НАСЛОВНА » ПИТАЊЕ ПАСТИРУ, Разно » Живот у бедној Србији

Живот у бедној Србији

Питање:
Поштовани оче Србољубе, Шта ми Срби који живимо у овој несрећној земљи треба да радимо (при том да то буде нешто паметно) и како да се молимо да би нам било боље? Предпостављам, да знате одговор живели бисте овде а не у Аустралији (бар тако пише у Вашој биографији) . Имам утисак да, , највеће патриоте, , као и, , највећи верници, , или бар тако себе доживљавају, живе ван граница Србије… Тим поводом сам и одлучила да се обратим некоме из срећних земаља, како би нам помогли. Ко год побегне из овог пакла, углавном процвета. Ја на жалост, немам ни снаге ни неких већих могућности да одем било где, па ми једино остаје да се молим и да очекујем боље дане. Зашто је Србија и даље у блату и каљузи? Какви смо то људи, када овде успева само зло? Да ли се Ви из далеких крајева у својим молитвама сетите Србије, макар повремено? Да ли постоји нека могућност да се сви српски свештеници, монаси, монахиње… састану једног дана у исто време (могу да буду заједно у мислима, немора физички) и помоле се за спас земље Србије? Да ли би та уједињена молитва од неких пола сата заиста донела плодове? Да ли би ми у Србији постали поштени, морални, одани, храбри, часни, верни, вредни и коначно ИНТЕЛИГЕНТНИ И САВРЕМЕНИ. Не кажем да сада нема таквих личности… ИМА ИХ, али су у запећку. И даље доминира примитивизам, јад, беда, неморал. Ако имате прилике, погледајте на нашој ПИНК телевизији програм Фарма и биће Вам јасно о чему говорим. Како се молити, да би осетили духовни и наравно материјални напредак?
Биљана


Одговор:
Поштована и драга сестро Биљана, Опрости, не љути се, ако си већ мене „прозвала“, верујем да си имала разлога за то. Готово 30 година сам физички (али не и психички) у дијаспори, а долазим у Србију готово сваке године и остајем довољно. Само, не знам одакле ти утисак да Срби који „живе ван граница Србије себе доживљавају као највеће патриоте и највеће вернике“? Мислим да прилично добро познајем Србе дијаспоре, и о њима сам доста писао. „Сувише дуго, Срби у матици и они у расејању готово да се не могу разумети, иако говоре истим језиком. Срби из дијаспоре онима у отаџбини углавном замерају на површном подражавању западне моде, на нераду, неорганизованости и немару. Истовремено, Срби у матици се не oceћajy лично одговорним за такво стање. Захваљујући диктатури којој су дуго били потчињени, многи сматрају да друштво не зависи од појединаца који нису на власти и не могу да утичу на његове токове и политичке промене.“ Остатак овде: http: //svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/IstorijaMiletic/IstorijaSPC003.htm Разумем о чему пишеш. Такође, разумем и да ниси једина која тако мисли и пита. Не само да ниси једина већ, имам утисак да се, у најмању руку, стотине хиљада људи у Србији и ван ње пита управо то исто. А одговор се мени чини – једноставан: – Бог је милостив и не даје нам у пуној мери оно што смо заслужили, већ допушта по нешто од онога што ми сами тражимо, онолико колико може да нам служи на спасење. Шта под тиме мислим? Пре него што кажем, молим те да не мислиш да критикујем или, не дај Боже, осуђујем. Већ само одговарам на твоје питање. Наиме, изађи на улицу и погледај око себе, завири у кафиће, ресторане, на железничке или аутобуске станице, у паркове… Шта ти видиш православно на људима? Има ли нечег хришћанског у њиховим гестовима, поздравима, сусретима, разговорима…? Погледај на било који град у Србији недељом или празником пре подне. На пример, од 300, 000 становника има ли можда бар 3, 000 у храму, или у свим храмовима заједно у том граду? Погледај и оне који се сматрају Србима и православнима, који повремено одлазе у цркву или у неки манастир, код неког духовника. Колико њих, ван тих посета, заиста у пракси свакодневно живи и размишља хришћански? Насупрот томе, на пример, у свим муслиманским земљама ћеш сваки дан имати прилике да видиш како људи клањају на улици, у парку, на станици, у школи, на аеродрому, јавно, испред свих, чућеш како хвале Алаха, како су им понашање, облачење и разговори у складу са религијом – много више него код нас, хришћана. Бар се мени тако чини. А када си последњи пут видела неког Србина да се макар само побожно прекрстио у ресторану пре јела, или пре пута у аутобусу, возу, авиону, или можда на неком другом јавном месту? И да не настављам даље, мислим да је јасно какви смо ми и колико нас има. Колико нас има? Знаш ли колико укупно има монаха и монахиња у нашем народу? Мислим да имамо више манастира, старих и нових, него монаха. Народ који нема монаха и монахиња… Шта смо заслужили, а шта тражимо? „Модерни човек се одриче „тешких“ идеала ради комфора и удобности. Милије су му ситне радости, ситног човека, изгледа то и јесте модерно „радосно хришћанство“… Шта још може пожелети модерни, „последњи човек“ више од свега, после својих малених плотских радости… Он се још труди, јер је труд његов – забава. Но он се брине о томе да га та и забава не замори превише… Он се још може и помирити са Црквом као са клубом по интересима, корисном социјалном институцијом, али се никако не може помирити са Црквом као институцијом Спасења, која од људи тражи самопожртвованост и жртвену љубав.“ http: //borbazaveru.info/content/view/3399/1/ Мислим да се ово односи подједнако на све нас, Србе и несрбе, у дијаспори и у матици. Ми у већини силно желимо економски стандард. Мислимо да ће нас он у великој мери смирити, еманциповати, просветити, задовољити, провреднити, осавременити… („Осавременити“ – шта то значи? ) Непријатељ нам се руга. Давао нам је материјална добра док нисмо навикли да само на њих највише обраћамо своју жељу и пажњу, па је онда почео да нам их све више и више ускраћује, под изговором да смо „назадни, искључиви, нецивилизовани, расисти и шовинисти, ситни и мали балкански империјалисти…“ Сетимо се да је и самог Господа ђаво исто тако кушао: „и показа му сва царства овога света и славу њихову; и рече му: Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се! ” Интересантно је да му Господ не одговара: Иди од мене сотоно, како ми ти можеш дати оно што није твоје него моје! ? ! Господ зна да је кушач у ствари кнез овога света (Јн. 14, 30.) и он то јесте по Његовом допуштењу, макар и привремено. Али, Он не жели да се расправља око рокова коме је шта дано, јер то није суштина догађаја, већ узвраћа одговор као мач двосекли, који се такође односи и на самог кушача: Господу Богу своме поклањај се и њему јединоме служи; и иза кога би могло да уследи праведно и оправдано Христово питање кушачу: А, зашто се ти не придржаваш овога, кад већ тако добро познајеш Писма? “ http: //www.sv-luka.org/misionar/n3_nekinovipokreti.htm Срби дијаспоре падају на овом искушењу исто као и Срби у матици, као и многи други народи и племена на земљи. Питаш: „Зашто је Србија и даље у блату и каљузи? “ Зато што је окупирана, економски, политички и социјално, а на духовном плану се управо води велика борба у којој изгледа као да посустајемо. „Какви смо то људи, када овде успева само зло? “ Ми смо духовно раслабљени, осећамо се малим, ситним, беззначајним и беспомоћним, нисмо више укорењени и стабилни као храст засађен поред извора живе воде, него волимо овај свет и његову „савременост“ до те мере да смо постали као трска коју савија ветар или смо пак, разједињени у свом индивидуализму као прашина коју носи сваки светски вихор. „Земља нам је постала малена и на њој мумла мали човек, који све чега се дотакне чини ништавним као што је и он сам.“ Али, не успева нам само зло. Старац Тадеј је лепо рекао „Какве су ти мисли – такав ти је живот.“ А старац Пајсије Светогорац прича: „Из искуства знам да су људи подељени у две категорије. Трећа категорија не постоји; људи припадају или једној или другој. Први подсећају на муву. Главна особина муве је да њу привлачи нечистоћа. Када се, на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Почеће да кружи унаоколо и осетиће се сасвим лагодно у смраду. Ако би мува могла да говори, а ви затражили да вам у башти покаже ружу, одговорила би: “Ја уопште не знам како ружа изгледа. Знам само где да нађем ђубре, тоалете и блато.” Постоје људи који подсећају на муву. Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.“ „Друга категорија су они што подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када би се пчела нашла у соби препуној нечистоће, са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву ону нечистоћу и слетела на бомбону. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: “Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер.” Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. То је друга категорија људи која има позитивне мисли и види само добру страну ствари. Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину.“ „Када неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример. Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада, како би могао да нађе људе исте врсте и да се са њима дружи.” http: //www.isadaiuvek.dzaba.com/pouke/Starac%20Pajsije%20-%20ljudi%20muve%20i%20ljudi%20pcele.htm Што се тиче веома важног питања: „Да ли се Ви из далеких крајева у својим молитвама сетите Србије, макар повремено? “ – Могу ти рећи заиста редовно, сви ми, на сваком богослужењу. А приватно, бар ја мислим да нема дана да се не сетим Србије. Извињавам се на подужем одговору, али писао сам како су ми мисли долазиле. Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *