Životopis arhimandrita Sevastijana Džeksonskog – srpski pravoslavni apostol u Americi

Početak njegovog apostolskog rada

Episkopa Vladimira je zamenio 1891. godine Episkop Nikola (Zjorov). Dan posle praznika Uspenja Presvete Bogorodice 1892. g.,[1] Episkop Nikola je rukopoložio oca Sevastijana za sveštenika u sabornoj crkvi Sv. Vasilija. Naredne nedelje o. Sevastijan je proizneo svoju prvu propoved kao sveštenik, na temu „Ljubav prema hrišćanskom učenju“.[2]

 

Episkop Nikolas (3jopov) Aleutski i Aljaski (1851-1915)
Fotografija se čuva u Državnoj biblioteci Aljaske,
u kolekciji Mihaila 3. Vinokurfa (Michael Z. Vinokouroff Colleclion R243-1-008)

Pre rukopoloženja, otac Sevastijan je podneo izveštaj Episkopu Nikoli u kome je procenio da ima nekih 1.500 pravoslavnih hrišćana koji žive u državama Kalifornija i Oregon i na tadašnjoj teritoriji Vašingtona. Tražio je da mu se dozvoli da služi ovim vernicima, a Episkop Nikola, prepoznavši njegov redak apostolski žar, prihvatio je njegovu molbu.[3] Tako je nedavno rukopoloženi jeromonah Sevastijan postavljen za sveštenika misionara za Kaliforniju i severozapad Pacifika. Ne gubeći vreme u ispunjavanju poverenog mu zadatka, nedelju dana posle svog rukopoloženja krenuo je na misionarski put Zapadnom obalom Severne Amerike. Putovao je na sever do Vankuvera, Britanske Kolumbije i na jug sve do San Dijega, prelazeći skoro 2.000 kilometara.[4]

Na ovom misionarskom putovanju, otac Sevastijan je naišao na siromašne pravoslavne imigrante različitog etničkog porekla koji su živeli daleko od pravoslavnih crkava i sveštenika. Pisao je u pismu Episkopu Nikoli da su neki od ovih vernika potpali pod uticaj protestantskih crkava, ali da još uvek rado prihvataju mogućnost da se vrate Crkvi iz svoje mladosti. Takođe je naišao na mnogo unijata koji su, mada sebe nazivaju pravoslavnima, prihvatili ono što je on nazivao praksom koja je pod znakom pitanja a što je bilo rezultat njihovih eklisioloških veza sa rimokatolicizmom.[5]

U isto vreme na severozapadu je o. Sevastijan krštavao i decu i odrasle, vršio Svete Tajne i služio u Crkvi sa izolovanim pravoslavnim hrišćanima. Izuzetno zahvalni svešteniku misionaru, ovi vernici su počeli da gaje nadu da će se i u njihovoj regiji sazidati pravoslavne crkve.

U Oregonu je o. Sevastijan odlučio da je Portland najbolje mesto za kapelu. Iako je žalio što u samom gradu ima malo pravoslavnih, Portland je ipak bio za vernike centralno mesto u ovoj oblasti. Na primer, Grci ribari su se naselili duž reke Kolumbije i u lučkom gradu Astoriji.

U Sijetlu je o. Sevastijan video još više mogućnosti, jer je tamo naišao na grupu predanih ljudi pravoslavnih hrišćana koji su svesrdno želeli da osnuju parohiju. Sijetl, pisao je Episkopu Nikoli, „obećava da će biti centar žive parohije“. Takođe je pronašao pravoslavne hrišćane u zajednicama u Takomi, Gig Harboru i u Vilkesonu, u državi Vašington, kao i u Vankuveru i Viktoriji, Britanska Kolumbija. U Gig Harboru je krstio Indijanku suprugu pobožnog Srbina rodom iz Hercegovine. Ovaj par i njihova kasnije veoma proširena porodica postali su članovi odbora za podizanje prve pravoslavne crkve u Sijetlu.[6]

Mada je bio srpskog porekla, o. Sevastijan je znao svoj zadatak da služi pravoslavnim hrišćanima bez obzira na etničko poreklo i da isto tako služi i dopre i do nepravoslavnih. Tečno je govorio engleski, srpski i ruski, i znajući pomalo i grčki, o. Sevastijan je bio most između Novog sveta i drevne vere u tradicionalno pravoslavnim zemljama. U rečima Episkopa Irineja nalazimo sledeće: „Po svemu sudeći Sevastijan Dabović nije bio neko ko će pitati za jurisdikcijsku ili nacionalnu pripadnost pre nego što krene na dug put da opslužuje pravoslavne hrišćane u rudarskim zajednicama, drvenim kampovima ili zabačenim gradovima i selima. Slobodno je pastirstvovao svuda gde je to bilo potrebno. Kao što nije pridavao značaja sopstvenoj udobnosti kad je bio mlad, o. Sevastijan se odrekao svih svetovnih udobnosti poput toplog doma, porodice ili imanja, kako bi mogao da se postara za duhovne potrebe pravoslavnih hrišćana Rusa, Srba, Bugara, Grka, Sirijaca i Arapa koji su tražili njegovu pomoć“.[7]

 

Sv. Aleksis Tot Vilksberški (1853-1909)

 

Crkva Presvete Bogorodice u Mineapolisu, Minesota

Dok je o. Sevastijan služio kao misionar na Severozapadu Pacifika, pomenuti o. Aleksis Tot je iz svoje nekadašnje unijatske parohije u Mineapolisu otputovao do unijatskih zajednica u Vilksberu i Mejfildu, u Pensilvaniji. Ove zajednice je, takođe, uskoro uspeo da privede Pravoslavnoj Crkvi. Bio je to izuzetan misionarski poduhvat čijim je uticajem i primerom gotovo 30.000 unijata na kraju prisajedinjeno istinskoj Hristovoj Crkvi, a Pravoslavna Crkva u Americi je 1994. godine kanonizovala oca Aleksisa kao Sv. Aleksisa Vilksberškog.

 

Misionarska škola pri crkvi Presvete Bogorodice

Godine 1893. Sv. Aleksis je pisao Episkopu Nikoli tražeći mu jednog sveštenika pomoćnika za pravoslavnu crkvu Presvete Bogorodice u Mineapolisu, kako bi on sam mogao da se vrati u Pensilvaniju i završi započeto uvođenje vilksberške zajednice mnogo potpunije u pravoslavni etos i način života. Prihvatajući molbu, Episkop Nikola je poslao oca Sevastijana da služi u crkvi Presvete Bogorodice u Mineapolisu.

U crkvi Presvete Bogorodice otac Sevastijan je nastavio rad Sv. Aleksisa, trudeći se da pomogne nekadašnjim unijatima da uđu mnogo dublje u život Pravoslavne Crkve. Propovedao je veoma rečito u svojim propovedima i poučavao u parohijskoj misionarskoj školi. Direktor hora u parohiji i muzički direktor u školi, Pol Zajčenko, pružio nam je dragocen portret o. Sevastijana iz prvih dana njegove svešteničke službe:

„O. Sevastijan Dabović je nasledio o. A. Tota kao parohijski sveštenik. Bio je tih i zamišljen monah, uvek ljubazan, savestan, skroman. Obavljao je svoje dužnosti iskreno i predavao je Sveto Pismo na časovima u parohijskoj školi sa puno entuzijazma. Bio je neumoran i nesebičan radnik, skroman i pravedan čovek pred Gospodom svojim. Bio je jedan od najvrednijih ljudi u misiji.

Poznavao sam ga još iz San Franciska. U to vreme je pojao u horu saborne crkve u kome sam ja bio horovođa. Njegov cilj bio je pospešivanje duhovnog života. Kao i u San Francisku, i u Mineapolisu je pružao primer vrlinskog života. Smatrao je uvek svojom dužnošću da izbegne loš put. Vodeći tih monaški život, pronašao je veliku radost u čitanju duhovnih knjiga i u poučavanju studenata Svetom Pismu. Voleo je decu i uvek se starao o svojim parohijanima. Uprkos njegovom kratkom boravku u Mineapolisu, vernici su ga zaista zavoleli. Bio je blistavi plamen ljubavi, dobrote i iskrenosti“.[8]

Služeći u parohiji u Mineapolisu, otac Sevastijan je po prvi put posetio Čikago, u kome je proveo deset dana pomažući Episkopu Nikoli da organizuje izložbu posvećenu pravoslavnom hrišćanstvu na Svetskoj kolumbijskoj izložbi (poznatoj, takođe, kao Čikaški svetski sajam, Chicago Worlds Fair). Dok je boravio u Čikagu, okupljao je lokalne pravoslavne Srbe i sa njima slavio Sv. Liturgiju. Iako je u to vreme mogao da sretne samo dvadesetak Srba, godinama kasnije će graditi upravo na tom temelju koji je tada postavio za Srpsku Pravoslavnu Crkvu u Čikagu.[9]

Posle manje od godinu dana služenja u Mineapolisu, o. Sevastijan je pozvan na Zapadnu obalu da se tamo ponovo prihvati misionarskog rada. Vratio se u San Francisko decembra 1893. Ubrzo posle toga je otišao da krsti jednu srpsku bebu u Džeksonu, u Kaliforniji, u rudarskoj zajednici u blizini „zlatne žice“. Videći da su se mnogi srpski rudari nastanili zajedno sa svojim porodicama u Džeksonu i u susednim gradovima, o. Sevastijan je odmah prepoznao potrebu da se tamo izgradi pravoslavna crkva i podstakao je lokalne Srbe da otpočnu sa planiranjem jedne. Srbi su se složili i počeli su da prikupljaju sredstva. O. Sevastijan je tražio i dobio prilog od „Rudnika Kenedi i Kompanije Miling“ (Kennedy Mining and Milling Company), koje su posedovale glavni rudnik zlata u Džeksonu. Uskoro su Srbi kupili zemlju i za groblje i za crkvu.[10] Februara 1894. Episkop Nikola je došao u Džekson da blagoslovi crkveno imanje, u maju iste godine dogodila se i prva sahrana na groblju, a do decembra je završena i crkva. Bila je mala, ali lepa, smeštena na uočljivom mestu na vrhu najvišeg brda i okružena grobljem. Episkop Nikola je poslao zvona za crkvu sa Aljaske. Takođe je donirao polijelej, zajedno sa ikonom Majke Božje ikonopisanom u manastiru Sv. Pantelejmona na Sv. Gori. Povremeno je Majka Božja činila čuda kroz ovu ikonu, koja je postala poznata kao „ikona Majke Božje Džeksonske“.[11]

 

Crkva Sv. Save, Džekson, Kalifornija, kako je prvobitno izgledala

 

Ikona Presvete Bogorodice Džeksonske

O. Sevastijan je sasluživao Episkopu Nikoli 16. decembra prilikom osvećenja nove crkve, posvećene Sv. Savi srpskom. Iako je služba osvećenja bila na crkvenoslovenskom, o. Sevastijan – uvek misionareći – preveo je delove službe za prisutne nesrpske lokalne vernike.[12] Nova crkva u Džeksonu, koju je osnovao prvi pravoslavni sveštenik rukopoložen u Sjedinjenim Državama, postala je prvi hram Srpske Pravoslavne Crkve koji je osvećen na Zapadnoj hemisferi (Danas se sama građevina ističe i po tome što je to najstarija postojeća pravoslavna crkva u zapadnom delu Sjedinjenih Država).[13] Dok je boravio u San Francisku, o. Sevastijan je redovno odlazio u Džekson da služi u novoj parohiji. Takođe je nastavio svoja misionarska putovanja širom zapadnog dela SAD. Avgusta 1894. godine posetio je Portland i Sijetl u kojima je pre dve godine pomogao da se organizuju pravoslavne zajednice. U Portlandu je proveo nekoliko nedelja sakupljajući novac za podizanje crkve na zemljištu koje je za tu namenu darivao Lavrentije Černof, čovek sa Aljaske koji je bio mešovitog domorodačkog i ruskog porekla. U vreme kada je odlazio iz Portlanda, o. Sevastijan je uspeo da sakupi potreban novac i rad na zidanju nove crkve je već bio u toku. U Sijetlu je, takođe, uredio da se podigne crkva.[14]

Njegovo sledeće putovanje put severa je bilo februara 1895. Do tog doba crkva u Portlandu je bila završena i o. Sevastijan je u njoj služio prvu Sv. Liturgiju, posvećujući je u ime „Svete i Životodavne Trojice“. U to vreme mala zajednica se sastojala od šestoro Sirijaca, četvoro Srba i dva Rusa (do 1907. zajednica je porasla i brojala je osamdeset vernika). Pravoslavna crkva u Sijetlu je u međuvremenu bila u procesu izgradnje i uskoro je primila svog prvog sveštenika, o. Amvrosija Vreta.[15]

Na svojim putovanjima o. Sevastijan je ponovo posetio pravoslavnu zajednicu u Vilkesonu u Vašingtonu, pomažući da se tamo osnuje parohija koja je kasnije, 1900. godine, izgradila crkvu posvećenu Svetoj Trojici.[16] Dalje na jug, susreo je grupice Srba u Eindžels Kampu (u blizini Džeksona) u Kaliforniji, u Fresnu (i u obližnjim gradovima Visaliji i Henfordu) u Kaliforniji i u Bisbiju u Arizoni. Ove posete su dobro urodile plodom, jer su u svim ovim mestima na kraju izgrađene srpske pravoslavne crkve.[17]

O. Sevastijan je, takođe, posetio i izolovane pravoslavne hrišćane koji su se nedavno nastanili u rudarskom gradu koji je bio u ekspanziji, Virdžinija Siti, u Nevadi.[18] Međutim, kada je čuvena srebrna žica Kamstok iscrpljena 1898. broj stanovnika u gradu je drastično opao i verovatno se mala pravoslavna zajednica preselila negde drugde.

Prepoznavši misionarski trud o. Sevastijana, Episkop Nikola ga je nagradio zlatnim krstom 1895. godine. Mada se ovo odlikovanje dobija u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi samo posle deset godina svešteničke službe, o. Sevastijan ga je primio čak sa nepunih tri godine od svog rukopoloženja. Razlog za ovo Episkop Nikola je objasnio u pismu upućenom o. Sevastijanu:

„Sa blagoslovom (vladajućeg) najsvetijeg Sinoda cele Rusije i dozvolom najpobožnijeg imperatora, sada Vam se daruje ovo visoko priznanje, moj ljubljeni brate u Gospodu. Daje Vam se ne samo kao nagrada za Vaše predano služenje u nižim crkvenim činovima, već mnogo više kao ohrabrenje za još veći trud i herojske zadatke kojima ćete nastaviti da se izlažete u svom budućem misionarskom služenju… Niste bili primoravani da izaberete krst monaha i misionara, već ste to uzeli svojom slobodnom voljom, za spasenje i Vaše i drugih. Ovo Vas je učinilo ne više sopstvenikom, već Hristovim (up. Gal. 3, 29); sada ne treba da tražite svoje (up. 1. Kop. 13, 5) već ono što je Isusa Hrista (up. Fil. 2, 21)“.[19]

Godine 1896. o. Sevastijan je otputovao do svoje pradedovske zemlje Srbije u kojoj je studirao teologiju nekoliko meseci. Kada se vratio u San Francisko u novembru iste godine, postavljen je za pastira saborne crkve Sv. Vasilija i kao nastavnik u crkvenoj školi.[20] Ovo novo postavljenje ga nije sprečilo da produži sa svojim misionarskim radom širom zapadne obale SAD-a. Nastavio je da posećuje nove zajednice koje je osnovao i organizovao starajući se o njihovim duhovnim potrebama, omogućavajući im učestvovanje u svetotajinskom životu i osiguravajući opstanak samih zajednica.

Kada je crkva Sv. Save u Džeksonu, u Kaliforniji, dobila potpuni status parohije, Episkop Nikola je želeo da se ona ustupi pravoslavnim Rusima, pošto je bila u ruskoj Eparhiji. O. Sevastijan je branio želju parohijana da imaju natpis na crkvi koji glasi “Srpska Pravoslavna“, ali je takođe ukazivao da će parohija i dalje biti pod omoforom ruskog Episkopa za misiju u Americi.[21] Na ovaj način je o. Sevastijan branio prava srpske zajednice da se očuva njen etnički identitet, a istovremeno da se očuva autoritet Episkopa lokalne Eparhije.

Zanimljivo je da Episkop Nikola nije bio protiv ideje da ima srpske sveštenike i parohije u SAD-u koje bi bile pod Pravoslavnom Crkvom u Srbiji, onoliko dugo koliko bi srpska Crkva mogla da izdržava ove sveštenike i parohije. Godine 1897. i Episkop Nikola i o. Sevastijan su pisali Mitropolitu srpskom Mihailu (Jovanoviću) pitajući ga da li je ovo moguće. Mitropolit Mihailo je odgovorio o. Sevastijanu:

„Njegova Svetost Episkop Nikola nam je pisao i pitao da li možemo da rasporedimo novac za crkve, škole, sveštenike i nastavnike i ako bismo mogli, on ne bi imao ništa protiv toga da budući razdvojeni srpski sveštenici budu pod srpskom Mitropolijom. Ja sam odgovorio da mi to ne možemo da uradimo jer ne možemo da podržimo toliko mnogo tamošnjih crkava i sveštenika, škola i nastavnika. Mislim da ti treba da se složiš sa ovim i da slušaš svoga Episkopa, a on će ti pomoći i zaštitiće Srbe i pravoslavlje, a neće uništiti srpske nacionalne običaje“.[22]

U odgovoru, o. Sevastijan je napisao Mitropolitu Mihailu:

„Primio sam Vaše dobronamerno pismo i potpuno sam shvatio. Klanjam Vam se i iskreno Vam se zahvaljujem. Biću vođen Vašim savetom. Pravoslavlje napreduje u Americi. Srbi se nalaze u različitim državama, duhovno su oživeli i u vezi su sa našom opganizacijom“.[23]

 

Mitropolit srpski Mihailo (Jovanović) (1826-1898)

 

Fotografija porodice Dabović u San Francisku,
oko 1900. godine, na kojoj su o. Sevastijan, njegova majka
i svih šestoro braće i sestara sa svojim porodicama.
U sredini, sedi na stolici, majka o. Sevastijana Jelena (njegov otac Ilija je preminuo 1887).
Sveštenik levo je o. Sevastijan.
Sveštenik s desne strane je o. Teodor Paškovski (budući Mitropolit Teofil),
koga je o. Sevastijan venčao sa svojom nećakom Elom 1897.
Ela je u poslednjem redu, druga s desne strane.

Avgusta 1897. godine otac Sevastijan je putovao u grad Bjut u Montani. U to vreme centar nacionalne rudarske industrije bakra, zapadni deo prosperitetnog Bjuta bio je dom velikom broju Srba koji su došli da rade u rudnicima. Na praznik Uspenja Presvete Bogorodice o. Sevastijan je služio prvu Sv. Liturgiju u istoriji Bjuta i posle toga se susreo sa prisutnim Srbima, kojih je bilo 31, kako bi tamo organizovali parohiju. Nastavio je da ih posećuje putujući 4 do 6 puta godišnje u Bjut da služi Sv. Liturgiju i prati napredovanje parohije.[24]

Krajem oktobra 1897. godine oci Sevastijan i Aleksandar Hotovitcki – ruski sveštenik iz Njujorka, kasnije kanonizovan kao novomučenik ruski – pratili su Episkopa Nikolu na putu za Vašington D.K. Oci Sevastijan i Aleksandar su služili kao prevodioci prilikom susreta Episkopa Nikole sa predsednikom Vilijamom Mekinlijem. Ovo je bio drugi susret u istoriji Sjedinjenih Država između pravoslavnog Episkopa i američkog predsednika (prvi put susret se dogodio između Episkopa Vladimira i predsednika Grovera Klivlenda 1889).[25] U prisustvu predsednika Mekinlija, Episkop Nikola je izrazio zabrinutost zbog načina na koji se postupa sa pravoslavnim hrišćanima na Aljasci, naročito zbog činjenice da američke trgovačke kompanije primoravaju vernike da rade i nedeljom i praznicima i da su nezakonito uzeli dobra sa crkvenih imanja. Predsednik je obećao da će stvar izneti pred Kongres.[26]

 

Detalj sa fotografije, o. Sevastijan

Devetog novembra 1897. godine, ubrzo pošto se vratio svojim dužnostima u sabornoj crkvi u San Francisku, o. Sevastijan je služio na venčanju svoje nećake Ele i mladog ruskog imigranta Teodora Paškovskog.[27] Njegov novi zet je rukopoložen za sveštenika nešto manje od mesec dana posle venčanja. Mnogo godina kasnije, nakon što se Ela upokojila, o. Teodor Paškovski se zamonašio pod imenom Teofil, potom je hirotonisan za Episkopa i na kraju (1934) izabran je za Mitropolita cele Amerike i Kanade u Američkoj Mitropoliji.[28]

 


NAPOMENE:

[1] Avgusta 16/28. 1892. San Francisco Daily Evening Bulletin, vol. 67, № 72, December 31, 1888..

[2] „Rukopoloženje”, str. 2.

[3] Brigit Farley, “Circuit Riders to the Slavs and Greeks: Missionary Priests and the Establishment of the Russian Orthodox Church in the American West, 1890-1910“, Occasional Paper 276 (Woodrow Wilson International Center for Scholars, 2000), p. 1.

[4] Ibid.

[5] Ibid., odnoseći se na pismo o. Sevastijana Dabovića Episkopu Nikoli, od 17. novembra 1892., Aljasko-ruska crkvena arhiva, Beleške Pravoslavne rusko-grčke saborne crkve u Severnoj Americi – Eparhija Aljaske, Kongresna biblioteka, (Library of Congress, Manuscript Division, 1984), container D511/13, reel 520.

[6] Ibid., str. 2, 4-5, i pismo oca Sevastijana Dabovića Episkopu Nikoli, od 17. novembra 1892.

[7] Mirko Dobrijević (Episkop Irinej), r. 15.

[8] Golden Jubilee Album, St. Mary’s Russian Orthodox Church (Minneapolis, 1937), p. 44. In Tarasar and Erickson, p. 96.

[9] Fr. Sebastian Dabovich to Protopresbyter Petar Stajchich, Ravanica Monastery in Srem, 1935. Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral, 190-2005 (Chicago 2005), p. 48.

[10] Bishop Nicholai (Velimirovich), “Father Sebastian Dabovich“.

[11] Praznovanje ikone je označeno za 12/25 juli.

[12] Leslie McLaughlin, “St. Sava Celebrates 110 Years in Amador“, Ledger Dispatch (October 28, 2004).

[13] The original church building still serves an active parish. The parishioners are currently compiling accounts of miracles performed through the above-mentioned “Jackson Icon of the Mother of God“.

[14] „A New Greek Church“, Morning Oregonian, August 15, 1894, p. 10.

[15] Tarasar and Erickson, p. 35

[16] Ovu crkvu je osvetio Episkop Tihon (kasnije je kanonizovan za Svetitelja, videti u nastavku o tome) 1902. godine. Parohija u Vilkesonu je 1996. prerasla svoje crkvene zidine i preselila se na obližnju lokaciju u Takomi. Prvobitna crkva u Vilkesonu je u pređašnjem stanju i koristi se povremeno za bogosluženje. Posle crkve u Džeksonu, to je najstarija preostala pravoslavna crkva u zapadnom delu SAD.

[17] Farley, r. 2.

[18] Gray, r. 78.

[19] Bishop Nicholas (Ziorov), “A Message to Hieromonk Sebastian (Dabovich) as He Is Awarded a Gold Pectoral Cross from the Office of His Majesty“. Prevod sa ruskog. Prvi put objavljeno na engleskom u časopisu Holy Trinity Cathedral Life, December 20, 1992.

[20] Orthodox American Messenger, № 5, December 27, 1896, p. 143.

[21] Bishop Nicholai (Velimirovich), “Father Sebastian Dabovich”.

[22] Srpski Mitropolit Mihailo jeromonahu Sevastijanu. Napisano u Beogradu, 24. oktobra 1897. Navedeno kod Episkopa Save, str. 23.

[23] Jeromonah Sevastijan Mitropolitu Mihailu Srpskom. Napisano u San Francisku, 14. decembra 1897. Navedeno kod Episkopa Save, str. 23-24.

[24] Reader Alexander Vallens, “Archimandrite Sebastian Dabovich: The First American Serbian Orthodox Apostle” (2005), p. 5. http://www.transfigcathedral.org/faith/corner/Dabovich.pdf.

[25] Tserkovniye Vedomosti (Church Gazette), 1889, no. 10, p. 262. Tokom svog susreta sa predsednikom Klivlendom, Episkop Vladimir je podneo izveštaj o uslovima u kojima živi njegova pastva u Aljasci. See Bishop Gregory (Afonsky), A History of the Orthodox Church in Alaska (1794-1917), (Kodiak, Alaska: St. Hermans Theological Seminary Press, 1977), pp. 82-83.

[26] “Bishop Nicholas’ Complaint,” Washington Post, November 5, 1897. In Tarasar and Erickson, p. 73.

[27] Ovu crkvu je osvetio Episkop Tihon (kasnije je kanonizovan za Svetitelja, videti o tome u nastavku) 1902. godine. Parohija u Vilkesonu je 1996. prerasla svoje crkvene zidine i preselila se na obližnju lokaciju u Takomi. Prvobitna crkva u Vilkesonu je u pređašnjem stanju i koristi se povremeno za bogosluženje. Posle crkve u Džeksonu, to je najstarija preostala pravoslavna crkva u zapadnom delu SAD.

[28] Tarasar and Erickson, r. 200.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.