NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Razno » Život u bednoj Srbiji

Život u bednoj Srbiji

Pitanje:
Poštovani oče Srboljube, Šta mi Srbi koji živimo u ovoj nesrećnoj zemlji treba da radimo (pri tom da to bude nešto pametno) i kako da se molimo da bi nam bilo bolje? Predpostavljam, da znate odgovor živeli biste ovde a ne u Australiji (bar tako piše u Vašoj biografiji) . Imam utisak da, , najveće patriote, , kao i, , najveći vernici, , ili bar tako sebe doživljavaju, žive van granica Srbije… Tim povodom sam i odlučila da se obratim nekome iz srećnih zemalja, kako bi nam pomogli. Ko god pobegne iz ovog pakla, uglavnom procveta. Ja na žalost, nemam ni snage ni nekih većih mogućnosti da odem bilo gde, pa mi jedino ostaje da se molim i da očekujem bolje dane. Zašto je Srbija i dalje u blatu i kaljuzi? Kakvi smo to ljudi, kada ovde uspeva samo zlo? Da li se Vi iz dalekih krajeva u svojim molitvama setite Srbije, makar povremeno? Da li postoji neka mogućnost da se svi srpski sveštenici, monasi, monahinje… sastanu jednog dana u isto vreme (mogu da budu zajedno u mislima, nemora fizički) i pomole se za spas zemlje Srbije? Da li bi ta ujedinjena molitva od nekih pola sata zaista donela plodove? Da li bi mi u Srbiji postali pošteni, moralni, odani, hrabri, časni, verni, vredni i konačno INTELIGENTNI I SAVREMENI. Ne kažem da sada nema takvih ličnosti… IMA IH, ali su u zapećku. I dalje dominira primitivizam, jad, beda, nemoral. Ako imate prilike, pogledajte na našoj PINK televiziji program Farma i biće Vam jasno o čemu govorim. Kako se moliti, da bi osetili duhovni i naravno materijalni napredak?
Biljana


Odgovor:
Poštovana i draga sestro Biljana, Oprosti, ne ljuti se, ako si već mene „prozvala“, verujem da si imala razloga za to. Gotovo 30 godina sam fizički (ali ne i psihički) u dijaspori, a dolazim u Srbiju gotovo svake godine i ostajem dovoljno. Samo, ne znam odakle ti utisak da Srbi koji „žive van granica Srbije sebe doživljavaju kao najveće patriote i najveće vernike“? Mislim da prilično dobro poznajem Srbe dijaspore, i o njima sam dosta pisao. „Suviše dugo, Srbi u matici i oni u rasejanju gotovo da se ne mogu razumeti, iako govore istim jezikom. Srbi iz dijaspore onima u otadžbini uglavnom zameraju na površnom podražavanju zapadne mode, na neradu, neorganizovanosti i nemaru. Istovremeno, Srbi u matici se ne ocećajy lično odgovornim za takvo stanje. Zahvaljujući diktaturi kojoj su dugo bili potčinjeni, mnogi smatraju da društvo ne zavisi od pojedinaca koji nisu na vlasti i ne mogu da utiču na njegove tokove i političke promene.“ Ostatak ovde: http: //svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/IstorijaMiletic/IstorijaSPC003.htm Razumem o čemu pišeš. Takođe, razumem i da nisi jedina koja tako misli i pita. Ne samo da nisi jedina već, imam utisak da se, u najmanju ruku, stotine hiljada ljudi u Srbiji i van nje pita upravo to isto. A odgovor se meni čini – jednostavan: – Bog je milostiv i ne daje nam u punoj meri ono što smo zaslužili, već dopušta po nešto od onoga što mi sami tražimo, onoliko koliko može da nam služi na spasenje. Šta pod time mislim? Pre nego što kažem, molim te da ne misliš da kritikujem ili, ne daj Bože, osuđujem. Već samo odgovaram na tvoje pitanje. Naime, izađi na ulicu i pogledaj oko sebe, zaviri u kafiće, restorane, na železničke ili autobuske stanice, u parkove… Šta ti vidiš pravoslavno na ljudima? Ima li nečeg hrišćanskog u njihovim gestovima, pozdravima, susretima, razgovorima…? Pogledaj na bilo koji grad u Srbiji nedeljom ili praznikom pre podne. Na primer, od 300, 000 stanovnika ima li možda bar 3, 000 u hramu, ili u svim hramovima zajedno u tom gradu? Pogledaj i one koji se smatraju Srbima i pravoslavnima, koji povremeno odlaze u crkvu ili u neki manastir, kod nekog duhovnika. Koliko njih, van tih poseta, zaista u praksi svakodnevno živi i razmišlja hrišćanski? Nasuprot tome, na primer, u svim muslimanskim zemljama ćeš svaki dan imati prilike da vidiš kako ljudi klanjaju na ulici, u parku, na stanici, u školi, na aerodromu, javno, ispred svih, čućeš kako hvale Alaha, kako su im ponašanje, oblačenje i razgovori u skladu sa religijom – mnogo više nego kod nas, hrišćana. Bar se meni tako čini. A kada si poslednji put videla nekog Srbina da se makar samo pobožno prekrstio u restoranu pre jela, ili pre puta u autobusu, vozu, avionu, ili možda na nekom drugom javnom mestu? I da ne nastavljam dalje, mislim da je jasno kakvi smo mi i koliko nas ima. Koliko nas ima? Znaš li koliko ukupno ima monaha i monahinja u našem narodu? Mislim da imamo više manastira, starih i novih, nego monaha. Narod koji nema monaha i monahinja… Šta smo zaslužili, a šta tražimo? „Moderni čovek se odriče „teških“ ideala radi komfora i udobnosti. Milije su mu sitne radosti, sitnog čoveka, izgleda to i jeste moderno „radosno hrišćanstvo“… Šta još može poželeti moderni, „poslednji čovek“ više od svega, posle svojih malenih plotskih radosti… On se još trudi, jer je trud njegov – zabava. No on se brine o tome da ga ta i zabava ne zamori previše… On se još može i pomiriti sa Crkvom kao sa klubom po interesima, korisnom socijalnom institucijom, ali se nikako ne može pomiriti sa Crkvom kao institucijom Spasenja, koja od ljudi traži samopožrtvovanost i žrtvenu ljubav.“ http: //borbazaveru.info/content/view/3399/1/ Mislim da se ovo odnosi podjednako na sve nas, Srbe i nesrbe, u dijaspori i u matici. Mi u većini silno želimo ekonomski standard. Mislimo da će nas on u velikoj meri smiriti, emancipovati, prosvetiti, zadovoljiti, provredniti, osavremeniti… („Osavremeniti“ – šta to znači? ) Neprijatelj nam se ruga. Davao nam je materijalna dobra dok nismo navikli da samo na njih najviše obraćamo svoju želju i pažnju, pa je onda počeo da nam ih sve više i više uskraćuje, pod izgovorom da smo „nazadni, isključivi, necivilizovani, rasisti i šovinisti, sitni i mali balkanski imperijalisti…“ Setimo se da je i samog Gospoda đavo isto tako kušao: „i pokaza mu sva carstva ovoga sveta i slavu njihovu; i reče mu: Sve ovo daću tebi ako padneš i pokloniš mi se! ” Interesantno je da mu Gospod ne odgovara: Idi od mene sotono, kako mi ti možeš dati ono što nije tvoje nego moje! ? ! Gospod zna da je kušač u stvari knez ovoga sveta (Jn. 14, 30.) i on to jeste po Njegovom dopuštenju, makar i privremeno. Ali, On ne želi da se raspravlja oko rokova kome je šta dano, jer to nije suština događaja, već uzvraća odgovor kao mač dvosekli, koji se takođe odnosi i na samog kušača: Gospodu Bogu svome poklanjaj se i njemu jedinome služi; i iza koga bi moglo da usledi pravedno i opravdano Hristovo pitanje kušaču: A, zašto se ti ne pridržavaš ovoga, kad već tako dobro poznaješ Pisma? “ http: //www.sv-luka.org/misionar/n3_nekinovipokreti.htm Srbi dijaspore padaju na ovom iskušenju isto kao i Srbi u matici, kao i mnogi drugi narodi i plemena na zemlji. Pitaš: „Zašto je Srbija i dalje u blatu i kaljuzi? “ Zato što je okupirana, ekonomski, politički i socijalno, a na duhovnom planu se upravo vodi velika borba u kojoj izgleda kao da posustajemo. „Kakvi smo to ljudi, kada ovde uspeva samo zlo? “ Mi smo duhovno raslabljeni, osećamo se malim, sitnim, bezznačajnim i bespomoćnim, nismo više ukorenjeni i stabilni kao hrast zasađen pored izvora žive vode, nego volimo ovaj svet i njegovu „savremenost“ do te mere da smo postali kao trska koju savija vetar ili smo pak, razjedinjeni u svom individualizmu kao prašina koju nosi svaki svetski vihor. „Zemlja nam je postala malena i na njoj mumla mali čovek, koji sve čega se dotakne čini ništavnim kao što je i on sam.“ Ali, ne uspeva nam samo zlo. Starac Tadej je lepo rekao „Kakve su ti misli – takav ti je život.“ A starac Pajsije Svetogorac priča: „Iz iskustva znam da su ljudi podeljeni u dve kategorije. Treća kategorija ne postoji; ljudi pripadaju ili jednoj ili drugoj. Prvi podsećaju na muvu. Glavna osobina muve je da nju privlači nečistoća. Kada se, na primer, muva nađe u bašti punoj cveća prekrasnog mirisa, ona ga neće ni primetiti i zaustaviće se na nekoj nečistoći koju nađe na zemlji. Počeće da kruži unaokolo i osetiće se sasvim lagodno u smradu. Ako bi muva mogla da govori, a vi zatražili da vam u bašti pokaže ružu, odgovorila bi: “Ja uopšte ne znam kako ruža izgleda. Znam samo gde da nađem đubre, toalete i blato.” Postoje ljudi koji podsećaju na muvu. Ljudi koji pripadaju ovoj kategoriji navikli su da misle negativno i u životu uvek traže loše strane, nipodaštavajući i odbijajući prisustvo dobra.“ „Druga kategorija su oni što podsećaju na pčelu, čija je glavna osobina da uvek traga za nečim slatkim i prijatnim da bi na njega sletela. Kada bi se pčela našla u sobi prepunoj nečistoće, sa komadićem bombone u uglu, ona bi zanemarila svu onu nečistoću i sletela na bombonu. Kada biste od pčele zatražili da vam pokaže gde se nalazi baštensko đubre, odgovorila bi: “Ne znam. Mogu ti reći samo gde da nađeš cveće, slast, med i šećer.” Ona zna samo za dobre stvari u životu, dok su joj one rđave nepoznate. To je druga kategorija ljudi koja ima pozitivne misli i vidi samo dobru stranu stvari. Oni se uvek trude da prikriju zlo kako bi zaštitili bližnje; naprotiv, ljudi prve kategorije se trude da izlože zlo i da ga iznesu na površinu.“ „Kada neko dođe kod mene i počne da optužuje druge ljude, dovede me u tešku situaciju i ja mu navedem ovaj primer. Tada mu kažem da odluči kojoj kategoriji želi da pripada, kako bi mogao da nađe ljude iste vrste i da se sa njima druži.” http: //www.isadaiuvek.dzaba.com/pouke/Starac%20Pajsije%20-%20ljudi%20muve%20i%20ljudi%20pcele.htm Što se tiče veoma važnog pitanja: „Da li se Vi iz dalekih krajeva u svojim molitvama setite Srbije, makar povremeno? “ – Mogu ti reći zaista redovno, svi mi, na svakom bogosluženju. A privatno, bar ja mislim da nema dana da se ne setim Srbije. Izvinjavam se na podužem odgovoru, ali pisao sam kako su mi misli dolazile. Pozdravlja te, o. Srba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *