НАСЛОВНА » Духовни живот, снови, борба са искушењима, ПИТАЊЕ ПАСТИРУ » Живети са непрекидним осећањем кривице

Живети са непрекидним осећањем кривице

Питање:
Помаже Бог, Молим Вас да ми одговорите на питање везано за покајање. Потпуно лаички питам да ли је то исто као живети са непрекидним осећањем кривице? Ја не мислим тако, Бог је љубав а не кажњавање, али у неким текстовима читам да увек треба да тражимо кривицу у себи и да имамо свест да смо увек грешни. Али како раздвојити та два осећања? Велики поздрав.
Јелена


Одговор:
Драга Јелена, да, Бог јесте љубав, али се та љубав такође огледа кроз правичност, која је исто Његов атрибут, јер је Он Свеправедан. Зар Господ није рекао: „Не могу ништа чинити сам од себе, јер како чујем онако судим, и суд је мој праведан…“ (Јн. 5, 30) . Да је Господ хтео да нас програмира све би другачије било, и ми не би били ми, него НЕШТО друго. Дакле, све мора да крене од нас! Траже се покрети наше душе који треба да буду поведени слободном вољом и узајамном љубављу. Убити човека а да због тога не осећамо кривицу јесте израз стања спаљене савести, и зато је насушно потребно да оним Давидовим оплакивањем њу обновимо. Неки греси нису могли одмах да се «разреше» само зато што је Бог љубав, или само зато што смо отстајали 15 минута под епитрахиљем (камо среће и толико) . Свети Василије Велики је за неке грехе даво епитимије по 17 или 20 г., и нема сумње да је то била едукација тог констатхог суочавања са оним што смо учинили, или делатног побеђивања тог ношења «осећања кривице». Покајање је престанак богомрзке делатности која нас удаљава, а не ретко и сасвим одваја од Бога, док оплакивање наших грехова може да траје цео живот, не обраћајући пажњу на то што нас је Црква примила у евхаристијско заједништво.
Из Житија светих знамо да су неки Оци достигли да буду јавни сасуди Духа Светог – обожили су себе, и без обзира но то опет су лили горке сузе покајања за учињено. Добро је то стално созерцање дубине пада које треба да нам помогне да се он више не понови. Оплакивање својих грехова није позив на депресију (униније) него на то константно одржавање сазнања за лоше учињено, све једно што нам је Заједница већ опростила. После исповедања одређеног греха ми га на другој исповести више не помињемо, осим ако га не поновимо, али то не сме никако да значи да ми треба да заборавимо стање наше грешности, као и тих момената нашег живота када смо били далеко од Бога! Треба да се чувамо све нападније «романтичарске» и једностране теологије да је Бог љубав и да је све друго за нас готово. Ово је једна од најјачих јеретичких заблуда када кажу да је Бог Логос пострадао за наше грехе из љубави према нама и да је нама сада само остало да га «признајемо» као спаситеља и ми смо већ спасени. У томе се посебно издвајају пентикосталци! Зар и «ђаволи» не «признају Бога и дрхте», и у том теолошком контексту свети ап Јаков благовести: «Вера без добрих дела је мртва». Нема никакве сумње да је потребно да ослободимо нашу савест из огреховљене учмалости која увек има за циљ да нам помогне да до краја живота оплакујемо неке моменте нашег живота и тако да се духовно припремимо да са мање страха а са више наде изађемо на «праведан суд Божији», на којем Он суди «онако како чује». Ваш
оЉубо.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *