Белешке о прослављању праведника
Епископ Иринеј аустралијски и новозеландски је забележио да прослављање праведника у Цркви полази од Божијег откривења: „Бог открива светост живота једне личности, што верни најпре шире у локалном прослављању. За узврат, тај кога је Господ открио је крунисан од Цркве званичним проглашењем његове светости.“
Епископ Максим западноамерички пише у вези са поштовањем праведних пре њиховог формалног прослављења: „У Православној Цркви прослављање светог човека је иницирано од плироме Цркве – свештенства и верника. Обично прослављање повлачи за собом сагласност и локалног поштовања и синодског препознавања. Понекад верни почну да траже од светог човека заступништво на локалном нивоу, а касније православни јерарси, на основу онога што је народ Божји већ пројавио кроз своје поштовање, доноси саборску одлуку да се име светог човека упише у календар Светих (што је православно предање) – чин који је уобичајено познат као „канонизација“ или „прослављење“. Пре канонизације, Црква не служи службе у част тог светог човека. Не тако ретко, међутим, верни моле за небеско заступништво те личности, сликају „пре канонизације“ иконографске портрете истог, и у неким случајевима га чак и зову „Светитељем“ (што значи Светим). Такав је био случај са Св. Николајем Жичким, кога су верни називали Светитељем много пре него што је Св. сабор српских православних Епископа 2003. године уписао његово име у календар светих“.
