Životopis arhimandrita Sevastijana Džeksonskog – srpski pravoslavni apostol u Americi

Priprema za apostolsko služenje

Otac Sevastijan je rođen u San Francisku 21. juna 1863. godine. Njegovi roditelji, Ilija i Jelena Dabović, bili su prvi zabeleženi imigranti na Zapadnoj obali Amerike. U društvu sa svoja dva starija rođaka i stricem Nikolajem, njegovi roditelji su došli iz svog rodnog sela Šašovaca, koje se nalazi kraj Herceg Novog, na ulazu u Bokokotorski zaliv, u Crnoj Gori. Posle dugog putovanja (uključujući prelazak preko Panamskog kanala na magarcima), stigli su u San Francisko 1853.[1] Ilija Dabović je tamo otvorio radnju i sa svojim bratom Nikolajem razvio posao prodaje voća na veliko. Otac Sevastijan je bio četvrto od sedmoro dece Ilije i Jelene i dobio je ime Jovan. U svojim poznijim godinama pisao je prijatelju: „Ja sam prvo muško dete koje su Srbi roditelji dobili u Americi. Pre mene dve moje sestre je dobio ujak“.[2]

Pravoslavna zajednica je osnovana u San Francisku šest godina pre rođenja o. Sevastijana i nazvana je „Grčko-ruskoslovenska Istočna Crkva i dobrotvorno društvo“. Zajednicu su činili Rusi, Srbi, Grci i Sirijci koji su došli u Kaliforniju u prvim godinama „zlatne groznice“. Pošto ova zajednica još uvek nije bila parohija i nije imala svog sveštenika, kapelani Ruske carske mornarice su se starali o duhovnim potrebama pravoslavnih vernika u San Francisku. Godine 1863. jedan od ovih kapelana, jeromonah Kiril iz manastira Tikvin u Rusiji, krstio je bebu Jovana – budućeg oca Sevastijana – u kapeli na ruskom ratnom brodu Bogatir (Bogatyr), koji je tada bio ukotvljen u Sanfranciškom zalivu.

„Iznenada“, pisao je o. Sevastijan mnogo godina kasnije, „ruski brodovi su podigli svoja sidra. I više ovde nije bilo sveštenika. Izgledalo je da će ova pravoslavna zajednica ostavljena bez crkve ili sveštenika nestati sa lica zemlje, naročito usred jurnjave za zlatom i bogatstvom. Međutim, milošću Božjom to se nije dogodilo. Pravoslavni – Srbi, Grci i Rusi – živeli su u to vreme u harmoniji i bratski podržavali jedni druge. Tokom svih velikih praznika okupljali su se zajedno sa onima koji su imali porodice i pojali crkvene i narodne pesme.“[3]

Godine 1868, godinu dana pošto su Sjedinjene Države kupile Aljasku od Rusije, ruski sveštenik je naimenovan za pravoslavnu zajednicu u San Francisku. Novi pastir, otac Nikolaj Kovrigin, preselio se iz ruske pravoslavne saborne crkve u Sitki na Aljasci, zajedno sa svojim pomoćnikom, čtecem Vasilijem Šiškinom. Zajednica u San Francisku je od tada počela da vrši crkvena bogosluženja u kući tamošnjeg Srbina Petra Sekulovića, koja se nalazila u ulici Mišn (Mission Street), ulici za koju se u to vreme smatralo da se nalazi izvan grada. Porodica Dabović je redovno učestvovala na bogosluženju u ovoj kući-kapeli, poznatoj kao „Dom molitve Pravoslavne Istočne Crkve“.

Jovan Dabović je bio ozbiljno, tiho i nekako krhko dete, čija se pobožnost projavljivala od njegovih malih nogu. Kasnije se sećao prve Svete Liturgije koju je otac Nikolaj služio u domu Sekulovića, što je očito bila prva Liturgija koja je služena na kopnu (a ne na brodu) u San Francisku. U to vreme on je imao četiri ili pet godina.

„Sećam se te prve službe, na koju sam otišao zajedno sa majkom. Morali smo dugo da pešačimo nepopločanim ulicama. Štaviše, bili smo strašno pokisli. Na kraju smo stigli do male kuće, prešli preko dasaka iznad jarka (ili privremeno iskopanog šanca) i ušli u crkvu. „Crkva“ je bila postavljena u odeljenoj sobi. Na samom kraju, suprotno od ulaza, ležao je sveti Antimins na pokrivenom stolu. Mali sto u uglu je služio kao sto predloženja. Sećam se da su bile dve ikone na zidovima: Spasitelja i Bogorodice. Bilo je približno oko dvadesetak pričasnika na Liturgiji“.[4]

Novoizabrani ruski Episkop Aljaske i Aleutskih ostrva, Jovan (Mitropolski) je 1872, kada je Jovan imao devet godina, premestio svoje sedište sa Sitke na Aljasci u San Francisko. Kako je on bio jedini pravoslavni Episkop na američkom kontinentu, ovo premeštanje je označilo i prenos celokupne američke episkopske administracije u Kaliforniju.

 

Jovan (Mitropolski), Episkop Aljaske i Aleutskih ostrva (1836-1914)

Episkop Jovan je izvrsno govorio engleski jezik i došao je iz Rusije u Ameriku sa namerom ne samo da služi potrebama poreklom pravoslavnih Amerikanaca i Rusa na Aljasci, već i da prenese pravoslavnu veru inovernima u Severnoj Americi. Ovo je bio glavni razlog zašto je preselio sedište Eparhije u Kaliforniju. Verovao je da će Pravoslavna Crkva u središtu ogromne američke populacije u San Francisku mnogo efektnije i sa većim uticajem moći da objavi istinu kako nepravoslavnim hrišćanskim konfesijama, tako i američkom društvu u celini.[5] Verovatno je želja Episkopa Jovana da Amerikance prevede iz drugih hrišćanskih denominacija u Pravoslavnu Crkvu prešla i na Jovana Dabovića čak i u tom ranom periodu njegovog života, jer je to postala, takođe, Jovanova doživotna želja.

Dolazeći u San Francisko, Episkop Jovan je podigao crkvu u ulici Pirs (Pierce Street) i posvetio je Sv. Aleksandru Nevskom kao sabornu crkvu. Svaki put kada bi bilo službe u crkvi, mladi Jovan je bio tamo. Potpuno predan Crkvi i duboko ljubeći lepotu i toržestvenost pravoslavnog bogosluženja, svim srcem je čeznuo da služi Bogu i svojoj braći za svetim oltarom. Kao što je kasnije potvrdio, to je bila njegova namera od detinjstva da postane sveštenik i nikada nije ni o čemu drugom sanjao.[6]

Sa ovim na umu, Jovan je pohađao subotnju školu veronauke i „grčko-rusku bogosloviju” (takođe, poznatu kao Misionarsku školu (the Mission School)) koju je Episkop Jovan preneo iz Sitke u San Francisko. U malenoj bogosloviji učio je zajedno sa Aleutima koji su došli sa Aljaske. Tu je odlično savladao ruski i crkvenoslovenski, a takođe je stekao i solidno znanje grčkog jezika. Sećajući se ovih dana provedenih u San Francisku, o. Sevastijan je zapisao:

„Od vremena dolaska Preosvećenog ep. Jovana, sveštenici su sledeći njegov primer počeli da propovedaju reč Božju vernom narodu u San Francisku. Otvorena je subotnja škola za decu parohijana u kojoj su ona pohađala veronauku i učila ruski jezik… Mihail Vladimirov je bio dirigent hora i učitelj pojanja. Takođe je predavao i matematiku u Misionarskoj školi. Pored sveštenika koji su predavali u školi i sam Vladika je držao sedam časova nedeljno, iz Svetog pisma i crkvenoslovenskog jezika. Grk, Dimitrije Frankiades, sa Univerziteta u Atini, bio je nastavnik grčkog i engleskog jezika.

U vreme Preosvećenog Episkopa Jovana šesnaest učenika se školovalo u episkopskoj školi u San Francisku. Od tog broja njih petorica sada služe na različitim mestima u ovdašnjoj Eparhiji. Preosvećeni Episkop je voleo svoju školu, neko bi mogao da kaže, izuzetnom ljubavlju“.[7]

Kada je odrastao, Jovan Dabović je postao poznat ne samo po svojoj ljubavi prema Crkvi, već i po svojoj nesebičnosti i uzdržanju. Kao što Episkop Irinej piše: „Oni koji su ga najbolje poznavali govorili su o tome da se nikada nije razmetao i da je prezirao materijalno bogatstvo. Kao savremeni Sveti Nikola, Jovan je duboko osećao neprilike siromašnih i bespomoćnih; dobrovoljno se poistovećivao sa njima, te je rado nosio samo skromno odelo i jeo najjednostavniju hranu – često ništa više od mleka ili samo malo sira – pre nego da jede skupocenu i oblači se raskošno dok su ovi drugi bili bez svega toga. Često je prosto davao onima kojima je potrebno ono što je sam imao – obrazac koji je važio čitavog njegovog života“.[8]

Pošto je završio srednju školu, Jovan je služio u sabornoj crkvi u San Francisku kao čtec i pojac na bogosluženju i kao učitelj. Godine 1884. poslali su ga da sve to obavlja u sabornoj crkvi Sv. Mihaila na Sitki, koju je 1848. g. osnovao Sv. Inokentije, veliki prosvetitelj Aljaske.

Između ostalih dalekosežnih misionarskih nastojanja, Sv. Inokentije je preobratio u pravoslavnu veru urođenike iz plemena Tlingit (Kološ) (the Tlingit (Kolosh)) u oblasti Sitka. Jovan Dabović se dok je pomagao u crkvi u Sitki zbližio sa domaćim porodicama koje su prethodno preko Sv. Inokentija primile Jevanđelje. Ovo je podstaklo da dvadeset jednogodišnji Jovan otpočne sopstveni misionarski rad, pokazujući evanđelski žar koji će obeležiti čitav njegov život. Saznavši od pravoslavnih Tlingita sa Sitke da ima drugih Tlingita na severoistoku koji još uvek nisu primili pravoslavnu hrišćansku veru, Jovan je otpočeo sa njihovom evangelizacijom. Kao katiheta u sabornoj crkvi u Sitki, organizovao je misiju za parohijane Tlingite da pravoslavnu veru posvedoče Tlingitima nehrišćanima u oblasti oko današnjeg Džuna (Juneau), oko hiljadu milja daleko. Nekoliko godina kasnije zabeležio je:

„Moji pomoćnici među Indijancima – domoroci iz Kološ plemena Ivan Hlijantić, Pavel Katliejan i drugi – otputovali su do tada veoma malog mesta, danas prilično velikog grada Džuna, i sledeći moje posebne instrukcije, oni (i drugi parohijani) širili su Reč i pravoslavlje, a rezultat toga je – sadašnja crkva Sv. Nikole u Džunu.[9]

I tako se dogodilo: tokom šest godina pravoslavni Tlingiti sa Sitke vršili su evangelizaciju Tlingita iz Džuna pod rukovodstvom Jovana Dabovića. Domoroci iz Džuna počeli su da dolaze u Sitku da se krštavaju. Tri godine kasnije, 1893, domaće stanovništvo zajedno sa srpskim kopačima zlata koji su u to vreme živeli u toj oblasti sagradili su pravoslavnu crkvu.[10] Danas je to najstarija crkva na Aljasci koja je u stalnoj funkciji.[11]

 

Kološ (Tlingit) ratnik sa Baranov ostrva (u blizini Sitke).
Slikao Mihail T. Tikanov, 1818.

 

Saborna crkva Sv. Mihaila prekrivena snegom, Sitka, Aljaska, 1900.

 

Ikonostas i Carske dveri crkve Sv. Mihaila
Fotografija se čuva u Nacionalnoj biblioteci Aljaske,
Kolekcija Mihaila 3. Vinokurofa (Michael Z. Vinokouroff Collection P243-1-038)

Tokom boravka na Aljasci, Jovan je odlučio da produži svoje bogoslovsko obrazovanje pripremajući se za sveštenički poziv. Tako je 1885. otputovao u Rusiju, gde je proveo tri godine studirajući na Petrogradskoj i Kijevskoj bogoslovskoj akademiji. Odmah pošto je diplomirao 1888. godine, Isidor (Nikolski) Mitropolit Novgoroda, Petrograda i Finske ga je preporučio za rukopoloženje.[12]

Mitropolit Isidor bio je najznačajnija ličnost Ruske Pravoslavne Crkve i najveća podrška Pravoslavnoj Crkvi u Novom svetu. U vreme kada je Jovan Dabović studirao u Petrogradu, Mitropolit Isidor je proslavljao pedeset godina svoje episkopske službe, tokom koje je hirotonisao preko stotinu Episkopa, uključujući sve Episkope koji su misionarili u Americi u drugoj polovini 19. veka. Kao što je kasnije Jovan (potonji o. Sevastijan) pisao, Mitropolit je „bio najodaniji prijatelj, duhovni staratelj i neko ko je pružao i materijalnu podršku i zastupao pred Bogom mladu Crkvu u Severnoj Americi, u njenim mnogobrojnim ozbiljnim proverama, iskušenjima i gonjenju“. Prisećajući se svojih uspomena u vezi sa ovim velikim jerarhom, otac Sevastijan je zapisao: „Imao sam mnogo sreće da svoje prvo zvanično naznačenje za službu, u sveštenički čin, dobijem od Preosvećenog Isidora… i štaviše imam duhovnu utehu i privilegiju da dobijem njegov lični blagoslov i da celivam ruku najvećeg prelata ovog doba“.[13]

 

Isidor (Nikolski), Mitropolit Novgoroda, Petrograda i Finske (1799-1892)

 

Vladimir (Sokolovski-Avtonomov), Episkop Aleutskih ostrva i Aljaske (1852-1933)
Fotografija se čuva u Državnoj biblioteci Aljaske,
u kolekciji Mihaila 3. Vinokurfa (Michael Z. Vinokouroff Collection P243-1-004)

Jovan Dabović se vratio u San Francisko 1888. godine sa potvrdom o rukopoloženju. Tokom iste godine, Episkop Jovan se vratio u Rusiju, a na njegovo mesto Sv. Sinod Ruske Pravoslavne Crkve postavio je Episkopa Vladimira (Sokolovski-Avtonomova) za Episkopa Aljaske i Aleutskih ostrva.

Episkop Vladimir je zamonašio Jovana u crkvi Sv. Nikole u San Francisku 30. decembra 1888. godine, dajući mu ime Sevastijan.[14] Nedelju dana kasnije, na praznik Rođenja Hristovog,[15] rukopoložio je Sevastijana za jerođakona.[16]

 

Sevastijan Dabović kao mladi đakon u San Francisku
Fotografija se čuva u Državnoj biblioteci Aljaske,
u kolekciji Mihaila 3. Vinokurfa (Michael Z. Vinokouroff Collection P243-1-004)

Prethodno je Episkop Vladimir radio pri Japanskoj pravoslavnoj misiji kod Sv. Nikole Japanskog. Tečno je govorio japanski i poveo je sa sobom u San Francisko svog kelijnika Japanca. Verovatno da je ova veza sa Pravoslavnom Crkvom u Japanu usadila ideju kod oca Sevastijana da poseti Japan što je kasnije i učinio.

Episkop Vladimir je naučio od Sv. Nikole Japanskog da, kada se pravoslavna vera donosi na nove teritorije, mora se učiniti dostupnom na lokalnim jezicima. Postao je prvi pravoslavni jerarh u Novom svetu koji je propovedao i služio na engleskom jeziku; a takođe je tražio i od svojih sveštenika da uče i služe na istom. Kao što se o. Sevastijan seća: „Episkop je naročito vodio računa da u hramu propoveda reč Božju na engleskom, koji je bio jezik svima razumljiv. Povrh svega sam Episkop, mada nije u potpunosti poznavao engleski jezik, improvizovao je svoja obraćanja i ljudi su to rado slušali“.[17] Episkop Vladimir je takođe postavio oca Sevastijana, kao čoveka kome je engleski jezik bio maternji, za propovednika na engleskom u sabornoj crkvi u San Francisku.

 

Saborna crkva Sv. Vasilija Velikog u San Francisku

Muzički nadaren, Episkop Vladimir je oformio izvrstan hor pri sabornoj crkvi i učio ih da pevaju engleske prevode pravoslavne službe na tradicionalnim ruskim napevima. Njegov trud je privukao mnoge ljude u Crkvu, koja je u to vreme premeštena u ulicu Pauel (Powell Street), tako da je ubrzo postala i više nego prepuna.[18] Godine 1888. proširio je, prepravio i veličanstveno ukrasio sabornu crkvu i posvetio je Sv. Nikoli. Kada je 1889. godine ova crkva uništena u požaru, Episkop Vladimir je sagradio novu sabornu crkvu posvećenu Sv. Vasiliju Velikom. O. Sevastijan je služio kao đakon u novoosvećenoj crkvi.

Otac Sevastijan je izuzetno poštovao Episkopa Vladimira, videći u njemu istinskog pastira koji svoj život polaže za ovce (up. Jn. 10, 11). Episkop je bio čovek rafiniranog, blagog karaktera koji nije pridavao značaja sopstvenim potrebama, vodeći strog asketski način života i primenjujući retko monaško uzdržavanje od hrane. Jerarh opredeljen za misionarski rad poput svog prethodnika Episkopa Jovana, bio je prvi pravoslavni Episkop koji je proputovao američki kontinent, što je učinio tri puta u potrazi za pravoslavnim zajednicama i nepravoslavnim ljudima kako bi ih priveo veri. Godine 1891. putovao je u Mineapolis, Minesotu da bi primio u Pravoslavnu Crkvu unijatske (rimokatolike istočnog obreda) sveštenike, oca Aleksisa Tota i njegovu zajednicu koja je brojala 350 vernika. Na ovaj način započeo je povratak američkih unijata pravoslavlju, pokret koji će doneti izobilnu žetvu u godinama koje dolaze. O. Sevastijan, služeći u mladosti kod Episkopa Vladimira kao đakon, bio je nesumnjivo pod uticajem episkopovog evanđelskog duha, upravo kako ga je ranije oblikovala misionarska vizija Episkopa Jovana.

 


NAPOMENE:

[1] Larry Cenotto, Logan’s Alley, vol. 4: Amador County Yesterdays in Picture and Prose (Jackson, Calif.: Cenotto Publications, 2003), 126.

[2] Pismo o. Sevastijana Dabovića arhimandritu Georgiju Kodžiću. Citirao Mirko Dobrijević (Episkop Irinej), 13-14. Episkop Irinej je zabeležio: „Otac Sevastijan … je bio poznat kao „prvo srpsko dete“, jer se smatrao prvorođenim sinom srpskog porekla u Americi… (Ovo ne mora biti potpuno tačno, ali izraz se koristio iz milošte).

[3] Fr. Sebastian Dabovich, “Pravoslavnaya Tserkov v Kaliforniye“ (The Orthodox Church in California), Amerikanskii Pravoslavnii Vestnik (American Orthodox Herald), nos. 15-16 (April 1898). Otac Sevastijan napisao u San Francisku, 12. februara, 1897. Preveo sa ruskog jezika Robert A. Perent.

[4] Ibid.

[5] Constance J. Tarasar i John N. Erickson, eds., Orthodox America 1794-1976: Development of the Orthodox Church in America (Syosset, New York: The Orthodox Church in America, 1975), 29.

[6] „Rukopoloženje ce obavilo u grčko-ruskoj Crkvi juče ujutru“, The [San Francisco] Morning Call, Monday, August 29, 1892, p. 2. Reprinted in Holy Trinity Cathedral Life, vol. 1, № 6 (February 1994).

[7] Fr. Sebastian Dabovich, “The Orthodox Church in California“.

[8] Mirko Dobrijevic (Episkop Irinej), 14.

[9] Otac Sevastijan Dabović Verskom saboru Eparhije severnoameričke u Njujorku. Napisano u Los Anđelesu, 2. decembra 1915. Citirao Episkop Sava Šumadijski, Istorija Srpske pravoslavne crkve u Americi i Kanadi 1891-1941, Kalenić, Kragujevac, 1998, 256.

[10] Crkvu je osvetio 24. juna 1894. tadašnji jerarh Aljaske, Episkop Nikola (Ziorov), koji je po prvi put posetio Džuno dve godine pre toga.

[11] “The History of St. Nicholas Church“, http://www.stnicholasjuneau.org/history.html. Takođe videti: http://dioceseofalaska.org/html/Juneaubelltowero7.html.

[12] Tarasar and Erickson, r. 96; [Fr.] George A. Gray, ed., Portraits of American Saints (Los Angeles 1994), p. 77.

[13] Fr. Sebastian Dabovich, The Lives of the Saints, and Several Lectures and Sermons (San Francisco: The Murdock Press, 1898), p. 3. Otac Sevastijan je posvetio ovu svoju drugu knjigu Mitropolitu Isidoru, koji se upokojio 1892. Gore navedeni citati su preuzeti iz posvete oca Sevastijana.

[14] San Francisco Daily Evening Bulletin, vol. 67, № 72, December 31, 1888.

[15] Od 25. decembra 1888. do 6. januara 1889. U tom periodu postojala je razlika od 12 dana izmđu tzv. starog i novog kalendara.

[16] San Francisco Daily Evening Bulletin, vol. 67, № 77, January 7, 1889.

[17] Fr. Sebastian Dabovich, The Orthodox Church in California.

[18] Tarasar and Erickson, p. 30.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.