NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Život sa Hristom – Beseda na dan Svetih četrdeset mučenika Sevastijskih

Život sa Hristom – Beseda na dan Svetih četrdeset mučenika Sevastijskih

Protojerej ALEKSANDAR Šargunov

 

Praznik Svetih četrdeset mučenika Sevastijskih uvek je bio veliki događaj u pravoslavnoj Crkvi. Crkva je od davnina, od samog njihovog mučeništva 320. godine, svečano proslavljala ove Svetitelje. Oni su prihvatili stradanje za Hrista neposredno pre pobede hrišćanstva u Rimskom carstvu. Čuveni Milanski edikt je tada već bio usvojen, dozvoljavajući slobodu hrišćanskoj religiji, ali je još uvek bilo izolovanih slučajeva progona pre potpune pobede, kada je hrišćanstvo uspostavljeno u čitavom Rimskom carstvu. Ponekad se tako dešava: rat se završava, i uoči pobede neko prihvata smrt.

Ovi vojnici prihvatili su stradanje za Hrista u ledenom jezeru Sevastije. Njihova smrt bila je posebno slavna jer su imali priliku da izbegnu stradanje. Na obali jezera osvetljeno je toplo kupatilo i svako od njih mogao je napustiti svoje mesto mučenja i pribeći ovom spasenju.

Njihov podvig je nezaboravan i po tome što jedan od vojnika nije izdržao i više je voleo siguran, uspešan život bez Hrista, nego smrt sa Hristom. Jedan od čuvara je to video. Prema nesagledivom Božanskom Promislu, otkriveno mu je da su život i slava bili tamo gde su stajali ovi mučenici. Tamo je bila toplina koja se nigde ne može naći; tamo je bio Sam Gospod. Videvši mučeničke krune kako se spuštaju na vojnike, zavapio je: „I ja sam hrišćanin!“ i pridružio im se kako bi s njima podelio i stradanje, i slavu.

Od samog početka Crkva je u ovoj slici videla ono što određuje život svakog hrišćanina i život čitave Crkve u svim vremenima. Na ovaj ili onaj način, nalazimo se pred ovim izborom. Ili moramo žrtvovati Hrista radi svog blagostanja, ili žrtvovati svoje blagostanje radi Hrista. Nijedan čovek ne može zaobići ovaj izbor.

Ali, postoje iskušenja koja se odnose na čitavu Crkvu. Progoni koji su se dogodili drevnoj Crkvi i oni koji su se dogodili u najnovije vreme bili su obeleženi sledećim: neki su izabrali Hrista, a drugi su Ga se odrekli. Neki su Ga se odricali kad su već bili blizu primanja mučeničke krune. A među ljudima koji su bili ravnodušni prema Crkvi, pa čak i među njenim progoniteljima, iznenada su se našli ispovednici vere.

Kako se odvija Gospodnji izbor? Danas iz Jevanđelja čujemo kako je tajna spasenja svakog čoveka duboka, i kako jedino Srcevidac Gospod zna ko će izdržati u času iskušenja, a ko će se odreći vere. Nije važno kada je čovek pozvan Gospodu – među prvima ili među poslednjima. Moguće je da budete sa Hristom u Crkvi celog svog života i da se odreknete Hrista u poslednjem času. I čitav narod može biti sa Bogom, a zatim Ga odbaciti, kao što je bilo sa bogoizabranim izraelskim narodom.

Kako je tajanstven Promisao Božji! Neki dođu u prvi čas, drugi – u treći, šesti, neki kasnije, a neki, ispostavlja se, kada im, naizgled, nije ostala apsolutno nikakva nada – u jedanaesti čas. Neke Gospod priziva k Sebi kad su u cvetu mladosti, druge – u vreme zrelosti, treće – kad su na zalasku svog života. Neki mogu doći do Gospoda u roku od jednog sata, poput blagorazumnog razbojnika, dok drugima nije dovoljan čitav život da bi došli do Hrista.

Otkrivenje Svetog apostola Jovana Bogoslova govori o tajanstvenom nebeskom gradu, koji ima dvanaest vrata koja su uvek otvorena – i danju i noću (Otk. 21). Postoji kapija okrenuta ka istoku, i kapija okrenuta ka Zapadu. Neki ljudi ulaze u ovaj nebeski grad kada njihov život tek počinje da se diže, kao izlazak sunca, a drugi – kad im se život približi noći.

Neke Gospod poziva kad su, kako kažu, puni dana i truda i kad su već uspeli mnogo toga da postignu ovde, na zemlji; druge – dok stoje na samom pragu zrelog života, ispunjeni nekim, možda, vrlo plemenitim težnjama; a treće – pre nego što su uopšte počeli da žive.

I Gospod jednako prihvata sve, bez obzira kada, u koji čas, u kom uzrastu je čovek pozvan k Njemu. Saoseća sa svima, a posebno sa onima koji Mu nikako ne mogu doći. Onima koji stoje do jedanaestog, poslednjeg časa, kao radnici koji žele da se trude, koji žele da primene sve svoje sposobnosti i talente u životu, ali im ne nalaze upotrebu.

Nikome nisu potrebni. Možda nemaju neke posebne talente, pa samim tim nikome nisu potrebni. Gospod je uvek ispunjen dubokim saosećanjem prema takvim ljudima. On ih, takođe, poziva Sebi, i daje im Svoj trud, koji, kako se ispostavilo, nije ništa manji od truda drugih ljudi. I mi smo zapanjeni kad vidimo s kolikom velikodušnošću Gospod daruje sve one koji Mu dolaze. Neki su radili po ceo dan, drugi – samo jedan sat, i nisu podnosili vrućinu ili dnevne poteškoće. Ali On svima daje istu platu.

Otkriva nam se vrlo važna tajna našeg duhovnog života – da, u stvari, Gospod prihvata ne broj naših trudova, već našu ljubav. Najvažnije od svega je kakav je unutrašnji sadržaj onoga što radimo.

Dešava se da čovek mnogo prinese hramu, a Jevanđelje kaže da mnogi bogati metahu mnogo (Mk. 12, 41). Neki „novi Rus“ želi da donira mnogo novca, stečenog na nepoznat način, i postavlja se pitanje: Da li Crkva uopšte može da prihvati njegov dar? I dešava se da je čovek poput one udovice koja je prinela svoju oskudnu leptu, a Gospod kaže da je ona prinela više od svih, jer svi metnuše od suviška svojega; a ona od sirotinje svoje metnu sve što imaše, svu imovinu svoju (Mk. 12, 44).

To je ono što određuje život čoveka, sa čime on dolazi u Crkvu. Jasno je: dešava se da dete pokloni svojoj voljenoj majci nevešt crtež za rođendan, i, naizgled, šta ovaj poklon može značiti? Ali majka blista od radosti i crtež joj je draži od bilo kog drugog poklona. Gospod na isti način procenjuje ono što prinosimo, samo u beskrajno većem stepenu. Poslušajmo ovu tajnu života, moleći se za naše upokojene, sećajući se naših novih mučenika Rusije.

Prema Svetom Pismu, iskušenja koja su bila u četvrtom i u dvadesetom veku, još uvek očekuju Crkvu na samom završnom preokretu istorije. Iskušenja kada će svaki čovek, čitava Crkva, celo čovečanstvo morati da stane pred izbor – onaj strašni izbor koji su ljudi napravili kada su uzvikivali: „Ne Njega, nego Varavu!“ Pred izbor koji je neko doneo, preferirajući „tople kupke“ – život u svoj svojoj zavodljivoj raznolikosti – više nego Hrista. Ovo će biti poslednji izbor pred kraj sveta. To se već događa pred našim očima.

Sine moj, daj mi srce svoje, kaže Gospod (Prič. 23, 26). Neko se može baviti grandioznim aktivnostima, kao da su hrišćanske, i zauzimati veoma važno mesto u Crkvi, a neko može biti nepoznat svima, smireno ispunjavajući svoje svakodnevne dužnosti. Ali Gospod ispituje srca i prihvata svakoga ne prema njegovom spoljašnjem služenju, već prema duhu koji ispunjava čoveka u tom služenju: da li je bio otvoren za Hristovu velikodušnost i Njegovu bezgraničnu ljubav, koja nam je otkrivena putem Krsta.

Četrdeset mučenika osvećuju svojim podvigom čitavu Svetu Četrdesetnicu. Četrdeset mučenika –  svakog dana imamo priliku da se rodimo ili umremo. Umremo za greh i budemo ispovednici Hristove istine i pravde – oni koji ljube smrt sa Hristom i spremni su da pljunu na život u kojem Hrista nema.

 


Prevod sa engleskog za svetosavlje.org
Bojana Milidragović

Izvor:
Orthodox Christianity

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *