Животопис архимандрита Севастијана Џексонског – српски православни апостол у Америци

Почетак његовог апостолског рада

Епископа Владимира је заменио 1891. године Епископ Никола (Зјоров). Дан после празника Успења Пресвете Богородице 1892. г.,[1] Епископ Никола је рукоположио оца Севастијана за свештеника у саборној цркви Св. Василија. Наредне недеље о. Севастијан је произнео своју прву проповед као свештеник, на тему „Љубав према хришћанском учењу“.[2]

 

Епископ Николас (3jopoв) Алеутски и Аљаски (1851-1915)
Фотографија се чува у Државној библиотеци Аљаске,
у колекцији Михаила 3. Винокурфа (Michael Z. Vinokouroff Colleclion Р243-1-008)

Пре рукоположења, отац Севастијан је поднео извештај Епископу Николи у коме је проценио да има неких 1.500 православних хришћана који живе у државама Калифорнија и Орегон и на тадашњој територији Вашингтона. Тражио је да му се дозволи да служи овим верницима, а Епископ Никола, препознавши његов редак апостолски жар, прихватио је његову молбу.[3] Тако је недавно рукоположени јеромонах Севастијан постављен за свештеника мисионара за Калифорнију и северозапад Пацифика. Не губећи време у испуњавању повереног му задатка, недељу дана после свог рукоположења кренуо је на мисионарски пут Западном обалом Северне Америке. Путовао је на север до Ванкувера, Британске Колумбије и на југ све до Сан Дијега, прелазећи скоро 2.000 километара.[4]

На овом мисионарском путовању, отац Севастијан је наишао на сиромашне православне имигранте различитог етничког порекла који су живели далеко од православних цркава и свештеника. Писао је у писму Епископу Николи да су неки од ових верника потпали под утицај протестантских цркава, али да још увек радо прихватају могућност да се врате Цркви из своје младости. Такође је наишао на много унијата који су, мада себе називају православнима, прихватили оно што је он називао праксом која је под знаком питања а што је било резултат њихових еклисиолошких веза са римокатолицизмом.[5]

У исто време на северозападу је о. Севастијан крштавао и децу и одрасле, вршио Свете Тајне и служио у Цркви са изолованим православним хришћанима. Изузетно захвални свештенику мисионару, ови верници су почели да гаје наду да ће се и у њиховој регији сазидати православне цркве.

У Орегону је о. Севастијан одлучио да је Портланд најбоље место за капелу. Иако је жалио што у самом граду има мало православних, Портланд је ипак био за вернике централно место у овој области. На пример, Грци рибари су се населили дуж реке Колумбије и у лучком граду Асторији.

У Сијетлу је о. Севастијан видео још више могућности, јер је тамо наишао на групу преданих људи православних хришћана који су свесрдно желели да оснују парохију. Сијетл, писао је Епископу Николи, „обећава да ће бити центар живе парохије“. Такође је пронашао православне хришћане у заједницама у Такоми, Гиг Харбору и у Вилкесону, у држави Вашингтон, као и у Ванкуверу и Викторији, Британска Колумбија. У Гиг Харбору је крстио Индијанку супругу побожног Србина родом из Херцеговине. Овај пар и њихова касније веома проширена породица постали су чланови одбора за подизање прве православне цркве у Сијетлу.[6]

Мада је био српског порекла, о. Севастијан је знао свој задатак да служи православним хришћанима без обзира на етничко порекло и да исто тако служи и допре и до неправославних. Течно је говорио енглески, српски и руски, и знајући помало и грчки, о. Севастијан је био мост између Новог света и древне вере у традиционално православним земљама. У речима Епископа Иринеја налазимо следеће: „По свему судећи Севастијан Дабовић није био неко ко ће питати за јурисдикцијску или националну припадност пре него што крене на дуг пут да опслужује православне хришћане у рударским заједницама, дрвеним камповима или забаченим градовима и селима. Слободно је пастирствовао свуда где је то било потребно. Као што није придавао значаја сопственој удобности кад је био млад, о. Севастијан се одрекао свих световних удобности попут топлог дома, породице или имања, како би могао да се постара за духовне потребе православних хришћана Руса, Срба, Бугара, Грка, Сиријаца и Арапа који су тражили његову помоћ“.[7]

 

Св. Алексис Тот Вилксбершки (1853-1909)

 

Црква Пресвете Богородице у Минеаполису, Минесота

Док је о. Севастијан служио као мисионар на Северозападу Пацифика, поменути о. Алексис Тот је из своје некадашње унијатске парохије у Минеаполису отпутовао до унијатских заједница у Вилксберу и Мејфилду, у Пенсилванији. Ове заједнице је, такође, ускоро успео да приведе Православној Цркви. Био је то изузетан мисионарски подухват чијим је утицајем и примером готово 30.000 унијата на крају присаједињено истинској Христовој Цркви, а Православна Црква у Америци је 1994. године канонизовала оца Алексиса као Св. Алексиса Вилксбершког.

 

Мисионарска школа при цркви Пресвете Богородице

Године 1893. Св. Алексис је писао Епископу Николи тражећи му једног свештеника помоћника за православну цркву Пресвете Богородице у Минеаполису, како би он сам могао да се врати у Пенсилванију и заврши започето увођење вилксбершке заједнице много потпуније у православни етос и начин живота. Прихватајући молбу, Епископ Никола је послао оца Севастијана да служи у цркви Пресвете Богородице у Минеаполису.

У цркви Пресвете Богородице отац Севастијан је наставио рад Св. Алексиса, трудећи се да помогне некадашњим унијатима да уђу много дубље у живот Православне Цркве. Проповедао је веома речито у својим проповедима и поучавао у парохијској мисионарској школи. Директор хора у парохији и музички директор у школи, Пол Зајченко, пружио нам је драгоцен портрет о. Севастијана из првих дана његове свештеничке службе:

„О. Севастијан Дабовић је наследио о. А. Тота као парохијски свештеник. Био је тих и замишљен монах, увек љубазан, савестан, скроман. Обављао је своје дужности искрено и предавао је Свето Писмо на часовима у парохијској школи са пуно ентузијазма. Био је неуморан и несебичан радник, скроман и праведан човек пред Господом својим. Био је један од највреднијих људи у мисији.

Познавао сам га још из Сан Франциска. У то време је појао у хору саборне цркве у коме сам ја био хоровођа. Његов циљ био је поспешивање духовног живота. Као и у Сан Франциску, и у Минеаполису је пружао пример врлинског живота. Сматрао је увек својом дужношћу да избегне лош пут. Водећи тих монашки живот, пронашао је велику радост у читању духовних књига и у поучавању студената Светом Писму. Волео је децу и увек се старао о својим парохијанима. Упркос његовом кратком боравку у Минеаполису, верници су га заиста заволели. Био је блистави пламен љубави, доброте и искрености“.[8]

Служећи у парохији у Минеаполису, отац Севастијан је по први пут посетио Чикаго, у коме је провео десет дана помажући Епископу Николи да организује изложбу посвећену православном хришћанству на Светској колумбијској изложби (познатој, такође, као Чикашки светски сајам, Chicago Worlds Fair). Док је боравио у Чикагу, окупљао је локалне православне Србе и са њима славио Св. Литургију. Иако је у то време могао да сретне само двадесетак Срба, годинама касније ће градити управо на том темељу који је тада поставио за Српску Православну Цркву у Чикагу.[9]

После мање од годину дана служења у Минеаполису, о. Севастијан је позван на Западну обалу да се тамо поново прихвати мисионарског рада. Вратио се у Сан Франциско децембра 1893. Убрзо после тога је отишао да крсти једну српску бебу у Џексону, у Калифорнији, у рударској заједници у близини „златне жице“. Видећи да су се многи српски рудари настанили заједно са својим породицама у Џексону и у суседним градовима, о. Севастијан је одмах препознао потребу да се тамо изгради православна црква и подстакао је локалне Србе да отпочну са планирањем једне. Срби су се сложили и почели су да прикупљају средства. О. Севастијан је тражио и добио прилог од „Рудника Кенеди и Компаније Милинг“ (Kennedy Mining and Milling Company), које су поседовале главни рудник злата у Џексону. Ускоро су Срби купили земљу и за гробље и за цркву.[10] Фебруара 1894. Епископ Никола је дошао у Џексон да благослови црквено имање, у мају исте године догодила се и прва сахрана на гробљу, а до децембра је завршена и црква. Била је мала, али лепа, смештена на уочљивом месту на врху највишег брда и окружена гробљем. Епископ Никола је послао звона за цркву са Аљаске. Такође је донирао полијелеј, заједно са иконом Мајке Божје иконописаном у манастиру Св. Пантелејмона на Св. Гори. Повремено је Мајка Божја чинила чуда кроз ову икону, која је постала позната као „икона Мајке Божје Џексонске“.[11]

 

Црква Св. Саве, Џексон, Калифорнија, како је првобитно изгледала

 

Икона Пресвете Богородице Џексонске

О. Севастијан је саслуживао Епископу Николи 16. децембра приликом освећења нове цркве, посвећене Св. Сави српском. Иако је служба освећења била на црквенословенском, о. Севастијан – увек мисионарећи – превео је делове службе за присутне несрпске локалне вернике.[12] Нова црква у Џексону, коју је основао први православни свештеник рукоположен у Сједињеним Државама, постала је први храм Српске Православне Цркве који је освећен на Западној хемисфери (Данас се сама грађевина истиче и по томе што је то најстарија постојећа православна црква у западном делу Сједињених Држава).[13] Док је боравио у Сан Франциску, о. Севастијан је редовно одлазио у Џексон да служи у новој парохији. Такође је наставио своја мисионарска путовања широм западног дела САД. Августа 1894. године посетио је Портланд и Сијетл у којима је пре две године помогао да се организују православне заједнице. У Портланду је провео неколико недеља сакупљајући новац за подизање цркве на земљишту које је за ту намену даривао Лаврентије Черноф, човек са Аљаске који је био мешовитог домородачког и руског порекла. У време када је одлазио из Портланда, о. Севастијан је успео да сакупи потребан новац и рад на зидању нове цркве је већ био у току. У Сијетлу је, такође, уредио да се подигне црква.[14]

Његово следеће путовање пут севера је било фебруара 1895. До тог доба црква у Портланду је била завршена и о. Севастијан је у њој служио прву Св. Литургију, посвећујући је у име „Свете и Животодавне Тројице“. У то време мала заједница се састојала од шесторо Сиријаца, четворо Срба и два Руса (до 1907. заједница је порасла и бројала је осамдесет верника). Православна црква у Сијетлу је у међувремену била у процесу изградње и ускоро је примила свог првог свештеника, о. Амвросија Врета.[15]

На својим путовањима о. Севастијан је поново посетио православну заједницу у Вилкесону у Вашингтону, помажући да се тамо оснује парохија која је касније, 1900. године, изградила цркву посвећену Светој Тројици.[16] Даље на југ, сусрео је групице Срба у Еинџелс Кампу (у близини Џексона) у Калифорнији, у Фресну (и у оближњим градовима Висалији и Хенфорду) у Калифорнији и у Бисбију у Аризони. Ове посете су добро уродиле плодом, јер су у свим овим местима на крају изграђене српске православне цркве.[17]

О. Севастијан је, такође, посетио и изоловане православне хришћане који су се недавно настанили у рударском граду који је био у експанзији, Вирџинија Сити, у Невади.[18] Међутим, када је чувена сребрна жица Камсток исцрпљена 1898. број становника у граду је драстично опао и вероватно се мала православна заједница преселила негде другде.

Препознавши мисионарски труд о. Севастијана, Епископ Никола га је наградио златним крстом 1895. године. Мада се ово одликовање добија у Руској Православној Цркви само после десет година свештеничке службе, о. Севастијан га је примио чак са непуних три године од свог рукоположења. Разлог за ово Епископ Никола је објаснио у писму упућеном о. Севастијану:

„Са благословом (владајућег) најсветијег Синода целе Русије и дозволом најпобожнијег императора, сада Вам се дарује ово високо признање, мој љубљени брате у Господу. Даје Вам се не само као награда за Ваше предано служење у нижим црквеним чиновима, већ много више као охрабрење за још већи труд и херојске задатке којима ћете наставити да се излажете у свом будућем мисионарском служењу… Нисте били приморавани да изаберете крст монаха и мисионара, већ сте то узели својом слободном вољом, за спасење и Ваше и других. Ово Вас је учинило не више сопствеником, већ Христовим (уп. Гал. 3, 29); сада не треба да тражите своје (уп. 1. Kop. 13, 5) већ оно што је Исуса Христа (уп. Фил. 2, 21)“.[19]

Године 1896. о. Севастијан је отпутовао до своје прадедовске земље Србије у којој је студирао теологију неколико месеци. Када се вратио у Сан Франциско у новембру исте године, постављен је за пастира саборне цркве Св. Василија и као наставник у црквеној школи.[20] Ово ново постављење га није спречило да продужи са својим мисионарским радом широм западне обале САД-а. Наставио је да посећује нове заједнице које је основао и организовао старајући се о њиховим духовним потребама, омогућавајући им учествовање у светотајинском животу и осигуравајући опстанак самих заједница.

Када је црква Св. Саве у Џексону, у Калифорнији, добила потпуни статус парохије, Епископ Никола је желео да се она уступи православним Русима, пошто је била у руској Епархији. О. Севастијан је бранио жељу парохијана да имају натпис на цркви који гласи “Српска Православна“, али је такође указивао да ће парохија и даље бити под омофором руског Епископа за мисију у Америци.[21] На овај начин је о. Севастијан бранио права српске заједнице да се очува њен етнички идентитет, а истовремено да се очува ауторитет Епископа локалне Епархије.

Занимљиво је да Епископ Никола није био против идеје да има српске свештенике и парохије у САД-у које би биле под Православном Црквом у Србији, онолико дуго колико би српска Црква могла да издржава ове свештенике и парохије. Године 1897. и Епископ Никола и о. Севастијан су писали Митрополиту српском Михаилу (Јовановићу) питајући га да ли је ово могуће. Митрополит Михаило је одговорио о. Севастијану:

„Његова Светост Епископ Никола нам је писао и питао да ли можемо да распоредимо новац за цркве, школе, свештенике и наставнике и ако бисмо могли, он не би имао ништа против тога да будући раздвојени српски свештеници буду под српском Митрополијом. Ја сам одговорио да ми то не можемо да урадимо јер не можемо да подржимо толико много тамошњих цркава и свештеника, школа и наставника. Мислим да ти треба да се сложиш са овим и да слушаш свога Епископа, а он ће ти помоћи и заштитиће Србе и православље, а неће уништити српске националне обичаје“.[22]

У одговору, о. Севастијан је написао Митрополиту Михаилу:

„Примио сам Ваше добронамерно писмо и потпуно сам схватио. Клањам Вам се и искрено Вам се захваљујем. Бићу вођен Вашим саветом. Православље напредује у Америци. Срби се налазе у различитим државама, духовно су оживели и у вези су са нашом opгaнизaциjoм“.[23]

 

Митрополит српски Михаило (Јовановић) (1826-1898)

 

Фотографија породице Дабовић у Сан Франциску,
око 1900. године, на којој су о. Севастијан, његова мајка
и свих шесторо браће и сестара са својим породицама.
У средини, седи на столици, мајка о. Севастијана Јелена (његов отац Илија је преминуо 1887).
Свештеник лево је о. Севастијан.
Свештеник с десне стране је о. Теодор Пашковски (будући Митрополит Теофил),
кога је о. Севастијан венчао са својом нећаком Елом 1897.
Ела је у последњем реду, друга с десне стране.

Августа 1897. године отац Севастијан је путовао у град Бјут у Монтани. У то време центар националне рударске индустрије бакра, западни део просперитетног Бјута био је дом великом броју Срба који су дошли да раде у рудницима. На празник Успења Пресвете Богородице о. Севастијан је служио прву Св. Литургију у историји Бјута и после тога се сусрео са присутним Србима, којих је било 31, како би тамо организовали парохију. Наставио је да их посећује путујући 4 до 6 пута годишње у Бјут да служи Св. Литургију и прати напредовање парохије.[24]

Крајем октобра 1897. године оци Севастијан и Александар Хотовитцки – руски свештеник из Њујорка, касније канонизован као новомученик руски – пратили су Епископа Николу на путу за Вашингтон Д.К. Оци Севастијан и Александар су служили као преводиоци приликом сусрета Епископа Николе са председником Вилијамом Мекинлијем. Ово је био други сусрет у историји Сједињених Држава између православног Епископа и америчког председника (први пут сусрет се догодио између Епископа Владимира и председника Гровера Кливленда 1889).[25] У присуству председника Мекинлија, Епископ Никола је изразио забринутост због начина на који се поступа са православним хришћанима на Аљасци, нарочито због чињенице да америчке трговачке компаније приморавају вернике да раде и недељом и празницима и да су незаконито узели добра са црквених имања. Председник је обећао да ће ствар изнети пред Конгрес.[26]

 

Детаљ са фотографије, о. Севастијан

Деветог новембра 1897. године, убрзо пошто се вратио својим дужностима у саборној цркви у Сан Франциску, о. Севастијан је служио на венчању своје нећаке Еле и младог руског имигранта Теодора Пашковског.[27] Његов нови зет је рукоположен за свештеника нешто мање од месец дана после венчања. Много година касније, након што се Ела упокојила, о. Теодор Пашковски се замонашио под именом Теофил, потом је хиротонисан за Епископа и на крају (1934) изабран је за Митрополита целе Америке и Канаде у Америчкој Митрополији.[28]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Августа 16/28. 1892. San Francisco Daily Evening Bulletin, vol. 67, № 72, December 31, 1888..

[2] „Рукоположење”, стр. 2.

[3] Brigit Farley, “Circuit Riders to the Slavs and Greeks: Missionary Priests and the Establishment of the Russian Orthodox Church in the American West, 1890-1910“, Occasional Paper 276 (Woodrow Wilson International Center for Scholars, 2000), p. 1.

[4] Ibid.

[5] Ibid., односећи се на писмо о. Севастијана Дабовића Епископу Николи, од 17. новембра 1892., Аљаско-руска црквена архива, Белешке Православне руско-грчке саборне цркве у Северној Америци – Епархија Аљаске, Конгресна библиотека, (Library of Congress, Manuscript Division, 1984), container D511/13, reel 520.

[6] Ibid., стр. 2, 4-5, и писмо оца Севастијана Дабовића Епископу Николи, од 17. новембра 1892.

[7] Мирко Добријевић (Епископ Иринеј), р. 15.

[8] Golden Jubilеe Album, St. Mary’s Russian Orthodox Church (Minneapolis, 1937), p. 44. In Tarasar and Erickson, p. 96.

[9] Fr. Sebastian Dabovich to Protopresbyter Petar Stajchich, Ravanica Monastery in Srem, 1935. Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral, 190-2005 (Chicago 2005), p. 48.

[10] Bishop Nicholai (Velimirovich), “Father Sebastian Dabovich“.

[11] Празновање иконе је означено за 12/25 јули.

[12] Leslie McLaughlin, “St. Sava Celebrates 110 Years in Amador“, Ledger Dispatch (Octobеr 28, 2004).

[13] The original church building still serves an active parish. The parishioners are currently compiling accounts of miracles performed through the above-mentioned “Jackson Icon of the Mother of God“.

[14] „A New Greek Church“, Morning Oregonian, August 15, 1894, p. 10.

[15] Tarasar and Erickson, p. 35

[16] Ову цркву је осветио Епископ Тихон (касније је канонизован за Светитеља, видети у наставку о томе) 1902. године. Парохија у Вилкесону је 1996. прерасла своје црквене зидине и преселила се на оближњу локацију у Такоми. Првобитна црква у Вилкесону је у пређашњем стању и користи се повремено за богослужење. После цркве у Џексону, то је најстарија преостала православна црква у западном делу САД.

[17] Farley, р. 2.

[18] Gray, р. 78.

[19] Bishop Nicholas (Ziorov), “А Message to Hieromonk Sebastian (Dabovich) as He Is Awarded a Gold Pectoral Cross from the Office of His Majesty“. Превод са руског. Први пут објављено на енглеском у часопису Holy Trinity Cathedral Life, December 20, 1992.

[20] Orthodox American Messenger, № 5, December 27, 1896, p. 143.

[21] Bishop Nicholai (Velimirovich), “Father Sebastian Dabovich”.

[22] Српски Митрополит Михаило јеромонаху Севастијану. Написано у Београду, 24. октобра 1897. Наведено код Епископа Саве, стр. 23.

[23] Јеромонах Севастијан Митрополиту Михаилу Српском. Написано у Сан Франциску, 14. децембра 1897. Наведено код Епископа Саве, стр. 23-24.

[24] Reader Alexander Vallens, “Archimandrite Sebastian Dabovich: The First American Serbian Orthodox Apostle” (2005), p. 5. http://www.transfigcathedral.org/faith/corner/Dabovich.pdf.

[25] Tserkovniye Vedomosti (Church Gazеtte), 1889, no. 10, p. 262. Током свог сусрета са председником Кливлендом, Епископ Владимир је поднео извештај о условима у којима живи његова паства у Аљасци. See Bishop Gregory (Afonsky), A History of the Orthodox Church in Alaska (1794-1917), (Kodiak, Alaska: St. Hermans Theological Sеminary Press, 1977), pp. 82-83.

[26] “Bishop Nicholas’ Complaint,” Washington Post, November 5, 1897. In Tarasar and Erickson, p. 73.

[27] Ову цркву је осветио Епископ Тихон (касније је канонизован за Светитеља, видети о томе у наставку) 1902. године. Парохија у Вилкесону је 1996. прерасла своје црквене зидине и преселила се на оближњу локацију у Такоми. Првобитна црква у Вилкесону је у пређашњем стању и користи се повремено за богослужење. После цркве у Џексону, то је најстарија преостала православна црква у западном делу САД.

[28] Tarasar and Erickson, р. 200.

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *