 1.

[19] Fr. Sebastian Dabovich, Preaching in the Russian Church, p. 4.

[20] Ibid., pp. 64-77. This article was reprinted in The OrthodoxWord, № 5 (1965), pp. 182-87, along with an article by Eugene (later Fr. Seraphim) Rose about Fr. Sebastian (see p. 70 below).

[21] Fr. Sebastian Dabovich, The Lives of the Saints, and Several Lectures and Sermons, p. 181.

[22] See r. 53 below.

[23] Vallens, rr. 7-8.

[24] Gray, r. 78.

[25] O. Sevastijan Dabović Religijskom Saboru Eparhije Severne Amerike u Njujorku. Napisano u Los Anđelesu 2. decembra 1915. Citirao Episkop Sava, str. 256. (videti takođe str. 44, 240). Godine 1937. crkva u Daglasu je izgorela u požaru, ali je srpsko groblje još uvek ostalo u blizini nje.

[26] Vallens, r. 5. Ova crkva je poslužila zajednici čitavih šezdeset godina, sve dok otvaranje novog rudnika bakra nije izavalo rušenje cele oblasti. Nova crkva, takođe posvećena Svetoj Trojici, izgrađena je na drugoj lokaciji i osvetio ju je Episkop Gregori (Udicki) jula 1965 (Vidi ep. Sava, str. 257-258).

[27] Quoted in Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral, 1905-2005, p. 52.

[28] U periodu između 1936-1937. adresa je promenjena u ulicu Vest Šiler 1950 (1950 West Schiller Street).

[29] O. Sevastijan Dabović protoprezviteru Petru Stajčiću, manastir Ravanica u Sremu 1935. Ova crkva u ulici Fauler je poslužila parohiji sve do 1932. kada je na istom mestu podignuta nova crkva. Tekst A Chicago Tribune iz 1932. govori da su samo dve zgrade izgrađene u gradu u to vreme, usred Velike depresije: jedna je bila zgrada pošte, a druga crkva Svetog Vaskrsenja. Godine 1964. crkva je uzdignuta u nivo saborne crkve, a 1975. je osveštana nova crkva za potrebe zajednice u Redvud Drajvu (Redwood Drive).

[30] Slovo Pravoslaviya v Amerike: Propovedi i poucheniya Svyatitelya Tikhona (The Word of Orthodoxy in America: Sermons and Teachings of Holy Hierarch Tikhon), (Moscow: Sretensky Monastery, 2001), pp. 143-44. Translated from Russian.

[31] Episkop Sava, str. 29-30.

[32] Bishop Nicholai (Velimirovich), “Father Sebastian Dabovich”.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.