NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽIVETI I SLUŽITI LJUBAVI – ŽITIJE SVETOG ALEKSEJA MEČOVA

ŽIVETI I SLUŽITI LJUBAVI – ŽITIJE SVETOG ALEKSEJA MEČOVA

 

ŽIVETI I SLUŽITI LJUBAVI
Žitije Svetog Alekseja Mečova
 

 
GLAVA PETA – POSLEDNJE GODINE ŽIVOTA MOSKOVSKOG STARCA U PERIODU AGRESIVNOG ATEIZMA
 
1920. godina
 
Baćuška, otac Aleksej, uvek je živeo otvoreno, među ljudima, posebno u tim godinama, kada su glasine o njemu kao starcu, privlačile sve veći i veći broj ljudi. Dolazili su mu na ispovest u vreme bogosluženja; gomila ga je opsedala i u dvorištu, na putu prema kući; a u stanu su večito stajali u redu oni, koji su tražili savet i podršku.
Sam Baćuška, iako starac i podvižnik, bio je spolja tako jednostavan, da mnogi u njemu te kvalitete nisu ni mogli da zapaze. Obično, kod većine ljudi, pojam podvižnika se vezuje za tihu monašku zajednicu, usamljenu keliju sa kandilom koje se ne gasi… Kod oca Alekseja ništa nije izgledalo slično tome, već je sve bilo kao i kod ostalih ljudi.
Malena soba – kabinet, u kojoj kandilo nije baš uvek gorelo – svedočilo je da je Baćuška uvek zauzet i da nikad nema vremena. Na stolu je ležala hrpa knjiga, delimično otvorenih, mnoštvo prosforica, malih ikona; odmah pored, presavijen epitrahilj, krst i Jevanđelje. Iz susednog stana se ponekad čuo zvuk klavira, a sa ulice šum, buka tramvaja i automobila u prolazu. Baćuška je uvek jeo brzo i u žurbi; stalno je bio okružen ne tišinom i tihovanjem, već zvucima grada i vrevom.
Ipak, na svom primeru, otac Aleksej je pokazao da uz svu vrevu svakodnevice, može da se bude daleko od sveta, od svega zemaljskog, uz neprestanu molitvu, čisto srce i da se predstoji pred Bogom još ovde, na zemlji.
Pustinja i bezmolvije su se nalazili u njegovom mnogostradalnom srcu punom ljubavi, i otuda je on, svima koji su mu dolazili, velikodušno delio blagodatne darove pustinje: smirenje, ljubav, radost, milost i utehu. Njega, uvek obuzetog molitvom, nisu mogli da dekoncentrišu ni porodične peripetije, ni stalni dodir sa ljudima u crkvi.
U levom uglu soleje Kazanskog paraklisa, iza velike ikone sv. Nikolaja koja se nalazila ispred nje, između lučnog svoda koji je razdvajao paraklise i severnih vrata oltara, nalazio se analoj za ispovest. Tuda se Baćuška često upućivao iz oltara, kako za vreme liturgije, tako i za vreme večernje službe. Tamo je on ispovedao, tamo su mu se obraćali sa raznim pitanjima i molbama. Zadivljujući su bili njegovo strpljenje, upornost i to, kako je svuda stizao, svima govorio, odgovarao i pitao, a sam se, sve vreme, molio. Njegova molitva nije nikad prestajala i one, koji su se molili sa njim, uvek je grejala, prosvećivala i vaspostavljala mir u njihovim uzburkanim dušama.
Baćuškina molitva kao da je ispunjavala ceo hram, tako da se na samom ulazu osećala namoljenost i osobita, molitvena atmosfera, koja se mogla retko sresti u drugim crkvama. Taj, sveobuhvatan duh molitve, delovao je ne samo na verujuće, nego često i na neverujuće, nagoneći ih da se navikavaju na molitvu.
Bilo je mnogo slučajeva kada su se radoznalci, koji su ulazili u crkvu sa namerom da kritikuju ili da se podsmevaju, osetivši blagodatnu atmosferu, približavali Crkvi; neki, koji su došli sa zlim namerama, zaustavljali su se, doživljavali duhovni preporod, menjali se, i čak, postajali duhovna deca Baćuške i članovi crkvenog bratstva.
Baćuška je bio veliki molitvenik. On nije voleo da rasuđuje o molitvi, on je njom živeo i disao; od svakog rasuđivanja širi se hladnoća, a to je bilo tako strano njegovom plamenom srcu. Uvek i svima, na svaku izraženu molbu, patnju ili nedoumicu, on je odgovarao: „Pomoliću se“, i to nije govorio formalno, već sa toplinom i dubinom. Svako novo ime je bilo za njega živ čovek i nova molba za pomoć, oproštaj i pomilovanje tog čoveka.
Baćuška je nepokolebljivo, sveto i duboko verovao u silu, smelost i svemoć molitve, u njenu pomoć i bliskost, u njenu dostupnost za svakog čoveka. Molitva, kakvu je posedovao, nezamisliva je bez žive vere. On je i sam umeo da kaže: „Bog mi je dao čvrstu, dečju veru.“ Toj njegovoj, smeloj veri, čudili su se čak i crkveni ljudi. Jedanput je imao priliku da ispoveda arhijereja, poprilično poznatog crkvenog velikodostojnika; taj arhijerej je bio zadivljen silom, čvrstinom i nepokolebljivošću Baćuškine vere i tu, na ispovesti, to izrekao. A Baćuška, kao da ne razume šta je on to osobito našao na njemu, sa izvinjavajućim osmehom je prokomentarisao: „Prosto, Bog mi je dao dečju veru.“
Priznavajući veliki značaj molitve uopšte, Baćuška je podvlačio izuzetnu važnost crkvene molitve, posebno u Tajni Evharistije. „Često mi nemamo mogućnosti da sami pomognemo čoveku; koliko je tada spasonosna plamena molitva pred prestolom Božjim, osobito u vreme prinošenja svete Žrtve.“ I uvek je, kad god se približavalo vreme liturgijskog pominjanja živih i umrlih, izvlačio svoju svagdašnju beležnicu sa mnoštvom složenih ceduljica i usredsređeno ih čitao. Čak i kada je bivao bolestan i nije mogao da bude u crkvi, setivši se, svojim žalostivim srcem, nekog, ko je u tom momentu imao posebnu neophodnost za liturgijskim pominjanjem i Žrtvom, slao bi svešteniku koji služi cedulju sa molbom, da pomene tu i tu, sa dodatkom „napaćenu“, i da izvuče za nju česticu.
U Baćuškinoj crkvi je bilo uobičajeno pominjanje mnoštva imena u vreme proskomidije, Heruvimske pesme, posle iznošenja svetih Darova, na jektenijama za zdravlje i upokoj ili molebanima. Ponekad je Baćuška, dolazeći ranije, vršio proskomidiju sat i po, pa i više, i iščitavao, sam ili uz pomoć saslužitelja ili običnih mirjana koji su se molili kod oltara, cele sveske sa imenima bolesnih, ojađenih, zabludelih, utamničenih i onih na putu… I, ako su za većinu to bila samo imena, za Baćušku su to bili živi ljudi. Uvek prožet molitvom, za vreme bogosluženja sav se preobražavao. „Kako zakoračiš u crkvu, – govorio je on, – sve se nekako osvetljava…“ Na primedbu da se ponekad ne osvetljava, pojašnjavao je: „Znači, izvan hrama ne gori.“
U vreme bogosluženja, Baćuška se nikad nije umarao; nije bilo takvog dana, da on služi hladno, rasejano, po navici; uvek je goreo duhom, uvek se uživljavao u svaku reč molitve. Njegova dečja vera se često ispoljavala u suzama, posebno u vreme Božanstvene liturgije i, osobito, kada je sam služio jutrenju. Često je sa teškoćama izgovarao vozglase, posebno: Primite, jedite…, ili Tvoja od tvojih.Tada bi, po njegovom izmenjenom glasu, svako u hramu čuo kako plače. Na tim mestima je, između reči, pravio velike pauze. Njegovo lice je bilo ispunjeno iskrenim umilenjem i plač je obuzimao i one što mu saslužuju, ako bi bili prisutni. „I ja sam plakao, nagnut nad prestolom“, – pričao je đakon koji mu je sasluživao.
Baćuškino bogosluženje, koje je i inače bilo osobito i nije se uklapalo u uobičajene okvire pojanja i čtenja, za vreme Uskrsa postajalo je izuzetno. Uz svu svoju jednostavnost, ono je dostizalo takvu visinu i izražajnost, da je oduševljavalo, ispunjavalo, potresalo i umiljavalo do maksimuma. Ni sa čim se ne mogu uporediti njegova pozdravna tri celiva, čitanje jevanđelja U početku bi Reč… i Vaskršnja Reč svetitelja Jovana Zlatoustog. Na sasvim poseban način, sličan drevnom, pojao je Baćuška Uskršnji ikos[1]. Njim je razotkrivao smisao pesme i naglašavao značenje reči. Te svetle noći, radostan i u likovanju, otac Aleksej bi se iznenada povlačio duboko u sebe, i u pojanju završnih reči O, Vladiko, vostani, palim podaj vaskrsenje, osećalo se da vcja vnutrenjaja njegova plače i rida… Koga je on oplakivao? Spasitelja?… Ne, on je oplakivao sebe, palog.
Taj veliki dar suza, koji je, zahvaljujući svom istinskom smirenju, posedovao Baćuška, posebno se ispoljavao u vreme čitanja Velikog kanona sv. Andreja Kritskog. On ga nije čitao, on je, sav u suzama, izgovarao te tropare kao svoje reči, iz dubine skrušenog srca. Sva se crkva stapala sa njim u umilenju. Svaki tropar, kao prvi put, otkrivao se u svoj dubini pokajne sadržine. Izrazito emotivno doživljavao je Baćuška Trojičine tropare, njemu, izgleda, osobito bliske. Ipak, uz sve to, u Baćuškinom služenju nije bilo ničeg spolja efektnog, ničeg ličnog, subjektivnog, ničeg što bi skretalo pažnju na njega samog. U njegovom služenju je progovarala sušta dubina i moć pravoslavnog bogosluženja, razotkrivao se i skretao na sebe pažnju, taj veliki duhovni opit Pravoslavne Crkve, sa kojim se sveštenoslužitelj nerazdvojivo stapao i koji je bio blizak duši svakog pravoslavnog hrišćanina, a posebno blizak duši ruskog čoveka, koji, kao da je i po svojoj prirodi – pravoslavan.
Upravo se u tome sastojala sva privlačnost i svepokoravajuća sila Baćuškinog služenja.
Baćuška je jako voleo hram i sa pobožnim strahopoštovanjem se odnosio prema njemu, kao mestu posebnog Božjeg prisustva, i uvek se starao da usadi takav isti doživljaj i strah Božji, u dušama svoje duhovne dece. Često i usrdno je poučavao, i stalno ponavljao u svojim propovedima i besedama, da je hram – zemaljsko nebo, gde su prisutni Sam Gospod i Mater Božja, nebeske sile i svi sveti, da v hrame stojašče slavi Tvojeja, na nebesi stojati mnim.Zapovedao je svojoj duhovnoj deci da u crkvi ne vode nikakve razgovore; prema onima koji se nisu trudili oko higijene i reda u crkvi, nepobožno se ponašali u vreme bogosluženja i nisu imali straha Božjeg pred prestolom, bio je strog i zahtevan.
Isto tako, apsolutno nije trpeo neozbiljnost i lakomislenost u izražavanju, kao i u odnosu prema svemu što se ticalo Božanstvenog Iskupitelja i Tajni.
Jedna duhovna kćer ga je upitala: „Baćuška, htela bih da dođem na dvanaest Jevanđelja u vašu crkvu…“ Baćuška ju je strogo prekinuo: „Kako to govorite?… Zar smete tako? Na čitanje dvanaest Jevanđelja“, – polako je izgovorio i zatražio da ponovi. „Eto, tako uvek i govorite… Inače, šta je to… ispada kao da na neki pozorišni komad idete…“
Druga je rekla: „Jednom, na ispovesti, iz nekog razloga sam se nasmejala; nešto u Baćuškinim rečima mi je zazvučalo kao šala… Nikad neću zaboraviti tu groznu iskru, koja je kao munja bljesnula iz Baćuškinih očiju…“
Poslednje dve godine, posebno u vreme bogosluženja, Baćuška kao da je svetleo nekom posebnom unutarnjom svetlošću, koja se nije mogla uporediti ni sa čim zemaljskim. Izobilje blagodati koja je počivala, na njemu se, za poneke, ispoljavalo i spolja; činilo se da on stoji u vazduhu i iz njegovih očiju kao da su vrcale iskre. Kada mu je jedna žena prostodušno ispričala kakvim ga je videla, odgovorio je: „Nikome ne govori o tome do moje smrti. Ti si me, grešnog, videla u duhu zahvaljujući Božjem milosrđu. Zapamti: to je samo ljubav i milosrđe Božje prema meni, grešniku.“ – „Baćuška, a ja se bojim da vam tada prilazim. Strašno mi je.“ – „Ne boj se ništa, seti se da sam ja tvoj otac i – trkom ka meni. Moju adresu znaš?“… i osmeh.
Međutim, takva molitva koju je imao Baćuška, ne daje se zabadava: „Treba pretrpeti mnogo nevolja, da bi se čovek naučio molitvi.“ Sam Baćuška je patio zajedno sa svakim koji mu je dolazio, otuda je ona i bila tako snažna i sa suzama.
„Srce pastira treba da se raširi toliko, – govorio je Baćuška, – da može da primi u sebe sve kojima je potreban.“ Zaista, baćuška, otac Aleksej, bio je – jedno ogromno srce, u celini prožeto Bogom i beskrajnom ljubavlju prema čoveku. Iza njegove obične spoljašnosti skrivale su se beskonačne riznice dobrote, ljubavi i mudre pomoći ljudima u najneočekivanijim, bezgranično raznolikim oblicima, složenim, kao što je bio složen život ogromnog grada u kome je živeo. Njegova mala figura, brzi pokreti i oči koje su svetlele od radosti, ostajali su zauvek u sećanju posle samo jednog susreta. „On je sasvim poseban, – govorio je Berđajev, posle prvog susreta sa Baćuškom, – nekako je svetao, na njemu je sve posebno – spoljašnost, način hoda i govora, odnos prema ljudima; on ne liči ni na koga, osim, možda, na starca Zosimu.“
Milostivo srce (Isaak Sirin) i sažaljiva ljubav sačinjavali su njegovo bogatstvo. U razgovorima, primećivao je nekad: „Od rođenja mi je dato sažaljivo srce.“ Ta ljubav mu je ispunjavala život mnoštvom neočekivanih situacija, o kojima niko ništa nije znao.
„A znate, ja sam venčao Valjcevu.“ – „Koju, Baćuška?“ – do te mere je bilo iznenađujuće pominjanje, iz njegovih ustiju, znamenite interpretatorke ruskih narodnih pesama i romansi, da smo morali da ga upitamo još jednom. „Pa onu, čuvenu…“ Prisećajući se nje, preko Baćuškinog lica proletelo bi nešto toplo i nežno. „Došla je kod mene i kaže: „Ne terajte me i ne osuđujte“ (moskovsko sveštenstvo je nju jako osuđivalo). Venčanje je bilo sasvim skromno, bez gostiju i raskoši. Pred venčanje se ispovedila. Baćuška je osetio umilenje i divljenje prema toplini njene vere, istinskom smirenju i suzama: „Mi – sveštenici, trebalo bi tako da plačemo pred liturgijom“, – zaključio je Baćuška na kraju.
Jednom prilikom, S. N. Durilin je pozvao na Baćuškinu službu Mihaila Vasiljeviča Nesterova, koji ga nikad do tada nije video. M. V. je odstajao dugu službu do kraja, zatim bio kod oca Alekseja, pio sa njim čaj, a kada su ga upitali: „I? Kako je bilo?“ – on je odgovorio: „Šta da se kaže! Čudesno! Ispod mantije sa svih strana iskaču dečačići. Pravi je on, nepatvoren.“
Baćušku, zaista, nije bilo moguće predstaviti bez ljudi, bez gomile koja ga je opsedala i zujala kao pčele, posebno deca, koja su se, grleći ga, pripijala uz njega. Prilikom izlaska iz crkve, kada mu se ruka umarala od blagosiljanja, morali su da ga sprovode kroz gomilu koja nije prestajala da ga obasipa ljubaznostima.
„Pastir, – mnogo puta je govorio Baćuška, – dužan je da rasterećuje tuđi jad i muku, pretovarujući to teško breme na svoja pleća.“
Baćuška je to činio celog života. „Ponekad bi ušao u njegovu sobicu posle takvog rasterećivanja, piše njegov duhovni sin – sveštenik, – kada izađe od njega neko kome je olakšao bol, uplakan, sa prosvetljenim, obnovljenim pogledom. Uđeš i vidiš, kako on – ‘rasterećivač’ sedi, izvan sebe; njegovo lice je ispunjeno bezgraničnim saosećanjem, u očima suze, glas mu postaje nekako tih i mek, beskrajno nežan i, u isto vreme, duboko tužan. „Evo, – rekao bi, – bila mi je“ – nazvao bi mesto iz koga je dotična, i ispričao jednu od stranica užasne, surove patnje, toliko obične, da je mi i ne primećujemo – osobito one, ženske patnje.
Reklo bi se – nema pomoći. Muž tuče, deca tuku, muž – skoro da je zlikovac u odnosu prema deci, deca – lopovi; muž u crkvu ne pušta, kradomice se iskrala. Na umu su joj konopac ili prosek u ledu, ili još gore: „Ubiću ga“ – muža. I sve to je Baćuška uzeo na sebe. Rekao joj je prosto i veselo: „Bog je milostiv, sve će se srediti. Moliću se za tebe.“ Zajedno sa prosforom ili ikonicom, njoj je predato i ono, dragoceno, što je stečeno molitvom. Otišla je i nikada neće saznati težinu tereta koji je ostavila; ona se umirila, a on će moliti Boga za nju.
Međutim, rasterećivanje tuđe patnje se nije sastojalo samo iz molitve.
Nekad smo morali da pitamo: „Gde je Baćuška?“ – „Odvezli su ga u Marjinu Rošču.“ Često su ga odvozili, slabog i polubolesnog, a posebno tih, poslednjih godina. „Dočekaš ga, – piše njegov duhovni sin – sveštenik: „Gde ste, Baćuška, bili?“ mahnuo bi rukom. – „Ma ceo dan ništa nisam radio, izgubio sam ceo dan. Vi ste tu služili, a ja sam pio čaj kod te i te, u Marjinoj Rošči.“ Taj čaj bio je njegova ulaznica u neku rasturenu porodicu, gde sve samo što se nije raspalo, a za njega su se uhvatili kao za poslednju slamku – zato su ga i odvezli. Njegovo prisustvo za vreme čaja unosilo je mir u porodicu, jer je on donosio samo ljubav i sveopraštajuće razumevanje svega i svih.
Kod njega nije bilo krivih i zato su krivci, ćuteći i tajno, počinjali da osećaju svoju krivicu. I, ne okrivljujući njih – krivce, on ih je time pobuđivao na ljubav i praštanje. Šalom, narodnom doskočicom, za sve razumljivom i bliskom, rasterivao je tmurne oblake zlobe, oblake onog svakodnevnog,sitničavog, najmoćnijeg zla. Skupo bi koštao Baćušku taj čaj. Vraćao se umoran, izmučen, a kod kuće ga već čekaju; za vreme njegovog odsustva, već se sabrao narod. Skoro istog časa, on započinje novo rasterećivanje, ne odmorivši se od onog, tek završenog.
Uostalom, sa marjinoroščinskima mu je bilo, možda, i lakše; koliki trud je trebalo uložiti u rasterećivanje nekog tamo profesora, ili savremenog društvenog radnika, pisca, umetnika, koga je beznadno očajanje dovodilo u Baćuškinu sobu. To je često zahtevalo posve izuzetan duhovni, umni podvig i trud. Vrlo često je to trajalo godinama, s obzirom na to, da je život na mesto jednih tereta, tovario nove, teže, a pogrbljeni pod njima su, već po ukorenjenoj navici, iznova dolazili kod oca Alekseja. I niko, nikada, nije bio odbijen.
Baćuška je bio veliki pretovarilac tuđih nevolja na svoja, u to vreme već, oslabljena pleća.
Događalo se da se mladi Baćuškini pomoćnici – sveštenici, praznosloveći pred njim o bogoslovskim apstrakcijama, „pregreju“ od mudrovanja i obrate se njemu radi razjašnjenja nekog složenog pitanja, dogmatskog karaktera. Dok oni umuju, on bi ćutao, a na postavljeno pitanje samo bi se zasmejao – „Ja sam neobrazovan… ne razumem…“ Posle takvog odgovora, svi bi se osmehnuli i istog časa se vratili na nešto realno, nasušno, toplo. Baćuškin um je bio dubok, svetao, sposoban da shvati sve.
Jedini čovek u Moskvi sa kojim je moglo da se govori o svemu, sa apsolutnom sigurnošću da će sve razumeti, bio je on. Njemu su dolazili da se posavetuju, povere i isplaču, arhijereji, sveštenici, naučnici, pisci, umetnici, lekari, komunisti, a o običnom svetu da i ne govorimo. I „neobrazovani“ je svakog razumeo. Šta više, njemu je bio poznat život i gradske i seoske, radničke, trgovačke i aristokratske Rusije. Pred njim su prolazili svi slojevi i sve klase sa njihovim istorijskim navikama i tradicijama, on je vladao mišlju i jezikom svakog od njih i mogao da razgovara sa svakim na njegovom uobičajenom jeziku.[2]
Na početku razgovora, otac Aleksej je ostavljao utisak priprostog seoskog baćuške i ta, izuzetna prirodnost, posebno se osećala u njegovim rečima. Nije bilo ni traga nečemu nategnutom ili izveštačenom, i to se odmah prenosilo na sabesednika. Kako bi se razgovor odvijao, sabesednik bi počeo da uviđa da je pred njim jednostavnost, srodna toj, koju Crkva naziva mudrošću, i da oseća sve veće poštovanje i divljenje prema sili vere i širini Baćuškinih pogleda.
Snažan je bio uticaj na dušu čoveka, prozrenja u njene najskrivenije kutove. Posle prvih pitanja i odgovora, posetilac bi počeo da primećuje, da je ceo njegov unutrašnji život, sa svim greškama i prestupima, poznat Baćuški do kraja i da je sasvim beskorisno da se skriva od tog pronicljivog pogleda, te stoga, skoro da i nije bilo potrebe da govori o samom sebi.
Razotkrivajući posetiočevu ličnost, i pokazujući mu da su različiti spoljašnji događaji u kojima se ispoljavala suština tog čoveka bili skoro neizbežni, Baćuška svojim proviđenjima nije izazivao strah, jer su ona bila ogrejana njegovom beskonačnom ljubavlju. U tim momentima, pronicljive, plave oči oca Alekseja, u jednom trenutku bi bile svetle, kao u deteta, a u sledećem bi postajale tamne, skoro tamnoplave, prožimajući samu dubinu duše.
Kao iskusni znalac ljudske duše, on je umeo da leči grehovne čireve ljudi, shvatajući bez reči, kako je sam govorio, osećanja onih koji su mu se obraćali. Poznavajući dobro ljudske slabosti i nikada im ne povlađujući, on se, u isto vreme, nekako osobito pažljivo, delikatno doticao svačije duše.
Nikada nije pokazivao da ga zaprepašćuju nečiji prestupi, nije ukorevao grešnika, već se trudio da ga, neprimetno, dovede do svesti o krivici i pokajanju, opisujući mu izrazite slučajeve ljudskih grešaka i zabluda. Iz navedenih primera, posetilac je sam trebalo da izvuče odgovarajuću pouku. Ti primeri, na prvi pogled, činilo se da nemaju nikakve veze sa tobom, čak se pojavljivala misao: „Zašto mi Baćuška to priča?“ Međutim, kasnije, prisetivši se njegovih reči i pogledavši dublje u sopstvenu dušu, jasno je moglo da se uvidi, da su njegovi primeri imali direktnu vezu sa tobom i postajalo je razumljivo, kakav ti je novi put skicirao u životu.
Za vreme besede, otac Aleksej se, s vremena na vreme, naglo okretao molitvi, tražeći kroz nju odgovor, krstio se, blagoslovio sabesednika, koji bi, u jednom momentu, lako i radosno išao u susret Baćuški, a u drugom, iznenada, uznemiren, blago se udaljavao. Čas bi bivao zadivljen veličanstvenošću njegovog duhovnog lika, čas bi video samo običnog, nemoćnog, proćelavog sveštenika.
Svoj duboki, unutrašnji, napregnuti rad, Baćuška je skrivao pod spoljašnjim lakim i neusiljenim manirom ponašanja, otkrivajući se svakom samo u meri njegovih sposobnosti primanja. I niko, nikada, nije mogao da ga sagleda do kraja.
Poznata su dva-tri slučaja kada je Baćuška smatrao za potrebno da izdvoji poverene mu duše. Njih je smestio pored svog hrama i očinski ih vaspitavao služenju Bogu i Crkvi. Kao po pravilu, on nije pozivao da se beži iz sveta i svakoga je ostavljao u njegovom uobičajenom ambijentu sa svojim obavezama; blagosiljao je i da se uči i da se zapošljava. Međutim, svakodnevni život, postepeno je osvetljavao izmenjenom svetlošću i čovek je neprimetno počinjao da usvaja drugačije, dublje razumevanje stvari. Njegov savet, ponekad, nije sadržavao u sebi više od jedne ili dve fraze, ali je u njima bila sva suština kojom su određivale čovekov budući put.
Mnogi su tek posle mnogo godina mogli da se uvere u kojoj meri ih je pravilno razumeo otac Aleksej i kakav im je mudar savet dao. I to zato, što njegova reč, savet, pouka – nisu bili posledica ljudskog razuma ili pročitanih knjiga, već duhovnog pomazanja odozgo. Prekršiti njegovu zapovest, značilo je osuditi sebe na gorko kajanje. Mnogo je bilo takvih primera.[3]
Jednom, u razgovoru sa bližnjima, Baćuška je upitao: „Da li ste razmišljali nekad o tome, da su svi sveti apostoli, od prvog do poslednjeg, primili mučenički venac, poginuli na krstovima, a apostol Jovan Bogoslov je doživeo duboku starost i mirno se upokojio?“ Svi prisutni (bili su tu i sveštenici) odgovorili su odrečno. Onda je objasnio: „Zato što je apostol Jovan imao tako veliku, besprimernu, neodoljivu hrišćansku ljubav, da su se njenoj snazi pokoravali i mučitelji; ona je gasila svaku zlobu, razoružavala tlačitelje i pretvarala njihovu mržnju u ljubav.“
Baćuškina ljubav je, takođe, potiskivala zlobu i tako krotila strasti, da je on često nalazio prijatelje tamo, gde, reklo bi se, mogu da budu samo neprijatelji.
I bez obzira na to, sve do poslednjeg dana života baćuške, oca Alekseja, postojali su ljudi koji ga nisu razumeli, koji su ga osuđivali i poricali. Sablažnjavali su se uglavnom oni, koji su svemu prilazili površno. Baćuška je izveo starčestvo iz manastira u svet i postao jedini starac na parohiji u svetu. To ih je sablažnjavalo, govorili su: „Šta on to tamo radi? Sve ih je raspustio… i ovo dozvoljava i ono…“ – nadmeno su govorili da mu dolaze sve same kuvarice i sl… U manastirima su komentarisali: „Baćuška se latio tuđeg posla. Ako je on – starac, treba da bude u manastiru, a on je iz manastira uzeo samo spoljašnost: pojanje sa psalmopojcem, pa još i sa dva hora, manastirsku službu…“ Tako se sablažnjavao manastir, a svet se sablažnjavao tako, što je govorio: „Otac Aleksej želi sve da strpa u manastir, uveo je beskonačnu službu… namešteno plače za vreme bogosluženja…“ i sl. To, što on nikog od svoje duhovne dece nije blagoslovio u manastir, iznedrilo je klevetu da je on protivnik manastira.
Baćuška je išao specifičnim putem, putem srednjim, kako kažu sveti oci – „carskim“. U njegovoj zajednici je bilo ljudi koji su svakodnevno išli u crkvu, a bilo je i takvih, koji su u crkvu išli samo ponekad; bilo je ljudi koji su se molili svaki dan, kao i onih koji su to činili retko; onih, koji su bili u potpunom poslušanju prema njemu, već spremnih za manastir, a i onih, koji još nisu kako treba ušli U Crkvu.
Baćuška je bio „svima sve“. Za svakog je imao poseban prilaz, dugo i strpljivo je čekao da se čovek sam probudi i oseti žudnju za Bogom, svakog je negovao sa upornošću, svojstvenoj majci koja brine o svojoj deci. Dobro je shvatao značaj svog delovanja i trpeljivo je nosio krst ozlojeđenosti, kleveta i nerazumevanja. Nisu ga razumeli čak ni neki episkopi i sveštenici, pa ni neki od njegove duhovne dece, što ga je posebno bolelo. Ali kada se događalo nešto vanredno, teško – svi su mu se obraćali za pomoć.
Postavlja se pitanje; čega je kod oca Alekseja bilo više – ljubavi ili smirenja? Koja, od te dve najveće, hrišćanske vrline, mu je više otkrivala, nepoznate za druge, tajne Božje; tajne duša ljudskih? Ličnost Baćuške, bez ikakvih reči, je davala odgovor: „Jedna od tih vrlina, ne biva bez druge…“
Privešćemo beleške jednog došljaka iz Petrograda, iz tog perioda.
„Potreba da se pronađe pravednik, – piše on, – pravednik savremen, živ, a ne neki iz knjiga, treperila je u meni. I zaista, na sasvim nepredviđen način, ja, ne samo da sam našao pravednika na zemlji, nego sam, po volji Božjoj, imao priliku da neko vreme i opštim sa njim. I to se desilo u takvo vreme, kada je pravednost bila ismevana, a religiozna osećanja pljuvana i gušena.
Desilo se to ovako. Kada su posle prvih turbulencija revolucije, počele da se događaju, svima poznate, prevrtljivosti sudbine, stigao sam u Moskvu i, protiv sopstvene volje, ostao kao prikovan u gradu. Tamo, otprilike jednu godinu, nisam nalazio duhovno pristanište, niti crkvu u kojoj bi nebo bilo bliže duši nego zemlja. Oca Alekseja uopšte nisam poznavao, niti sam išta čuo o njemu. Kao novi u Moskvi, nisam mogao odmah da se orijentišem u mnoštvu gradskih crkava. Ne sećam se na koji sam način dospeo na Marosejku, međutim, došavši jedanput tamo, nisam više mogao da se rastanem od nje.
U početku mi je otac Aleksej izgledao kao sasvim običan sveštenik – sve je na njemu bilo tako jednostavno, prostodušno i skromno. Jednostavnost i skromnost su ga toliko gurali u drugi plan, da ga, u stvari, uopšte nisam primećivao, niti sam se trudio da ga pažljivije osmotrim. Pa i sama crkva u kojoj je služio, onako mala i siromašna, izgledala je kao neka zabit u poređenju sa raskošnim hramovima prestonice. Šta je neobično ili izvanredno moglo da se doživi u njoj? Ipak, otac Aleksej je privukao moju pažnju i to u najvećoj mogućoj meri.
To se dogodilo ubrzo posle toga kako sam počeo da posećujem crkvu Nikola u Klenu. Posle jutrenje, on je stajao na amvonu dok su vernici prilazili da celivaju krst. Ja sam ga takođe celivao i mislio da prođem, ali me je otac Aleksej, iznenada, brzo i tako jako udario po ramenu, da sam se trgao i pogledao ga. Izraz njegovih očiju bio je nekako osobit, strog, mada ne i srdit. Glasno, bez osmeha, upitao je: „Ti si, izgleda, živčan?“ Bio sam zbunjen i nekakva čudna osećanja su buknula u meni.
Sledeće nedelje, desilo se isto; isti udar po ramenu, isto pitanje. Ali je, ovog puta, u meni bilo prisutno vrlo snažno i pouzdano saznanje da on nije samo prost sveštenik, već čovek, koji nosi u svojoj duši tajne Božje; bilo je nečeg neobičnog, čak nadljudskog, u njegovom licu i očima u tom momentu. Sav ustreptao i u nekom tajanstvenom strahu, otišao sam od njega.
Moja duša je bila potresena; okrenula se prema šemu, pažljivo ga pratila i tražila u šemu ne ono što se moglo videti spolja, već ono, što je bilo vezano za najintimnije osobine njegovog duha. On sam me je podstakao da ga posmatram ne telesnim, već onim drugim očima, kojima gledamo u nebesa. Postepeno, u njemu su počele da se otkrivaju jedna osobina za drugom, dok, na kraju, Baćuška nije dostigao razmere veličanstvenog lika“.
Međutim, tu veličanstvenost duha Baćuške, koji je posedovao jedno od najređih svojstava – duboko smirenje, zaklanjala je i skrivala njegova spoljašnja jednostavnost.
Istinsko smirenje, za svete oce, jeste osnova duhovnog viđenja.
Svaki put, ujutru i uveče, posle bogosluženja, otac Aleksej, izlazeći na amvon, spuštao se na poslednje stepenice soleje i blagosiljao narod koji se razilazio. Tu je svako prema svojoj potrebi mogao da mu postavi pitanje, ili bi on sam nešto rekao. Ratnih i posleratnih godina, mnogi su mu se obraćali sa pitanjem, kako da se mole za nestale, za zdravlje ili pokoj duše. Jednima je govorio da ne smeju da se mole ni za zdravlje, ni za pokoj duše, nego samo za spasenje duše nestalog; drugima, upitavši za ime, okrenuvši se prema carskim vratima i pomolivši se, odlučno bi odgovarao „moli se za zdravlje“, ili „moli se za pokoj duše“. U Baćuškinim odgovorima ispoljavala se njegova prozorljivost, koju je on brižljivo skrivao.
„Za mene govore da sam prozorljiv, međutim, ja sam već stekao toliko iskustvo gledajući ljudska lica, da mi nisu potrebne reči da bih znao za šta se traži odgovor“, – govorio je.
U dubinama svog smirenja, Baćuška je svima, bez razlike, bio dobar otac, nije dirao ničija bolna mesta i nikada se nije ljutio zbog, kakvih god bilo, grubosti, upućenih njemu lično. „Šta sam ja?… ja sam – ubog…“ – govorio je. Đakon, koji mu je sasluživao poslednjih godina, priznavao je: „Za vreme mog služenja, bilo je mnogo postupaka koji su vređali Baćušku, a koje su učinili drugi ljudi ili ja lično. On se nikada nije ljutio, samo bi rekao: ‘Eh, kakav si ti… Pa zar se može tako?’…“
Pogleda, osmehne se, a od tog osmeha krivac bi još više osećao svoju krivicu, padao na kolena, moleći za oproštaj. Jedino, što mu je pričinjavalo bol – bilo je nerazumevanje njegove ljubavi prema bližnjem, njegove duše, njegovog srca. „Ne shvatate vi mene“, – kazao bi i zaplakao. Ako bi ga naročito povredili nehatom prema njegovim duhovnim čedima, ili napominjanjem „reči zakona“, osporavanjem njegove ljubavi, zaplakao bi: „Oprostite mi, dragi, možda ja ne radim kako treba, ali mi je jako žao ljudi, hteo bih da svima bude dobro“, – i poklonio bi se do zemlje.
Jedan pisac, duhovni sin Baćuške, požalio mu se: „Baćuška, u velikoj sam nevolji, vrlo sam zauzet i ne mogu da posećujem vaše besede.“ – „A šta će tebi moje besede? Šta ja mogu na njima da kažem? Ali zato imam obrazovane (njegovi saslužitelji), njihova predavanja obavezno posećuj. Čuo sam kako si odgovarao ocu Sergiju na njegovom predavanju…“ – odgovorio mu je, sav zadovoljan.
Baćuška nikad nije tražio znakove pažnje ili poštovanja, i ne samo da ih nije tražio, nego ih se i klonio. Izbegavao je velelepne službe, posebno arhijerejske. Ako se i događalo da učestvuje u njima, gledao je da stane pozadi, iza svih, i morali su da ga ubeđuju da zauzme mesto u skladu sa svojim položajem. Tištale su ga i svakakve nagrade i počasti; nije ih voleo i izbegavao ih je, one su ga opterećivale, izazivale duboku, iskrenu patnju i, za njega, predstavljale krst.
Godine 1920, čudovske sestre su predložile da se otac Aleksej nagradi. „Šta je sa vama, – govorile su one, prekorevajući Baćuškinu duhovnu decu, – toliko ste vremena sa Baćuškom i ne razmišljate o tome da je vreme da isposluje sebi jedan krst sa ukrasima…“ Zaista, osim njih, to nikome nije palo na pamet. Krenule su sve redom da anketiraju, da bi dobile saglasnost svakog ponaosob. Svi su, naravno, sa radošću podržali taj predlog, a i ko bi mogao da ne poželi tako nešto Baćuški? U martu 1923. godine, navršavalo se trideset godina njegovog služenja u svešteničkom činu. Međutim, nagradu su želeli da isposluju pre tog roka. Negde su pronašli krst sa dragim kamenjem – najbolje što su mogli da nađu tih teških godina, i to, uz veliki trud.
Došao je dan kada je Baćuška pozvan na patrijaršijsku službu kako bi ga nagradili tim krstom. Bila je nedelja. Uveče su se svi okupili na večernjoj službi i, sa uzbuđenjem i radošću, očekivali dolazak Baćuške. Crkva je bila prepuna vernika, što se stalno događalo tih godina. Baćuška je stigao kada je služba već otpočela i ušao u oltar. Međutim, na njegovom licu ne samo da nije bilo nikakve radosti, nego ni uobičajenog osmeha. Bio je uznemiren i vrlo tužan.
Na kraju večernjeg bogosluženja, otvorila su se carska vrata i svi Baćuškini saslužitelji su izašli na soleju. Izašao je i sam Baćuška u odeždi. Posle kratkog molebana, on se obratio narodu, a to su sve bila njegova duhovna deca koja su se tako radovala njegovoj nagradi, i počeo propoved, koju je sve vreme prekidao gorkim suzama. Pokrivao je lice rukom, govorio o svojoj nedostojnosti, o tome, da je uvek spreman da svima služi; da ga svaki izraz pažnje poziva na još veći trud, a sada, kada ga snaga napušta, šta može da pruži više od onoga što već pruža?
Njegove reči su predstavljale svenarodno, potresno ispovedanje sopstvene ništavnosti, apsolutne u svemu manjkavosti, neupotrebljivosti i slabosti. Činilo se da ga je taj krst sa kamenčićima poptuno zgnječio. Na kraju te neočekivane, suzne, potresne ispovesti, Baćuška se sa dubokim smirenjem poklonio do zemlje, moleći sve za oproštaj. U tom su momentu, ne samo bogomoljci, nego i sveštenoslužitelji, zaboravili nedavnu radost i u velikom premišljanju, čak i zažalili, što su ga, dajući mu nagradu, opteretili novom mukom i teretom. Sveštenicisu tiho pošli u oltar, dok je uplakani otac Aleksej,kao i uvek, pružao krst i blagosiljao narod.t Crkva se postepeno praznila, a onda je jedan od Baćuškine duhovne dece (Mihail Danilovič Asikritov), koji je, takođe, bio zaprepašćen onim što je video i čuo, stojeći malo podalje od amvona, da ne smeta onima što prilaze krstu, podigao svoj glas uzaštitu Baćuške. On nije mogao da prihvati takvo( samounižavanje, on je hteo da podigne, uzvisi Baćušku u svojim sopstvenim očima, napomenuvši Baćuški da njega, takvog ništavnog i nemoćnog, kako on govori, zna ne samo cela Moskva, nego i mnogi izvan granice prestonice.
Baćuška je krotko prekinuo taj, ne sasvim umesni govor: „Miša, – rekao je tužno i tiho, – tebi se to samo čini… Kada bi ti samo znao koliko mi je dao Gospod, koliko milosti učinio, i pokazao velikih primera u velikim ljudima, ti ne bi tako govorio…
Trebalo da budem mnogo bolji…“
Sledećeg dana, najstarija od čudovskih sestara,koja je i prva započela tu stvar sa nagradom, došla je kod Baćuške jadikujući, zbog čega je on tako, prethodnog dana, govorio o sebi. On je za nju – sve… niko i nikada neće moći da joj ga zameni… „Šta sam ja? – usprotivio se Baćuška. – Ja sam – crna mrlja na belom papiru…“ – zagrlio ju je i gorko zaplakao.
Posebnu pažnju zaslužuje Baćuškino rukovodstvo, kojim se su koristila njegova stalna duhovna deca. Ti, koji su predstavljali zajednicu njegove crkve, koji su mu poverili svoje duše i svo svetovno uređenje svoga života, bili su pod osobitim staranjem Baćuške. Njima je on, činilo se, na poseban način poklanjao svoju snagu, vreme, brige, koje nisu bile toliko očinske, već pre materinske, po svojoj toplini i nežnosti.
Među onima koji su povremeno dolazili i prolazili, stalni posetioci su bili „svoji“ – sestre i braća iz crkve. Mnogi su išli često, neki, čak, svaki dan. Dolazili su mu sa svojim potrebama, pitanjima, greškama, nedoumicama, a, takođe, i na ispovedanje pomisli.
Baćuškino rukovodstvo, u ulozi starca, ne može da se opiše nikakvim rečima. Može da se da samo opšta karakteristika i da se privedu neki primeri, jer u onoj meri u kojoj je svaki čovek neponovljiv, u toj meri je bio specifičan prilaz svakoj duši ponaosob. Sa jednima je bio strog i zahtevan, sa drugama – nežan i mek; sa jednim bi razgovarao kao da propoveda; drugom bi odlučno zapovedao ili ga prekorevao; jednog bi neprestano štedeo i umoljavao, od drugog bi ponekad tražio pokajanje u prisustvu drugih, kada bi video da će takvo suzbijanje samoljublja u sebi čovek moći da izdrži.
I u svoj toj raznolikosti u pristupu, dominirala je želja da se čovek pridigne, da se izvede iz ravnodušnosti, bezbrižnosti i samozadovoljstva, koji su svojstveni svakom; a njegova beskrajna ljubav, neprestana molitva i blagodatno ozarenje, uvek su verno ocenjivale snagu i izdržljivost rukovođenog. Vrlo često su „svoji“ dugo sedeli kod njega. Ukućani su, žaleći Baćušku, ponekad pokušavali da mu napomenu da je već vreme da se prekine, ali bi on ili pogledao tako, da ne smeš više reč da prozboriš, ili bi ih, posle, strogo prekoreo.
U svom rukovodstvu, otac Aleksej je uvek navodio svoje pitomce na duhovni, to jest, najteži i suštinski podvig. Međutim, sve teško počinje od lakog. Spoljni podvig je neophodan, makar i najmanji; on vaspitava snagu volje, bez koje je nemoguć bilo kakav, a tim pre, duhovni podvig. Ali, potrebno je prvo izmeriti snagu i mogućnosti: „Sedam puta meri, govorio je Baćuška, – jednom seci, a zašta si se odlučio, toga moraš da se držiš po svaku cenu. U suprotnom, cilj se ne dostiže. Na primer, neka molitveno pravilo bude malo, ali ono mora da se neizostavno izvršava, bez obzira na umor, zauzetost i druge smetnje.“ Ako se u tome pokaže čvrstina, Baćuška, ne dopuštajući da se time sve i ograniči i da se čovek zanese spoljašnjim kao da je to dovoljno, uznosio je pažnju ka višem, duhovnom podvigu, u kome je morala da se pokaže ista, pa i veća čvrstina. To se nije ticalo samo molitvenog pravila, već i svakog drugog podviga koje čovek preuzima na sebe.
„Carstvo Nebesko se na silu uzima, i samo oni, koji prisiljavaju sebe na napor nasleđuju Ga, a ti prstom nećeš da makneš.“
Čovekov put ka spasenju i Bogu, sastoji se, prema učenju Baćuške, u sledećem: treba zavoleti Gospoda svim svojim bićem i predati mu celoga sebe. Sve misli, osećanja, želje, usmeravati ka tome, da se ugodi Gospodu; da se na zemlji čini ono, što je Njemu prijatno. A šta je Spasitelj rekao? A šta je Spasitelj zapovedio? Šta Mu je prvo i najprijatnije?
Ono što On želi i tako se raduje kada mi to izvršavamo – je ljubav prema bližnjem. Šta za njega može biti radosnije nego kad On vidi kako se mi lišavamo nečega, da bismo dali bližnjemu; da se u nečemu ograničavamo, da bismo omogućili mir bližnjemu; da se suzdržavamo, trudimo se da usmerimo svoju dušu i svoj karakter u tom smeru, da bi bližnji mogao lako sa nama da živi. Težak je to zadatak i tegoban put koji vodi ka Gospodu. Po njemu može da se ide sa Božjom pomoći; ostavljeni sami sebi, poginuli bismo već na samom početku. Zato je neophodno sve vreme moliti Boga za pomoć: pomozi Gospode; pomiluj me Gospode. Treba moliti za oproštaj grehova, moliti za snagu da se živi, ispravi i služi Njemu, onako kako On to želi. Zahvaljivati mu za veliko strpljenje i milosrđe. I kao što u životu i postupcima treba zaboravljati na svoje „ja“, zaboravljati sebe, biti kao stranac sebi, a živeti patnjama i radostima svakog čoveka sa kojim nas je Gospod postavio, tako je i u molitvi potrebno tražiti radost i utehu ne za sebe, a, zaboravljajući sebe, udaljavajući se od sebe, moliti samo za snagu od Gospoda, da se izvrše Njegove zapovesti na zemlji, kuda nas je On poslao zbog toga, da mi, ispunjavajući Njegovu volju, radimo Njemu i trudimo se radi Njega.
Stvar nije u spoljašnjem životu, već u duševnom ustrojstvu čoveka, koji treba da u svemu, na prvo mesto, stavi ljubav prema bližnjem. U ime te ljubavi on mora da preuredi svoje „ja“, da bi bližnjem olakšao život. A bližnji su, u prvom redu, članovi porodice, a zatim, uopšteno, svi oni, sa kojima se dolazi u kontakt u toku života.
Zahtev za takvim, trpeljivim, krotkim, snishodljivim, pažljivim i ljubavlju ispunjenim odnosom prema ljudima, Baćuška nije nikada ublažavao. A pokajničku svest je stalno podržavao čestom ispovešću. „Plakala sam, – piše jedna sestra, – gorkim suzama, zagnjurena u krevet na kom je ležao Baćuška (poslednjih godinu – dve on je primao ne ustajući iz postelje), plakala zbog toga što, bez obzira na Baćuškine stalne opomene, malo – malo, pa mi se omakne gruba reč upućena mami; plakala sam, shvatajući svoju nemoć da pobedim sebe. Baćuška me je nežno milovao po glavi i žalio moju mamu: ‘Kako je njoj teško… Koliko te ona voli… Njeno srce je svo u ogrebotinama…’ U njegovom glasu je bilo toliko nežnosti, blagonaklonosti i žalosti prema mojoj mami, da mi je to izazivalo još više suza.
Dao mi je vremena da se isplačem, a onda mi je podigao glavu: ‘No, dovoljno je… Nadam se da ćeš postati bolja. A ti se potrudi, da ti ne bih sve vreme izvlačio uši (i povukao ju je za uho), pa ih vraćao na isto mesto, nego svaki put malo više…'“ „Baćuška, razdražljiva sam…“ Baćuška se uznemirio: „Golubice, molim te, sa suzama te molim, budi pažljiva,“ – i Baćuškine oči su se napunile suzama.
Jedna njegova duhovna kćer se stalno kajala zato što se loše ponašala prema svojoj tetki sa kojom je živela. Na kraju, Baćuška joj je odlučno kazao: „Šta je to, vi morate da se potrudite i promenite svoje ponašanje.“ – „Ne mogu.“ – „Onda ću joj reći da ode od vas,“ – reče Baćuška (bilo ih je dve sestre i tetka). Uplašivši se, ona reče, pokazujući na srce: „Baćuška, onda je potrebno da se, evo ovde, nešto prevrne.“ – „Pa neka se prevrne,“ – odgovorio je. Od tada je počela drugačije da se ponaša prema svojoj tetki.
„Pred krotkim, smirenim i punim ljubavi, Baćuškom, – piše još jedna, – osećala sam se kao na strašnom sudu, a posebno onda, kada je naglas čitao moje pisane ispovesti, s vremena na vreme komentarišući: ‘Slušaj, zašto to radiš? Crvenim zbog tebe.’ Bolje je bilo, činilo se, propasti u zemlju, nego slušati njegov tužan glas. Međutim, moralo je da se obeća, po svaku cenu, da se više neće tako grešiti. ‘Ne, samo mi reci: više nećeš tako da postupaš? Bićeš dobra?’ – i morala bih da obećam i potrudim se da obećanje ispunim, da bih se zatim još više kajala zbog novih prestupa, sa više suza i većim stidom.“
„On je brinuo o svakom od nas, voleo nas je, želeo da nas vidi čiste i ugodne Bogu.“
Kad bi se neko odvikao od otvorenih izliva gneva i netrpeljivosti, Baćuška je postepeno počinjao da, isto tako strogo, poziva na odgovornost za misli i želje, čak i za najmanje, unutrašše, grešne, netrpeljive oscilacije duše i, na taj način, sve vreme održavao pokajničko osećanje i uvećavao budnost.
Ispovest kod oca Alekseja se, spolja gledano, ničim nije razlikovala od svake druge ispovesti, ali ju je njegova prozorljivost činila izuzetnom. Svaku dušu je on video skroz – naskroz. Jednom prilikom, na sastanku njegovih duhovnih čeda, sredom, u njegovom stanu, dok je besedio, Baćuška je uzeo čašu čiste vode i upitao: „Da li vidite nešto u čaši?“ odgovorili su mu: „Ne, ništa ne vidimo, čista voda.“ Tada je on bacio u čašu nekakvu trunku. „A sada vidite?“ – „Vidimo, pliva trunka.“ – „Da znate, – rekao je Baćuška, – Gospod mi je otkrio vaše duše; svaka trunka, svaki zavijutak mi je poznat.“
„Jedanput, posle ispovesti, čekala sam razrešnu molitvu, ali Baćuška nikako nije počinjao da je čita i svaki čas bi pitao: ‘A šta još?’ Odgovorila sam, da nisam ništa namerno sakrila, a ako sam nešto zaboravila, onda mi oprostite, Boga radi. Tada je Baćuška rekao: ‘Mi ne samo da grešimo, nego i ne pamtimo svoje grehe. Priseti se dobro, možda ćeš nečeg da se setiš?’ Ne dobivši odgovor od mene, spomenuo je sam: ‘Nisi li govorila nešto jako loše o nekom?’ Tu sam se, zaista, setila kako sam dva dana pre toga, sa jednom poznanicom, jako loše govorila o svojoj rođaci; to sam odmah ispričala Baćuški. Baćuška mi je stavio ruku na rame i nudoko se naklonivši ka meni, upečatljivo izgovorio: ‘Zapamti Lidija, gorih od mene i tebe na ovom svetu nema.’ I onda je pročitao razrešnu molitvu.“
Kada je ispovedao, Baćuška od pridošlog nije tražio dugi spisak grehova, već osvešćen stav u vezi svojih prekršaja, duboko pokajanje i čvrstu nameru da se ispravi. Nije dopuštao da se u ispovesti dotiču druga lica ili govore nepotrebne pojedinosti. Krivac si uvek ti sam. Na primer, došlo je do svađe; kaj se na ispovesti za sve, što si sam govorio, mislio i osećao i to, bez ublažavanja, a šta je govorio onaj drugi, toga se ne dotiči, trudi se da okrivljuješ sebe. Čim je došlo do svađe, znači – kriv si, šta god da se tamo desilo. Voleo je da ispovest bude usmena i odučavao je od samoljublja. Glavno je u ispovesti – osećanje da si u celini kriv, i često bi jednom preciznom, mirnom, ali gorkom primedbom, Baćuška dovodio do spoznaje o apsolutnoj neodgovornosti i krivici.
Često je Baćuška ispovedao vrlo kratko, posebno one, koji su stalno dolazili. Bez žurbe, prodorno je ponavljao: „Rečju… i delom,… i pomišlju…“, ponekad bi dodao: „Osudom“, ili: „Zloba, mržnja, osuda…’ i razrešavao. Nikada nije dopuštao da se ulazi u suptilnu analizu pomisli ili mnogoglagoljiva objašnjenja proživljenih osećanja.
„Baćuška, ja se bojim, jer Vam o svim svojim gresima nikad ne pričam podrobno, a na mitarstvima će ‘okajaška’ da zaustavi.“ – „Ja sve tvoje grehe znam i opraštam, a kada bude bilo potrebno, sam ću da pitam i napomenem.“
„Čim sam oprostio i razrešio, možete da budete spokojni…“
Za održavanje neprekidne pokajničke samosvesti, otac Aleksej je dao jednoj svojoj duhovnoj kćeri sledeći nauk. Došla je kod njega u stan i susrela sestre iz hrama koje su čekale ispovest. Mnoge su bile svečano obučene, očigledno pripremljene za pričešće. „Sigurno su sve one mnogo dobre, – pomislila je ona, – i nemaju ništa posebno na svojoj savesti.“ Poslednja, osobito lepo obučena, zadržala se na ispovesti jako dugo i izašla sva uplakana, a posle nje je bojažljivo ušla novopridošla. Baćuška, ovog puta, nije bio strog, čak se i našalio u vezi nečega. Otpuštajući je, pogledao ju je u oči, uhvatio za ruku, pokazao joj na vrata i rekao: „Kada idete da se ispovedate, ne nadajte se na Pričešće. Jeste li videli kako su one danas došle kod mene? Vi to nemojte nikad da činite. Idući na ispovest, ne nadajte se praštanju, nego ga izmolite za sebe. Ne sme se govoriti duhovnom ocu: ‘Blagoslovite da se pričestim,’ nego treba reći: ‘Blagoslovite da se ispovedim. Razumete?'“ Počela je tako da postupa i osetila je da joj to pomaže da u duši izgradi pokajničko osećanje.
Otac Aleksej je ukazivao na to, da tajna ispovesti treba da se čuva ne samo od strane duhovnika, nego i onoga koji se ispoveda. Nedopustivo je da se bilo sa kim diskutuje o ispovesti, da se priča kako mi je, jel’ te, Baćuška rekao to i to, a ja njemu govorila o ovome i onome, a on mi odgovorio tako i tako. Ispovest je Sveta Tajna, i sa njom mogu biti upoznati samo Bog i duhovni otac.
Baćuška nije voleo kada se neko raspituje šta označava neki nerazumljivi naziv greha. „Događa se i ovo, – pričao je, – čovek ništa nije znao o grehu, a kada je saznao, onda je počeo da ga čini.“ Zato, on nije odobravao pitanja na ispovesti, koja su se ticala manje poznatih grehova. „Ne znaš – i ne treba ti.“
„Jednom mi je dopala u ruke knjižica o sedam smrtnih grehova, a s obzirom na to, da ja nijednu knjigu nisam čitala bez blagoslova, pokazala sam je i pitala, treba li da je čitam. Baćuška ju je pogledao i rekao: ‘Ostavi tu knjižicu da je pročitam, jer ni ja o njima ne znam ništa, a sutra kada dođeš, vratiću ti je.’ I sutra, i prekosutra, i ostalih dana, sve se izgovarao: ‘Izvini, kriv sam, nisam stigao, nisam je pročitao…’, a zatim: ‘Ne znam kuda sam je zaturio. Kriv sam, oprosti mi,’ i tako se knjižica sa gresima izgubila. A na moju uznemirenost, da će je tražiti oni koji su mi je dali, odgovorio je: ‘Neće je tražiti, na nju su već i zaboravili.’ Tako je i bilo.“
Otac Aleksej nije odobravao kada su njegova duhovna deca trčala u druge crkve, drugim duhovnicima; zato što to nanosi štetu duši i pokazuje neozbiljan i lakomislen odnos prema duhovnom životu. On je govorio, da se treba čvrsto držati jednog duhovnog oca. Čak i oblagodaćeni ljudi (duhovnici, starci), u nekim sitnicama se razilaze u svojim stavovima i pogledima, i mogu nestabilnim dušama da unesu razdvojenost u njihovu svest i stvore duševni nesklad.
Napomene o neophodnosti pažnje, stalno provejavaju kroz sve Baćuškine pouke.
Ipak, koliko god čovek bdio nad sobom, pokrov samoljublja i samocena (izraz Teofana Zatvornika) sprečavaju ga da sebe pravilno sagleda. On greši čak i u svojim najdobronamernijim poduhvatima, on je duhovno slep. Na uveravanja jedne svoje duhovne kćeri, kako ona uviđa svoje grehove, Baćuška je dobrodušno mahnuo rukom: „No, no, jedan stoti deo uviđaš, a devedeset i devet ne vidiš.“ Zato je od svoje duhovne dece, posebno onih, koji su mu se stalno obraćali, Baćuška zahtevao poslušanje, znajući koliko je ono blagotvorno za hrišćansku dušu. Bez toga, tvrdio je, nema svrhe ni da se dolazi kod njega.
Međutim, uvažavajući princip, da svako ima svoj put i svoju meru, Baćuška je od jednih tražio poslušanje u svemu, čak i u takvim pitanjima kao što su: da li da se čita ova ili ona knjiga, da li da se ide ili ne ide nekuda, da li da se govori ili ne govori sa nekim čovekom, i tako dalje.
Od drugih je tražio poslušanje samo u svakodnevnim životnim pitanjima; da li da se menja stan ili ne, mesto zaposlenja i sl., prepuštajući ostalo ličnom nahođenju. Od onih koji su pokazivali naročiti žar i revnosnu želju za podvigom, Baćuška je zahtevao apsolutno poslušanje, navikavajući ih da dolaze kod njega na otkrivanje pomisli (kroz koje se, praktično, i ostvarivalo poslušanje i dostizalo smirenje).
On nikada, kao sredstvo, nije koristio silu i strah, već samo – zadivljujuću taktičnost.
Želeći da pokaže na primeru vrlo samovoljne dirigentkinje desnog hora, kakvo treba da bude smirenje i poslušanje duhovnom ocu, Baćuška ju je, jednom prilikom, kada se završila jutrenja i počeo parastos, pozvao kod sebe. Parastos je služio otac Lazar. Uverivši se da ona dobro poznaje poredak te službe, zapovedio joj je da odmah otrči u Crkvu, u njegovo ime prekine parastos i ispriča ocu Lazaru, kako parastos treba da se služi. Na primedbu da je nezgodno da prekida službu i da je on. – sveštenik, a ona – balavica: „Kako ja smem njega da učim?“, Baćuška je odlučno rekao: „U moje ime, kao poslušanje, uradi sve onako, kao što sam zapovedio. A posle se vrati i ispričaj, kako je on to primio.“ Otrčala je. Naišla je na šestu pesmu kanona. Prekinula je službu, navela njen redosled i dodala, da je tako Baćuška zapovedio. Otac Lazar je sve pažljivo saslušao: „Zahvaljujem, recite Baćuški da će sve, tačno tako, biti urađeno.“
Vratila se kod Baćuške. Podrobno ju je ispitao, na kom delu se pojavila, kako je prekinula službu. „I, šta je on rekao?“ – „Sve je saslušao sa smirenjem i poručio Vam, da Vam zahvaljuje i da će sve izvršiti onako, kako ste zapovedili.“ Baćuška je protrljao ruke od zadovoljstva: „Eh, kada biste svi imali takvo smirenje i poslušanje kao otac Lazar, ja bih vas bez ikakvog truda uveo u Carstvo Nebesko; a ovako – sve sama borba, ili sa ‘okajaškom’, ili sa ‘jaškom.'“
Među Baćuškinom duhovnom decom bili su i takvi, koji su mu se obraćali kao starcu, a imali su, u crkvama blizu mesta stanovanja, svoje duhovne očeve.
U takvim slučajevima, Baćuška je ponekad bio prinuđen da uredi pravilne odnose između duhovnika i njihove duhovne dece. To su bile teške i vrlo suptilne situacije, koje je on rešavao sa velikom taktičnošću i umećem. Mnogo duša može da se obogalji zbog neumešnosti, a mnogo može i da se pomogne ljudima, ako se cela stvar vodi oprezno i vešto sa onima koji, zbog neumešnosti i nepravilnog razumevanja duhovnog života, muče i sebe i druge.
Pri tom, Baćuška nikad nije išao protiv duhovnika, čak i kada je bivao sa njim nesaglasan. On se, zbog neophodnosti, ili potčinjavao njegovim direktivama, ili je pokušavao da molitvom izmeni njegove misli i osećanja, ali nikada nije ukidao, niti menjao njegove zapovesti, koristeći se svojim autoritetom starca. To unosi veliku smućenost u duše duhovne dece. Istina, ponekad je ukidao ukaze oca Alekseja Zatvornika, koji je, u nekim slučajevima, nalagao preteško breme na one koji su mu se obraćali, ali je to bilo nešto drugo: „Mi poznajemo jedan drugog, – govorio je Baćuška, – otac Aleksej je čovek visokog duhovnog života.“
Ako mu je ovaj ili onaj duhovnik bio dobro poznat kao čovek koji zaslužuje potpuno poverenje, Baćuška je dovodio njegovu duhovnu decu do apsolutnog poslušanja i iskrenog, međusobnog poverenja.
„Nekom prilikom sam pročitala, – piše A. F. Jarmolovič, – o otkrivanju pomisli učenika svojim avama (starcima, duhovnicima, prim. prev.) i u mom srcu se razgorela želja da činim isto tako. Pobojala sam se da pitam svog duhovnika (oca Konstantina) o tome; dosadno je njemu, mislila sam, da se sa nama gnjavi. Pošla sam kod Baćuške. On je oštro i ozbiljno pogledao i rekao: ‘To je jako dobro. Dolazite dva puta nedeljno i govorite sve, čak i sitnice. Vama se čini – sitnice, a on će razabrati da je to nešto, možda, vrlo važno. Vama se čini, da u tome i tome nema ničeg lošeg, a on će raspoznati da tamo ima greha – i tako u svemu. Ako ste učinili neki prestup, idite odmah da se pokajete.’ “
Posle dužeg vremena, u jednom razgovoru sa Baćuškom, ona je rekla: „To sam ispričala na otkrivanju pomisli kod oca Konstantina.“ Baćuška je, od radosti, čak priseo na krevet (to su bile poslednje godine, kada je on većinom ležao). – „A zar Vi idete?“ – „Onako, kako ste Vi, Baćuška, zapovedili.“ „I govorite sve?“ – „Sve.“
Otac Aleksej se od radosti zasmejao i protrljao ruke, što je radio kada bi ga nešto jako obradovalo. „Jako dobro! Jako dobro!“ – dodao je on radosno. Značajno je to, da, priznavajući veliku korist od otkrivanja pomisli, on ga nikome nije nasilno nametao, uvek očekujući ispoljavanje dobre volje samog čoveka. Kada bi čovek duhovno uznapredovao i ta se dobra volja ispoljila, Baćuška je blagosiljao na otkrivanje pomisli i, ako se ono izvršavalo i davalo dobre plodove, bivao je beskonačno srećan. Niste mogli više da usrećite oca Alekseja, nego da kažete: „Duhovni otac je tako zapovedio… pitaću duhovnog oca.“
Baćuška je tražio spoljašnju i unutrašnju disciplinu. Navikavao je da se ne dolazi samo na ispovest, nego i na otkrivanje pomisli, sa prethodnom pripremom, koncentracijom misli i osećanja. Uvek bi primetio ako uđeš rasejan, i onda bi postajao strožiji.
„Jednom, dugo čekajući u trpezariji, veselo sam se igrala sa decom (unukama oca Alekseja). Kosa mi se raščupala i, u momentu kada me je Baćuška pozvao, nisam uspela da je sredim, niti da skoncentrišem svoje misli. Videvši me u takvom izdanju, . ozbiljno me je pogledao ispod oka: ‘Vi ste, izgleda, došli kod mene u razigranom raspoloženju? Dovedite se u red,’ – odmereno je rekao, pokazujući mi na glavu. I tog puta je, sve vreme, bio osobito strog.
Poučavajući čoveka duhovnom životu, Baćuška je voleo da se on spolja ne menja, da ostane onakav, kakav jeste. Treba se smiravati, poštovati starije, govoriti reči „oprostite“, blagoslovite“, a u ostalom, treba ostati onakav, kakav si bio. „Odeća ne čini monaha,“ – govorio je.
Baćuška je brižljivo pazio da sve na tebi bude čisto i uredno. Ako primeti zihernadlu umesto dugmeta: „A šta je ovo?… Zihernadlica?… a tu treba da bude dugmence. Moraćemo da obratimo pažnju na tvoje dugmiće…“
Baćuška je učio da se postupa pažljivo, kao i da se živi promišljajući, šta je dobro a šta loše. Ako, pak, nepažnjom propustiš nešto, sam će to da izvuče iz tebe i napomene, i tada postaje jasno, šta si prevideo i šta je u tebi čučalo. A ako je čovek dolazio sa burom u duši, Baćuška ga nikad nije tu, na licu mesta, ukorevao, niti ga krivio zbog prekršaja. U tom trenutku, posetilac je dobijao samo utehu i odlazio lakog srca. Zato kasnije, kada bi mu ovaj opet došao, ali smiren, izložio bi mu sav njegov greh na takav način da, ne osetiti ili zaboraviti tu lekciju, više nije bilo moguće.
„Mene je Baćuška retko hvalio (A. F. Jarmolovič), i prosfore je retko davao, ali kada je sažaljevao, onda je sažaljevao i mazio kao majka svoje dete i sva duševna usamljenost bi prolazila u momentu. Hvaleći, davao je snagu da se ide dalje. Međutim, posle takvih slučajeva bio je posebno strog i ozbiljan, pa bi još i prokomentarisao:’Vas je nepotrebno hvaliti. Vaš život je lakši od mnogih drugih. Sami živite loše i mislite da je sve okolo rđavo.'“
Na početku duhovnog puta, Baćuška je odobravao ili kritikovao nasamo, ili tako, da to bude razumljivo samo onome kome su bile upućene njegove reči. Kad bi se, međutim, čovek navikao na duhovni život i on postao deo njega, kada bi počeo da uzrasta, onda bi takvog, potpomažući suzbijanje samoljublja i gordosti, bez žaljenja, razotkrivao pred svima. Ako bi se i ta teška nauka usvojila, onda bi, s vremena na vreme, a ponekad i zbog koristi nekog iz gomile prisutnih u tom momentu, razotkrivao greh koji dotični uopšte nije skrivio. Odgovor, pak, na sve, je morao da bude: „Oprostite Baćuška.“
U crkvu je, praznikom, dolazila jedna stara dama, vrlo primetna po držanju, koja je uvek, napudrena i našminkana, dolazila pod blagoslov. Jednom je Baćuška u njenom prisustvu, zbog takvog izgleda i ponašanja, strogo i revoltirano iskritikovao ne nju, nego, ni krivu ni dužnu, svoju mladu duhovnu kćer, koja je stajala pored nje.
Međutim, primajući otkrivanje pomisli i ne odbijajući nikada da pruži savet „svojoj“, bliskoj crkvi, duhovnoj deci, on je, ipak, stavljao do znanja, da je sve to korisno i potrebno samo tada, kada je, sa njihove strane, uložen sav mogući napor da se ispuni volja starca. I ne jednom je, potišteno, Baćuška govorio: „Ima kod mene takvih, koji izdaleka dolaze jednom ili dva puta godišnje. A kada se pojave, vidiš da su uradili mnogo više od onih, koji se nalaze pored mene sve vreme.“
Godina 1920, je bila posebno ispunjena širokom, svestranom delatnošću Baćuške i njegovih pomoćnika – saslužitelja, kojih je bilo petoro u njegovom hramu, ne računajući đakone. Svi su bili do krajnjih granica zauzeti služenju hramu i ljudima.
Međutim, Baćuškine snage su opadale.
Jedanput je spomenuo Olgi Petrovnoj, sestri pokojne matuške[4]:„Propada moje telo, propada…“
Kao i ranije, on je primao narod, ali često, ležeći u postelji, nalaktivši se na jastuk. Kao i ranije, dolazili su ljudi obremenjeni tegobama i gresima, a odlazili, olakšani i radosni. Nikome, ko bi došao ojađen ili smućen, ne bi dopustio da ode u tom stanju. Prvo bi utešio, uspokojio, obećao da će se pomoliti, pa tek onda ispratio. Dolazili su kada više nije bilo izlaza, često u očajanju, sa zamršenim životnim situacijama.
Kakva je samo snaga duha bila potrebna, da bi se razjasnio svaki slučaj i svako od njih podigao na noge, ili postavio na svoje mesto. Govorio bi tako po nekoliko sati, ne menjajući položaj i ne primećujući da mu se na laktu već pojavilo crvenilo. Njegove duhovne sile se od takvog napora, činilo se, nisu smanjivale, naprotiv – uvećavale su se. Jedan izlazi, drugi izlazi, i koliko god ljudi da ga je čekalo, nije pokazivao nikakve znake žurbe, nestrpljivosti, uzbuđenja ili nemira, nalazeći uvek vremena i za „svoje“.
Jednom je otac Sergije, žaleći Batušku, pokušao da ga ubedi da otpusti sve one koji čekaju na stepenicama (one su uvek bile pretprpane ljudima koji su čekali u redu), a da se pozabavi onima, koji čekaju u trpezariji. Neki „svoji“, kao i duhovna deca oca Sergija, dospevali su u trpezariju kroz sporedni ulaz iz kuhinje. Baćuška je odlučno odgovorio: „Sve ću da primim.“ Otac Sergije je zamahao glavom: „Ne može se…“ – „Ako se ne može, uradiću kako se može,“ – isto tako odlučno je odgovorio Baćuška, i više nije bilo mesta za prigovor.
Bilo je dana kada se prijem posetilaca završavao oko dva ujutru.
 
1921. godina
 
U jesen 1921. godine, u Bogoslovskoj ulici, u prostorijama crkve Svetog Grigorija Bogoslova, otvorena je „Narodna Duhovna Akademija“ Moskve. Crkva se nalazila u centru grada, između ulica Velika Dmitrovka i Petrovka. Trebalo je da se tamo održavaju predavanja za sve zainteresovane Moskovljane.
Predavanja su držala lica, koja nisu imala nikakve veze sa pređašnjom Duhovnom Akademijom. Na primer, „Asketiku“ je predavao otac S. Durilin ili otac Sergije Mečov. Svako je mogao da prisustvuje predavanjima. Mogle su da dolaze i devojke, a ne samo mladići.
Na otvaranju te Narodne Akademije, uvodno predavanje je trebalo da održi baćuška, otac Aleksej. Tema je bila: „Visina pastirskog služenja i kakav sveštenik treba da bude.“ U sredini crkve su bile postavljene klupe, da bi slušaoci sa olovkama, hartijom i sveskama, mogli da zapisuju. Posle molebana, baćuška, otac Aleksej, se živahno popeo na amvon i pogledom obuhvatio slušaoce. U tom trenutku je primetio, da se među okupljenima nalazi samo jedan muškarac, a ostatak su bile devojke i žene. Tema je bila o pastirstvu, i to je, na trenutak, zabrinulo oca Alekseja, ali se on brzo snašao, izrazio naglas žaljenje što se među prisutnima nalazi samo jedan mladić i, bez obzira na to, počeo predavanje.
Predavao je tako, kao da se nalazi pred ogromnim auditorijem mladića, budućih pastira Crkve. Nastup je snažno delovao na jedinog prisutnog mladića, koji je potom, zaista, postao sveštenik, i uverio ga, da nikada ne treba ostavljati propoved zbog malog broja vernika u hramu.
Najvažnija obaveza pastira, govorio je otac Aleksej, je da bude molitvenik. Pastir je obavezan da se moli za sve ljude koje mu je Gospod predao, i da molitvom i ljubavlju leči njihove slabosti i bolesti duše – to je glavno. Drugo, čemu je otac Aleksej pridavao vrlo veliki značaj, je – revnosno bogosluženje. Samo uz posedovanje ta dva kvaliteta, sveštenik će postati dobar pastir. Uz to, i propoved sveštenika ima veliki značaj.
Vremenom, oko pastira se postepeno formira krug njegove bliske, duhovne dece. Otac Aleksej je tvrdio, da ne treba stremiti ka širenju tog kruga, već ka odgovarajućem, duhovnom vaspitanju svojih štićenika, delovati ne u širinu, već u dubinu. Širina će doći sama po sebi. Pastir je dužan da poznaje sve nasušne potrebe svoje duhovne dece i da im. služi sa ljubavlju. Nikog ne treba da odbija ili da ga se gnuša. Hristos se na zemlji nije gnušao ni mitara, ni bludnika, nego ih je dovodio do pokajanja. Tu je Baćuška naveo mnoge primere iz svoje bogate, pastirske prakse.
Baćuška je poseban značaj pridavao ispovesti, smatrajući da je najbolja ispovest, kada čovek, ne čekajući pitanja, sam ispoveda svoje grehe. Međutim, dodao je Baćuška, ne može to svako, pa je potrebno da se pomogne. Nepokolebljivo je bio protiv, takozvane, „opšte ispovesti“, ponavljajući ono što je govorio na sastancima svoje duhovne dece, u svom stanu.
Dakle, molitva, ljubav prema parohijanima, poznavanje njihovih potreba, revnosno bogosluženje to je osnova pastirskog služenja. Sve, što je tamo kazivao Baćuška, bilo je proizvod njegove životne prakse. To predavanje je, na neki način, predstavljalo bilans njegovog sopstvenog, pastirskog delovanja.
Predavanja su se održavala još neko vreme, a zatim su morala da se prekinu.
Baćuška je i dalje služio na praznike; ali, radnim danima, prepuštao je svojim mladim pomoćnicima da služe samostalno, bez njega. Kao i ranije, svaki put posle liturgije, izlazio je da propoveda, a njegova omiljena tema je i dalje bila – ljubav. U te dane, kada se činilo da su zloba, svirepost, patnje i nevolje, narasli do krajnjih granica, on je naročito često plakao za vreme propovedi. Nisu to uvek bile tihe, ćutljive suze; one su nekada prelazile u jedva suzdržavane jecaje. Duša ga je bolela za sve ljude.
Skupo su Baćušku koštale propovedi, te, poslednje, dve godine. Vraćao bi se bled u oltar, dok su uzalud suzdržavane suze tekle po njegovom licu; rukom se hvatao za bolesno srce i oslanjajući se, u iznemoglosti, grudima na presto, pokajnički, jedva čujno, govorio saslužiteljima: „Ne mogu ja…“, i, klimajući glavom, pokušavao da se osmehne: „Prosto – skandal.“ Na silu je završavao službu, jedva čujnim glasom izgovarao vozglase.
Beskrajno je cenio svaku pouku svojih saslužitelja u kojoj se u dovoljnoj meri poklanjala pažnja ljubavi, i obrnuto; svaka reč, knjiga, ili misao, koji bi umanjivali značaj ljubavi, od koga god da su dolazili, izazivali su kod njega bol, jer je znao, da je onaj, koji je zaboravio ljubav, zaboravio Boga, a Bog je ljubav.
Dešavalo se, da ispoveda u oltaru za vreme pričešća i osluškuje, istovremeno, propoved koju je izgovarao neko od saslužitelja – sveštenika. Jednom prilikom, jedan od sveštenika je, pred liturgiju, pročitao propoved o ljubavi sv.Jovana Zlatoustog, koja ga je potresla. U svojoj propovedi, on je izrazio jednu, od tamo navedenih misli; zašto Bog nije sazdao sve ljude jednake, podjednako pametne, lepe, bogate i snažne? Zato, što tada na zemlji ne bi ostalo mesta za ljubav.
Ljubav pokriva i nadopunjuje ono što nedostaje; ti si bogat, a neko je siromašan – voli ga, i ljubavlju ćeš nadomestiti to što mu nedostaje; ti si obrazovan, a neko nije – voli ga, i tvoja ljubav će te naterati da mu daš znanje, itd. Kao rezultat – prirodna nejednakost se kružno popunjava ljubavlju. Ti si bogat, ali patiš, on je siromašan, ali veseo – volite jedan drugog i zajednički ćete nadopuniti ono što nedostaje. Ljubav jeste sloboda i punoća.
Još za vreme liturgije, otac Aleksej je ugrabio trenutak i šapnuo tom svešteniku: „Kakve duboke misli ste izgovorili.“ Misli, uistinu, nisu pripadale njemu, ali on je shvatao koliko je Baćuški bila beskonačno draga svaka misao, koja je pojašnjavala ono jedinstveno, najviše, čemuje on služio – ljubav. Sijao je, dok su njegove oči izlivale plavi, radosni plamen. Bio je srećan.
Te godine je izašao ukaz, kojim se Baćuška nagrađuje palicom[5]. Bio je pozvan na Patrijaršijsku službu u crkvi sv.Adrijana i Natalije. Predstojalo je, da se, u prisustvu mnoštva okupljenog naroda, primi nagrada i počasti. Sve mu je to bilo krajnje neprijatno. Dan pre toga, Pjotr Borisovič, jedan od braće, koji je prisluživao u oltaru, pratio je Baćušku na svenoćnu službu u tom hramu.
Za vreme službe, u momentu kada je otac Aleksej prišao da uzme blagoslov, Svjatejši ga je potapšao po obrazu i nešto mu kazao. Malo kasnije, Baćuška je zamolio Petra Borisoviča da ujutru ne zaboravi da ponese palicu, dodavši: „Koja je kod nas napravljena.“ Pripreme u vezi sa nagradom su se odvijale u tajnosti i Baćuški o palici niko ništa nije govorio. Ujutru je Pjotr Borisovič doneo i predao palicu Baćuški, a on ju je zavukao u najdalji ugao, iza analoja, što je ovoga iznenadilo i zbunilo. Počela je liturgija. Posle malog vhoda, nastojatelj je dobio mitru, dok Baćuškine palice nigde nije bilo.
Posle bogosluženja, kada je P. B. počeo da pakuje odeždu, prišao mu je Baćuška, veseo i zadovoljan, i napomenuo mu da ne zaboravi da ponese palicu, koja je iza analoja. Posle nedelju dana, Baćuška je bio pozvan na službu kod mitropolita Jevsevija, u jednu privatnu kapelu, gde je nagrađen i, na taj način, izbegao je javne počasti.
U Baćuškinim rečima je često bilo humora. Jednom prilikom, ubrzo posle nagrade, po završetku liturgije u svojoj crkvi, Baćuška je prišao P. B. i rekao: „Pa, lepo si ti mene nagizdao danas, oče Petre[6]… Sav sam se upetljao u moje mačeve. Kako se pridignem sa kolena, nagazim čas na jedan, čas na drugi.“
U međuvremenu, Baćuška je sve više slabio.
U to vreme, veći deo službi su služili mladi sveštenici. Baćuška, ako bi i nekuda putovao, to bi bilo samo u izuzetnim slučajevima. Dešavalo se da po povratku jedva dođe do kreveta. Povremeno je izgledalo da živi jedino zahvaljujući svome duhu i nesalomivoj volji, čiji se plamen nikada nije gasio.
Jednom je, posle bolesti, mršav i bled, došao na nedeljnu svenoćnu. Ušao je u oltar i posle nekoliko minuta izašao da ispoveda. Upalog lica, primao je ispovest sedeći na stoličici, samo se povremeno pridižući. Ipak, izašao je da kadi na Hvalite. Sam, kao i uvek, polako i sa toplinom, čitao je Jevanđelje i blagosiljao pridošle na celivanje. Činilo se da bi neki od mlađih sveštenika mogao da ga zameni; ali ne, on je stajao do kraja, dok ne priđu svi. Zatim je sam odneo u oltar Jevanđelje, kojim je svečano blagosiljao vernike.
Trebalo bi da se odmori… međutim, on opet izlazi da ispoveda. Otkud mu snaga? Svenoćna se završila, sada će, izgledalo je, da pođe kući, što pre, na odmor… Ne, posle pojanja Pod tvoju milost…, spušta se na poslednju stepenicu soleje i kod rešetke amvona počinje, kao i uvek, da blagosilja, dok se čitaju molitve Na son grjaduščim.
Pred takvom snagom duha i volje, povlačile su se i slabosti i bolesti.
Jedanput mu je pozlilo za vreme svenoćne, na pojanju veličanja u čast nekog praznika. Uzeli su ga pod ruke i poveli u oltar, smestili na stolicu i skinuli odeždu. Baćuška je gubio dah, ali se nije predavao. Okružili su ga uznemireni saslužitelji. Sa velikim naporom, povremeno bi se našalio na račun onih koji su stajali oko njega. Neko je već držao rasu[7] u pripravnosti, da ga odvedu kući. Bodreći sebe i hrabreći prisutne, nekoliko puta je pokušavao da ustane. Brižljivo ga vraćaju na stolicu. Polako, napetost popupgta. Baćuška poslušno sedi i prisutni se, jedan po jedan, polako razilaze. I rasa je tu, pored stolice. Na kraju, odlazi i poslednji. Baćuška skače i brzo odeva rasu. Priskaču da mu pomognu, ali on je već navukao rukave. Za nekih pet minuta, izašao je kroz severna vrata malog paraklisa i, ne pokazujući ni najmanje znakove slabog zdravlja, obuhvatio ozbiljnim i usredsređenim pogledom molioce. Dva brata koja su prisluživala u oltaru su, zatim, pošla da ga sprovedu kroz gomilu.
I dalje je primao posetioce koji su tražili pomoć, ali je u crkvi otac Aleksej bivao sve ređe. Njegova bolest, kao i sve komplikovaniji položaj zvanične Crkve, zahtevali su da se Baćuška zaštiti.
U životu zajednice i crkve, počeo je više da se ističe otac Sergije. Propovedi oca Sergija su bile vrlo interesantne, uvek duboke po sadržaju, međutim, ponekad, zbog njegove plahovite naravi, u njima je bila prisutna oštrina i otvorenost koje su izazivale bojazan za njega i za hram.
Bio je, donekle, drugačiji od oca. Kod njega je bila prisutna vatrena revnost za crkvu, bogosluženje i poredak u crkvi. Imao je plameni duh. Jednom je otac Aleksej, govoreći o njemu svojoj duhovnoj deci, primetio: „On gori… i drago mi je… On će i izgoreti u toj službi.“
Otac Sergije je imao dobro, široko i plameno srce, dubok bogoslovski um, ali je bio još mlad, nije imao, niti je mogao da ima, iskustvo i taktičnost u opštenju sa ljudima, koje je posedovao Baćuška i koje se stiču sa godinama. Naposletku, njegova slabost je bila u njegovom oštrom jeziku, koji je i njemu i drugima stvarao mnoge teškoće, kao i njegova mladalačka prgavost. Na te nedostatke mu je Baćuška sve vreme ukazivao, a i on ih je bio svestan i uvek se silno kajao zbog njih.
Ponekad su duhovna deca oca Sergija išla sa ispovesti potištena, uplakana. Tada je u pomoć priskakao Baćuška. Neko bi mu dojavio, i on bi odmah zapovedio da dotičnog pozovu, posle čega bi ga ispitao, smirio i ohrabrio. Otac Sergije se više kretao u krugu inteligentnih porodica, gde je držao predavanja o svetim ocima, besede i lekcije, gde je, nekako, bio više „svoj,“ nego sa prostim svetom.
Sve više se uključujući u život hrama, on je, ponekad, uvodio pravila kojih ranije nije bilo, što se mnogima nije dopadalo, smućivalo ih i ljutilo. A Baćuška je ćutao.
Jednom je otac Sergije rešio da ustanovi raspored po kome će se dolaziti na ispovest u crkvi. Do tada se ispovedalo za vreme liturgije, sve dotle, dok se svi ne ispovede. Po novom pravilu, ispovest je trebalo da se završi do 10 sati ujutru. Baćuška nije gajio simpatije prema tome i podsećajući na Gospodnje reči: Grjadjuščego ko Mne ne iznežu von, izjavio je da on nikoga ne može da odbije. Ipak, nije odbacio rešenje oca Sergija, ali mu je rekao: „Radi onako, kako ti savest nalaže, a Gospod će te postaviti u takve situacije, u kojima ćeš u praksi da vidiš, da li je to što si preduzeo ispravno.“ Baćuška se potčinjavao toj uredbi sa velikom spremnošću i krotkošću, i ne zato, što nije mogao da joj se usprotivi ili je preinači, već zato, što je imao svoje razloge. Osećalo se da se on svesno povlači u drugi plan.
Jedne od sledećih nedelja, Baćuška je došao na liturgiju, jedva se držeći na nogama. Uveče se nečim otrovao, pa se mučio bez sna cele noći. Bez obzira na to, obukao je odeždu i izašao da ispoveda. Čitali su se časovi[8]. Trebalo je videti kako prima pridošle, iznemogao od slabosti i držeći se jednom rukom za analoj. Otac Sergije je služio i, brinući se, sve vreme izlazio iz oltara i pogledavao na oca. Baćuška, poštujući uredbu svog sina, sve vreme je zapitkivao: „Serjoža, hoće li skoro 10 sati?“
Međutim, to pravilo se nije dugo održalo, njega je ukinuo sam otac Sergije. Desilo se to ovako. Jedne nedelje, došao je u Marosejsku crkvu jedan od njenih stalnih bogomoljaca, duhovni sin oca Jovana Kronštatskog. Ne znajući ništa o novim pravilima, on je prišao amvonu levog paraklisa, očekujući ispovest. Već je prošlo 10 sati. Otac Sergije, koji je i sam brinuo da se njegovo pravilo izvršava, odbio ga je. Ne protiveći se, čovek se istog momenta okrenuo i otišao u susednu crkvu Grebnjevske Majke Božje, koja je pripadala obnovljencima[9]. On se nije razumeo u te nijanse. Saznavši za to, otac Sergije se strašno uzbudio. Revnitelj pravoslavlja, pa još i tako plahovit prema ljudima, nikako nije mogao da dopusti da pogine makar i jedna ovca, a tim pre, njegovom krivicom. Trkom se bacio da stigne čoveka, pre nego što dođe do Grebnjevskog hrama.
Drugi put je odbio jednu ženu, koja je imala veliku porodicu i jedva našla vremena da izađe iz kuće. Međutim, ovog puta je dobio takav prekor, da više nije izdržao. „Cela ta stvar – pričao je kasnije, se završila preznojavanjem kod Baćuške u sobi,“ gde se izgleda, gorko pokajao zbog samovolje.
Na soleji, nasuprot severnih vrata levog paraklisa, baš preko puta žrtvenika, Baćuška je dao blagoslov dvema sestrama, da, za vreme liturgije oglašenih, čitaju cedulje za zdravlje i upokoj. To mesto je bilo zaslonjeno ikonom Majke Božje „Tri radosti“, i bile su, praktično, nevidljive za bogomoljce. Jednoj od njih je bilo rečeno: „Ako te budu terali – trpi, ako ti se budu smejali – ćuti.“ Otac Sergije ih je terao odatle i bilo je mnogo svakojakih neprijatnosti, ali su one trpele i nisu se žalile.
Jednom prilikom otac Aleksej je upitao jednu od njih: „I, otac Sergije te tera kad čitaš pomene?“
„Tera, Baćuška.“ – „Pa, ništa, – reče, osmehujući se, – teraće, teraće, pa će da prestane.“ A na to, što su se mnogi smućivali, kako to da starešina crkve popušta u svemu mladom svešteniku, kao da ispoljava nekakvu slabost koje ranije nije bilo, odgovorio je: „Vi mislite da ja ne mogu da učinim onako, kako nalazim da je potrebno? Ja sam otac i mogu da sprovedem svoju volju. Ali ja hoću da vam dam primer kako treba da se sluša.“
Već se bližio dan, kada je otac Sergije morao da preuzme sav teret upravljanja na svoja pleća. Tada o tome nisu razmišljali; u stvari, niko nije ni hteo da razmišlja o tome.
 
1922. godina
 
Posledica gladi u Povolžju i južnom pojasu Rusije, bio je vladin dekret o zapleni crkvenih vrednosti. Crkveni krugovi su bili uznemireni. Postavljalo se pitanje – da li je tako nešto dopustivo sa crkvene tačke gledišta?
U Baćuškinoj sobi se raspravljalo o tom pitanju u prisustvu oca Pavla Florenskog i jednog njegovog duhovnog sina. Baćuška je ležao u postelji, što je već postao običaj. Razmotrene su istorijske činjenice sličnih situacija, primeri i mišljenja svetih otaca Crkve, koji su se ticali neprikosnovenosti crkvenog vlasništva s jedne, i mogućnosti njegovog korišćenja u blagotvorne svrhe, s druge strane. Za vreme savetovanja, otac Sergije je nekoliko puta otvarao vrata pokušavajući da uđe, ali je svaki put slušao Baćuškin strogi glas: „Serjoža, zatvori vrata!…“
Zaključili su da može da se preda sve, s tim, da se treba potruditi da se crkvene posude, kao predmeti koji imaju direktnu vezu sa vršenjem Evharistije, otkupe. Po zakonu, bilo je dozvoljeno da crkve, po želji, mogu da otkupe sve predmete koje su smatrale neophodnim. Stvari su se otkupljivale prema težini dragocenog metala. Za vreme sprovođenja te mere u život, u nekim crkvama je dolazilo do sukoba sa izvršiocima dekreta, jer su, ponekad, ispoljavali grubost i nepoštovanje prema osećanjima verujućih ljudi.
U hram Nikola u Klenu komisija za zaplenu vrednosti je stigla jednog popodneva, u proleće 1922. godine.
Skupo je koštao taj dan baćušku, oca Alekseja. Pored svoje lične drame, on je, znajući prgavost oca Sergija, koji je, zajedno sa njim, bio prisutan u crkvi, morao sve vreme da brine i o njemu, da bi ga sačuvao od mogućih izliva ljutnje i oštrih reči, koji bi u tom momentu mogli samo da pogoršaju i iskomplikuju, i bez toga tešku situaciju.
Kada je sve bilo završeno i kamion, sa zapečaćenim kutijama, napustio dvorište, Baćuška je krenuo kući. U dvorištu ga je čekalo nekoliko sestara,koje su ga ispratile do stana. Fizički i moralno iscrpljen, jedva je išao, ali, kao i uvek, bio je dobrodušan i nekako smiren, blagosiljao i bodrio sve oko sebe, kao da se ništa nije dogodilo.[10]
U međuvremenu, Crkva je sve više i više zapa: dala u razne nevolje i previranja, i te nevolje i bure su se valjale ka „brlogu“ oca Alekseja, kako je nazivao svoju sobu. Valjale su se i razbijale – o duh oca Alekseja. Pritiskali su ga sa svih strana. Bilo je zabranjeno pominjanje Svjatejšago Patrijarha i, s tim u vezi, bili su razaslani anketni listići sveštenstvu. Neki su ih potpisivali, a zatim, dolazili ocu Alekseju uplakani i sa grižom savesti, tvrdeći da su to uradili samo zbog žene i dece. Jedan je direktno izjavio: „Ja ne mogu svojim rukama da uništim porodicu! Zar je moguće da Gospod neće oprostiti?“
Baćuškin bliski drug, otac Konstantin, poslao mu je svoju duhovnu kćer da ga upita, kako će on da postupi.
Tužan, sedeo je na postelji. Posle njenog pitanja i uzbuđenih reči, zamislio se. Zatim je počeo da govori o tome, šta je vlast htela da dobije anketom. Kao i uvek, bez uzrujanosti, ne kriveći nikog, trudio se da smanji svu težinu problema, ukazujući na koji način ih treba razumeti i na mogućnost kako ih zaobići. Sa suzama je govorio o onima koji su mu dolazili sa kajanjem, pričao, kako ih je hrabrio i tešio. Pomenuo je da je supruga oca Konstantina – nežna majka i supruga, i da je slabog zdravlja. „I šta će biti sa njom, pa i sa svima ostalima, bez njega?“ Opet je Baćuškino lice postalo tužno i oči se napunile suzama. „Neka potpiše, – zapovednički je rekao, – i neka dođe kod mene. Još ćemo da popričamo o tome.“
„A kako ćete Vi, Baćuška?“ Okrenuo se i, ne gledajući u nju, počeo da govori o opštem, teškom, ponekad i bezizlaznom položaju Crkve, da mora da se popušta, da bi se, u trenutku kada ljudi dobrovoljno idu na mučeništvo, barem nešto i neki spasli. Zatim je naglo prekinuo, podigao glavu, lice mu se preobrazilo, oči postale tamne i duboke i, kao da se sav ozario unutrašnjim plamenom, glasom punim ljubavi i saosećanja, rekao: „Ja ne mogu da tražim od njih mučeništvo. Bog mi nije to zapovedio. A ja… Ja lično… Moj poziv je drugačiji… poseban… Ja sam usamljen, sedim u „brlogu“. Odlučujem samo u svoje ime, iza mene nema nikoga. Ja da potpišem – neću,“ – prigušeno je izgovorio. Trebalo je videti, sa kakvim izrazom je to izjavio. U njemu je bila upornost, unutarnja borba sa zlom koje je spopalo Crkvu. Izgledalo je da otac Aleksej želi da svojim postupkom, kao pokrovom, zaštiti sve koje je voleo, sažaljevajući one koji su bili prinuđeni da se potčine; da ih otkupi pred Bogom, ako bi to bilo potrebno.
Onda se u ocu Alekseju sve ponovo ugasilo i on, strogo je posmatrajući, reče: „Pazi se, njemu o ovome ni reči i, uopšte, nikome ni reči. Jesi li razumela? Ispričaj mu što god bilo o meni, a o ovome nemoj. Njima (sveštenicima) o meni ne treba da se govori. Mene svi posmatraju… da bi postupili kao ja.“ Ona se ćuteći i sa strahopoštovanjem poklonila Baćuški do nogu i izašla.
U tom periodu (od proleća 1921. godine), otac – Sergej Durilin bio je starešina kapele Bogoljubske Majke Božje, gde se, sa svojim drugom i saslužiteljem, ocem Petrom, uselio u jednu od unutrašnjih prostorija. Međutim, nastavio je da jednom nedeljno, po svom rasporedu, služi na Marosejki. Jednom, vrativši se posle liturgije u kapelu, ispričao je sledeće.
U crkvu je ušla žena; mnogo je plakala i ispričala o sebi da je iz Sibira, iz grada Toboljska. Za vreme građanskog rata, njen sin je nestao. Nije znala da li je živ ili ne. Jednom prilikom, molila se prepodobnom Serafimu, i posle naročito mnogo prolivenih suza, sva iznemogla od plača, odjednom je ugledala pred sobom njega lično. Prepodobni Serafim je sekiricom cepao drva. Okrenuvši se prema njoj, iznenada reče: „A ti sve plačeš? Idi u Moskvu, na Marosejku, ocu Alekseju Mečovu. Tvoj sin će biti pronađen“
I tako se ta žena, koja nikada nije bila u Moskvi, i nikada nije čula ime Alekseja Mečova, odlučila na dalek, a tih godina i vrlo težak, put. Morala je da putuje, čas teretnim, čas putničkim vozovima. Bog zna, kako je uspela da stigne. Našla je Marosejku, i crkvu i Baćušku na koga joj je ukazao prepodobni Serafim. Zbog toga su joj suze radosti i umilenja tekle po licu.
Tek posle Baćuškine smrti, saznalo se da je ta žena našla svog sina; došla je u Moskvu po drugi put i u Baćuškinoj crkvi upalila sveću u znak zahvalnosti.
Treba reći, da se dan preopodobnog Serafima u Baćuškinom hramu praznovao osobito radosno i svečano. Sam Baćuška je bio svedok mnogih čudesa koja su se desila kod njegovih moštiju u to vreme. Baćuška je uvek sa dubokom verom i umilenjem pominjao prepodobnog, govoreći: „Postoje dva pristupa prema ljudima; jedan, prepodobnog Serafima, a drugi, Jovana Preteče. Meni je bliži onaj prepodobnog Serafima, pa se i trudim da tako postupam. Svakom treba prilaziti vrlo oprezno i nežno.“
Te, 1922. godine, otac Aleksej je uspeo da otputuje u Vereju tek sredinom leta. Vratio se, po običaju, u avgustu. U Moskvi ga je očekivala nova nevolja. Dva sveštenika koja su mu sasluživala, otac Sergej Durilin i otac Petar Konstantinov, bili su uhapšeni i osuđeni na progonstvo iz Moskve.
Činjenica je da su oni, neposredno pre toga, narušili Baćuškin savet i postupili prema svojoj želji i nahođenju. Baćuška, pak, nikad nije insistirao, mogao je, čak, i da se povuče ako se njegov savet nije prihvatao, a ponudio bi ga samo jedanput.
Napetost se povećavala, očekivale su se nove nesreće. Mnoge je zahvatila utučenost. „Baćuška, šta sada da se radi?“ – „Šta da se radi?..Spavate vi svi… Nema duhovne budnosti. Ovo je ispovedničko vreme. Mnogo dostojniji od mene su postradali. Možda ću i ja morati… Ja sam spreman, a vi, šta ćete vi da radite?“ Zatim, da bi malo ohrabrio utučene, dodao je: „No, Bog je milostiv. Mislim da ćemo izaći na kraj… A za to je potrebna molitva i da sami budemo bolji.“
Kasne jeseni, Baćušku su pozvali u GPU[11]. Za vreme njegovog odsustva, otac Sergije, svi koji su živeli oko crkve i njegova duhovna deca, usrdno su se molili za njega u hramu. Između ostalog, Baćuški je bilo postavljeno i ovo pitanje: „Evo, oče Alekseje, Vi ste već stari; život ide napred, u crkvu dolaze samo starice, verujućih je sva manje. U kome vidite svog naslednika, odakle će doći novi sveštenici?“ Baćuška je odgovorio: „Verujući nisu takvi rođeni, već su to postali. Eto, bio je Savle, gonio je Crkvu Božju, a onda se obratio i postao apostol Pavle. Čovek može da postane verujući u tren oka. Eto, možda ćete, kad prođe izvesno vreme, i Vi da poverujete u Boga, poželite da postanete sveštenik, dođete kod mene i ja vam napišem preporuku Svjatejšem Patrijarhu.“
Baćuška se vratio. Međutim, prijem nepoznatih posetilaca je sasvim prekinut. Svima su govorili da je Baćuška bolestan i ne može da prima. Dolazili su samo oni kojima je on, lično, zakazivao susret. „Jednom sam došla kod Baćuške. Sedela sam u trpezariji sa Olgom Petrovnom, očekujući da me Baćuška pozove. U predsoblju su sedele dve nepoznate žene, koje su došle da potraže savet. Neko je pokucao na vrata i te dve žene su otvorile. Posetilac je počeo da ih ispituje o nečemu. Posle nekoliko pitanja, krenuo je da viče i preti; zatim je upao u trpezariju sa rečima: „Vi opet primate narod!… Ja sam Vam to zabranio!…“ Ispostavilo se da je to pozornik. Žene su mu kazale da su došle zbog ispovesti.
„Kakvo tamo ispovedanje?! Same su rekle, da jedna treba da proda kravu, a druga, da uda ćerku!“; ušao je otac Sergije, bled i uzbuđen, jedva uspevajući da ga ubedi. Svi ukućani su bili krajnje uznemireni, izgubili su glavu od straha.
Kada je pozornik otišao, ja sam, mada isto tako preplašena, pošla kod Baćuške. Od svih koji su tu bili prisutni, on je jedini ostao smiren. Razgovarao je sa mnom nežno i pažljivo, kao i uvek. Požurila sam da odem, međutim, 6d tada više, jako dugo nisam mogla da dospem do Baćuške. Do njega se sada dolazilo vrlo teško i, čak, u tajnosti od oca Sergija. Sestre su opštile sa njim preko kratkih ceduljica, i na svako pitanje, Baćuška je, na istoj ceduljici, pisao kratak odgovor. Retko, retko koga bi zadesila ta sreća, da ga vidi. Ocenili su, kao jedino moguće rešenje, da mogu da dopuste samo nekoliko ljudi dnevno, pa i to, sa velikim oprezom. Baćuška nije bio u crkvi skoro cele zime, čak ni na velike praznike, što je za njega bilo vrlo bolno. Nalazio se pod stalnom prismotrom.
„Evo, zatvorili su medveda u svoj brlog,“ – govorio je on. „Ne mogu da služim. Samo krišom, ponekad… A teško biva. Uh, kako teško! Ali šta da se priča o meni, starom… Nego da se crkvi ne naudi. Da me slučajno ne vidi narod… a ‘oni’, znate šta mogu da učine crkvi za to. Moja crkva, iako mala, ako je zatvore, šteta bi bilo… Pa i potrebna je ona mnogima. Crkva… to je najvažnije – Crkva,“ – kazao je, pogledavši na nju kroz prozor, sa ljubavlju i setom…“ Po svoj prilici, to je zbog mojih grehova,“ zamišljeno je dodao. Baćuška je često govorio kako ga neće biti, ali se svima činilo da on misli na svoje hapšenje; ako bi i sevnula neka misao o njegovoj smrti i skorom rastanku sa njim, svako bi požurio da takvu misao što pre odagna.
Rano izjutra, 25. decembra 1922. godine, na Božić, upokojio se otac Lazar. Uveče, posle sahrane, svima je bilo dopušteno da dođu kod Baćuške u stan. On je bio vrlo tužan, u suzama, sve vreme su mu punile oči i tekle po licu. Pričali su o ocu Lazaru. Svako se setio nečeg; njegove ljubavi prema bogosluženju, njegovog smirenja, pokorne ćutljivosti, a poneko i svojih prestupa prema njemu: nestrpljivosti, prigovora i ostalog. Baćuška, pak, govorio je o tome, da je otac Lazar bio „zrela pšenica“, da Gospod uzima Sebi čoveka u najboljem periodu njegovog življenja, kada mu nazre najpodesniji momenat za započinjanje večnog života.
Takođe je govorio o molitvenom usrđu oca Lazara, usrđu koje je prevazilazilo njegove fizičke mogućnosti, o njegovom smirenju i poslušanju, zahvaljujući kojima je on, tako brzo sazreo za večnost. Pričajući o ocu Lazaru, Baćuška se, istovremeno, i sam opraštao sa svima; kazao je da provodi sa njima poslednji Božić i da je njegov odlazak blizu.
Međutim, to se činilo toliko neverovatnim, da i nije moglo da se pojmi. Suviše je dobro bilo na duši u njegovom prisustvu (sada toliko retkom).
A on je plakao… tužan i setan.
 
1923. godina
 
Počela je 1923. godina. Baćuški je postajalo sve gore. Žalosno je bilo posmatrati ga kako teško diše i pati od zadihanosti. „Baćuška, a optinski starac Anatolije je celu godinu preležao pred smrt.“ – „Da, da… evo i ja sam sve nešto počeo da ležim.“ Kada bi ulazili u njegovu sobu, uvek bi ga zaticali kako nešto zapisuje u svoju, neveliku po formatu, beležnicu. Pisao je, oslanjajući se na jastuk. Ponekad je zapisivao svoje komentare na razna mesta u Svetom Pismu, vadio citate iz svetih otaca, ili pisao tumačenja nekih pasusa iz apostolskih poslanica.
Jedna sestra, koja dugo nije videla Baćušku, upitala je Ninu, devojku, koja je živela u jednoj od soba Baćuškinog stana; da li Baćuška često sa njima razgovara na određene teme? „Ne, – odgovorila je ona, – on smatra da, ako njegov primer nije dovoljno poučan, onda to neće biti ni reči.“
Svi koji su videli Baćušku te zime, primećivali su da je bio nekako posebno svetao, da je sijao nekom osobitom, duhovnom, nezemaljskom, nepropadljivom svetlošću, prožetom, istom takvom, tihom radošću.
„Baćuška, kako je teško razmišljati o tome da vas neće biti.“ – „Budalice, ja ću uvek biti sa vama…“
Jedna duhovna kćer oca Alekseja, koja je, po njegovom blagoslovu, stalno bivala kod njega, ispričala mu je svoj san i upitala, ne ukazuje li on na skoru smrt? „Ako je pred smrt, onda ću početi da se pripremam, jer nisam spremna.“ – „Ne, ne, nije pred smrt,“ – ubeđeno je odgovorio on, a zatim počeo da objašnjava, kako mi nikada ne bivamo spremni. Mi ne znamo kada će doći kraj. Mi.ne možemo da se osećamo spremnima, s obzirom na to, da ne ispunjavamo volju Božju na Zemlji. „Zar, umirući, neko od nas može da kaže da je ispunio sve što mu je Bog naložio? Onda, čemu da se nadamo?… Samo Njegovom velikom milosrđu. On je bio raspet za nas, poneo je sve naše grehe i zbog toga smo stekli smelost da molimo Njegovo zastupništvo za nas pred Bogom Ocem.
Mi ne možemo da tvrdimo kako smo, bar delimično, izvršili zapoveđeno, ali u samrtnom času bi trebali da imamo čistu savest i svest u duši, da smo se, koliko su nam to snage dopuštale, maksimalno trudili da učinimo sve što je Gospod tražio od nas. Nismo nešto uspeli da uradimo – ništa. Glavno je da nas naša savest ni u čemu, ni u najmanjem, ne ukoreva. Eto… ne možemo nikada da budemo spremni, ali, umirući, treba da imamo čistu savest.“
Baćuška je govorio da on ne čini, i nije učinio u životu, ništa vredno pažnje. „Žao mi je da se rastanem sa vama, i hoću da budem sa Hristom, kako je govorio apostol Pavle, – ponovo reče Baćuška, – ali ne znam šta je bolje za vas…“ I sa velikom toplinom, počeo je da priča o svojoj želji da umre i postane nerazdvojan sa Hristom, kao i toj tuzi koju oseća, kada pomisli da će morati da se rastane sa nama. „I to još nisam uradio, i ono sam u životu propustir, i ovo još nisam dovršio…, – govorio je sa tugom.
Lice mu je postalo jako svetlo, a oči, prozračne i nebeski plave, sijale su prigušenom svetlošću; podignuvši ruke ka nebu, on, kao da se sav ustremio ka Spasitelju: „Gospode, Isuse Hriste, Spasitelju moj Milosrdni, – izgovorio je, – idem ka Tebi, i evo, stojim sav pred Tobom takav, kakav jesam. Uzmi me. Ja ništa, ništa u svom životu, nisam uradio za Tebe… Ja nisam spreman i nikada neću biti spreman; ali evo šta ću reći – ja sam se celog svog života i do poslednjeg dana mog, onoliko, koliko su mi snage dopuštale, pa i više. od toga, trudio, da sve činim savesno. I savest je moja čista, ona me ni za šta ne ukoreva. Evo me pred Tobom sa svojim slabostima i svog u gresima. I takav idem ka Tebi, nadajući se i verujući u Tvoje neizrecivo milosrđe.“
Baćuška je spustio ruke i naslonio se na jastuk. Sa zatvorenim očima, produžio je da se moli. Svetlost se u njemu polako gasila, kao večernje rumenilo. Ne podižući se sa postelje, blagoslovio me je. Tiho sam ga celivala u ruku i, na prstima, izašla iz sobe. Čak ni tada, nisam shvatala da će uskoro nastupiti kraj. A oči im se držahu (zaista svima) da ga ne poznaše… (Lk. 24.16)
„Moli se za mene, a ja – za tebe, – govorio je on drugoj, – ljubav i posle smrti ne umire. I ako se udostojim derznovenja pred Bogom, moliću Boga za sve vas, da tamo, svi vi, budete sa mnom.“
Počinjao je Veliki post, 1923. godine. Baćuška je, u Nedelju praštaša, služio liturgiju, posle koje je, kao i prošlih godina, izašao na amvon da propoveda. Hram je bio prepun, teško se disalo. Obuhvativši polako pogledom gomilu, nisko je oborio glavu i tužno rekao: „Još kratko vreme ću biti sa vama… uskoro, uskoro će Gospod mene, nedostojnog služitelja, da uzme od vas.“ Suze su mu navirale na oči; brzo bi ih obrisao i dugo posmatrao, činilo se, unutar sebe, kao da još prelistava, još jednom proverava nešto, i odlučno, ali nekako usporeno, zamišljeno, kao za sebe, izgovorio je; „Ja nikoga svesno nisam povredio, – odrečno je klimao glavom, – trudio sam se da svakome pomognem… No, možda nehotice, Baćuškin glas je zadrhtao; sav se nekako izmenio, postao mali i slabašan, – možda sam prema nekome ispoljio više ljubavi, a prema drugom – manje… Možda, usled moje slabosti, nešto nisam dogledao… zakasnio… nisam stigao… da pomognem na vreme…“ Glas mu je drhtao. Nije više zadržavao suze, plakao je. „A možda, i sasvim propustio… nisam došao… Oprostite mi…“ Glas je postao prigušen, a disanje otežano.
Zatim, malo se povrativši, produžio je: „Ja ništa nemam ni protiv koga od vas i, ako se udostojim derznovenja, moliću se za sve vas,“ – i opet su suze potekle po njegovom licu. – „Možda nekome od vas ja nisam mogao, nisam umeo da dam ono, što ste očekivali od mene, nisam uspeo da udovoljim nečijim duhovnim potrebama, – ponovo je jedva suzdržavao ridanje, – takvima, želim da kažem za utehu: ne žalostite se… Gospod će vam poslati drugog umesto mene, koji će dati ono što vam je potrebno. A meni oprostite… oprostite meni, mnogogrešnom,“ – i onda, ne da se poklonio, već, pre bi se reklo, da je pao pred narodom, gubeći dah od težine svojih grehova, priljubivši se licem ka podu…
Baćuški su pomogli da ustane; pokušavajući da predahne, otirući lice, on je ustao. Dodali su mu krst. Svršivši otpust, napravio je nekoliko koraka napred i kao da se novi talas ulio u njega; neuobičajeno odlučno, kratkim, ali snažnim pokretima, rasecajući vazduh, sve je blagoslovio krstom.
Spustivši se na najnižu stepenicu amvona, spokojan i ozbiljan, oborenog pogleda, kao da nije tu prisutan, on je ćutke propustio nekoliko ljudi koji su celivali krst, a zatim se, podignuvši glavu, obuhvativši gomilu brzim i pronicljivim pogledom i pažljivo zagledajući jednog od onih koji su mu prilazili, osmehnuo, i ubrzo mu, sa ljubavlju, radujući se nečemu, pružio krst na celivanje, blagoslovio ga i nešto mu tiho kazao. Pridošli je izgledao srećan. Teško da je neko mogao da čuje to što je govorio Baćuška, međutim, njegov osmeh je probudio radost i osmehe i na licima onih, što su stajali podalje.
Baćuška je svakog ko mu je prilazio dočekivao različito. Recimo, dolazi mu uplakana žena, on je saosećajno sluša, brzo se okreće prema oltaru, krsti se, a zatim joj govori nešto, sudeći po svemu, utešno, jer ona prestaje da plače i pre odlaska se usrdno moli pred ikonom.
Neke je samo blagosiljao, drugima nešto staloženo pričao, trećima kao da se čudio, sa nekima je bivao strog, druge kao da nije ni primećivao, čak i ako bi pokušali da započnu razgovor sa njim; sa nekima se, reklo bi se, šalio, druge je blagonaklono ukorevao; ili mu se lice, u momentu kada bi mu se neko približavao, mračilo od žalosti i patnje. Izraz Baćuškinog lica se menjao i svaka njegova reč i pogled, primetno su menjali i stanje duše onih sa kojima je razgovarao.
Prve nedelje Velikog posta, Baćuška je čitao kanon prep.Andreja Kritskog. Prve godine, kada su sa Baćuškom počeli da služe mladi sveštenici, tropare kanona su čitali svi saslužitelji po redu, zajedno sa Baćuškom. Međutim, ubrzo su zamolili Baćušku da čita taj kanon sam, toliko je izvanredno bilo njegovo čitanje i tako snažno je u njemu zvučalo pokajanje. Tako je bilo i te godine, ali je tada, činilo se, pokajni vapaj duše ka Bogu dostizao najvišu tačku. Plakao je Baćuška, plakao je sav narod, a neko je, tiho uzdahnuvši, čak rekao: „Gospode, šta se ovo dešava?“
Za ceo Veliki post, Baćuška je služio samo jedanput, na dan svog Anđela, u čast sv.Aleksija, čoveka Božjeg; služio je pređeosvećenu liturgiju[12] i, kao i uvek, sa suzama. Po njenom završetku, skinuvši crkvenu odeždu, izašao je na amvon glavnog oltara i pošao kući. Pratila su ga braća koja su prisluživala u oltaru. Pred amvonom je stajala gomila naroda. Kratko se zaustavivši, Baćuška je na njih bacio pogled pun žalosti, kojim je, činilo se, hteo sve da ih obgrli. I momentalno, kao iskra, proletela je kroz dušu svakoga od njih nekakva privlačna sila, i svi, ko se god tu zatekao, jurnuli su mu u susret. Osim žena, tu su bili muškarci, ozbiljni inteligentni ljudi sa tašnama, međutim… sve se zaboravilo, sve je zahvatila jedna, nesavladiva želja da se priđe Baćuški. Međutim, on više nije mogao da ostane. Slabog i ubledelog, žurno su ga uzeli pod ruke i odveli kući.
Kod kuće ga je sačekao ponovni poziv u GPU. Dugo se nije znalo kako će stvar da se završi. Ipak, Baćuška se opet vratio. Uveče, ležeći u postelji, veseo i dobrodušan, primio je nekoliko posetilaca koji su došli da ga pozdrave. „Ovde su bez Vas hteli da me uhapse,“ – kazao je jednoj stalnoj posetiteljki. Pitali su ga za prijatelje. „Sada više ne sme da se bude moj prijatelj, – zamišljeno i tužno je izgovorio. – Oni su se uplašili mog teškog disanja, da ne umrem kod njih, zato su me tako brzo i pustili…“ Govorio je to olako, ali se po njegovom izgledu i teškom disanju videlo, da mu je teško palo ovo drugo saslušanje. Teško je bilo odgovarati za „Marosejku“. „Ovo je – poslednje… Više neće biti,“ – nekako neobično je izgovorio.
Posle toga, ponekad, kao u šali, Baćuška je govorio: „Evo, doći će praznik, a mene neće biti… Mogli bi, sa svim prnjama, da me pošalju daleko, daleko.“ – „Ne, Baćuška, to je nemoguće… Gde je onda Bog?…“ – „Kako smeš tako da pričaš?…“ – strogo bi rekao. Zatim bi pogledao u daljinu, a oči su mu se napunile suzama. – „Ne, neće me poslati… Niko me neće taći… Ja ću sam da odem.“
I tada su, opet, njegove reči bile nerazumljive. Možda hoće da se zatvori?… A da pitaju, nisu imali hrabrosti…
U toku Strasne sedmice Baćuška nijedanput nije bio u crkvi. Dvanaest Jevanđelja je čitao kod sebe u sobi, u prisustvu najbližih ukućana. Tužno bi pogledao preko puta – na crkvene prozore, gde se videlo kako se pale i gase sveće molilaca.
Prve nedelje Uskrsa, Baćuška nije služio nijednom.
Prvog dana Uskrsa, došla je da mu čestita praznik jedna od njegovih stalnih posetiteljki. „Hristos Voskrese, Baćuška“, – reče ona tiho. On podiže glavu, pogleda je u lice, i kao da se obraća nekome, reče: „U njoj je Hristos zaista vaskrsao!“ Bila je potresena. To što je osećala u duši, nije smatrala nečim posebnim. Ustao je i lagano je celivao tri puta. Njegov izgled je bio neobičan; izgledalo je kao da jedan deo njega nije bio prisutan.
Jednom prilikom je počeo da joj objašnjava da oni više nisu deca koju treba voditi. Ranijih godina je bilo potrebno da se vode za ruku, jer bi, u suprotnom, pali, a sada, više ne… „Sada idite sami. Morate znati kuda idete, ne možete da ne znate…“ kao da je nekom drugom govorio Baćuška. Tek posle njegove smrti je postalo jasno, da se to odnosilo na svu njegovu duhovnu decu.
Druga sestra je zapisala: „Često mi je Baćuška pričao o svojoj smrti, ali mu ja nisam dopuštala da mi govori o tome. ‘Eto, uskoro ću da umrem’ – rekao bi, – a ja bih počela da plačem i da ga molim: ‘Ne, ne! Ja neću da živim ovde bez vas! Neću da ostanem, neću!’ – i tako sam stalno vikala i prepirala se sa Baćuškom, kao da mogu da izmenim Božju volju. Baćuška je plakao zbog svih nas: ‘Niste svi spremni. Kako da vas ostavim?! A mene Gospod odavno, odavno zove Sebi… Vi ste krivi što živim ovde, patim i gušim se… ne mogu da vas ostavim u takvom stanju. Zašto, recimo, ti još nisi spremna? Evo, ja umirem i mogao bih i tebe da povedem sa sobom. Ti bi htela da pođeš sa mnom?’ – ‘Baćuška, i ja, i ja hoću sa Vama.’
Baćuška je ozbiljno odgovorio: ‘Ne… ne mogu takvu da te povedem sa sobom. Kuda bih tamo sa tobom? Govorio sam ti, govorio, a ti uporno nećeš da slušaš. Eno, otac Lazar je za dve godine uspeo da se pripremi! Istina, ti si sa mnom bila samo jednu godinu, ali i to bi bilo dovoljno. Došla si kod mene u najbolje vreme. I godina bi bila dovoljna, – reče, – ali ti nisi obraćala pažnju na moje reči… A bilo je tako prosto: samo da se sluša! Kako će ti biti teško bez mene!’ “
Dešavalo se, dođeš, ćuteći klekneš na kolena kod njegovih nogu, i tako klečiš dok te ne blagoslovi, a dobivši blagoslov – odeš. Ne kaže ni reč. U tim momentima, otac Aleksej je sozercavao nešto njemu jako blisko, ali nama, tuđe. I često, ako bi neko tada ušao kod njega, sa velikim naporom bi dolazio sebi. Možda to mišljenje nije tačno, ali čini se, da kojim slučajem Baćuška nije umro, on bi se zatvorio i samo ponekad izlazio među narod. Nesumnjivo je, da je duhu starca, oca Alekseja, bez obzira na svu šegovu ljubav prema ljudima, život sa njima već postajao opterećujući.
Dva meseca pre Baćuškinog puta u Vereju, u Moskvu je doputovao otac Petar Puškinski, starešina hrama Svetog Ilije u tom gradu. „Oče Alekseje, kada ćete doći kod nas na odmor?“ – upitao je, i dobio sledeći odgovor: „Doći ću da umrem kod vas.“ Međutim, ni tome niko nije pridavao značaj – možda se Baćuška samo našalio.
U međuvremenu, otac Aleksej je već počeo otvoreno da prepušta staranje o pastvi i crkvi ocu Sergiju. I pre toga, on je govorio najstarijoj čudovskoj sestri: „Marija, treba da daš primer i odeš kod oca Sergija na ispovest; jer, ipak on ostaje ovde kao moj naslednik.“ Koliko god da joj je, privikloj na dobrotu njenog nastavnika, bila bolna ta direktiva, ona je, pokoravajući se datom poslušanju, pošla. Kasnije je, na pitanje: „Jesi li bila kod oca Sergija? Idu li sestre kod njega?“ – odgovarala da je bila, i da su ostali, malo – po malo, počeli da se navikavaju na njega. „E, sad mogu mirno da umrem, – rekao je Baćuška, – on će biti dobar pastir, bolji od mene…“ A oca Sergija, s druge strane, Baćuška je, razgovarajući o nekom, upućivao na šta, na duhovnom planu, treba da obrati posebnu pažnju.
Nedaleko od crkve, živela je jedna porodica o kojoj se Baćuška posebno starao. U pitanju je bila bolešljiva majka sa, još od rane mladosti, narušenom psihom, i dve njezine kćeri. Sve tri – sa teškim karakterom. Starija devojka je već postala horovođa levog hora Marosejskog hrama. Baćuška je došao do zaključka, da nju treba da odvoji od majke i smesti je u sobu jedne od čudovskih sestara, koja je živela u blizini, u istoj uličici. Ime te sestre je bilo Tanja Volkova. Imala je odvojenu sobicu, a odlikovala se jednostavnim i blagim karakterom.
Pre odlaska u Vereju, Baćuška ju je pozvao. „Tonječka, daj mi reč da nikom nećeš reći ovo što ću sad da ti kažem… Nikome, čak ni ocu Sergiju.“ Dala je reč. „A sada slušaj, – reče on, – za mesec dana ja ću umreti i tebi će, bez mene, biti jako teško sa Manjuškom; obećaj mi da je nećeš oterati.“ „Baćuška, ali mi živimo dobro.“ – „Ja ti kažem da će ti sa njom biti jako teško, obećaj mi da nećeš da je oteraš.“ Obećala je. „Hvala ti Tonječka, sada mogu mirno da umrem…“ Baćuškine reči su se ostvarile u potpunosti. Međutim, i ona je održala zadatu reč.
Neposredno pred put, Baćuška je pozvao Serafimu Iljinišnu i zapovedio joj da založi vatru u peći koja se nalazila u njegovoj sobi. Uzeo je sve svoje dnevnike, počeo da ih cepa i dodaje joj, list po list, da ih baca u peć; neke stranice je preletao pogledom, pregledavao… Tako je propao jedan od najdragoceniJih dokumenata – dnevnik Baćuške.
Za praznik crkve, dan svetog Nikolaja, 9/22. maja, Baćuška se spremio da služi. Kada mu je, pred jutrenju, u sobu ušao otac Sergije, zatekao ga je veselog, obučenog i obuvenog, kako sedi na krevetu u belom podrasniku. – „Baćuška, kuda Vi to?“, – neočekivano je izletelo ocu Sergiju. – „Da služim.“ Otac Sergije se usplahireno pobunio.
Ne odgovorivši ni reči, Baćuška smesta skide čizme, leže u postelju i duboko rastužen, okrete se prema zidu. Takav preokret situacije delovao je na oca Sergija snažnije od bilo kakvih reči. Bio je potresen, momentalno je osetio kakvu je ranu naneo ocu svojim rečima; odmah se prenuo i počeo da ubeđuje oca da ide u crkvu… Međutim, Baćuška nije ustao. Za to je imao svoje razloge. Teškog srca, pošao je otac Sergije u crkvu, ne uspevajući nikako da se umiri. Još jednom se vratio kući, moleći Baćušku da ide da služi, ali on je ostao neumoljiv. Posle je taj događaj, bičujući sebe, otac Sergije svima prepričavao, toliko ga je mučila savest zbog netaktičnog ponašanja prema Baćuški.
Sestra Kapitolina Ivanova je ispričala: „Jednom, neposredno pred Baćuškin odlazak, došla sam kod njega sa ikonicom ‘Prenos moštiju svetitelja Aleksija,’ i zamolila Baćušku da mi da blagoslov za put u selo, na odmor. Baćuška me je pažljivo pogledao i rekao: ‘Mada i nisam mitropolit, već ‘čovek Božji’ Aleksije, to, da je došlo vreme da umrem, sigurno je. Dobro je da si me podsetila da sam predugo u životu; a evo tebi od mene prosfora i ‘Državna’ Mater Božja. Ona će te sačuvati od svakoga zla,’ i, blagoslovivši me, vratio mi nazad ikonicu ‘Prenos moštiju.’
Zaprepastila sam se. Kako to Vi, Baćuška, Gospod s Vama, poživećete Vi još, oprostite meni grešnoj. – ‘Doći ćeš da me sahraniš… A možda će i moje telo, iz nekih razloga, da prenesu sa jednog groblja na drugo. Ustima deteta govori istina[13] (on je tu sestru često zvao „Beba“)“.
Deset godina kasnije, zatvoreno je Lazarevsko groblje gde je bio sahranjen Baćuška i njegovo telo je preneseno na groblje Vedenskije gori (28. 09. 1933, po novom kalendaru).
Pred odlazak u Vereju, Baćuška je počeo da šalje neke od svoje duhovne dece na odmor, u selo. „Ja ću da poživim par nedelja u Vereji, a ti na selu.“ „A ko će mi dati neku knjižicu da pročitam?“ „Reći ću ocu Sergiju, on će ti dati, počni sa Žitijima svetih, zatim svetitelja Tihona Zadonskog ‘Duhovnu riznicu’ i Avu Doroteja; sa tim ćeš na put. Ispovedaj se bez mene kod oca Sergija.“ – „Baćuška, biće mi jako teško, ja ga se bojim.“ – „On je jako dobar, čestit i bolji je od mene, on to – tako… događa se… zato što je još mlad,“ – reče Baćuška.
U toku pretposlednjeg susreta sa drugom duhovnom ćerkom, ležeći u postelji, kazao je: „Pamti zavet oca Alekseja. Nikada… čuješ me?… nikada u svom životu nemoj da uvrediš svog duhovnog oca (o. K.) i tvog muža, čak ni u nečem najmanjem. Ako to uradiš, nekome od njih naneseš uvredu, to će biti smrtni greh, i ja neću moći da ti izmolim oproštaj ni u ovom veku, ni u budućem… Zapamti ovo. To je moj zavet tebi – zavet oca Alekseja.“ Zatim, oborivši glavu na grudi, prekrstivši ruke, nisko se poklonio, onoliko koliko mu je dozvoljavala postelja, i uzdrhtalim glasom dodao: „Molim te, nećeš da zaboraviš zavete tvoga oca?“ – „Da me ne bude, ako ne ispunim Vaše zavete, Baćuška rođeni,“ – uskliknula je ona i bacila mu se pred noge. Podigao ju je, blagoslovio i pustio da ide. Sledećeg dana, ona je opet došla i upitala, na koliko dana da ide u selo. „Za sada planiraj jednu nedelju, a onda ćemo videti, – rekao je Baćuška razmislivši, – ali kreni odmah.“
Krenuli su da se opraštaju. On se opraštao tako, kao da su se rastajali na dugo. Sam ju je ispratio do vrata, snažno, snažno joj stisnuo obe ruke, sam otvorio vrata koja su vodila na stepenište i, stojeći na pragu, rekao: „Praštaj. Možda se više nećemo videti.“ I tako brzo zalupio vrata, da se ona iznenađeno okrenula i pogledala vrata, iza kojih je nestao njen dragi starac. Tiho je pošla kući.
Baćuška je poslednji put služio liturgiju u svojoj crkvi poslednjih dana maja, po novom kalendaru. Za vreme bogosluženja, mnogo je plakao. Odlazeći iz oltara, obratio se Kolji zvonaru, koji je tu stalno prisluživao: „Molim te Nikolaša, pripazi ovde. Vidiš kakva su vremena… Oslanjam se na tebe.“ Vasiliju, crkvenjaku, isto tako: „Živi dok sam ja živ, pa i posle će dati Bog, da poživiš. Na jednom mestu kamenčić zarasta…“
Zatim, izašavši na amvon malog paraklisa, sa ljubavlju je blagosiljao sve koji su prilazili sa ikonicama, kazujući svakom ponešto na rastanku.
Nekima je poklanjao ikonice (papirne, litografske, sinodalnog izdanja) za njihove ukućane. Pružajući maleni lik sv. Nikolaja, govorio je: „Ovo ti je domaćin, uvek mu pribegavaj i sve mu pričaj, kao i Materi Božjoj (pokazujući na Teodorovsku ikonu Majke Božje, koja se nalazila kod soleje); oni će ti u svemu pomoći.“ Drugoj je rekao: „A mi treba da se lečimo,“ i dao joj ikonu sv.velikomučenika Pantelejmona.
Prilazili smo polako, ostalo je još samo nekoliko ljudi; odjednom, neočekivano je prišao otac Sergije, koji se bio zabrinuo za Baćušku i, ne dozvolivši mu da blagoslovi ostale, naterao ga da krene kući. Baćušku su odmah uzeli pod ruke i poveli ka izlazu.
Prilazeći sanduku za sveće, kod samih ulaznih vrata, Baćuška je odlučno oslobodio ruke od svih koji su ga okruživali i ispraćali, okrenuo se prema oltaru, bez žurbe se tri puta prekrstio i poklonio. On to nikada ranije nije radio. Opraštao se sa svojim hramom. Više nije ušao u njega, a kroz mesec dana, tu su ga doneli. Otac Sergije se smesta sažalio na one koji nisu dobili blagoslov i sve ih pozvao u stan.
Svaki put kada je otac Aleksej trebalo da ide u Vereju, bilo ga je teško nagovoriti da krene, stalno je odugovlačio i odlagao putovanje. Ovog puta, on se brzo i drage volje spakovao; lično je odredio i dan odlaska. „Da pišem; to moram – da pišem,“ – rekao je on ocu Sergiju na rastanku. Bilo je očigledno da mu se žuri. Sa sobom je poveo samo Ninu (Neonilu), koja je živela u njegovom stanu i pomagala mu u kući. Neki su pošli da isprate Baćušku sa železničke stanice Beloruski vokzal.
Jasno je bilo da je Baćuška hitao u Vireju da se upokoji, imajući u vidu i to, da će tamo, u miru, moći da napiše svoje zaveštanje.
Svi koji su se nalazili oko njega, primećivali su da se njemu vrlo žuri da piše, zbog čega je odustajao od šetnji na suncu, što je ranije jako voleo. „Ja ću ovde u hladovini da posedim; tamo mi se misli rasejavaju i neću uspeti da napišem, – govorio je onima koji su ga zvali u vrt, – pa ja sam radi toga i došao ovamo – da bih mogao da pišem; u Moskvi mi ne bi dali.“
Tog leta, otac Sergije nije poveo svoju porodicu u Vereju, već je unajmio kućicu u okolini Moskve, u selu Aistvjani, budući da je njegova supruga očekivala treće dete. Tako je Baćuška, poslednje godine svoga života, bio odvojen od svoje voljene pastve, a poslednjih nedelja – čak i od svojih mališana, unučića, koji su ga uvek tako radovali.
Svojim ukućanima otac Aleksej nije ništa govorio o tome koliko se loše oseća, niti da mu je kraj blizu; tek posle njegove smrti, oni su saznali ponešto od oca Petra i O. A. Strenjihine. Ovoj poslednjoj, ispričao je: „Šetao sam po vrtu i činilo mi se da idem stazom; kad sam se prenuo – shvatih da ležim na stazi. Podigao sam se i krenuo dalje.“
Dan pre Baćuškine smrti, otac Petar mu je prišao i upitao: „Kada ćete Baćuška doći kod nas da služite?“ – „Malo da se oporavim, pa ću da dođem, – dobio je odgovor, – mada, kako ću da se oporavim?… Evo, cele noći nisam spavao, mislio sam, umreću.“
Poslednjih dana se primećivalo da se sa Baćuškom nešto događa; tiho je govorio, tiho se kretao, kao da se boji da naruši nešto što ga je ispunjavalo iznutra; delovao je, nekako, prosvetljeno. Poslednje večeri bio je veseo i vrlo nežan sa svima; spominjao odsutne, posebno svoga unuka Aljošu.
Počelo je da se smrkava. Kasno uveče, Baćuška je počeo loše da se oseća, uznemirio se i zamolio da mu daju lekove. Izašao je u vrt. Bio je već mrak. Ubrzo se vratio, ponovo legao. Pokraj njega je bila Nina[14]. Zabrinuta i tužna, nagla se nad njim. Baćuška uze njenu glavu i priljubi je na grudi: „Mila…“, – tiho je prošaputao, obasjavajući je poslednjim zrakom te svete, Hristove ljubavi, kojoj je služio celog svog života. Tog momenta, ona je u njegovim grudima čula snažan zvuk, poput pucanja opruge. Baćuškine ruke su omlitavele i pale. Oči su se zatvorile zauvek. Bio je petak, 9/22. juna, 1923. godine.
Na pisaćem stolu, među papirima, našli su list poštanske hartije, ispisan sitnim rukopisom. To je bio svojeručni Baćuškin posmrtni govor, posvećen onima kojima je poklonio svoj život, srce i svu svoju ljubav. Sada već iz perspektive onoga sveta, on je još jednom, poslednji put, podsetio na svoj zavet – ŽIVETI I SLUŽITI LJUBAVI. Taj nekrolog, kako je kasnije ustanovljeno, Baćuška je pozajmio, sa velikim skraćenjima i prilagođen njegovoj situaciji, iz govora jeromonaha Grigorija Borisogljebskog, na pogrebu optinskog starca jeroshimonaha Amvrosija.
Vest o smrti oca Alekseja stigla je u Moskvu u subotu. Zapanjujuće je da su se tog dana, na raznim mestima, jednom broju Baćuškine duhovne dece desili nesrećni slučajevi. Jedan dubokoumni Baćuškin sin je, tim povodom, izrazio sledeću misao: „Zdanje, koje su podupirala Baćuškina pleća, odjednom je izgubilo svoj oslonac. Baćuškina pleća, kao da su se izmakla u momentu smrti, a onda se ponovo vratila.“
Otac Sergije je pristigao iz Listvjana tek pred svenoćnu. Javili su mu tu vest u dvorištu crkve. „Ne može biti! Nije istina!“ – uzrujano je izletelo iz njega. Tako je neočekivan bio taj događaj za njega – tako malo verovatan. Tako malo verovatan za sve. Hram su ispunili plač i jecaji. Pred svenoćnom, bio je odslužen parastos u glavnom paraklisu. Iste večeri, otac Sergije se spremio na put u Vereju, da obavi odevanje Baćuške.
U očekivanju prispeća Baćuškinog tela, njegova crkva je počela da se puni miomirisima prolećnog cveća svih vrsta; ogromni buketi božura, ljubičica, jasmina, spomenka, napunili su hram.
Sve moguće peripetije nisu dozvoljavale da Baćuškino telo stigne pre srede sledeće nedelje, to jest, šesti dan posle upokojenja. Dan ranije, tokom večeri su počeli da se okupljaju svi koji su želeli da dočekaju Baćušku. Cele noći su čitali Jevanđelje i Psaltir.
U pola devet ujutru, u sredu, 14/27. juna, skromna, pogrebna kola sa belim kovčegom, zaustavila su se ispred crkve. Na rukama duhovne dece, uz pojanje So duhi pravednih…[15], kovčeg je bio unesen u crkvu.
Baćuška nije mogao da bude u crkvi tokom uskršnjih dana, a sada ga je hram dočekao u takvom sjaju, u kakvom je bivao samo za Uskrs. Sve ikone su tonule u cveću, kao i svi svodovi; oko kovčega se formirao ceo raskošni vrt od živog cveća.
Možda je to bio simbol onog duhovnog vrta, koji je rascvetao na tom, nekad kamenitom, pustinjskom i neplodnom terenu, obrađivanom, za 30 godina Baćuškinog služenja, njegovim trudom, strpljenjem i molitvama, zasejanom rečju Božjom, obilno zalivanom njegovim znojem i suzama, i zagrejanom beskrajnom ljubavlju.
Da bi se pružila mogućnost svima da se pomole, uveče su služene dve svenoćne za pokoj duše. U crkvi je služio preosv. German, episkop Volokolamski, a u dvorištu, istovremeno, preosv. Tihon, mitropolit Uralski. Službe su se završile oko ponoći. Međutim, hram se nije zatvarao cele noći. Moskovske crkvene zajednice, na čelu sa svojim starešinama, dolazile su neprekidno, jedna za drugom; pojali su opela i opraštali se sa pokojnikom, do samog jutra.
15/28. juna, u deset sati počela je liturgija, koju je služio episkop Teodor (Pozdejevski), nastojatelj Danilovskog manastira, uz sasluživanje trideset sveštenika i šest đakona. Postoje podaci, da je, kada je zdravlje počelo jako da mu se pogoršava, baćuška, otac Aleksej, napisao, da ne samo moli, nego umoljava preosvećenog Teodora da mu odsluži liturgiju i opelo. Vladika Teodor se tada nalazio u zatvoru. 7/20. juna bio je oslobođen, a 15/28. juna, ispunio je želju baćuške, oca Alekseja.
Na opelo je došlo oko 80 pripadnika sveštenstva. Trajalo je do 4 sata popodne. Na kraju je pročitano Baćuškino zaveštanje, namenjeno njegovoj duhovnoj deci, i izrečeno nekoliko posmrtnih govora.
Svi su dobili mogućnost da se oproste. Bile su preduzete sve mere kako bi se izbegla gužva i nesrećni slučajevi. Narod je zakrčio celo dvorište. Pred iznošenje kovčega, gomila na ulici je usporila kretanje gradskog transporta. Tramvaji su stajali sve dotle, dok procesija, oko pet sati, uz pojanje uskršnjih pesama, nije krenula u pravcu Lubjanskog trga.
Pojavile su se glasine, da je Baćuška po treći put bio pozvan u GPU, ali ga poziv nije zatekao među živima.
Celo to leto i proleće bili su osobito kišoviti i tmurni. Kiše su padale svaki dan. Međutim, kada je Baćuškino telo bilo dovezeno u Moskvu, kao i na dan sahrane, vreme se popravilo; bilo je sunčano i toplo. Kada je narod koji je pratio Baćušku skrenuo na Malu Lubjanku, nebo se naglo natuštilo, prasnuo je grom i iz oblaka koji se iznenada pojavio, počela je da pada jaka kiša. Svi oni koji su se tu slučajno zatekli, razbežali su se. Pljusak je brzo prošao i u pratnji su ostala samo Baćuškina duhovna deca, koja su išla za svojim starcem sve do Lazarevskog groblja.
Na susret sa pokojnikom došao je i Svjatejši Patrijarh Tihon, koji je neposredno pre toga oslobođen. S obzirom na to, da je grobljanska crkva, u međuvremenu, prešla u ruke obnovljenaca, Svjatejši nije ušao u nju; odevanje bogoslužbenih odeždi se vršilo na stepeništu crkve, posle čega je krenuo ka ulazu na groblje. Samo što su kovčeg proneli kroz ulaz, ogromno mnoštvo ljudi zatrpalo je cvećem i njega i kovčeg blaženopočivšeg. Prvosvetitelj ruske Crkve je predvodio pogrebnu povorku, a kada je kovčeg spušten u grob, prvi je bacio zemlju, a zatim počeo da blagosilja narod. Za to vreme, uređena je zemlja nad grobom, postavljen krst[16], raspoređeni venci i otpojano celo opelo, koje je služio Baćuškin sin, otac Sergije.
Na taj način, ulazak u ovaj život baćuške, oca Alekseja, molitveno je blagoslovio veliki svetitelj ruske Crkve, visokopreosvećeni Filaret, mitropolit Moskovski i Kolomenski, a molitvenu pouku za odlazak u večni pokoj, dobio je od drugog velikog svetitelja – Svjatejšeg Tihona, Patrijarha Moskovskog i cele Rusije.
Dan se bližio kraju. Oko 9 sati svi su se razišli, ostavivši dragog Baćušku na novom mestu, više ne sa živima, već sa mrtvima. Međutim, ako mnogi umiru i dušom i telom, otac Aleksej je umro samo telom, a duhom je ostao sa svima koji su mu bili predani. O tome svedoči živo sećanje i neprestana molitva za šega njegove duhovne dece, i njegova neprestana briga o njima iz zagrobnog sveta.
O tome dirljivo govori njegovo poslednje pismo iz Vereje, koje je napisao jednoj od sestara, ali koje se odnosilo na svu duhovnu decu:
 
„Dobra M. A. Kako se osećate moralno i telesno? Odlazeći iz Moskve, više sam razmišljao o bebama, među koje sam ubrojao i Vas. Isto kao što je mojim unucima potrebna posebna briga, tako je i Vama potrebno rukovodstvo i dobra, nežna reč. Unuci imaju roditelje, dok većina ostalih beba nema nikoga, pri tom, znam iz iskustva, ostale bebe, kao vrlo nervozne i vrlo osetljive u svakom pogledu, tim pre imaju potrebu za čestim rukovodstvom. Ostavljajući sa bolom te sirotane, usrdno sam se molio za njih u vreme odlaska i moliću se za njih i ubuduće, a sada, blagosloveći ih izdaleka, savetujem da se utvrđuju, ne padaju duhom i ne tmure, nego da pamte kako nisu sami, već imaju oca, mada starčića i neznalicu, ali zato, snažnog duhom.
Blagoslov Gospodnji da počiva na svima vama.
 
Grešni A.“
 
Na kraju, da bi se upotpunilo sve dosad napisano, navešćemo nekoliko kratkih osvrta na ličnost Baćuške, od strane njegove duhovne dece i poštovalaca.
„Na Marosejku sam došla sasvim slučajno, da bih celivala Plaštanicu na Veliki Petak, i prvi put sam osetila, da je to Sam Gospod koji je umro. Naravno, nisam mislila da ću kroz poznanstvo sa Baćuškom naći sve odgovore na moje nedoumice; zašto je naša, a ne druga religija ispravna; da je Hristos bio zaista na zemlji i da su Njegovi apostoli pisali četiri Jevanđelja na osnovu Njegovih reči, i da ih nipošto nije neko izmišljao, kako sad govore. Na Marosejki sam shvatila šta je starčestvo i duhovni život; razumela tumačenje Jevanđelja i Žitija svetih, zavolela molitvu, a posebno crkvenu. Razumela, takođe, da je neophodno imati duhovnog oca, rukovodioca života, počela da se molim i kajem od sveg srca spoznajući svoje grehe, a ne kao ranije, da se pričešćujem samo forme radi.“
„Suviše jako se urezao pred nama lik oca Alekseja, – kaže drugi. Ne mogu da se zaborave ni njegove male, obasjane predusretljivošću, pronicljive plave oči, ni njegovo čisto rusko, drago, dobrodušno, nasmejano lice, na kojem je bilo napisano toliko dobrote i duševne topline, kojih je, činilo se, bilo napretek za sve koji su bili te sreće da se vide i sretnu sa njim.
. Čujemo i odjek tihog, čistog glasa oca Alekseja, koji je zvučao nekom posebnom, privlačnom nežnošću. Već pri prvom susretu sa ovim ljubaznim pastirom, kod svakog se pojavljivala sigurnost, da mu, bez straha, može da se priđe sa kakvom god bilo mukom ili moralnim teretom, da je to čovek koji, ne samo da neće odbiti svojom ravnodušnošću, nego će pružiti sve što ti je potrebno.
Nešto slično sam iskusio i ja. Posle velike porodične nesreće – gubitka bliske osobe – požurio sam na Marosejku. Svojim delikatnim srcem, otac Aleksej je odmah shvatio svu dubinu moje tuge i utešio me bez ikakvih reči, samo svojim blagim izgledom. Posle parastosa, u porivu zahvalnosti, nehotice mi se otelo ‘Dobri Baćuška!’ Da, te dve reči su u potpunosti karakterisale oca Alekseja, jep je on zaista bio, u apsolutnom i najboljem smislu tih reči, dobri Baćuška.“
 


 
NAPOMENE:

  1. ikos = irkvena pesma. Jednak broj ikosa i kondaka čini akatist. Ikosi i kondaci su slični po sadržini i načinu pojanja, razlika je samo u tome što su kondaci kraći od ikosa. Kondak je tema, a ikos – njen razvoj. Posv. Marku Efeskom, naziv su dobili po kućama u kojima je provodio noći u molitvi sv. Roman Slatkopojac, prvi tvorac ikosa. (ikos, grč. = kuća). Prim. prev.
  2. Kratki primer. Jedna „mlada snaša“, seljanka, jadala se kako joj je teško da živi u muževljevoj porodici. Baćuška je sve saslušao, a na rastanku, hrabreći je, rekao: „Sve će bitn dobro, sve će se srediti, samo ustaj iz kreveta dok je „‘peškir još suv'“, – to jest, pre svih.
  3. Mnogo će u životu ispaštati mlađa kćer oca Alekseja, Olga, zbog toga što nije obratila pažnju na, njoj upućen, očev savet.
    Olga Aleksejevna se, 1922. godine, udala za Petra Borisoviča Jurgensona, čoveka iz visoko kulturne porodice. On je bio mlađi od nje nekoliko godina i, nešto kasnije, dobio je zvanje profesora bioloških nauka. Sama Olga je u detinjstvu rasla bez odgovarajućeg uticaja porodice, jer je majka u to vreme bila već teško bolesna, a otac – stalno zauzet. I, ušavši u novu porodicu, istog je momenta osetila koliko joj je ta sredina tuđa. Nedostajala joj je drugačija atmosfera, običnija, na kakvu je navikla, sa njoj razumljivim interesovanjima. Njeni bratanci, postavši zreliji, bili su u nedoumici, kako je otac Aleksej mogao da dopusti takav, neravnopravan brak.
    O okolnostima svoje udaje, tetka Olja je, pred kraj života, ispričala bratanici, Jelisaveti Sergejevni, kumčetu teče Petje (Petra Borisoviča, prim. prev.). Otac Aleksej, zapodenuvši razgovor sa ćerkom o dvojici njenih udvarača, Ivanu Ivanoviču i Petji Jurgensonu, saopštio je svoje mišljenje o svakom od njih. Saslušavši sve izrečeno, Jelisaveta Sergejevna je uzviknula: „Pa, dekica ti je jasno stavio do znanja da ti više odgovara Ivan Ivanovič!“ Replika tete Olje, bila je ispunjena ozlojeđenošću: „Zašto nije insistirao? Trebalo je da insistira!“
    A ona lično, zanesena u to vreme mladim i lepim Petjom, nije bila sklona da sluša bilo čije savete. Uz to, nije bilo u karakteru oca Alekseja da vrši pritisak, makar i najmanji, čak ni u svojoj sopstvenoj porodici. Na kraju razgovora, on je ispričao kćeri šta je očekuje u životu, ali ne direktno, već u njemu svojstvenom.maniru pripovedanja, o navodnoj ženi koja je imala sina, dobar stan, i sve to je postepeno gubila, dospela u zatvor, a zatim i sve ostalo što se, do momenta razgovora sa bratanicom, već desilo.
    Olga Aleksejevna je imala sina Alekseja, koji je bolovao od teškog oblika hemofilije i nije mogao da ide u školu. Umro je od te bolesti u pubertetu. Posle njegove smrti na pomolu je bio razvod, međutim, desilo se da je sa mužem otputovala u Pečorski rezervat, odakle je, 1941. godine, na početku rata, on bio pozvanu armiju, a ona nije mogla da se vrati u Moskvu. Načelnik ju je nagovorio da se zaposli u lokalnoj prodavnici, u kojoj je on radio sam i ponašao se tamo kao u svojoj kući. Kada je, pak, revizija ustanovila manjak i druge nepravilnosti, odgovarala je za sve samo Olga Aleksejevna. Dobila je logorsku kaznu. U periodu izdržavanja kazne, Pjotr Borisovič se razveo od nje, u skladu sa odgovarajućom odredbom zakona.
    Posle povratka u Moskvu, Olga Aleksejevna nije tražila svoja stambena prava u stanu bivšeg muža, u kome je sada živela njegova nova porodica. Pružila joj se mogućnost da se registruje kao, navodna, kućna pomoćnica, u stanu jedne porodice koja je poštovala oca Alekseja. Milicija je pokušavala da odgovori vlasnicu stana od takve namere, ali je njena odluka bila nepokolebljiva. Olga Aleksejevna je zarađivala za život na taj način, što je vodila u šetnje grupu dece predškolskog uzrasta. Posle izvesnog vremena, dodeljena joj je soba, i tako je postala podstanar u stanu kod dobrih ljudi. Upokojila se kao pravoslavna hrišćanka, 4. avgusta 1974. godine, u 79. godini života.
  4. supruge, prim. prev.
  5. palica = nabedrenik. Deo svešteničke odežde, dobija se kao priznanje za posebne zasluge. Kači se za pojas nad desnim bedrom sveštenika, uz pomoć trake, koja se prebacuje preko levog ramena. Simbolizuje duhovni mač, tj. oružje reči Božje kojim se naoružava pastir u borbi protiv jeresi i zabluda. Prim. prev.
  6. Iz uspomena, koje su mnogi, na poziv crkvene zajednice, napisali prvih godina posle smrti oca Alekseja, proizlazi zaključak, da se on mnogima obraćao sa „oče“; kako onima u oltaru, tako i licima iz sveta (A. A. Dobrovoljskom, Nikolaju Aleksandroviču B.). Kasnija upoređivanja su pokazala, da se ta oslovljavanja nisu odnosila na njihov dalji životni put.
  7. mantija, prim. prev.
  8. časovi = kratke službe, sastoje se od tri psalma, nekoliko stihova i molitvi. Ima ux 4, a hronološki opisuju stradanja Hristova, koja su se, po jevrejskom merenju vremena, događala u 1, 3, 6 i 9 čas. Uobičajeno, nalaze se u okviru drugih službi (jutrenje, liturgije i večernje), ili se služe odvojeno, u vreme Velikog posta, pred Božić itd. Prim. prev.
  9. raskolnička struja u okviru RPC koja je nastala posle Oktobarske revolucije, pod pokroviteljstvom sovjetske vlasti. Prim. prev.
  10. U vezi sa oduzimanjem crkvenog vlasništva, u to vreme je bio uhapšen Baćuškin zet, Pjotr Borisovič Jurgenson, mladi muž njegove mlađe kćeri Olge. Prolazeći pored jedne crkve gde je narod pružao otpor, pridružio im se. U zatvoru je shvatio da mu prete mnoge neprijatnosti, posle čega je pao u uninije (čamotinju, prim. prev.). Poznata su dva kratka Baćuškina pisma, koja su mu. bila poslata u Gradski zatvor. U njima se govori, da se za njega svi mole i da će mu Milosrdni Gospod poslati utehu.
    Pjotr Borisovič je pušten iz zatvora bez ikakvih posledica. Međutim, kako se nedavno ispostavilo, u dokumentima se on i dalje vodio kao osuđeni. U novinama Moskovskaja pravda, od 13. maja 1997. godine, u rubrici „Akcija M. P. Otvoreni arhiv“, u odeljku „Za pravoslavnu veru…“, pojavio se spisak postradalih iz, nedavno rehabilitovane, velike grupe moskovskih sveštenika i parohijana. Oni su, 1922. godine, bili podvrgnuti neosnovanim represijama zbog delatnosti vezanih za zaštitu interesa Ruske Pravoslavne Crkve i njenih pripadnika. Među njima se pojavljuje ime Jurgenson Pjotr Borisovič, 18 godina, rođeni Moskovljanin, slušalac predavanja u MGU (Moskovski Državni Univerzitet, prim. prev.), sa prebivalištem u Kolpačnoj ulici, br. 13, st. 1. Izražavajući iskreno saučešće rođacima, Gradsko tužilaštvo je pokazalo spremnost da im izda potvrde o rehabilitaciji.
  11. Medicinska sestra Filicata Nikolajevna, bila je prisutna kada je otac Aleksej pričao o svom boravku u GPU. Saslušavali su ga u predvorju visokog glavnog zdanja. Iz njega je vodilo naviše, široko dugačko stepenište. Ono je bilo prepuno službenika, koji su želeli da pogledaju na tako poznatog sveštenika. Postavljali su mnoga pitanja i želeli da saznaju, sa čim u vezi tolika popularnost i ljubav.
    „U osnovi naše delatnosti je sledeća deviza sve za narod; ali, nema ljubavi prema nama.“ – „Narod vas još ne poznaje; a kada vas upozna, tada će i da vas zavoli“ (Podrazumeva se da je reč „zavoli“ upotrebljena – pod navodnicima). Baćuški je zabranjeno da prima narod. Postavljalo se pitanje, ko od bliskih ljudi radi u GPU. Ispostavilo se, da je nekoliko puta otac Aleksej unošen u spiskove za hapšenje, ali da je na poslednjoj etapi, kada je spisak išao na potpis načelniku, njegovo ime bivalo precrtano.
    Našalili su se i u vezi zavežljaja, sa kojim je došao Baćuška; da se nije spremio u kupatilo, s obzirom na to, da je bio petak? Dobili su sledeći odgovor: „Ja znam da ste vi vrlo gostoljubivi, pa sam, eto, poneo neke neophodne stvari.“
    U sećanju Filicate Nikolajevne ostale su zabeležene mnoge izjave oca Alekseja. Nažalost, ni ona, ni drugi, ih nisu zapisali.
    Baćuška je govorio: „Mi ćemo se iznenaditi kada budemo videli ko će sve stajati oko Prestola Gospodnjeg… Mi ne možemo imati nikakvu predstavu o tome, šta nas očekuje u budućem životu…“
  12. pređeosvećena liturgija = sastavljena od strane sv. Grigorija Dvojeslova, na kojoj nema proskomidije. To je, u suštini, večernja služba sa iznošenjem Svetih Darova, osvećenih na prethodnoj liturgiji. Služi se samo u vreme Velikog posta. Prim. prev.
  13. ruska poslovica, prim. prev.
  14. „Nina gornja“ – Neonila Jerazmovna Malinovskaja, rođena 1898. godine u Ukrajini, u plemićkoj, maloimućnoj porodici. Neposredno po završetku Oktobarske revolucije, porodica je ocenila da je bolje da napuste rodni kraj. Na putu se Nina, nekako, odvojila od svojih, izgubila, i zadesila u nepoznatom gradu – Moskvi. Svratila je do Marosejskog hrama. Otac Aleksej ju je, pravo iz crkve, doveo u svoj stan; i ne samo zbog toga što je shvatao opasnosti koje joj prete u ogromnom, nemirnom gradu, već je, nesumnjivo, provideo da će ona biti vrlo potrebna njegovim unucima kada ostanu bez roditelja. Nina se pokazala kao dobra domaćica, još u njegovo vreme je odlično kuvala, i bila dobar i nežan čovek. Deca, koja su 5 godina provela bez majke (ona je čudom uspela da se vrati 1937. godine, preko Crvenog krsta, na čijem je čelu bila prva žena Maksima Gorkog, E. P. Peškova), od nje su dobila mnogo pažnje, ljubavi i staranja, i, sa svoje strane, do kraja njenog života se brinuli o njoj. Neonila, u braku Zajceva, je umrla 17/30. decembra 1980. godine, u 83. godini života.
  15. Pratili su ga iz Vereje saslužitelji u oltaru, Georgije Ivankin – Trevogin i Boris Vasiljev.
  16. Na nadgrobnom krstu, na širokoj poprečnoj gredi, slovenskim pismom je bilo napisano: Baćuška otac Aleksej Mečov. Odozgo – stih iz Jevanđelja (Jov. 15,2): Sija jest zapoved moja, da ljubite drug druga, jakože vozljubih vi. I odozdo – iz poslanice apostola Pavla (Gal. 6,2): Drug druga tjagoti nosite i tako ispolnite zakon Hristov.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *