Животопис архимандрита Севастијана Џексонског – српски православни апостол у Америци

Припрема за апостолско служење

Отац Севастијан је рођен у Сан Франциску 21. јуна 1863. године. Његови родитељи, Илија и Јелена Дабовић, били су први забележени имигранти на Западној обали Америке. У друштву са своја два старија рођака и стрицем Николајем, његови родитељи су дошли из свог родног села Шашоваца, које се налази крај Херцег Новог, на улазу у Бококоторски залив, у Црној Гори. После дугог путовања (укључујући прелазак преко Панамског канала на магарцима), стигли су у Сан Франциско 1853.[1] Илија Дабовић је тамо отворио радњу и са својим братом Николајем развио посао продаје воћа на велико. Отац Севастијан је био четврто од седморо деце Илије и Јелене и добио је име Јован. У својим познијим годинама писао је пријатељу: „Ја сам прво мушко дете које су Срби родитељи добили у Америци. Пре мене две моје сестре је добио ујак“.[2]

Православна заједница је основана у Сан Франциску шест година пре рођења о. Севастијана и названа је „Грчко-рускословенска Источна Црква и добротворно друштво“. Заједницу су чинили Руси, Срби, Грци и Сиријци који су дошли у Калифорнију у првим годинама „златне грознице“. Пошто ова заједница још увек није била парохија и није имала свог свештеника, капелани Руске царске морнарице су се старали о духовним потребама православних верника у Сан Франциску. Године 1863. један од ових капелана, јеромонах Кирил из манастира Тиквин у Русији, крстио је бебу Јована – будућег оца Севастијана – у капели на руском ратном броду Богатир (Bogatyr), који је тада био укотвљен у Санфранцишком заливу.

„Изненада“, писао је о. Севастијан много година касније, „руски бродови су подигли своја сидра. И више овде није било свештеника. Изгледало је да ће ова православна заједница остављена без цркве или свештеника нестати са лица земље, нарочито усред јурњаве за златом и богатством. Међутим, милошћу Божјом то се није догодило. Православни – Срби, Грци и Руси – живели су у то време у хармонији и братски подржавали једни друге. Током свих великих празника окупљали су се заједно са онима који су имали породице и појали црквене и народне песме.“[3]

Године 1868, годину дана пошто су Сједињене Државе купиле Аљаску од Русије, руски свештеник је наименован за православну заједницу у Сан Франциску. Нови пастир, отац Николај Ковригин, преселио се из руске православне саборне цркве у Ситки на Аљасци, заједно са својим помоћником, чтецем Василијем Шишкином. Заједница у Сан Франциску је од тада почела да врши црквена богослужења у кући тамошњег Србина Петра Секуловића, која се налазила у улици Мишн (Mission Street), улици за коју се у то време сматрало да се налази изван града. Породица Дабовић је редовно учествовала на богослужењу у овој кући-капели, познатој као „Дом молитве Православне Источне Цркве“.

Јован Дабовић је био озбиљно, тихо и некако крхко дете, чија се побожност пројављивала од његових малих ногу. Касније се сећао прве Свете Литургије коју је отац Николај служио у дому Секуловића, што је очито била прва Литургија која је служена на копну (а не на броду) у Сан Франциску. У то време он је имао четири или пет година.

„Сећам се те прве службе, на коју сам отишао заједно са мајком. Морали смо дуго да пешачимо непоплочаним улицама. Штавише, били смо страшно покисли. На крају смо стигли до мале куће, прешли преко дасака изнад јарка (или привремено ископаног шанца) и ушли у цркву. „Црква“ је била постављена у одељеној соби. На самом крају, супротно од улаза, лежао је свети Антиминс на покривеном столу. Мали сто у углу је служио као сто предложења. Сећам се да су биле две иконе на зидовима: Спаситеља и Богородице. Било је приближно око двадесетак причасника на Литургији“.[4]

Новоизабрани руски Епископ Аљаске и Алеутских острва, Јован (Митрополски) је 1872, када је Јован имао девет година, преместио своје седиште са Ситке на Аљасци у Сан Франциско. Како је он био једини православни Епископ на америчком континенту, ово премештање је означило и пренос целокупне америчке епископске администрације у Калифорнију.

 

Јован (Митрополски), Епископ Аљаске и Алеутских острва (1836-1914)

Епископ Јован је изврсно говорио енглески језик и дошао је из Русије у Америку са намером не само да служи потребама пореклом православних Американаца и Руса на Аљасци, већ и да пренесе православну веру иновернима у Северној Америци. Ово је био главни разлог зашто је преселио седиште Епархије у Калифорнију. Веровао је да ће Православна Црква у средишту огромне америчке популације у Сан Франциску много ефектније и са већим утицајем моћи да објави истину како неправославним хришћанским конфесијама, тако и америчком друштву у целини.[5] Вероватно је жеља Епископа Јована да Американце преведе из других хришћанских деноминација у Православну Цркву прешла и на Јована Дабовића чак и у том раном периоду његовог живота, јер је то постала, такође, Јованова доживотна жеља.

Долазећи у Сан Франциско, Епископ Јован је подигао цркву у улици Пирс (Pierce Street) и посветио је Св. Александру Невском као саборну цркву. Сваки пут када би било службе у цркви, млади Јован је био тамо. Потпуно предан Цркви и дубоко љубећи лепоту и торжественост православног богослужења, свим срцем је чезнуо да служи Богу и својој браћи за светим олтаром. Као што је касније потврдио, то је била његова намера од детињства да постане свештеник и никада није ни о чему другом сањао.[6]

Са овим на уму, Јован је похађао суботњу школу веронауке и „грчко-руску богословију” (такође, познату као Мисионарску школу (the Mission School)) коју је Епископ Јован пренео из Ситке у Сан Франциско. У маленој богословији учио је заједно са Алеутима који су дошли са Аљаске. Ту је одлично савладао руски и црквенословенски, а такође је стекао и солидно знање грчког језика. Сећајући се ових дана проведених у Сан Франциску, о. Севастијан је записао:

„Од времена доласка Преосвећеног еп. Јована, свештеници су следећи његов пример почели да проповедају реч Божју верном народу у Сан Франциску. Отворена је суботња школа за децу парохијана у којој су она похађала веронауку и учила руски језик… Михаил Владимиров је био диригент хора и учитељ појања. Такође је предавао и математику у Мисионарској школи. Поред свештеника који су предавали у школи и сам Владика је држао седам часова недељно, из Светог писма и црквенословенског језика. Грк, Димитрије Франкиадес, са Универзитета у Атини, био је наставник грчког и енглеског језика.

У време Преосвећеног Епископа Јована шеснаест ученика се школовало у епископској школи у Сан Франциску. Од тог броја њих петорица сада служе на различитим местима у овдашњој Епархији. Преосвећени Епископ је волео своју школу, неко би могао да каже, изузетном љубављу“.[7]

Када је одрастао, Јован Дабовић је постао познат не само по својој љубави према Цркви, већ и по својој несебичности и уздржању. Као што Епископ Иринеј пише: „Они који су га најбоље познавали говорили су о томе да се никада није разметао и да је презирао материјално богатство. Као савремени Свети Никола, Јован је дубоко осећао неприлике сиромашних и беспомоћних; добровољно се поистовећивао са њима, те је радо носио само скромно одело и јео најједноставнију храну – често ништа више од млека или само мало сира – пре него да једе скупоцену и облачи се раскошно док су ови други били без свега тога. Често је просто давао онима којима је потребно оно што је сам имао – образац који је важио читавог његовог живота“.[8]

Пошто је завршио средњу школу, Јован је служио у саборној цркви у Сан Франциску као чтец и појац на богослужењу и као учитељ. Године 1884. послали су га да све то обавља у саборној цркви Св. Михаила на Ситки, коју је 1848. г. основао Св. Инокентије, велики просветитељ Аљаске.

Између осталих далекосежних мисионарских настојања, Св. Инокентије је преобратио у православну веру урођенике из племена Тлингит (Колош) (the Tlingit (Kolosh)) у области Ситка. Јован Дабовић се док је помагао у цркви у Ситки зближио са домаћим породицама које су претходно преко Св. Инокентија примиле Јеванђеље. Ово је подстакло да двадесет једногодишњи Јован отпочне сопствени мисионарски рад, показујући еванђелски жар који ће обележити читав његов живот. Сазнавши од православних Тлингита са Ситке да има других Тлингита на североистоку који још увек нису примили православну хришћанску веру, Јован је отпочео са њиховом евангелизацијом. Као катихета у саборној цркви у Ситки, организовао је мисију за парохијане Тлингите да православну веру посведоче Тлингитима нехришћанима у области око данашњег Џуна (Juneau), око хиљаду миља далеко. Неколико година касније забележио је:

„Моји помоћници међу Индијанцима – домороци из Колош племена Иван Хлијантић, Павел Катлиејан и други – отпутовали су до тада веома малог места, данас прилично великог града Џуна, и следећи моје посебне инструкције, они (и други парохијани) ширили су Реч и православље, а резултат тога је – садашња црква Св. Николе у Џуну.[9]

И тако се догодило: током шест година православни Тлингити са Ситке вршили су евангелизацију Тлингита из Џуна под руководством Јована Дабовића. Домороци из Џуна почели су да долазе у Ситку да се крштавају. Три године касније, 1893, домаће становништво заједно са српским копачима злата који су у то време живели у тој области саградили су православну цркву.[10] Данас је то најстарија црква на Аљасци која је у сталној функцији.[11]

 

Колош (Тлингит) ратник са Баранов острва (у близини Ситке).
Сликао Михаил Т. Тиканов, 1818.

 

Саборна црква Св. Михаила прекривена снегом, Ситка, Аљаска, 1900.

 

Иконостас и Царске двери цркве Св. Михаила
Фотографија се чува у Националној библиотеци Аљаске,
Колекција Михаила 3. Винокурофа (Michael Z. Vinokouroff Collection P243-1-038)

Током боравка на Аљасци, Јован је одлучио да продужи своје богословско образовање припремајући се за свештенички позив. Тако је 1885. отпутовао у Русију, где је провео три године студирајући на Петроградској и Кијевској богословској академији. Одмах пошто је дипломирао 1888. године, Исидор (Николски) Митрополит Новгорода, Петрограда и Финске га је препоручио за рукоположење.[12]

Митрополит Исидор био је најзначајнија личност Руске Православне Цркве и највећа подршка Православној Цркви у Новом свету. У време када је Јован Дабовић студирао у Петрограду, Митрополит Исидор је прослављао педесет година своје епископске службе, током које је хиротонисао преко стотину Епископа, укључујући све Епископе који су мисионарили у Америци у другој половини 19. века. Као што је касније Јован (потоњи о. Севастијан) писао, Митрополит је „био најоданији пријатељ, духовни старатељ и неко ко је пружао и материјалну подршку и заступао пред Богом младу Цркву у Северној Америци, у њеним многобројним озбиљним проверама, искушењима и гоњењу“. Присећајући се својих успомена у вези са овим великим јерархом, отац Севастијан је записао: „Имао сам много среће да своје прво званично назначење за службу, у свештенички чин, добијем од Преосвећеног Исидора… и штавише имам духовну утеху и привилегију да добијем његов лични благослов и да целивам руку највећег прелата овог доба“.[13]

 

Исидор (Николски), Митрополит Новгорода, Петрограда и Финске (1799-1892)

 

Владимир (Соколовски-Автономов), Епископ Алеутских острва и Аљаске (1852-1933)
Фотографија се чува у Државној библиотеци Аљаске,
у колекцији Михаила 3. Винокурфа (Michael Z. Vinokouroff Collection P243-1-004)

Јован Дабовић се вратио у Сан Франциско 1888. године са потврдом о рукоположењу. Током исте године, Епископ Јован се вратио у Русију, а на његово место Св. Синод Руске Православне Цркве поставио је Епископа Владимира (Соколовски-Автономова) за Епископа Аљаске и Алеутских острва.

Епископ Владимир је замонашио Јована у цркви Св. Николе у Сан Франциску 30. децембра 1888. године, дајући му име Севастијан.[14] Недељу дана касније, на празник Рођења Христовог,[15] рукоположио је Севастијана за јерођакона.[16]

 

Севастијан Дабовић као млади ђакон у Сан Франциску
Фотографија се чува у Државној библиотеци Аљаске,
у колекцији Михаила 3. Винокурфа (Michael Z. Vinokouroff Collection P243-1-004)

Претходно је Епископ Владимир радио при Јапанској православној мисији код Св. Николе Јапанског. Течно је говорио јапански и повео је са собом у Сан Франциско свог келијника Јапанца. Вероватно да је ова веза са Православном Црквом у Јапану усадила идеју код оца Севастијана да посети Јапан што је касније и учинио.

Епископ Владимир је научио од Св. Николе Јапанског да, када се православна вера доноси на нове територије, мора се учинити доступном на локалним језицима. Постао је први православни јерарх у Новом свету који је проповедао и служио на енглеском језику; а такође је тражио и од својих свештеника да уче и служе на истом. Као што се о. Севастијан сећа: „Епископ је нарочито водио рачуна да у храму проповеда реч Божју на енглеском, који је био језик свима разумљив. Поврх свега сам Епископ, мада није у потпуности познавао енглески језик, импровизовао је своја обраћања и људи су то радо слушали“.[17] Епископ Владимир је такође поставио оца Севастијана, као човека коме је енглески језик био матерњи, за проповедника на енглеском у саборној цркви у Сан Франциску.

 

Саборна црква Св. Василија Великог у Сан Франциску

Музички надарен, Епископ Владимир је оформио изврстан хор при саборној цркви и учио их да певају енглеске преводе православне службе на традиционалним руским напевима. Његов труд је привукао многе људе у Цркву, која је у то време премештена у улицу Пауел (Powell Street), тако да је убрзо постала и више него препуна.[18] Године 1888. проширио је, преправио и величанствено украсио саборну цркву и посветио је Св. Николи. Када је 1889. године ова црква уништена у пожару, Епископ Владимир је саградио нову саборну цркву посвећену Св. Василију Великом. О. Севастијан је служио као ђакон у новоосвећеној цркви.

Отац Севастијан је изузетно поштовао Епископа Владимира, видећи у њему истинског пастира који свој живот полаже за овце (уп. Јн. 10, 11). Епископ је био човек рафинираног, благог карактера који није придавао значаја сопственим потребама, водећи строг аскетски начин живота и примењујући ретко монашко уздржавање од хране. Јерарх опредељен за мисионарски рад попут свог претходника Епископа Јована, био је први православни Епископ који је пропутовао амерички континент, што је учинио три пута у потрази за православним заједницама и неправославним људима како би их привео вери. Године 1891. путовао је у Минеаполис, Минесоту да би примио у Православну Цркву унијатске (римокатолике источног обреда) свештенике, оца Алексиса Тота и његову заједницу која је бројала 350 верника. На овај начин започео је повратак америчких унијата православљу, покрет који ће донети изобилну жетву у годинама које долазе. О. Севастијан, служећи у младости код Епископа Владимира као ђакон, био је несумњиво под утицајем епископовог еванђелског духа, управо како га је раније обликовала мисионарска визија Епископа Јована.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Larry Cenotto, Logan’s Alley, vol. 4: Amador County Yesterdays in Picture and Prose (Jackson, Calif.: Cenotto Publications, 2003), 126.

[2] Писмо о. Севастијана Дабовића архимандриту Георгију Коџићу. Цитирао Мирко Добријевић (Епископ Иринеј), 13-14. Епископ Иринеј је забележио: „Отац Севастијан … је био познат као „прво српско дете“, јер се сматрао прворођеним сином српског порекла у Америци… (Ово не мора бити потпуно тачно, али израз се користио из милоште).

[3] Fr. Sebastian Dabovich, “Pravoslavnaya Tserkov v Kaliforniye“ (The Orthodox Church in California), Amerikanskii Pravoslavnii Vestnik (American Orthodox Herald), nos. 15-16 (April 1898). Отац Севастијан написао у Сан Франциску, 12. фебруара, 1897. Превео са руског језика Роберт А. Перент.

[4] Ibid.

[5] Constance Ј. Tarasar и John Н. Erickson, eds., Orthodox America 1794-1976: Development of the Orthodox Church in America (Syosset, New York: The Orthodox Church in America, 1975), 29.

[6] „Рукоположење ce обавило у грчко-руској Цркви јуче ујутру“, The [San Francisco] Morning Call, Monday, August 29, 1892, p. 2. Reprinted in Holy Trinity Cathedral Life, vol. 1, № 6 (February 1994).

[7] Fr. Sebastian Dabovich, “The Orthodox Church in California“.

[8] Mirko Dobrijevic (Епископ Иринеј), 14.

[9] Отац Севастијан Дабовић Верском сабору Епархије северноамеричке у Њујорку. Написано у Лос Анђелесу, 2. децембра 1915. Цитирао Епископ Сава Шумадијски, Историја Српске православне цркве у Америци и Канади 1891-1941, Каленић, Крагујевац, 1998, 256.

[10] Цркву је осветио 24. јуна 1894. тадашњи јерарх Аљаске, Епископ Никола (Зиоров), који је по први пут посетио Џуно две године пре тога.

[11] “The History of St. Nicholas Church“, http://www.stnicholasjuneau.org/history.html. Такође видети: http://dioceseofalaska.org/html/Juneaubelltowero7.html.

[12] Tarasar and Erickson, р. 96; [Fr.] George A. Gray, ed., Portraits of American Saints (Los Angeles 1994), p. 77.

[13] Fr. Sebastian Dabovich, The Lives of the Saints, and Several Lectures and Sermons (San Francisco: The Murdock Press, 1898), p. 3. Oтац Севастијан је посветио ову своју другу књигу Митрополиту Исидору, који се упокојио 1892. Горе наведени цитати су преузети из посвете оца Севастијана.

[14] San Francisco Daily Evening Bulletin, vol. 67, № 72, December 31, 1888.

[15] Од 25. децембра 1888. до 6. јануара 1889. У том периоду постојала је разлика од 12 дана измђу тзв. старог и новог календара.

[16] San Francisco Daily Evening Bulletin, vol. 67, № 77, Јаnuаry 7, 1889.

[17] Fr. Sebastian Dabovich, The Orthodox Church in California.

[18] Tarasar and Erickson, p. 30.

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *