Животопис архимандрита Севастијана Џексонског – српски православни апостол у Америци

Служење у време светог Тихона

Година 1898. је донела велики благослов за православље у Америци, када је Руска Православна Црква поставила Епископа Тихона (Белавина) за главу Америчке епархије. Далековид апостол Христов, Епископ Тихон ће касније постати Патријарх Московски и целе Русије, а Руска Православна Црква ће га на крају и канонизовати.

 

Св. Тихон, Патријарх Московски (1865-1925),
у време када је био Епископ Алеутских острва и Аљаске

 

Фотографије о. Себастијана штампане у „The San Francisco Call“
(горе: 16. јуна 1899, у средини: 20. октобра 1905, доле: 22. априла 1900)

Децембра 23. године 1898, Св. Тихон је стигао у свој нови престони град Сан Франциско. На железничкој станици сачекали су га о. Севастијан, јеромонах Јован Шамиј (сиријски свештеник из православне мисије у Галвестону у Тексасу) и представници различитих националности из парохије: Руси, Срби, Грци и Сиријски Арапи.[1] Епископ Тихон је у то време био једини православни Епископ у Северној Америци, глава простране вишејезичке и вишенационалне мисионарске Епархије. У време када је Епископ Тихон дошао у Америку, отац Севастијан је постао добро познат као мисионар не само код куће већ и у иностранству. Године 1899. отац Севастијан је примио одличје Св. Ане од руског цара Николе II. Ово одличје му је даровано захваљујући утицају Епископа Николе, који је вративши се у Русију претходне године имао пријем код цара и препоручио је о. Севастијана за награду.[2]

Две године раније, 1897, оца Севастијана је одликовао Даниловом звездом црногорски принц Никола, првенствено препознајући његову пастирску бригу коју је показао према српским имигрантима дошавшим у Америку из Црне Горе, као и за текстове које је писао о Црној Гори и њеној борби против Турака.[3] Према сведочењу Св. Николаја Жичког, отац Севастијан је такође добио награду и од српског краља и Патријарха јерусалимског.[4]

Пред крај 19. века о. Севастијан је некако нашао времена да поред својих већ бројних послова, начини један од првих превода православне Литургије[5] на енглески језик и да, такође, напише три књиге на енглеском о православној вери: Света Православна Црква: обреди, службе и Св. Тајне Источне Апостолске (грчко-руске) Цркве (1898); Житија светих и Неколико предавања и проповеди (1898) и Проповедајући у Руској Цркви: предавања и проповеди свештеника Свете Православне Цркве (1898). Додатно је писао о православљу на Аљасци и у Калифорнији и о православном предању које се изродило око празника Рождества Христовог. Године 1897. завршивши своју прву књигу, Света Православна Црква, отац Севастијан је писао о томе поменутом Митрополиту Михаилу српском:

„За неколико дана завршићу књигу, коју пишем на енглеском – 17 поглавља и предговор – о Православној Цркви, њеним обичајима, символизму, Литургији и Св. Тајнама, и по чему се разликује од Римокатоличке и протестантских цркава, итд. Ако Његова Светост Епископ Никола благослови издавање ове књиге, мислим и надам се у Господа да ће она бити коришћена и на Истоку и на Западу, пошто сам ја прилично добро упознат и са једнима и са другима“.[6]

(Када се Митрополит Михаило упокојио 1898, кратко пре него што је ова књига објављена, отац Севастијан је укључио у књигу следеће речи у посвети: „Светој успомени нa Митрополита Михаила српског, од његовог послушног сина у Духу, аутор“).

Штампане новцем од његове скромне плате, књиге оца Севастијана су сведочиле о мисионарској визији самог аутора. Као што његово писмо Митрополиту Михаилу јасно показује, намена им је била да служе као књиге са основним упутствима о православљу, писане за другу и трећу генерацију имиграната из православних земаља, од којих је већини енглески био први језик, као и за неправославне који се занимају за Православну Цркву. Док су такве књиге уобичајене данас, на крају 19. века оне су биле права реткост и далеко испред свог времена. Англиканци, епископалци и други су до тада превели и одштампали неколико књига на енглеском језику о православљу, али сами православни су објавили врло мало тумачења православне вере на енглеском. Отац Севастијан је схватио да се, због ширења православља у Америци, ова ситуација мора променити – да се православна вера мора преносити и проповедати, не само на језицима традиционалних православних земаља већ и на заједничком језику нове земље.

Књиге оца Севастијана су сведочиле како о његовој пламеној љубави према Исусу Христу и Његовој Цркви, тако и о дубини његовог знања о православној вери, о његовој пажљивој привезаности за учење Цркве, о пастирском жару, литерарном и поетском дару и дубоком осећају за духовну лепоту. Велики део ових књига се састоји од проповеди које је произнео у саборној цркви у Сан Франциску и у мисионарским црквама током различитих празника. Ове проповеди га откривају као надахнутог проповедника чије речи могу да се вину високо а да истовремено зађу дубоко у срца слушалаца. Погледајмо, на пример, речи из проповеди коју је изговорио на Велики петак:

„Онај који се моли: „Оче, опрости им, јер не знају шта раде“ је раширио своје руке на дрвету како би загрлио грешни свет. Али нико смртан није знао како Реч беше у Бога и Реч беше Бог. Реч Божја није привезана смрћу. Као што ни реч са усана не умире сасвим у тренутку када звук престане, већ пре сакупља нову снагу и пролази кроз чула допирући до ума и срца слушалаца, тако исто и Ипостасна Реч Божја, Син Божји, у Његовом спаситељском оваплоћењу, док умире у телу, све ствари испуњава Својим духом и силом. Тако, када је Христос клонуо као свећа и утихнуо на Крсту, зар нису тада небо и земља подигли своје гласове к Њему, а мртви проповедали васкрсење Распетога док је и само камење проплакало“.[7]

У другим беседама које су укључене у његову књигу, отац Севастијан је показао себе као пажљивог посматрача духа времена. Његова беседа под називом „Стање друштва“ изгледа данас, један век пошто ју је написао, као нарочито пророчка.[8] У њој он оплакује појаву нових трендова у друштву који указују на отпадање од предањског хришћанског начина живота: „помама за нездравом модом“, „нервозна, неоснована јурњава да се буде у корак са временом“ у којој су родитељи у таквој журби и тако празни изнутра да својој деци одузимају стабилан, сигуран хришћански дом, затим претерана бестидност међу младим женама и презирање врлина као што су скромност и чистота, непоштовање младих према старијима, повећан број младих људи који желе да остану неожењени/неудати и венчаних људи који не желе да имају децу како би имали што је више могуће задовољстава. „Сагледавши све ово“, отац Севастијан је казао у својој проповеди како је: „проповедник Речи Божје везан страшном заклетвом коју је дао пре него што је примио дар апостолског наслеђа на рукоположењу, да вам пружа сву Истину, не само један њен део“.[9]

Као православни проповедник Јеванђеља савременом свету, отац Севастијан је смело изазивао неверу која је у његове дане расла и која је само наставила да расте и током наредног столећа. Његова књига укључује опширан спис који носи наслов „Аутентичност и истинитост Јеванђеља“ у коме он брани историчност јеванђелских прича, чланак назван „Неопходност Божијег откривења и индикације откривењске религије“ у коме је показао зашто је само хришћанска вера потпуно и непатворено Божје откривење; а у есеју „Бесмртност душе“, показао је да супротно виђењу савремених материјалиста душа живи и пошто тело умре, док тело чека свеопште васкрсење.[10]

Књига оца Севастијана, такође, открива колико је много ценио и поштовао свог светог мисионарског претходника у Америци, Св. Германа и Инокентија Аљашког. На једном месту укључује име „Герман Аљашки“ у листу појединачних и чувених светитеља.[11] Ово је истакнуто у књизи која је објављена 1898. – седамдесет две године пре него што је смерни монах Герман и званично прослављен као Светитељ Православне Цркве. У још увек другој књизи, отац Севастијан је уврстио своје обраћање одржано у саборној цркви у Сан Франциску 26. августа 1897. приликом прославе стогодишњице од рођења Св. Инокентија Аљашког. Неки православни хришћани из Сан Франциска су још увек памтили Св. Инокентија, који се упокојио у Русији пре осамнаест година. На молбу Епископа Николе, о. Севастијан је начинио први превод на енглески језик Житије Св. Инокентија, који је био представљен на прослави стогодишњице.[12] У свом обраћању о. Севастијан је истакао „Инокентије: Цело моје биће устрепери од поштовања на помен овог имена… Постајем одлучан и смео да гледам у невиђено ка чему сам усмерио своје духовне очи приликом наше прве радне мисије, са дивном светлошћу која обасјава ово сабрање“.[13] Све ове речи су много значајније имајући у виду да су изговорене пуних осамдесет година пре канонизације Св. Инокентија. Несумњиво да је о. Севастијан гледао на обојицу неканонизованих светитеља, и Германа и Инокентија, као на узоре и небеске заступнике у свом сопственом апостолском раду у Америци.

Отац Севастијан није само желео да кроз своје књиге упозна неправославне Американце са православном вером. Према Епископу Иринеју, отац Севастијан је „неуморно разговарао са небројано много појединаца, склапајући пријатељства на свим друштвеним нивоима – од обичног човека на улици до највиших слојева америчког друштвеног, политичког и верског живота“.[14]

Увек желећи да допре до оних који су изван Цркве, отац Севастијан је иницирао контакте и разговоре са неправославним Црквама. Највећи напор је уложио према Епископалној Цркви коју је на крају 20. века видео као најсличнију Православној Цркви међу осталим неправославним америчким конфесијама, а такође као Цркву најпријемчивију Православној. Већ 1865, две године после рођења о. Севастијана, обер-прокуратор Св. Синода Руске Цркве је приметио да је неопходна православна црква у Сан Франциску не само за становнике који су већ православни, већ такође и „да одговори на растуће интересовање за православну веру међу америчким епископалцима“.[15] Одраставши у Сан Франциску и пошто му је било поверено апостолско служење у светости свештеничке службе, отац Севастијан је сада жудео да изнесе ову потребу. Сусретао се неколико пута са Епископом Чарлсом Графтоном (Charles Grafton), епископалним Епископом Фонд ду Лак (Fond du Lac) у Висконсину и био је задужен за организовање конференције о православно-епископалном дијалогу у Фонд ду Лаку.[16] Новембра 1900. Епископ Тихон, заједно са о. Севастијаном и о. Јованом Кочуровим, ректором чикашке катедрале и будућим новомучеником руским, присуствовао је хиротонији викара Епископа Графтона.[17] Три године касније Епископ Графтон је посетио Русију да искуси Православну Цркву из прве руке.[18]

У свим својим сусретима са епископалцима, отац Севастијан је био снисходљив, пун поштовања и разумевања, ценећи она места у којима епископално учење и пракса још увек изражавају првобитну православну веру. Истовремено, међутим, био је чврсто убеђен да мора да открије православну веру као једну, истиниту Цркву Христову.

Овај пун љубави али одлучан приступ неправославним конфесијама може се наћи у његовим књигама. На почетку књиге Проповедајући у Руској Цркви (Preaching in the Russian Church), написао је у епиграфу речи Св. aпостола Павла, „да будемо истински у љубави” (Еф. 4, 15) – израз који је очито узео за свој водећи принцип у приступању онима који нису у Цркви.[19] У истој књизи, представивши поменуте чланке који потврђују да је душа бесмртна, да је хришћанство истинита вера и да су Јеванђеља историјски истинита, наставио је са есејем под насловом „Истинита Црква Христова“ у коме је веома пажљиво образложио зашто је само Православна Црква и ниједна друга истинита Црква.[20] На другом месту, у есеју насловљеном „Искрена религија”, рекао је да је „велико издајство” када православни хришћани не разликују учења различитих цркава и поричу да само Православна Црква учи Христову истину чисто и у потпуности. „Рећи ћете“, писао је, „хоћемо ли онда осудити нашу браћу која греше? Никако! Христос забрањује да судимо било коме, јер само Бог зна да ли се наша браћа добровољно држе погрешног или да ли верују да је то истина. Али чак и ако верује да је њихова грешка истина, оно што је погрешно остаје погрешно и никада не може постати истином. Стога морамо увек осуђивати погрешку иако нећемо осудити и човека који греши“.[21]

 

Поглед на цркву Св. Саве у Дагласу, на Аљасци
Alaska, Alaska State Library, Michael Z. Vinokouroff Collection P 243-2-o26b.

 

Унутрашњи изглед
State Library, Michael Z. Vinokouroff Collection Р243-2-о26а

 

Првобитна црква Свете Тројице у Бјуту у Монтани

Мада се покушаји о. Севастијана да епископалце уведе у Православну Цркву нису показали успешним током његовог животног века, Св. Тихон је касније забележио да је отац Севастијан био веома одговоран за упознавање неправославних хришћана, нарочито епископалаца, са учењима Православне Цркве.[22] Према биографу о. Севастијана неке од парохија западног обреда, које су много година касније примљене у Антиохијску православну Архиепископију Северне Америке, указивале су на ове ране напоре о. Севастијана као на значајну степеницу у повратку епископалаца Православној Цркви.[23]

Од почетка свог времена у Америци, Св. Тихон је препознао способности о. Севастијана за мисионарску делатност. Године 1900. поставио је о. Севастијана на чело Северноамеричког црквеног духовног суда, који је био епархијски савет целе америчке мисије.[24] Затим, 1902, поставио га је за декана у Ситки и за надлежног при мисији на Аљасци. Тако се после одсуства од 18 година, о. Севастијан поново вратио на Аљаску. Служио је у Ситка деканату две године и током овог периода Св. Тихон га је произвео у чин игумана.

 

О. Севастијан са пријатељима Србима у Америци, око 1905.
С лева на десно: јеромонах Јаков (Oџић), први стални свештеник у цркви Свете Тројице у Бјуту, у Монтани;
јерођакон Дамјан (Грујић); архимандрит Севастијан (Дабовић);
песник Прока Јовкић, који је пун ентузијазма писао у санфранцишким новинама
„Српска независност“ о раду о. Севастијана у Чикагу; свештеник Паја Радосављевић.

 

О. Севастијан са другим мисионарима, око 1902.
Седе с лева на десно: о. Дмитри Каменев, игуман Инокентије (Пустињски),
будући Епископ Св. Тихона у Америци; Св. Алексис Тот,
ђакон Владимир Александров; игуман Севастијан Дабовић.
Стоје: генерал Склиаревић, руски инжењер.

Током периода на Аљасци о. Севастијан је успоставио контакт са групом српских и руских рудара у Дагласу, близу Џуна и убрзо је започео са обезбеђивањем за њих цркве. Земљу су донирали из локалне рударске компаније, а донацију за изградњу цркве је послао Свети Сабор Епископа из Србије. Радећи заједно са локалним православним хришћанима, о. Севастијан је зидао цркву сопственим рукама. Заједно са јеромонахом Антонијем (Дешкевић – Корибутом) и свештеником Александром Јарошевићем отац Севастијан је 23. јула 1903. осветио цркву Св. Саве у Дагласу.[25]

После одласка са Аљаске 1903. године, о. Севастијан је отишао у Чикаго, у држави Илиноис, где је наставио рад започет у претходној деценији на оснивању српске парохије. Током овог пута је сусрео много више Срба него приликом свог првог путовања у овај град. Остао је недељу дана и служио за њих Св. Литургију. Бројне породице су пружале своју помоћ у изградњи цркве.

Током исте године о. Севастијан је, такође, по други пут посетио српску заједницу у Бјуту у Монтани, храбрећи парохијане да сакупљају новац за изградњу цркве и за добијање свештеника који би ту и живео. Затим је после кратког боравка у Сан Франциску отпутовао за Русију и Србију.

Четири месеца после посете о. Севастијана, парохијани у Бјуту су сакупили довољно новца да могу да отпочну зидање храма посвећеног Светој Тројици. Црква је завршена у јесен 1904. и на празник Усековања Св. Јована Претече и Крститеља, 29. августа/11. септембра, о. Севастијан је служио прву Св. Литургију у новој цркви, а саслуживао му је српски презвитер јеромонах Јаков (Оџић). На Видовдан 15/28. јуна 1905. године Св. Тихон је осветио српску православну цркву Свете Тројице у Бјуту, а саслуживали су му о. Севастијан и о. Јаков, који је постао и први стални свештеник у цркви.[26]

С обзиром на раст и разноликост Америчке епархије, Св. Тихон је у ово време отпочео са њеним реструктурирањем са благословом Св. Синода у Русији. Године 1903. преместио је седиште Епархије из Сан Франциска у Њујорк и саслуживао је приликом посвећења за руског викарног Епископа на Аљасци, Епископа Инокентија (Пустинског). Истовремено, у православном духу католичности, желео је да обезбеди оно што је потребно вернима који припадају мултиетничком православном стаду у Америци, схватајући да свака етничка група захтева посебну пажњу и руковођење. Писао је Св. Синоду у Русији 1905. године: „Не сматрамо да имамо право да реметимо националне карактере цркава у овој земљи; напротив, покушавамо да их сачувамо, дајући свакој шансу да је воде вође исте националности“.[27] Са овим на уму 1904. год. је узео учешћа у хиротонији архимандрита Рафаила (Хававенија), касније канонизованог као Светог Рафаила Бруклиншког, за викарног Епископа сиро-арапских православних цркава у Америци.

Св. Тихон је, такође, планирао да посвети викарног Епископа за српске православне цркве у Америци. Марта 1905. основао је Српску православну мисију у Америци, смештену у Чикагу. Очекујући да ће о. Севастијан, као и Св. Рафаило за Арапе, постати Епископ за мисију, послао га је у Чикаго и поставио за главног у Српској православној мисији. У исто време назначио га је за парохијског свештеника Срба у Чикагу, иако они још увек нису имали своју цркву.

Годину дана раније, 1904, о. Севастијан је по трећи пут посетио Чикаго, провевши тамо две недеље са Србима и поново служећи Св. Литургију заједно са њима. Сада као активни српски православни свештеник у том граду, дошао је по четврти пут да ту и остане. Није губио време за испуњење дугорочног циља: оснивање цркве за српску заједницу. Убрзо после његовог доласка, јуна 1905. служио је Св. Литургију у изнајмљеном холу на авенији Милвоки, са око 200 српских породица које су присуствовале. Одмах после тога, организовао је црквени одбор и почео да тражи зграду која би била прикладна за нову цркву. Било је питање дана када ће нова српска православна црква бити основана у граду. Као што се касније присећао:

После пар дана нашли смо место за нову цркву која се налазила у улици Фаулер 8 (8 Fowler Street),[28] на углу Евергрина и преко парка Викер (Wicker Park). Ставили смо хиљаду долара депозита (донација Аћима Лугоње). Преосталих шест и по хиљада долара требало је да се плати од камате. Одмах смо направили једну импровизовану капелу, иконостас и поставили крст на згради, све у неколико дана. Прва Литургија се служила у цркви посвећеној Васкрсењу Господа нашег Исуса Христа 4. јула 1905. године.[29]

 

Првобитна црква Св. Васкрсења, у улици Фаулер у Чикагу

Св. Тихон је произвео о. Севастијана у чин архимандрита у српској православној цркви Светог Васрксења у Чикагу 18. септембра 1905. У речима које је овом приликом упутио о. Севастијану две ствари су очигледне: најпре, бескрајна љубав и брига коју је овај мудри јерарх имао за српску паству у Америци и друго, огромно поштовање према оцу Севастијану које се огледало у поверавању му духовног старања над целом Српском мисијом. Оцу Севастијану је упутио следеће речи:

„Поздрављам Вас, пречасни оче архимандрите Севастијане, приликом Вашег уздизања у чин архимандрита и Вашег постављења за главу Српске мисије у Америци. Надлежни у Епархији су Вам још од раније поверили, као рођеном Србину, администрацију једне или друге српске парохије овде. Сада сте позвани на још већу службу: на Вас је пала брига о свим српским црквама у нашој пространој Епархији и о духовним потребама свих Срба у Америци. Ви знате колико их је много овде разбацано, колико често залутају попут оваца које су без пастира, како су дошли у страну земљу и како су, дошавши овде да раде и обогате се, неки од њих духовно осиромашили и у овој хетеродоксној земљи изгубили духовно благо своје старе отаџбине: свету православну веру, љубав према словенским народима и приврженост својим добрим народним обичајима. Наша добровољно брижна јерархија, која се увек бави потребама Словена, који су исте крви са нама, жели да будете милостиви према овим људима и позива се сада на Вас да духовно водите Србе који овде живе“.[30]

Новопостављени архимандрит Севастијан је служио као намесник у цркви коју је основао у Чикагу. Током времена у коме је био на челу Српске православне мисије, старао се о потребама многих српских заједница широм земље. Такође је иницирао покретање публикације Гласник Српске Цркве у Северној Америци (Herald of the Serbian Church in North America), прве новине Српске Цркве у Сједињеним Државама.

 

Прво издање из 1906. године Гласника Српске Цркве у Северној Америци
(Herald of the Serbian Church in North America)

Године 1905. Св. Тихон је поверио о. Севастијану задатак да набави писану дозволу од јерархије у Србији да буде викарни Епископ Српске православне мисије. Озбиљно преузимајући на себе овај задатак, отац Севастијан је написао писма патријарху Григорију и Св. Синоду у Србији, тражећи писмо у коме се потврђује да што се њих тиче нема препреке његовом избору за Епископа Србима у Северној Америци. Међутим, јерархија у Србији није познавала прилике Срба у Америци, а такође није била сигурна у однос између руске и српске јерархије у Америци, те је одговорила да они нису спремни да пошаљу такво писмо Св. Синоду Епископа у Русији. У међувремену, неке српске заједнице у Америци, не желећи да буду под Руском Црквом чак и ако би имале српског викарног Епископа, обратили су се директно Епископима у Србији за архипастирску подршку и упутство.[31]

Св. Синод Руске Цркве је даровао Св. Тихону титулу Архиепископа 1905. године и две године касније су му одредили седиште у Јарославу. Тако је Св. Тихон напустио Америку са бројним својим плановима о америчкој Архиепископији који су остали нереализовани. Пре његовог одласка за Русију, није пропустио да покаже колико поштује многобројне напоре о. Севастијана. Св. Николај Жички је забележио:

„Архимандрит Дабовић је могао бити Епископ већ 1907. године. Руски Архиепископ је желео да га хиротонише као руског Епископа за Србе. Али Срби то нису желели на тај начин. Архиепископ Тихон је жалио због тога. Он је веома желео да покаже о. Дабовићу да изузетно цени сав његов изванредни рад. Пошто није успео да га учини Епископом, урадио је нешто друго. Једном приликом када је служио Св. Литургију у српској цркви у Чикагу поклонио је нашем архимандриту скупоцену митру која је вредела 1000 рубаља у злату. Али о. Дабовић је убрзо продао тако драгоцен поклон и дао је цркви да одплати своја дуговања. Такав је био човек! Био је апсолутно несебичан“.[32]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Ibid., р. 85.

[2] “Rev. Sebastian Dabovich Honored by the Czar of Russia“, Thc San Francisco Call, Wednesday, June 17, 1899.

[3] Ibid.

[4] Bishop Nicholai (Velimirovich), “Father Sebastian Dabovich“.

[5] Мирко Добријевић (Епископ Иринеј), р. 15.

[6] Јеромонах Севастијан Митрополиту српском Михаилу. Написано у Сан Франциску 14. децембра 1897. Наводи се код Епископа Саве, стр. 23-24.

[7] Fr. Sebastian Dabovich, Preaching in the Russian Church (San Francisco: Cubery and Соmpаnу, 1899), p. 130.

[8] Види ближе у овој књизи.

[9] Fr. Sebastian Dabovich, Preaching in the Russian Church, pp. 160-62.

[10] Ibid., рр. 9-63.

[11] Fr. Sebastian Dabovich, The Holy Orthodox Church: The Rituals, Services, and Sacraments of the Eastern Apostolic (Greek-Russian) Church (Wilkes-Barre, Pennsylvania, 1898), p. 74.

[12] American Orthodox Messenger, № 2, September 15-27, 1897, pp. 45-46. In Russian.

[13] Fr. Sebastian Dabovich, The Lives оf the Saints, and Several Lectures and Sermons (San Francisco: The Murdock Press, 1898), pp. 164-66.

[14] Mirko Dobrijevic (Bishop Irinej), p. 15.

[15] Tarasar and Erickson, p. 33.

[16] Mirko Dobrijevic (Bishop Irinej), p. 15.

[17] Vallens, p. 6.

[18] Fr. Sebastian Dabovich, “The Madonna of Alaska: A Tale of the Greek-Russian Church in Маnу Lands” [an overview of Orthodox Nativity traditions], The San Francisco Sunday Call, Christmas Number, December 20, 1903, sec. 2, p. 1.

[19] Fr. Sebastian Dabovich, Preaching in the Russian Church, p. 4.

[20] Ibid., pp. 64-77. This article was reprinted in The OrthodoxWord, № 5 (1965), pp. 182-87, along with an article by Eugene (later Fr. Seraphim) Rose about Fr. Sebastian (see p. 70 below).

[21] Fr. Sebastian Dabovich, The Lives of the Saints, and Several Lectures and Sermons, p. 181.

[22] See р. 53 below.

[23] Vallens, рр. 7-8.

[24] Gray, р. 78.

[25] О. Севастијан Дабовић Религијском Сабору Епархије Северне Америке у Њујорку. Написано у Лос Анђелесу 2. децембра 1915. Цитирао Епископ Сава, стр. 256. (видети такође стр. 44, 240). Године 1937. црква у Дагласу је изгорела у пожару, али је српско гробље још увек остало у близини ње.

[26] Vallens, р. 5. Ова црква је послужила заједници читавих шездесет година, све док отварање новог рудника бакра није изавало рушење целе области. Нова црква, такође посвећена Светој Тројици, изграђена је на другој локацији и осветио ју је Епископ Грегори (Удицки) јула 1965 (Види еп. Сава, стр. 257-258).

[27] Quoted in Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral, 1905-2005, p. 52.

[28] У периоду између 1936-1937. адреса је промењена у улицу Вест Шилер 1950 (1950 West Schiller Street).

[29] О. Севастијан Дабовић протопрезвитеру Петру Стајчићу, манастир Раваница у Срему 1935. Ова црква у улици Фаулер је послужила парохији све до 1932. када је на истом месту подигнута нова црква. Текст А Chicago Tribune из 1932. говори да су само две зграде изграђене у граду у то време, усред Велике депресије: једна је била зграда поште, а друга црква Светог Васкрсења. Године 1964. црква је уздигнута у ниво саборне цркве, а 1975. је освештана нова црква за потребе заједнице у Редвуд Драјву (Rеdwood Drive).

[30] Slovo Pravoslaviya v Amerike: Propovedi i poucheniya Svyatitelya Tikhona (The Word of Orthodoxy in America: Sermons and Teachings of Holy Hierarch Tikhon), (Moscow: Sretensky Monastery, 2001), pp. 143-44. Translated from Russian.

[31] Епископ Сава, стр. 29-30.

[32] Bishop Nicholai (Velimirovich), “Father Sebastian Dabovich”.

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *