НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИВЕТИ И СЛУЖИТИ ЉУБАВИ – ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АЛЕКСЕЈА МЕЧОВА

ЖИВЕТИ И СЛУЖИТИ ЉУБАВИ – ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АЛЕКСЕЈА МЕЧОВА

 

ЖИВЕТИ И СЛУЖИТИ ЉУБАВИ
Житије Светог Алексеја Мечова
 

 
ГЛАВА ЧЕТВРТА – ДЕЛАТНОСТ ОЦА АЛЕКСЕЈА У ГОДИНАМА ГРАЂАНСКОГ РАТА И РАЗАРАЊА
 
Извесна Лидија Александровна, васпитана у црквеном духу, имала је навику да посећује храмове са свечаним богослужењем. Празничних дана, после завршетка литургије, она је често посећивала блиску јој породицу Борисових, давне познанике оца Алексеја. Породицу су сачињавали; старица, Јелисавета Александровна Борисова, син лекар, син пуковник и две кћерке. Упитали су је тамо: „Зашто Ви, која сте посетили толико храмова, нисте били на Маросејки, код баћушке, оца Алексеја?“, – после чега је чврсто одлучила да посети ту цркву.
Навикнута на огромне цркве и манастире, била је изненађена чињеницом да тако познат свештеник служи у једном малом, неугледном, скоро неприметном храму. Заузела је место код улаза, поред кутије за свеће, изгарајући од жеље да што пре види прослављеног Баћушку. У једном тренутку, угледала је проћелавог свештеника ниског раста, како иде са кандилом, на бок спуштеним фелоном[1] и развезаном наруквицом[2], са које је висила дугачка врпца. Ходао је споро, а још спорије је кадио.
И не помисливши да то и јесте настојатељ храма, упитала је црквењака који је продавао свеће: „Где ли је отац, Алексеј Мечов?“, и добила одговор: „Па, ево га.“ Напрегнуто, не скидајући поглед са њега, посматрала је чудног, како јој се учинило, Баћушку, који је и даље био успорен, као да јој даје могућност да га помно осмотри. Одједном, нагло се окренуо и моментално се обрео у олтару, одакле се чуо његов возглас.
По завршетку литургије, почео је молебан са читањем акатиста пред чудотворном иконом Теодоровске Мајке Божје. За време читања акатиста, њој је изгледало као да га Баћушка не чита, већ да беседи са Царицом Небеском. Осетивши молитвену топлину, сасвим је заборавила да треба да пожури кући.
Прва исповест Л. А. се десила у специфичним околностима. У време Великог поста, у среду, дошла је у цркву и стала у ред за исповест. Угледавши иза себе бледу девојку пријатне спољашности у белој одећи, зажелела је да јој уступи своје место. Пре него што је приступила Баћушки, девојка је упитала: „Је ли ово црква Никола у Клену, и је ли оно баћушка, отац Алексеј?“ Добивши потврдан одговор, пошла је према аналоју[3]. Одједном, погледавши на њу, Баћушка је сав поцрвенео. Испружио је руке као да се ограђује од ње, и одлучно јој изјавио да одмах напусти храм. Са сузама, падајући на колена, девојка га је преклињала да је прими. Међутим, без обзира на њене страствене, сузне молбе, отац Алексеј се све више узрујавао. Када је оставила новац, Баћушка га је отресао на под и заповедио јој да истог тренутка напусти цркву, а сам је, јако узбуђен, отишао у олтар.
Сви су били пренеражени догађајем, тим пре, што су били сигурни да Баћушка девојку није познавао, и да је она била први пут у храму. После извесног времена, мало умирен, Баћушка је изашао из олтара. Л.А. му је пришла у великом страху. Тихо и кротко јој је рекао: „Не могу да вас исповедим.“ „Због чега, Баћушка?“ – уплашено је упитала. „Дођите други пут.“ Почела је, са сузама, да га моли да је исповеди. „Дођите други пут,“ – још једном је поновио Баћушка. Одмакла се од аналоја и остала до краја богослужења. Напуштајући храм, Баћушку је окружио народ, међу којим је била и Л. А. Силно је желела да сазна због ког греха јој није била допуштена исповест. Оца Алексеја су испратили све до његовог стана. Када је позвонио, врата је отворила девојчица, радосно узвикујући: „Драги татице, најзад сте дошли. Баш смо се начекали.“ Тада се Баћушка окренуо према Л. А. и, благословивши је, рекао: ,Доше сте се припремили“ – и, нестао иза врата. У том тренутку је схватила, да је била лишена исповести због, преовладавајуће јој, радозналости.
Л. А. је постала стални посетилац храма Никола у Клену и духовна кћи Баћушке. Радила је као помоћник надзорнице дечјег сиротишта организованог у подруму храма, одговорала за чистоћу цркве и, затим, седам година провела поред кутије са свећама. Баћушка јој је дао собу у сутерену куће, коју је И. Д. Ситин саградио у црквеном дворишту.
Једном, док је била са надзорницом у сиротишту, потпуно неочекивано је ушао Баћушка. Било је већ око једанаест сати увече. Деца су одавно заспала. Баћушка је био блед и узбуђен. Никог не благо 94 словивши, ужурбано је рекао: „Идите обе на рану литургију; добро закључајте врата и поведите бригу о свему унутра док се читају помени, да ли је све на месту, да ли је све како треба…“ После тих речи, тако је брзо изашао, да нису стигле ни благослов да узму.
Десило се то, отприлике, у уторак, а у четвртак, за време ране литургије, док су се читали помени, Л. А. се сетила Баћушкиног упозорења и пожурила да види да ли је доле све у реду. Јутро је било мразно; снег је шкрипао под ногама. Притрчавши вратима, дуго је покушавала да напипа катанац, али он није био на предвиђеном месту. Раменом је гурнула врата и, са запрепашћењем и страхом, схватила да су већ била отворена. Тама раног, зимског јутра је приморавала да се упали лампа. Претурајући около, нашла је катанац код гвоздене капије са стране улице, а спојницу, око прага сиротишта. Са зебњом је ушла у просторију да провери да ли је све на месту. Брзо је прошла кроз све собе и уверила се да деца чврсто спавају, а њихове ствари и капути леже недирнути. Изгледа да је злочинац чуо кораке, шкрипу снега и – побегао.
Све дужности око чишћења храма, Л. А. је обављала сама. Једном, нешто пре познатих догађаја 1917. године, једног радног дана, после завршетка литургије, Баћушка је изашао из олтара у комплетној одежди и кренуо по цркви: „Лидија, – рече јој наизглед љутито, – какве су то девојке око тебе? Прозоре перу девојке, иконе бришу девојке, чисте свећњаке, тресу тепихе, перу подове…“ Одговорила му је у недоумици: „Баћушка, па ја немам ни једног јединог човека који би ми помогао. Све време чистим сама.“ Баћушка, махнувши руком, опет рече: „Девојке, девојке, свуда укруг девојке.“ Ту се она јако наљути и поче горко да плаче. Било јој је тако криво што Баћушка сав њен труд приписује другима. А Баћушка, насмешивши се, узе да је смирује: „Па шта је сад?… Ја сам то само онако…“ Тада су јој се Баћушкине речи учиниле као јако чудне. Међутим, две године касније, у храму се формирала заједница сестара које су преузеле сву бригу о хигијени храма. Тек тада је Л. А. разумела Баћушкине речи.
У својим успоменама, једна од духовних кћери старца Варсонуфија Оптинског, извесна Серафима Иљинишна Стежинска, написала је како је после смрти свога старца (1912. г.), тешко подносила своје духовно сиротство, не знајући коме да се обрати и где да нађе уточиште. Усрдно је молила Царицу Небеску да јој укаже на наставника, који би одредио даљи ток њеног живота. О оцу Алексеју није знала ништа.
Једне вечери, пролазила је. поред цркве Никола у Клену и, запазивши да је отворена, ушла је. Завршавала се свеноћна. Пришла је икони Теодоровске Мајке Божје, зауставила се испред ње и, изливајући свој бол, усрдно молила Матер Божју да услиши њену молбу и подари јој духовног оца и наставника. Богослужење се завршавало, а она је и даље стајала, не скидајући поглед са лика Царице Небеске.
Изненада, на солеји, баш иза иконе Теодоровске Мајке Божје, појавио се отац Алексеј, већ преобучен у расу[4]. Пришао је Серафими Иљинишној, радосно је благословио и рекао: „Не тугуј, него сутра дођи у мој дом. Живећеш код мене, а ја ћу бити твој духовни отац.“ Примивши ове неочекиване речи као одговор на своју молитву, она их је послушала без премишљања; уселила се код Баћушке и усрдно и самопожртвовано му служила у свему, како је само умела, све до његове смрти. Баћушка ју је називао „својим економом“.
Прве године после револуције биле су посебно тешке за све; укидање приватне својине и предузећа, затварање приватних образовних институција, штрајк предавача, деморализација школске омладине, смене професора, опустели универзитети, затварање духовних школа, затварање Кремља, растурање манастира, национализација црквене имовине, скрнављење светих моштију, превирања и поделе међу свештенством, борба партија и истовремено, бурно хрљење становништва у храмове, религиозне јавне расправе, скоро свакодневне вечерње беседе – предавања учених проповедника и истакнутих богослова у црквама, и све то, усред све веће глади, хладноће, тифуса и осталих болести.
Страдања су повећавала прилив оних који су од Баћушке тражили помоћ и подршку. Почео је да прима посетиоце скоро свакодневно, у време слободно од служби. Код њега се на пријем чекало сатима и данима. Долазиле су и жене са марамама, као и фигуре страдалника у невољи и душевно сметени младићи, ученици, чак и људи са страним акцентом. У летње време, посетиоци из провинције су са својим упртњачама, очекујући свој ред, ноћили на трави, у дворишту цркве поред Баћушкине куће. „Сада је такво време, када сви пустињаци и затворници треба да изађу на служење народу“, – говорио је Баћушка, и целог себе посвећивао ублажавању туђе патње.
Зима 1918. године почела је доста рано и била врло тешка и сурова. Од октобра је почео мраз са температурама и до 25 степени. Због недостатка огрева, у становима и државним институцијама се замрзавала вода. Радило се и спавало у бундама. Нужда је све натерала да набаве гвоздене пећи, којима се чунак одводио кроз прозорчић за проветравање. У пећима које су се налазиле у собама, могли су да се користе као огрев хартија, разна старудија и иверје. Онако, како се пећ брзо загревала, она се исто тако брзо и хладила, пунећи простор димом и гаром. Међутим, на таквим пећима сте могли да загрејете воду и скувате кромпир. Постепено, где год је то било могуће, људи су почели да секу тарабе, врата, ограде од прућа, крстове на гробовима, користећи их за потпалу. Многи су са санкама ишли изван града у оближње шумарке, у потрази за грањем и дрвима. Како је ко знао и умео, секли су свако дрво на које би наишли. Набавка смрзнутог кромпира, коњетине или несамлевене пшенице, доживљавала се као права срећа.
У граду је престао трамвајски саобраћај, свуда је морало да се иде пешице. Будући да се у предузећима периодично делило понешто од намирница, становници су се трудили да се негде запосле; сваког јутра, реке службеника и радника, са мрежама за намирнице, торбама и саоницама, преплављивале су улице и тротоаре сурове и суморне престонице и, у нади да ће им нешто допасти тог дана, журили на посао. Заједно са глађу, појавила се тешка форма грипа, такозвана „шпањолка“ и тифус, који су косили становнике Москве.
У то време, разрађен је план „попуњавања“ станова, по коме је сваки грађанин могао да користи само одређену стамбену квадратуру. У остатак простора изван норме, грађанин је могао да усели неког по свом нахођењу, или се простор насељавао указом надлежних власти реона. Становништво које није имало запослење, упошљавало се на рашчишћавању железничких пруга, истоваривању вагона и томе слично.
Кроз сва та искушења је прошао и баћушка, отац Алексеј; и код њега је на столу био печени кромпир у љусци, који се једе неочишћен; и он је у собама имао гвоздене пећи, а осим Серафиме Иљинишне, примио је у стан још две девојке, своје духовне кћери. Црква је, такође, била без грејања; али, без обзира на хладноћу, она се свакодневно пунила верницима, који су стизали из свих делова града.
Тмина. Рано ујутру и касно навече, није било ни једне душе на улицама – ехо корака се могао чути на супротној страни улице у двориштима усамљених кућа, лишених ограде. Шириле су се приче о бандитима названих „скакачи“, који се у вечерњим сатима покривају белим покривачима и са лампом на челу, нападају и пљачкају усамљене пролазнике на пустим улицама, а онда, уз помоћ федера причвршћених за ђонове, прескачу преко ниских ограда и скривају се.
Али, било је страшно само ако о томе не зна Баћушка, а ако је он знао и дао благослов за пут, онда је све било у реду. Снажна вера у његову молитву и заштиту, чинила је неустрашивим младе девојке, жене, старице, а да и не говоримо о мушкарцима. Честа исповест и причешће, бодрили су, давали снагу и мир у најмрачнијим данима свеопштег распада.
Завршавала би се свеноћна, обична и свакодневна, за њом би ишла беседа, после које је Баћушка, по обичају, ишао на амвон, затим би силазио са солеје према решетки и све благосиљао; неки би се већ разишли, а већина би остала и испраћала га кроз двориште све до стана. Успут би се добродушно, храбрећи их, шалио и сваком се обраћао по имену: „Њушка…“, „Мањушка…“. Попели би се степеницама на први спрат; на улазним вратима стана, он би опет све благословио уз свој уобичајени осмех који је соколио: „Хајде, Шурка, иди кући да те ‘скакачи’ не ухвате…“ И страх, и тама касне вечери и раног зимског јутра развејали би се… Ишло се кући са светлошћу и радошћу у души, без обзира на све животне тешкоће и лишавања.
И тако, служи Баћушка после литургије молебан водоосвећења пред Теодоровском иконом Мајке Божје. Под хладан, на Баћушкиним ногама ваљенке[5]; спушта крст у ледену воду: „Хајде Лидија, брже, брже…“ Лидија Александровна ужурбано додаје пешкир којим се брише крст, а баћушкине руке су скроз црвене а прсти укрућени, да се једва савијају.
Или, једне недеље; храм препуњен, певају сви присутни. Баћушка, сав блед и мршав, у ниско намакнутој камилавки, излази пред отпуст[6] на амвон да проповеда. Говори о Божјој близини, о Његовој постојаној љубави која се испољава чак и у недаћама; јадикује због злобе и мржње који се свуда шире; са сузама износи потресна сведочанства људске бездушности; са жаљењем говори о слепилу и људској непоправљивости чак и у таквим, тешким временима; а за то време, он, испуњен неразоривом вером у неисказану доброту Божју, као да се претвара у гранитну стену, која се непоколебљиво уздиже над унаоколо узбурканим, свирепим таласима опше пометње, патње и суза.
У хладној цркви Баћушка се често разбољева од прехладе. Лежи у постељи, међутим, сви који жедно очекују његову помоћ и даље, у дугом реду, стоје на степеништу. По двоје их пуштају у мало предсобље да се огреју, а по једног у трпезарију. Усред собе је пећ са димњаком који излази на прозорчић. Сирово иверје више дими него што гори и соба је пуна дима. Баћушка лежи на кревету, а очи му црвене, сузне од дима. Али, и даље је присутна она иста љубав, светлост и осмех: „Зашто ме тако ретко посећујеш?“ „Па, Баћушка, ви сте стари и болесни, како да вас узнемиравам?…“ – „Како то стар, ти ме вређаш, још ћу и да се наљутим, ја сам још млад… Не, не, само ти долази код мене…“
Спасавајући се од глади, Московљани одлазе у житородне крајеве на југ, у Украјину. Неки су за то тражили благослов од Баћушке. „Баћушка, све ћемо овде да продамо, тамо ћемо да купимо кућу, краву и остаћемо да живимо.“ Баћушка шета по соби: „И, куда ћете да одете?…“ – „У Украјину, Баћушка, овде ћемо све да продамо, а тамо да купимо. Кажу, тамо има свега…“ Све тако, ћутећи, Баћушка иде по соби од прозора до врата и назад, као да нешто осмишљава. Затим, прилази посетитељки која седи поред његовог стола, наклања се, одмиче њену мараму и право у ухо јој говори: „Нема тамо ничега…“
Излази тако Баћушка после свеноћне да беседи; споља слаб и блед после болести, али силан духом. Дирљивог изгледа, са слабим покретима, обухвата погледом све присутне и почиње: „Ето, драги моји, био сам болестан, и за то време читао Библију; и ево, драги моји, послушајте шта каже пророк Захарија: Два ће се дјела истријебити у њој (земљи, прим. прев.) и погинути. Једне, говори Господ, истребићу болешћу, а друге глађу. А трећи део – претопићу их.Обратите пажњу како говори Господ – Претопићу их…То јест, када будете као олово растопљени, тада ћете разумети, драги моји, да сте пред Богом ви – ништа. Са смирењем: Господе, ништа сам.’ – И ту ћу трећину метнути у огањ, и претопићу их како се претапа сребро.
Ето, многи у овом часу желе да отпутују којекуда; неки у Украјину, неки на југ, да избегну глад. Онда послушајте, драги моји, шта говори Господ кроз пророка Јеремију народу јудејском, који је Он предао у ропство цару Вавилонском, кога су се они бојали и желели да побегну од њега у Египат: Ако останете у овој земљи, сазидаћу вас, и нећу вас разорити, и насадићу вас и нећу вас истријебити; јер ми је жао са зла које сам вам учинио. Не бојте се цара Вавилонскога, којега се бојите; не бојте гa се, говори Господ, јер сам ја с вама да вac сачувам и да вас избавим из његовe руке. И учинићу вам милост да се смилује на вас, и врати вac у земљу вашу. Ако ли речете: нећемо да останемо у тој земљи,… идемо у земљу Мисирску, да не видимо рата и гласа трубнога не чујемо и не будемо Гладни хљеба, и ондје ћемо се населити, онда чујте ријеч Господњу, који сте остали од Јуде; овако вели Господ над војскама, Бог Израиљев: ако вu окренете лице cвoje да идете у Мисир и отидете да се населите ондје, ондје ће вac у земљи Мисирској стигнути мач којега се бојите, и Глад, ради које се бринете, гониће вас ондје у Мисиру и ондје ћете помријети… Знајте дакле да ћете изгинути од мача и од Глади и од помора на мјесту куда сте ради отићи да се станите (Јерем. гл.42, ст. 10-16,22)“.
Баћушка је све упозоравао, да је опасан корак да се некуда бежи. Онима који су долазили код њега отварао је Библију и указивао на исто место. Не сме се бежати од лица Господњег, од гнева Његовог. Оне што су одлазили у иностранство, опомињао је да не покушавају да „спасавају Русију“. „Ми смо криви, ми смо сагрешили пред Господом, – говорио је, – и нико други.“ „Нико не би требало да одбије да пије општеруску чашу невоље и казне, коју је дао Господ.“
Показало се да је Баћушка био у праву. У току лета 1919. године, догодила се невиђена суша у средишњем појасу Русије, а посебно на југу, на територији целе Украјине. У Москви су, из свих цркава, ишле литије[7] на Црвени трг, због молебана за избављење од суше. Патријарх је објавио недељу поста и покајања. Због последица неродице, глади и других недаћа, изумрла су цела села и насеља, а међу њима и они, који су туда побегли да се спасу глади. Многи се нису вратили. Међутим, оне, који су одлазили у друге области да набаве хлеб и намирнице, или да се опораве од изнурености, Баћушка је, већином, драге воље благосиљао. .
Сва путовања са његовим благословом завршавала су се успешно, мада су их пратиле разноразне потешкоће. Обично се путовало у теретним вагонима, где су, на својим стварима, на поду, спавали једни до других мушкарци и жене. Зими би, на средини вагона, на лиму, палили ватру. Палили су крхотине од вагона; одломили би негде даску или две, не размишљајући ни о чему, само да се не смрзну. Тешко се дисало у таквом вагону; дим је неиздрживо штипао очи. У повратку су возове заустављали војни заштитни одреди. Војници су претраживали путнике, одузимали све што је било забрањено да се вози, или, ако је то што се превозило превазилазило дозвољене норме.
Прилази, тако, воз војном контролном пункту. Путници су нервозни и покушавају да некако сакрију своје ствари. Једна пристојна интелектуалка завукла је под сукњу шта је могла, али глава крупног гусана све време извирује, колико год се она трудила да је сакрије; чим је подвуче под једну страну сукње, ова извири на другу. Њена узнемиреност расте, међутим, у исто време, примећује у углу вагона жену, која има много више намирница од ње, али не показује ни најмање знаке забринутости и не покушава ништа да сакрије. То ју је заинтересовало. Када је прошла опасност, радознало је упитала, зашто је једино она, усред свеопште нервозе, остала тако хладнокрвна и мирна. „Мене је на пут благословио баћушка, отац Алексеј, мој духовни отац, и ја знам да због његовог благослова све мора да буде добро. Он је – велики човек.“
И, започео је разговор. После питања ко је отац Алексеј, где служи и како га је упознала, непозната је почела причу и о себи. Десило јој се да је починила велики грех и нигде није могла да нађе мира. Шта год радила и где год се налазила, свуда ју је пратила једна мисао: „Неће Господ опростити грех.“ Ни исповест је није смиривала. Једном приликом, ишла је тротоаром једне од московских улица, држећи у глави све исту мисао која је полако прелазила у очајање, кад, изненада, зачу иза леђа глас: „Та, опростио је, опростио, опростио је Господ твој грех…“
Окренувши се у магновењу, угледала је омаленог свештеника, који је прелазио са тротоара, којим је она ишла, на супротну страну улице. Осетивши одмах олакшање, сустигла га је, сазнала где служи, почела да долази код њега и, од тада, без његовог благослова не ради ништа. Његов благослов има велику силу. После такве приче, сапутница те жене је и сама дошла код Баћушке и постала његова духовна кћер.
Кренула је, са Баћушкиним благословом, у Курску губернију, у набавку хлеба, 16годишња девојка. На путу назад, ноћним возом, у мраку је осетила да је додирује војник који је спавао поред ње. Преплашена, одмакла се од њега колико је могла, али није се имало куд – сви около спавају мртвим сном. Душу јој је захватио немир, али, монотони, полагани звук точкова теретног вагона успавао је страх, а дремеж склопио очи. За време тог лаког дремежа, одједном је видела себе у цркви на Маросејки… траје служба… мноштво народа и дим из кадионице… и наједанпут, негде из даљине, у облаку тог дима појављују се обриси Баћушкине фигуре… он се приближава, приближава се, озарено се осмехујући… ево га поред ње: „Ја сам те благословио и ништа се не бој… ништа ти се неће десити.“ Отворила је очи – сви чврсто спавају. Вратила се срећно кући.
Сестра те девојке замолила је Баћушку за благослов да прати своју сустанарку, која је путовала у Уфску губернију код мајке, а бојала се да путује сама. Баћушка ју је благословио и на растанку рекао: „А момка остави тамо.“ Насмејала се када је дошла кући – Баћушка увек уме да каже нешто забавно. Када се вратила са пута, изјавила је: „Стварно сам тамо нашла момка, допао ми се и почећу са њим да се дописујем. А његово презиме је – Загранични[8].“ Отишла је код Баћушке. Он ју је добронамерно саслушао, заповедио да га заборави и да му не пише.
Недуго затим, обе сестре су дошле на службу у Баћушкин храм. После литургије, оне су, заједно са гомилом света, кренуле да испрате Баћушку до његовог стана. Истрчале су напред, стале на одмориште степеница његове куће и, заједно са мноштвом богомољаца на степеништу, ишчекивале Баћушку да га још једанпут погледају.
Међу пратиоцима, поред Баћушке је често ишао лекар (професор Петар Александрович Павлов, који је живео у близини храма, у згради бр. 9, на Маросејки), достојанственог изгледа и спољашности, који је у тим моментима заборављао сву своју достојанственост, ко је и шта је, и претварао се, као и остали око њега, у мало дете. Док се још пео по првом степеништу, Баћушка је, издалека, приметио две сестре и, поравнавши се са њима, зауставио се, окренуо, и уз осмех, гласом у коме се осећала топла молба, обратио се лекару: „Докторе, једна моја духовна ћерка је допутовала из иностранства и има болове у срцу. Јако вас молим да јој помогнете…“
Доктор је врло озбиљно саслушао Баћушку и изразио своју спремност да увек, било коме, укаже помоћ или услугу. А Баћушка је, не гледајући на сестре, осмехујући се онако, за себе, кренуо навише, благосиљајући лево и десно све присутне, све до самих врата свога стана. Обе сестре су одмах схватиле Баћушкину алузију, тихо гурнуле једна другу лактовима и весело отрчале кући, као да су добиле крила после његове веселе шале.
Невоље и лишавања су пробудиле успаване душе, оживело је стремљење ка Цркви, храмови су почели да се пуне, не више само равнодушним извршиоцима установљених традиција, већ ојађеним молиоцима, који су, у сузама, жедно очекивали живу реч подршке… У многим црквама, па и у цркви Никола у Клену, почели су, у вечерњим часовима, да држе циклусе предавања на разне теме, истакнути богослови и проповедници (отац Владимир Страхов, Н.Кузњецов и др.). Храм је у то време, обично, био препун.
После затварања духовних школа, сви они који су желели да се посвете служењу Цркви почели су да се припремају за пастирство у пракси угледајући се на истакнуте пастире, држећи се њихових речи и васпитавајући се на њиховом примеру. Особити ауторитет је имао баћушка, отац Алексеј. И у његовом храму окупило се неколико свештенослужитеља – младих свештеника и ђакона.
1919. године, примио је свештенички чин Баћушкин син, Сергеј Алексејевич. Хиротонисан је за ђакона на Лазареву суботу, а за јереја – на Велики Четвртак. Као човек дубоког ума, отац Сергеј је наследио од оца широко, пламено срце и са великом ревношћу ступио на пут служења Цркви. Убрзо му се придружио отац Сергеј Дурилин, а за њим, отац Петар Константинов, који се, због места одакле је долазио, звао Загорјански, затим отац Лазар Судаков и др.
Посебно је био близак баћушки, оцу Алексеју, отац Лазар, због свог смирења и кроткости. Отац Лазар се обратио Баћушки да му да благослов за монашење у Ниловој пустињи[9]. Баћушка га је оставио код себе: „Ти си риђ, и ја сам риђ, – простодушно је рекао Баћушка, – хајде да заједно служимо. Имаћемо ми свој манастир.“ Отац Лазар је примио к срцу Баћушкине речи и постао његов искрени и предани послушник.
Отац Лазар је волео молитву. Често је, да не би сметао свештенику који је служио у храму, служио свеноћну у својој соби, где су се окупљала његова духовна деца, као и многа браћа и сестре Маросејског храма. Било их је толико, да су пунили не само његову собу, већ и ходник и предсобље. Кротак и тих, само је две године одслужио са Баћушком. Имао је тешку срчану ману и упокојио се изненада, 25. 12.1922. године, баш на дан Рођења Христовог (по старом календару, прим. прев.). Рано изјутра, спремајући се за литургију, он је пао, да се више никад не подигне.
Тог, последњег поста, отац Лазар се осећао особито лоше. Као да је предосетио близину краја, пожелео је да, неодложно, служи сваки дан, до самог Празника; и служио је свих шест недеља, никоме се не жалећи на своју изнемоглост. На Бадње вече, био је код Баћушке у стану, дубоко и скрушено се исповедио, а ујутру, пред почетак литургије Великог празника, неочекивано је на амвон изашао отац Сергије и прогласио му Вечнују памјат.
Баћушка је дубоко преживљавао његову смрт.Пошто се и сам припремао за одлазак, намеравао једа му преда многа своја духовна чеда. Пред опелом,сестре и браћа остала су у цркви и целу ноћ, наизменично, читали Јеванђеље и Псалтир[10] поред ковчега покојника. Било је све тако тихо, светло и мирно. Увече су се многи скупили код Баћушке у стану, да одају пошту оцу Лазару. У једном тренутку, пребирајући по успоменама, Баћушка рече: „Ето, отац Лазар је својим послушањем за две године урадио то што је било потребно – успео је да се припреми. Нико ме није тако слушао, као он.“ Баћушка је говорио, између осталог, да је и његов одлазак близу.
Заједно са свештенослужитељима, око Баћушке су се све више окупљале младе душе, које су гореле од жеље да послуже Христу. Осетивши у њему и његовим речима оно што је тражило и за чим је давно жудело њихово срце, они су постепено формирали снажно језгро у цркви, иако је, у том тренутку, све то изгледало неорганизовано и имало случајни и стихијски карактер. Неки су стално бивали у цркви; ујутру – на литургији, пред одлазак на посао (почињала је у 6 сати ујутру), и увече – на свеноћној, долазили су пешице из разних делова града, заборављајући и на оскудне оброке, којима су се, у то време, задовољавали Московљани.
Многи су, при том, у различитим конфликтним ситуацијама, морали да се изборе са родитељима и рођацима, који, због укорењених ставова да чести одласци у храм представљају фанатизам и лицемерство, нису могли да разумеју своју децу.
Млади Баћушкини саслужитељи поделили су између себе дане у недељи; сваки свештеник је имао свој дан када је служио литургију, а претходног дана би служио свеноћну.
Осим тога, сваки би, једном недељно, после вечерње, проповедао. Отац Сергије је за своје беседе бирао свете оце: Аву Доротеја, Лествицу, Добротољубље… Уман и образован, добро је владао умећем речи и тако привукао много интелектуалне омладине. За њих су те беседе биле право откровење – у толикој мери је било заборављено и изгубљено сво црквено и светоотачко искуство. Отац Сергеј Дурилин је говорио о оптинским старцима, а отац Лазар је волео јеванђељске теме.
Баћушка, отац Алексеј, је читао Житија светих.
Он је доносио Чети – Минеј у руском преводу, или животописе руских подвижника 18. и 19. века, и, како је сам говорио, док су његови помоћници тумачили духовни пут теоретски, он је показивао како се та теорија спроводила на делу, као и то, да она може да се спроведе у животу од стране различитих људи, са различитим карактерима и у разна времена, и у свим, дакле, и у савременим, условима.
Прочитавши, обично, неколико пасуса из житија, он би прочитано појаснио, додао своје коментаре, разјаснио смисао онога што су говорили мученици или преподобни, указивао на дубоку, унутрашњу неопходност сваког њиховог подвига и поступка и, на тај начин, разоткривао духовни пут којим је ишао светитељ. При том су временска удаљеност и разлика у земаљским условима живота, губили сваки значај. Баћушкине речи су доводиле до спознаје, да су нам свети Божји угодници блиски и драги, јер су они били као и ми; и они су чинили грешке, имали недостатке и осећања који су својствени свима нама и то, како у породичном животу, тако и у свему осталом; међутим, достојно испунивши свој дуг на земљи, они су постали светила за све нас.
Закон духовног живота је исти за сва времена, па зато, сваки од нас, као хришћанин, дужан је да се спасе и да, помажући ближњима, приведе и њих спасењу кроз веру, напоре, трпљење и покорност вољи Божјој; јер мирно подношење патњи даје полет осталима који то посматрају и приводи их Христу. И колико год било тешко то, на шта нас позива Господ, ми смо дужни да све спокојно прихватимо.
После Баћушкине беседе, светац о коме би се говорило постао би јасан, жив, близак и драг, па чак и вољен, било да је реч о мученику из времена Нерона или Диоклецијана, преподобном из египатске или палестинске пустиње, или руском светитељу, као на пример, светим кнежевима Теодору, Давиду и Константину, јарославским чудотворцима.
Баћушка је своја предавања одржавао сваког понедељка у храму, а од 1919. године, и сваке среде у своме стану, где су се, после вечерње службе, састајала његова духовна деца.
Овде треба поменути, да су се посетиоци Чудовог манастира, иначе духовна деца владике Арсенија, који су се, после затварања Кремља, оставши без свог оца – руководиоца и свете обитељи у којој су се стално молили, не знајући где да нађу уточиште, расули по разним црквама. Многи од њих су дошли код баћушке, оца Алексеја. Те тужне и потиштене сиротане, примио је Баћушка под своје очинско старање са изузетном љубављу и нежношћу. „Вас је и Владика (Арсеније) благословио да ми дођете; он и ја смо истог духа. Посећујте наш храм, ја вас нећу оставити,“ – рекао им је за утеху.
Заиста, Баћушка је чинио јако много за те чудовске сирочиће. Ако је био потребан молебан – увек је служио он лично; ако се тражио савет, никада га није ускраћивао, него је још говорио: „Дођите ми у било које време“ – и они су долазили. Ако се неко разболи, Баћушка ће, неизоставно, иако задихан, да дотрчи, обиђе и утеши: „Дошао сам у цркву, чуо да си болесна и пожурио ка теби да не онемоћаш; брже устај, мени и теби није допуштено да се разбољевамо, јер нас очекују у цркви“, – пише најстарија чудовска сестра.
Некако у то време, Баћушка и отац Сергије су позвали извесног Андреја Гавриловича Кулешова, познаваоца Црквеног права, да одржи циклус предавања о богослужењу. Испоставило се да је заинтересованима једино одговарајуће време за предавања било у вечерњим часовима, а с обзиром на то, да је у Баћушкином храму сваке вечери било богослужење, предавања су се одржавала у суседној цркви св. Геopraja, која се налазила код Политехничког музеја, то јест, сасвим близу цркве Никола у Клену.
Испоставило се да има доста заинтересованих, а међу њима многи уопште нису знали баћушку, оца Алексеја. У време богослужења, већина слушалаца течаја почела је да долази у цркву на Маросејки и на тај начин је формирана нова група. Те, две нове струје, „чудовци“ и „курсисти“[11], које су се прикључиле пређашњим богомољцима и духовној деци оца Алексеја, нису могле одмах да се сложе и саживе. Управо због тога, тј., да би објединио све њих, Баћушка је почео, сваке среде, да држи беседе код себе у стану.
На крају вечерње, сви који су то желели могли су да дођу на беседе. У највећој просторији Баћушкиног стана, а то је била трпезарија, размештали су се како је ко умео; седали су на столице, на кауч, или просто, на под поред Баћушке, а други су, у маленом предсобљу, седали на шкрињу, или су стајали. Када се богослужење у храму завршавало, прикључивали су се и свештенослужитељи.
Баћушкино присуство, његова једноставност и љубазност, придавали су тим беседама дубоко интимни карактер; стварао се осећај јединства породице, сједињене у жељи да се служи Богу. У тим беседама је Баћушка, као и увек, говорио најпростијим, свима доступним језиком, не користећи се апстрактним поукама, већ причама из свакодневице и личног искуства. У прво време, оне су се заснивале на читању дневника његове духовне деце.
Многима, а можда и свима, Баћушка је саветовао да пишу дневник; при том, да се не пише то, где сам био, кога сам срео: „То су, – говорио је он, – све бесмислице. Свако се вече треба присетити и размислити о томе, шта сам урадио добро, а шта лоше; за добро треба захвалити Богу, а за лоше се треба кајати, и да се напише; хтео сам, рецимо, да се гневим, па сам се помолио и Господ је то одстранио. Господе, опрости ми моју злобу, итд. Затим, када прочитамо наше белешке, схватићемо да нам Господ увек помаже… а ако још и заплачемо због своје неисправности…“
Многи су, са љубављу, послушали Баћушкин савет и почели да пишу дневнике, неку врсту исповести, које би му давали, потом, на читање. Некима је предлагао да опишу свој прошли живот, чистог срца, без прећуткивања онога што је у њему било лоше. Те дневнике је читао на беседама, не именујући ауторе и испуштајући интимне детаље.
Такво ишчитавање је изазивало посебно занимање код слушалаца, а највише зато, што се описивао свима познат савремени живот и дотицали проблеми, који су били заједнички свим присутним. Слушајући Баћушку, његову једноставну, понекад шаљиву реч, сваки је у њему видео не проповедника, судију или учитеља, већ оца, и не само духовног, него и рођеног, јер је многим усамљеницима замењивао и оца и мајку.
А с обзиром на то, да је сву своју децу волео подједнако, не дајући никоме никакво првенство, ту су се, у простору његовог маленог стана, остављали свако самољубље и међусобни нерашчишћени рачуни; сви су долазили сједињени у једној, искреној и жаркој жељи, да поцрпу из њега подршку, ведрину, снагу и поуку. Није се осећао стид у погледу питања или недоумица, од којих су неке доводиле и до суза, јер су знали да их остали разумеју и саосећају са њима, да су сви они – браћа, деца једног оца који их воли и седи ту са њима са својим уобичајеним осмехом и дубоким разумевањем свакога од њих.
Једно од питања, којег су се дотицале Баћушкине беседе, било је питање брака и васпитања деце. Онима који су се припремали да постану очеви и мајке, као и онима који су то већ били, указивао је, да је питање хришћанског брака и хришћанског васпитања у наше време, време негирања свега на свету, најважније и најактуелније. „При ступању у брак, хришћански родитељи су обавезни да размишљају не само о својој личној срећи, већ и о будућности њихове деце, о томе, да их васпитају као хришћане, корисне Цркви и друштву. Али, нажалост, многи родитељи уопште не размишљају о томе да треба да васпитавају своје дете као човека – хришћанина. Они се баве његовом будућношћу у сфери друштвених односа; замишљају га као лекара, инжењера, писца, дају га у одговарајућу образовну институцију и мисле да се тиме исцрпљује њихова брига о детету. Међутим, у исто време, ми видимо како су деца у интимном, духовном животу, препуштена или гувернантама, или самима себи. Да не говоримо о томе, да многа деца расту, буквално, на улици; чак се и ова, на коју родитељи обраћају пажњу, на сваком кораку излажу утицају лошег друштва и средине која их окружује и, постепено, скрећу са исправног развојног пута. Одакле то мноштво дечака од 13-14 година који пију, пуше, блудниче? Одакле те девојчице, које тек што су изашле из пелена, а већ су нашминкане, напудерисане и са увијеним шишкама? То су плодови небриге родитеља у односу на васпитање деце. Колико се погибељно то одражава на Цркву, која у свакој новој души која се појављује на свет очекује да види ревносног и усрдног сина свог?“
По Баћушкином мишљењу, у том сложеном и тешком послу васпитања, не сме да буде ни нехата, али ни превелике строгости и безосећајности. Он је поткрепљивао своје мишљење многобројним и убедљивим примерима из успомена о свом детињству и мајци, као и из личног искуства и праксе. Непрекидно је говорио да стваралачко начело мора да буде љубав и материнска деликатност према деци. Мајка мора да буде први и верни друг свог детета; истинска љубав ће увек наћи исправан пут ка дечјој души, не дајући јој да се затвори у себе, али ни да повлађује њеним лошим наклоностима.
Васпитање, говорио је Баћушка, мора бити хришћанско, с једне стране, и црквено – с друге. Није довољно да се детету усађују појмови о Богу и бесмртности, старање да се распламса у њему осећај дужности или беседе о неопходности љубави према Богу и људима. Све се то јако тешко постиже без паралелног, црквеног васпитања. Богослужење оставља дубоки след на осетљивој дечјој души и боји апстрактне богословске истине нијаансом нечег реалног, животног и чини их ближим и разумљивијим. Тако васпитано дете, које је упознало Господа, малтене, још у колевци, може са већом смелошћу и сигурношћу да се отисне на животни пут, него дете које није знало Господа у детињству.
У души религиозно васпитаног човека зло не може да тријумфује, и ако он у будућности и одступи од правог пута, пре или касније ће га семе истине, посејано брижном родитељском љубављу, пробудити из греховног сна и привести духовном Едему. Многобројне чињенице из живота које је Баћушка наводио, приморавале су да се у то поверује. Међутим, да би се деца васпитала како треба, родитељи би требало да погледају на свој брак са чисто хришћанске тачке гледишта.
Зашто су савремени бракови неуспешни и краткотрајни? Баћушка је тврдио, да у потрази за брачним зближењем људи мисле само на себе, на своју личну срећу. Мушкарац види у супрузи само жену, која му пружа чулно задовољење и врло често је не доживљава као човека, друга, мајку. Жена се, такође, удаје или из слепе страсти која се врло брзо гаси, или из користи. Тај егоизам, који прожима све слојеве нашег друштва и јесте узрок тако честих породичних драма и развода. Младић који жели да се жени, мора да има у виду да је брак крст, да му се уручује слаби, немоћни суд – жена, коју је он дужан да пази и чува због свог потомства.
Циљ брака је, пре свега, рађање и васпитање деце. Да би носили свој брачни крст, муж и жена морају да одбаце своје егоистичке рачунице и да живе у име и ради своје деце. Њихова љубав не треба да се ограничава само међусобним чулним односом, већ мора да се простире много шире и, пре свега, да захвата њихов духовни живот. Муж треба да види у својој жени најбољег друга, помоћника и животног сапутника. Жена, са своје стране, не треба само да се „боји мужа свог“, него и да га искрено воли, са свим његовим недостацима, да се брине о његовој души и, пре свега, о његовом спасењу. Сваки од њих мора да се одриче самог себе, да усађује супружнику доброту, а она се усађује само љубављу.
Сви смо ми људи, нисмо настали на небу и сви имамо недостатке; зато не смемо да окривљујемо друге због њихових слабости, већ да те слабости припишемо васпитању. Ако родитељи нису могли да им га дају, онда они имају право на снисхођење и саосећање. Ви се везујете браком заувек – тајна је ова велика. Ви треба да се сједините у једно цело, а ја говорим за Христа и за цркву.Муж је дужан да се понаша као Христос, а Христос је умро за Цркву, и муж треба да воли жену све до полагања живота за њу; жена, са своје стране, дужна је да, видећи толику мужевљеву љубав, одговори на исти начин.
У то време, док живот безбожних супружника пролази у бригама о материјалном благостању и тиме се, већином, ограничава, живот хришћанских супружника се састоји у узајамном ношењу, заједничког за све, животног крста (а удвоје је увек лакше) и заједничком узлажењу ка Господу. Ако се супружници испуне таквом мишљу, њихов брак ће бити, уистину, благословен и неуништив – во вјеки.
Посебно се обраћајући женама, Баћушка је често указивао да жена у брачном савезу увек игра већу улогу него муж. За то време, док муж ради да би их прехранио, она рађа децу и васпитава их, али уноси и атмосферу нежности и љубави у живот мужа и, често, благотворно утиче на њега, у смислу искорењивања његових порока.
Баћушка је на том месту приводио пример из свог живота, о свом другу са Богословије, који је још у школској клупи почео да се опија и, убрзо, постао типични алкохоличар. Ништа није могло да га одучи од тог порока. Посаветовали су му да се ожени, испросили му девојку из духовног звања, натерали га да, у пијаном стању, потпише брачни уговор и венчали га са женом коју није ни видео. Рекло би се; шта је добро могло да испадне из таквог брака? Али, испоставило се – супротно. Прошло је неколико година и бивши пијаница, а сада, озбиљан и трезвен господин, јавља се Баћушки и изјављује да је одавно оставио пиће и да је у томе одлучујућу улогу одиграла, нико други, до његова добра и нежна жена.
Овим, као и многим другим примерима, Баћушка је показивао какву велику силу има љубав у брачном животу и уопште, и како је она способна да покори и најокорелија људска срца.
Међутим, Баћушка није говорио само о браку и васпитању деце. Мноштво најразличитијих питања се постављало и решавало на тим беседама.
Тако је, једном, узео да чита житије преподобних Авраамија и Марије. То житије је, само по себи, изразито дирљиво по снази, у њему изражених, љубави и покајања. А у Баћушкином читању и коментарима, које он није могао да изговори без суза, оно је производило потресан утисак, чак и на свештенослужитеље. Отац Сергије је осетио духовну величину Баћушке у тој мери, да је дуго замишљено ћутао, а када је неко од одлазећих затражио благослов, он је, мада га је дао, тихо рекао: „Зашто од мене? Узмите од Баћушке.“
Баћушка је, у вези с поменутим житијем, много говорио о томе какво треба да буде покајање. У то време, у многим храмовима, општа исповест је почела да улази у праксу, и многи су, из лажног стида, почели да јој дају предност у односу на личну, сматрајући да је незгодно да говоре све о себи непознатом човеку. Баћушка је објашњавао какво треба да буде покајање и да исповест, неизоставно, мора да буде лична, чак и боље ако је без цедуље – подсетника.
„То није довољно; – причао је он, – прочитати све грехе из цедуље и крај, и ништа се није десило. Треба тако да се припремимо, да све унутра прегори; да се сетимо греха, да му приђемо са свих страна, да се присетимо свих његових детаља, да вам се он згади, и тада, долазећи на исповест, кајаћемо се самом Богу и биће свеједно да ли је неко поред тебе или не.“ Треба осетити дубоко у себи да „сам грешан и крив…“ Исповест помаже да се снажније спозна сопствена кривица и да се замрзи грех. После такве исповести ми се нећемо скоро вратити своме греху, а можда се и уопште нећемо вратити; а онда опет, исто тако…“ Неко је приметио у вези цедуља: „А ако се нешто заборави?“ – „Ако нешто боли, то нећеш да заборавиш; где ме боли, то ћу и да покажем…“
Што се тиче опште исповести, Баћушка је сматрао да је ту у питању неспоразум. „Многи су мислили, – говорио је он, – да су се исповедили, а у стварности – нису.“ Позивање на праксу оца Јована Кронштатског, сматрао је неоснованим. „То је био отац велике духовне снаге, и ми не можемо са њим да се поредимо.“
С обзиром на то, да су на беседама увек присуствовали млади Баћушкини саслужитељи (свештеници који су служили заједно са њим, прим. прев.), он им је обраћао пажњу на то, да, од стране свештеника, не сме и не треба да постоји формалистички однос према онима који се кају, да је потребно да се проникне у све околности преступа, имајући у виду снагу и могућности човека; да је требник, са својим правилима и епитимијама, само показатељ тежине греха, а не таква књига, које се, у свим случајевима, треба држати буквално. При томе је, као и увек, наводио запањујуће примере безосећајног, формалистичког прилаза неких духовника према онима који се исповедају, као и случајеве када је он морао да спасава од покушаја самоубиства оне који су били доведени до очајања.
„Прилази ми жена на исповест; спустила се на колена, а не може да се подигне од задиханости. Онако гојазна, не може никако да устане, а ја, такође ‘гојазан’, никако да је подигнем.“ – „Испуњавала сам, – каже, – епитимију од 50 великих метанија дневно, због тога што сам у време Великог поста јела мрсно, а сад, ево, не могу… сасвим сам изгубила дах од отеклина и гушења.“
Разматрала су се тамо и друга питања. Тако је једном, на препуном скупу, од стране свих присутних, оца Cepraja и сестара Чудовог манастира, примећено да је црква препуна, а нема нужног поретка, да је велика жеља да се активно учествује у животу храма, а да нико није одговоран ни за шта. Чврсто је решено да се међу сестрама, које су стално присутне у цркви, расподеле дужности у вези с одржавањем реда и чистоће, да се одреде одговорне за ризницу, за свакодневно појање и читање за певницом, као и помоћнице Лидије Александровне за печење просфора, да се браћи која прислужују у олтару повери, наизменично, чишћење олтара и друга питања. Тако су се формирала „послушања“; да би се разликовале од осталих богомољаца, сестрама које то могу, препоручено је да носе сиве хаљине и беле или црне мараме.
Често је на тим скуповима Баћушка откривао жалосна сведочанства испада самољубља, као и нетрпељивости, љутњи и егоизма своје духовне деце. „Једна верујућа жена дошла је први пут у овај храм и стала испред иконе; прилази друга, редовна, и захтева:’Померите се, овде ја стојим…’ “ После израженог изненађења, следи ново, инсистирајуће – „Ја ту стојим 25 година, то је моје место…“ – „Ето, – са тугом пита Баћушка, – значи, за 25 година ништа није научила?“…
Он никада није помињао имена, а чињенице, у којима се испољавало самољубље и потпуно неразумевање духа његовог учења и његовог подвига љубави и служења свима, изговарао је са сузама. Све више слабећи, тешко је преживљавао свађе и ситничаве неспоразуме између сестара. „Ја сам спреман да радим без престанка, али ме ваше свађе дефинитивно докрајчују; ви сами стружете грану на којој седите…“ Та дубока жалост вољеног Баћушке и старца, као и туга и свест о кривици код криваца, било је најснажније и нејделотворније средство васпитања и лечења болести душе.
Баћушкине беседе су на све присутне остављале дубок, незабораван утисак. До тог времена, богослужење се у Маросејском храму служило по обичном, по свим парохијама устаљеном поретку; доста скраћено, уз учешће унајмљених певача за празнике. Разлика је била само у томе, што се јутрења служила увече, а у осталим црквама је она претходила литургији. Сада, међутим, када су се покрај Баћушке окупили ревнитељи духовног живота, па још и људи који су изучавали богослужбено Правило, појавила се неопходност за строжијим поштовањем Правила. Предлог оца Сергија су особито подржавала духовна деца владике Арсенија, која су се навикла на манастирски начин вршења црквене службе.
Баћушку је тиштала ужурбаност служби, театрално певање унајмљених певача и служење, без страхопоштовања, његовог старог ђакона, али је све трпео, „због нужде.“ Наравно, благословио је подухват и предлог оца Сергија, а касније, једном приликом, обратио се духовној деци владике Арсенија са следећом понудом: „Отказаћу унајмљене певаче које, заиста, не могу да поднесем. Појте и читајте ви – чудовци.“ Најстаријој од њих, која је прецизно и гласно изговарала стихове, предложио је да буде чтец, што је омогућило народу да, без напора, чита стихире сам[12]. „Надам се да ћете, уз Божју помоћ, изаћи на крај са црквеном службом. Да вас Господ благослови да почнете и извршите тај подухват.“
У прво време, дужина службе, као и нов, строжији поредак, изазвали су велико незадовољство, прекоре и роптање оних, који су навикли на лагодну прошлост. Међутим, Баћушка, није волео да одступа од пута којим је једном кренуо, бодрио је, како оне на клиросу, тако и остале: „Ништа, ништа, не буните се, касније ће сви да вам захваљују и да се радују. А ја сам такав: ако у добром подухвату наилазим на препреке, онда, тим пре, желим да их савладам.“ Такође, од многих је са непријатељством прихваћена забрана да се стаје на солеју, што се до тада није поштовало. Ипак, постепено, дисциплина и служба по Правилу доведени су у ред и храм Никола у Клену је постао чувен у Москви по својим продуховљеним богослужењима и црквеној дисциплини.
Баћушкина пажња и стална жеља да пружи потпору чудовским сиротанима, а посебно уважавање и љубав према њиховом духовном оцу, вл.Арсенију, неисказано их је храбрила и радовала. У дан Владичиног Анђела, или у дан неког важног догађаја његовог живота, Баћушка се посебно за њега молио и после јутрење му сам, својим басом, свечано објављивао многолетије. Никада није заборављао да помене и његове родитеље, Јована и Теодосију. Пошто је и сам волео ревносно богослужење, постепено га је и у свом храму приближавао манастирском узору. У том су му послу духовна деца вл.Арсенија била велики помоћници. Често је на њихово питање: „Како, Баћушка, благословите да обављамо службу?“ – „А онако, како су код вас у Чудовом манастиру обављали… тако и ви урадите; јер је код нас, сада, исто Чудов манастир,“ – одговарао је он са озареним осмехом на лицу. Једанпут је са љубављу приметио: „Захваљујући чудовским појцима, код нас је уведена манастирска служба.“
На један од празника Казанске иконе Мајке Божје, Баћушка је замолио да се акатист отпева отегнуто, као у Чудовом манастиру. Потом је то постао обичај не само на тај дан, него и на све друге празнике. После зближавања са Чудовим манастиром, празновање светитеља Алексеја, митрополита Московског, почело је да се празнује у Маросејској цркви подједнако са празницима светитеља Николаја и Казанске иконе Мајке Божје.
И сам Владика је добијао велику утеху у сусретима и разговорима са баћушком, оцем Алексејем. Сусретали су се како на скуповима пастирског братства, организованог у част оца Јована Кронштатског, тако и у самом храму Никола у Клену, где је Владика долазио да се помоли. Једном је присуствовао свечаној вечерњој служби, коју је организовао Златоустски кружок ученика за децу.
Деце се скупило необично много и у цркви је била невероватна запара. Владика је задивљено, са љубављу, посматрао како Баћушка, домаћин те ретке службе, сав у зноју, улаже све своје снаге како би пружио деци такву духовну поуку, која би се надуго урезала у њихова срца. За Владику је била незаборавна и добродошлица, којом је био дочекан од стране Баћушке.
У тим данима, када је нова епоха донела многима небројене тешкоће, у периоду свеопштег „гнева“ и раздражљивости, усред злобе и непријатељства који су свуда бујали, када се у човеку појављивала жеља да оде некуд, што даље, и чује топле, охрабрујуће речи љубави и мира, посећивање тесног и скромног храма светитеља Николаја и присуство на службама баћушке, оца Алексеја, биле су велика утеха; утешно је било слушање његових неизвештачених проповеди, које су долазиле из дубине душе и непрекидно позивале на делотворну љубав, кроткост и праштање увреда. А његово упорно указивање на то, да је спасење могуће у свим условима, омогућавало је да се потпуно заборави оно грубо – материјалистичко које се дешавало изван зидина цркве и појављивала се жеља да се свима опрости и за све помоли…
И само лице баћушке, оца Алексеја, које је зрачило неухватљиву светлост духовне радости и изливало духовни полет и смиреност, присиљавало је да се на живот погледа другим очима, са сажаљењем према људима и тугом због света који је огрезао у земаљским рачуницама, без имало воље за упознавањем неког другог животног поретка. Дух понижености са којим су верни долазили у храм, ишчезавао је тамо без трага, а они су одлазили умирени, са светлим осећањем наде у боље сутра. Незаборавни су ти моменти, када би Баћушка, после свршетка свеноћне, на коленима, запевао гласом, пуним бодрости; Под твоју милост прибегавамо…и цела црква, као један, му одговарала, прожета надом да Пресвета Богородица неће презрети мољења напаћених појаца и да ће им послати своју милост. Сви су напуштали храм убеђени у то, да ће следећа ноћ, бременита свакаквим опасностима, проћи мирно.
Још су јачи утисак остављале ноћне молитве у Маросејском храму. Оне као да су свима сугерисале: „Ми, хришћани, очекујемо славни долазак Господа и не треба никога и ничега да се плашимо. Од живота не можемо да очекујемо ништа добро, зато, скупимо се овде да молитвено сусретнемо Најслађег нашег Спаситеља.“ Те, ноћне службе, почеле су да се служе скоро у исто време, када је уведено богослужење по Правилу. Дешавале су се једном у месецу, скоро увек пред недељу. У њима је, у прво време, учествовао и руководилац богослужбених курсева, Андреј Гаврилович Куљешов.
Увече, око шест сати, прво би се служила уобичајена, недељна служба, после које би, као и увек, Баћушка исповедао и излазио на Хвалите. После извесне паузе, у десет сати је почињала ноћна свеноћна, која се у потпуности служила по Атонском типику. Баћушка би, мало се одморивши, опет долазио, опет исповедао и учествовао у богослужењу. Служило се следећи начин:
У цркви, уроњеној у таму, уз треперење кандила, у свеопштој, побожној тишини, отварала су се Царска врата, на амвон је излазио ђакон са свећом и објављивао уобичајено Востаните…,и опет одлазио у олтар. После тога се кадило; прво у олтару, затим по целом храму, који се налазио у тами и безмолвију[13]. Тамјан који се ширио, узносио је пажњу ка почетку времена, када бјеше тама над безданом и дух Божји ди~ заше се над водом. (Пост.1,1). Вративши се на амвон, ђакон је објављивао Господе, благослови,а свештеник пред престолом Слава Светој и Јединосушној, и Животворној и Нераздељној Тројици…, после чега, све као да би оживело, палило се мноштво свећа и после Приђите поклонимо се…, за певницама, уз отворена Царска врата, полагано се појао цео уводни псалам, чији је особити напев разоткривао величанствену слику стварања света. После псалма, Царска врата су се затварала, оглашавајући пад човека у грех и његово изгнање из Раја. У осталом делу службе није се изостављало ништа, ни у стихирама, ни у псалмима. На одређеним местима, неко од свештенослужитеља је читао одломке из светоотачких дела и апостолских посланица.
Када је Баћушка служио, увек би прочитао понеку, не сувише дугачку апостолску посланицу и то, од почетка до краја, на руском језику. На једној од последњих таквих служби. он је, са посебним осећањем умилења, прочитао: „…Вријеме мојега одласка наста. Добар рат ратовах. трку сврших, вјеру одржах.“ (2 Тим.4,6-7).
Све што је могло да се пева са чтецом, певао је и сав народ. За време прилично дуготрајног читања катизми, А. Г. Кулешов је свима предлагао да седну, ради кратког одмора. Седало се право на под, а да не би заспали, он је, на сваких 510 минута, заустављао појање и терао све присутне да са чтецом отпоју по неколико стихова из одређених псалама, или цео кратки псалам.
Хвалите имја Господње – оба псалма су се појала у целини, једноставном, али свечаном, победничком мелодијом. Број тропара[14] у канонима[15] поштовао се према Правилу, а неки напеви, као што су Слава Господи, свјатом Воскресенију Твојему, и други, певао је сав народ. Свеноћна се завршавала око четири сата ујутру. На крају, Баћушка је одлазио кући на кратак одмор. У пет сати је почињала литургија, на којој су се скоро сви који су присуствовали на овој изузетној служби, причешћивали. Око осам сати, појци и стална Баћушкина духовна чеда су се окупљали у доњој просторији цркве, где се припремало скромно послужење за оне који су се потрудили у време ноћног бдења. То послужење су звали „агапа“.[16]
Тамо је свако ко је могао, благовремено доносио понешто од поврћа, хлеб, шећер, или карамел – бомбоне уз чај. Постављали су се столови, клупе, столице; долазили су свештенослужитељи и Баћушка. Баћушка је учествовао у заједничкој трпези и, као на беседама средом, код себе у стану, причао на неку тему, дотичући се најсуштинскијих питања из живота и међусобних односа. Своје мишљење би изнео и неко од присутних.
На једној таквој агапи, једна од духовне деце Баћушке (дама у годинама), испричала је, скоро са сузама, како је била у антирелигиозном музеју да се поклони и помоли светом Јоасафу, чије су мошти ту биле довезене заједно са моштима осталих светитеља. Била је врло узнемирена и изразито огорчена због тога, што су тела светих обнажена и леже, на очиглед свих, у стакленим витринама. Причала је да је тело светог Јоасафа цело, осим два, три распаднута прста на ногама. Плачући је упитала Баћушку, како се треба односити према таквој порузи и Божјем допуштењу на њу. Баћушка је одговорио, да сада, када сви пијемо чашу казне Божје за наше грехе, и свеци, као наша старија браћа, због сажаљења и љубави према нама, страдају у својим телима заједно са нама. При том је додао, да туда не треба да се иде; поклоњење и молитва светитељу су могући и пред његовом иконом.
Неком другом приликом, отац Сергије је испричао случај који га је потресао, а десио се за време ноћне службе. Исповедао је своје духовне кћери. Он је обично примао исповест тако, што би ниско наклонио главу према крсту и Јеванђељу на аналоју. У углу, на малом одстојању од аналоја, стајала је икона детета Христа, у кивоту[17] са стаклом и кандилом. Њене димензије су биле величине обичне, аналојне иконе. За време службе, са стране северних врата главног олтара, изашао је Баћушка са речима: „Серјожа, стави скуфју (руска монашка капа, прим. прев.)“, и отишао у олтар. Отац Сергије се изненадио: „Због чега?… Није хладно…“, и није одреаговао. Ускоро је Баћушка поново изашао и поновио своје речи, али сада, са инсистирајућом строгошћу. Међутим, отац Сергије опет није послушао. Трећи пут, излази Баћушка: „Сергеј! Рекао сам ти, одмах да си ставио скуфју!…“
Тада је отац Сергије невољно и полако навукао скуфју на главу и поново се наклонио према аналоју. Истог момента, Христова икона се срушила, кивот се стропоштао, и стакло, разбивши се, са звекетом расуло се по његовој глави. Међутим, пошто је имао скуфју, остао је скоро неповређен, не рачунајући неколико незнатних огреботина. „Шта би се десило са мојом главом да нисам навукао скуфју!“ – закључио је отац Сергије и са особитим осећањем благодарности целивао руку оца, који је седео покрај њега. Баћушка се, ћутећи, насмешио.
Једанпут, за тим столом, мимо свог обичаја, Баћушка није рекао ни речи и само је, нежно се осмехујући, слушао друге. Али и то његово необично и, за многе, неразумљиво ћутање, није било ништа мање поучно; очигледно је оно било потребно некоме од присутних.
Сваком приликом је доручак био прекидан два пута; Устајала је једна девојка – чтец, и полагано и прецизно изговарала стихове псалма, док су остали сложно појали за њом. На тај начин, увек би се први пут појао осми псалам, на трећи глас: Господи, Господ наш, јако чудно имја Твоје по всјеј земљи…Други пут се појао сто тридесет и други псалам, на седми глас Се что добро или что красно, но јеже жити братији вкупе…
После агапе, узевши од Баћушке благослов, сви су се разилазили по разним крајевима Москве, нахранивши се више духовно, него телесно, а у горњем делу у цркви, уз звоњаву звона, већ је започињала позна литургија.
Баћушка је био врло музикалан човек, волео је певање, али, само оно које је било строго и молитвено; он у цркви није волео концерте који су стварали „расположење“, али не и „уређење“[18]. Међутим, уз већ присутна богослужења по Правилу, у Баћушкином храму се врло дуго није успостављало такво појање. У основи је оно било народно, али ипак су водећу улогу морале да имају певнице, а тамо је било много недостатака.
Неки богомољци су се, чак, жалили Баћушки: „Све је код вас добро, али појање ваше не могу да слушам…“ Баћушка се осмехивао; ништа није могло да се каже – Он је и сам све одлично схватао, ватрено се молио и чекао Божју помоћ. Дуго се није појављивао одговарајући хоровођа.
Једном је Баћушку посетила диригент хора једног затвореног манастира; вероватно је долазила да се посаветује, како даље да организује свој живот. Баћушка јој је дао благослов да доведе у ред појање у његовом храму, то јест, да прихвати исто послушање које је имала и у свом манастиру. Она се сложила, али су, врло брзо, неорганизованост и различити карактери певачког састава почели да је изводе из такта и она је, жалећи се Баћушки на тешкоће, више пута одлучивала да побегне одатле. Баћушка јој је давао подршку, храбрио је, и саветовао да истрпи још мало и сачека: „А ако одеш, – казао јој је на крају, удаћеш се“. Али, она није истрпела, отишла је и – заиста се удала.
Понудио је једном своје услуге и Данилин, руководилац прослављеног, Синодалног хора, чувен у целој Москви. Он је, изгледа, био због нечега захвалан Баћушки, и, у знак захвалности, желео да помогне његовом храму у ономе, у чему је у то време највише оскудевао. Међутим, ни Данилин није дуго остао. После месец дана или нешто више, одустао је. Суштина проблема је била у чињеници, да појци за певницом Маросејског храма нису били професионални певачи. Сви су били оптерећени или породицама, или службеним обавезама, и нису могли редовно да долазе на пробе, а то је паралисало све напоре диригената и није водило ка успешном завршетку започетог посла.
Када су у самом хору узнапредовала талентована, духовна деца Баћушке, са добрим слухом и способностима за улогу хоровође, која су, на бази стеченог искуства, добро познавала све тешкоће и све посебности маросејског певничког послушања, тада је, њиховим залагањем, узајамним трпљењем и, најважније, неуморним старањем Баћушке и надзором над сваким од њих, појање добило велелепност и усклађеност која му доликује.
У почетку су хоровође (а то су биле младе девојке), понекад, допуштале извесну слободу за време службе; одаберу, рецимо, не тај глас који је одређен за стихиру, него неки лакши и свима познатији. То се радило са циљем да појање буде усклађеније. Међутим, Баћушка је строго надгледао и Правило и појање, и није дозвољавао да се мењају гласови по слободној жељи, нити да се самовољно одабирају стихире, које су изгледале садржајније, већ је захтевао да се изводи она која је одређена и, неизоставно, на одговарајући глас.
„Када сам ја био појац, – причао је он тада, – у храму Знамења Пресвете Богородице, једном сам погрешио, и на Господи, возвах,узео стихиру из малог повечерја. Настојатељ је у моменту истрчао из олтара и ошамарио ме:’Тако си ти завршио Богословију, да изврћеш Правило светих отаца, који су га Духом Светим састављали!..’
На питање, зашто не смеју да се мењају гласови, одговарао је: „Зато, што свака стихира, по смислу и хармонији, одговара управо оном гласу, који је указан. Тако, на пример, било која стихира покајања или умилења, треба да се поје на осми или трећи глас; а ти почнеш петим или четвртим, и већ нема тог умилног осећања. Ево, запевај посмртну стихиру Плачем и ридам…уместо на осми, петим гласом, и какав ћете резултат добити ти и сви који се моле? Погледај – у Минеју или Октоиху, на Господи, возвахсе свуда мењају гласови; и то, не зато што је неко написао онако, како му је дошло. Не, – одлучно је тврдио Баћушка, – тако су свети оци, по сугестијама Светога Духа, саставили прецизан поредак стихира, где је сваки глас у музичкој хармонији са смислом песме. Зато, молим те, да никада не мењаш гласове по свом нахођењу. Они су састављени од стране светих отаца Духом Светим, у строгој сагласности са смислом и звучањем свете музике. У томе се састоји и наша молитва и симфонија Божја, која се појала код светих отаца у њиховим срцима. И нека, боље је да погреше пар пута, али ће зато, потом, да науче. А ако неко почне да галами и не буде хтео да слуша, ти ми све реци, а ја већ знам коме ћу шта да кажем.“
Временом, молитвама Баћушке, а још више напорима оца Сергија после Баћушке, и певачи и богомољци схватили су снагу и духовну лепоту строго црквеног појања. У њима се развила и учврстила љубав према полаганом и побожном свештеном обреду, коме су туђи било какви спољашњи ефекти, а које је молитвено и уистину црквено. У тој, „црквености“ храмовног богослужења и појања, они су спознали јединствену, вечну, духовну истину, и љубав према њој су пронели, потом, кроз све превртљивости живота, све до саме своје смрти, као нешто вредно и незаборавно.
Касније се богослужењу по Правилу додало читање псалтира за живе и мртве. То је уведено две године пре Баћушкине смрти.
Баћушка је волео да се моли за оне који су отишли на други свет и парастос се у његовом храму, по његовом благослову, служио после литургије и обавезно са каноном за упокојене и читањем на њему свих утврђених тропара. Својој духовној деци је саветовао да, према могућностима, учествују на тој служби: „Још једном ћеш, – говорио је, – ступити у контакт са својим блискима.“ У принципу, он је заповедао да се стално читају молитве за умрле. „Када престанеш, говорио је, – пред Богом – сви ће они уздићи молитвено руке, и ти ћеш се спасти.“
Са затварањем Кремља, чудовске сестре, духовна деца владике Арсенија, нису изгубиле везу међу собом. Често су се састајале код једне од њих, једва се размештајући у њеном маленом станчићу. Било их је двадесет и две. Окупљале су се у одређено време и позивале Баћушку, кога су дочекивале певањем „улазног“ Достојно…За време чаја, Баћушка је беседио, наводећи, по свом обичају, многобројне, увек тако изражајне, тако неопходне и поучне случајеве из своје праксе.
За време беседе, учествујући у скромном (за то време) послужењу, он им је, с времена на време, делио бомбоне са стола, или нудио, одломљен од свог парчета, комадић хлеба, или доливао у шољу, некој од њих, чај из своје чаше. У томе је он, делимично, следио пример оца Јована Кронштатског. „Не зато, што желим да копирам, – појаснио је, једном приликом Баћушка, – већ зато, што и сам у томе видим израз искрене блискости у општењу пастира са духовном децом.“
У почетку је на такве скупове Баћушка долазио сам, а касније са оцем Сергијем Дурилиним. Дуго никоме није падало на памет да позове оца Сергија, Баћушкиног сина. „Чудовци“, у почетку, скоро да га нису признавали, чак су и под благослов ретко кад прилазили; он се, сматрали су, све време бактао са „курсистима“ и уопште, са својим интелектуалцима, како су говорили. Баћушка је, пак, ћутао. Затим је савест почела да их онеспокојава. „Можда ће Баћушки бити драго ако позовемо и његовог сина…?“
Питали су Баћушку. Баћушка је скоро полетео од радости. Брзо су отрчали. Отац Сергије, мада се спремао да некуда иде, чувши да је Баћушка благословио његову посету, дошао је на неколико минута. Касније, када је већ отишао, Баћушка је појаснио сестрама да је њему врло важно да млади свештеници не контактирају само са интелигенцијом, већ да се упознају и са осталом његовом, духовном децом. „Они су неискусни и морају да уче како да се опходе са народом,“ – додао је.
У личном општењу са Баћушком, свакоме се чинило, колико год то било необично, да га Баћушка воли без остатка, онако, како се воли најрођенији, близак човек, да га воли више од свих; али се будило и уверење, да се та љубав. којом је он прожет, на околне људе излива у подједнакој мери, да их све греје, испуњава и обједињује. Све је водио ка Богу, а кроз сопствену личност, он их је, више него речима, упознавао са доживљајем свеобухватне љубави Божје. Отуда се стицао утисак, да када сретнете неке од Баћушкиних, макар их и мало познавали, као да сте срели најближег рођака; због тога се, можда, гасило око њега све грешно, разједињавајуће, свако супарништво и љубомора.
Међутим, Баћушка није бивао само код чудоваца. Он је ишао свуда куда су га позивала и друга духовна деца, спријатељена на послушању за певницом, на заједничком чишћењу цркве, или на неки други начин. Позивала су га са ватреном жељом да проведу са њим сат или два у духовном разговору, у радости духовног заједништва. Разни су били поводи; могао је то да буде имендан, или је требало да се одслужи молебан, или нешто друго… До револуције, Баћушка је бивао, по позиву, и код високопостављених лица – кнежева, кнегиња, а врло често и код најобичнијих породица, у домовима, где су злоба или нека мука разарали све животне принципе и у њега се полагала последња нада.
Свуда је он са присутнима налазио општи језик и подесну, баш за те људе, тему за разговор; свуда је постајао као свој. Необична, изузетна срдачност Баћушке, као и његова једноставност, чинили су га блиским и жељеним свуда, а он се ни у једном друштву није осећао нелагодно.
У једном дому, окупило се образовано друштво, а био је позван и Баћушка. За време служења чаја, неочекивано је дошао рођак домаћина, иначе, комуниста и атеиста, и послужио се. Домаћини и многи од окупљених, осетили су крајњу нелагодност пред Баћушком због присуства човека са другачијим животним погледима. Међутим, на опште изненађење, Баћушка је врло брзо нашао заједничку тему и остатак вечери провео са њим у пријатељском разговору. Где год да се налазио, свуда су га смештали за сто, трудећи се да га угосте. У тешко време после револуције, послуживали су га са оним што се имало. У тим приликама, једва да би се приближио шољи чаја и мало чепркнуо виљушком из тањира пред собом, а све време је беседио.
Омиљена тема и срце Баћушкиних поука, била је срдачност у међуљудским односима; бездушност и спољашња безосећајност, чак и у најмањим стварима, су му се гадили. Причао је о распуштености омладине, организоване у друштво, под називом „Огарци“[19]. Или, како је био код једне жене, која је, осим других болести, имала запаљење слузокоже желуца. Међу тим, она се налазила у стању задивљујућег духовног мира и спокоја. У току опоравка, рекла је: „Осећам благодат Божју.“ „Ето, – рече Баћушка, – како посећује у патњама благодат Божја.“
Или, рецимо; причао је о једном човеку, који је био на високом друштвеном положају и имао свега у изобиљу, а између осталог и велики стан са одвојеним собама за сина и кћер. Међутим, односи са оцем су били крајње напрегнути. Када би обедовали, свако се трудио да гледа само у свој тањир, бојећи се реч да проговори. Само што би завршили са оброком, свако је журио да се сакрије у свој „брлог.“ Тако је живела породица, без унутрашњег, узајамног поверења.
Или је говорио о растуреним породицама.
Жена долази кући. Врата отвара нека друга жена. Излази муж и каже: „Упознајте се: ово је моја нова жена! Ти ми више ниси потребна…“
Међутим, није се само женама догађало да постану сувишне, него и деци, посебно у гладним годинама.
Муж и жена одлучују да беже од глади у житородне крајеве. На путу силазе из воза у Саратову, остављају децу на клупи, негде у граду, рекавши им да сачекају док се врате, а онда, настављају пут возом даље. Глад је прошла. Мајка, у мукама очајања, креће у потрагу за својом напуштеном децом. Али безуспешно.
„Ето, била је код мене млада жена. Остала је удовица са двоје деце. Да храни децу нема са чим, глад. Запослила се. Допала се неком имућном младићу, али он није хтео да је жени због деце. Добра прилика. Поставило се питање да се деца оставе у сиротишту. А када је мама долазила са посла, деца би се увлачила под кревет и плакала: ‘Мама, нећемо да једемо, само нас не шаљи у сиротиште…’ Једанпут, долази тај младић и узима децу да их ‘прошета’. Одвео их је… Куда? Долази назад, каже мајци како их је сместио, да је сад слободна и може да ужива у животу. Отишли су у летовалиште, купали се у насладама… Када је прошла опијеност, мајка се сетила деце и све јој је постало одвратно. Вратила се кући и почела да их тражи по сиротиштима. Али, није их нашла…“
Приче и случајеви које је Баћушка наводио, увек су били намењени оном кругу људи у коме се налазио, сходно њиховим наклоностима и интересима. Његове приче су остављале дубок траг својом изражајношћу и једноставношћу, снагом и тачношћу, прихватале су се лако и са живим интересом, јер су долазиле из савременог живота, док су кратке примедбе и појашњења, ненаметљиво помагали слушаоцима да правилно, са хришћанске тачке гледишта, оцене актуелну животну ситуацију, особито ту новоформирану, постреволуционарну. Истовремено, ти примери су указивали на правилан смер и начин поступања. Све Баћушкине беседе су имале огроман поучни и васпитни значај, без обзира на то, што би, већином, све било схваћено тек касније, а понекад, и после много времена.
Није Баћушка позивао да се бежи од живота и од људи, он је говорио, да је хришћанин обавезан да буде со друштву и да сваки, на свом месту, треба да оздрави средину у којој се креће, а не да одбија своју дужност. Из тог разлога, када је, непосредно после револуције, учитељско особље, као вид протеста, престало са радом, он је свима којима је могао и које је познавао, говорио о неправилности и недопустивости тог корака.
Једном је отац Алексеј био позван у заједницу покојног оца Валентина Амфитеатрова. Вече је било посвећено сећању на уваженог, почившег пастира и његову делатност. За време беседе, Баћушка се посебно осврнуо на тему односа оца Валентина према монаштву. Отац Валентин је сматрао да, у данашње време, монаштво, у том виду, какво је било до револуције, није подесан начин живота за оне који желе да служе Христу. Ноегово гесло је било – „монаштво у свету“.
Ако хоћеш да радиш за Христа, онда не одлази у манастир, већ нађи посао и живи као истински хришћанин у свету. Ако имаш духовног оца, можеш да обављаш послушање, чак и радећи у некој фабрици, газдинству или некој другој служби. Можеш да се посветиш служењу ближњима, пребивању у молитви, одлажењу, чак и свакодневном, у цркву. Можеш да обављаш основно делање монаха, изговараш умну молитву и откриваш своје помисли своме духовном оцу. Баћушка се, у основи, слагао са тим погледима оца Валентина на монаштво, али монаштво, као такво, он није одрицао. Сама идеја о манастиру у свету била је заједничка са оцем Валентином.
На једном од састанака, претпоследње године његовог живота, у кругу своје, најближе духовне деце, Баћушка се опет дотакао тог питања. Као и обично, док се пио чај, он је узео да чита Аву Доротеја, главу о савести, и сваком предложио да, како је ко умео, каже своје мишљење. Са своје стране, он је додао: „И у свету и у манастиру, присутно је одрицање од света; у свету – да нас не обузме то што се догађа око нас, одрицање Бога и др. И у свету и у манастиру се општи са људима, тако да, и ту и тамо, морамо да се боримо са својим ‘Ја'“.
Молите се пажљиво, говорио је, и ујутру и увече, замислите себе како стојите пред Господом; то ће вас натерати да се и у току дана чешће обраћате Господу са молитвом из срца. Чим се појави саблазан, или нека ситуација која наводи на грех, сетите се: а како ћу вечерас да се помолим, како ћу смети да погледам на икону? – и зажелећете да се уздржите од греха, а дању ћете се чешће, са топлином, обраћати Господу: „Господе, помози ми“, „Владичице, помози ми да постанем твој чисти син (или кћер)“, а затим ће тај рад на себи, тај труд, да вас привуче и нећете више жалити што се нисте удали… и где год да дођете, свуда ће бити добро…
Можда ће неког од вас Господ да благослови у манастир и тамо ћете поћи већ припремљени, бићете сунашца која све греју и све обједињују[20]. Мада, манастир сада треба да буде у свету. Манастир треба да буде светован. Ја одавно радим на томе и мислим, да смо ми већ окружени зидом.“ Баћушка је замишљено погледао у даљину. „Мислим, да постоји… остаје унутрашњи поредак.“ На крају разговора, Баћушка је додао ономе што говори Ава Доротеј о чувању савести и односу према Богу, људима и стварима, и ово: „Још треба да се чува савест у односу према духовном оцу.“
Заиста, зид је већ постојао. Под молитвеним покровом Баћушке, родила се, узрасла и ојачала је љубав према Христовој Истини, ка светој Христовој Цркви, према њеном Правилу и Богослужењу. Духовна чеда Баћушке су из општења са њим вкусили и видели, јако благ Господ.За тим зидом, чвршћим од каменог, сви таласи нових струјања, учења, стремљења и немира, остали су далеко, далеко, као безбојна и беживотна испразна, пука таштина.
Непрестано се трудећи над изградњом присне духовне породице, Баћушка би послао неку од сестара да посети другу, болесну, и давао да јој се однесе нешто од хране, јер су времена била тешка. И, с обзиром на то да су многи бивали у цркви свакодневно, често је благосиљао понеке од њих да преспавају код оних који су живели у близини цркве. Драго му је било када би, у тим случајевима, вече пролазило у читању светитеља тог дана или Аве Доротеја и, неизоставно, у заједничкој молитви пред спавање. Жалостио би се, прекоревао и не би благословио да се иде тамо, где су се водили разговори о новостима и друге брбљарије. Благосиљао је да се, с времена на време, састају и без њега, дајући им, при том, литературу коју треба да прочитају сви заједно, са назнакама на шта да обрате пажњу. Међутим, то се догађало на самом крају његовог живота, када скоро да и није излазио из свог стана.
Постепено су се навикавали да, ко је колико могао, служе и живе радостима и тугама једни других. У гладним годинама, заједничким снагама и прилозима, Баћушкина заједница је помагала око тридесет породица браће невољника. А будући да је међу духовном децом Баћушке било и угледних научника, професора, као и медицинских сестара, лекарска помоћ се увек, са радошћу и спремношћу, указивала онима којима је била потребна. Све услуге су биле бесплатне, наплаћивање ником није ни падало напамет.
Баћушка је увек, све призивао на делатну, хришћанску љубав.
Бурна стремљења ка прогресу у друштвеном животу, изазвала су аналогна кретања и међу свештенством, мирјанима и студентима. Зачула су се мишљења да је хришћанство у застоју, да је његова форма окоштала, да у Цркви нема развоја, прогреса и усавршавања.
Међу мирјанима су почела да се организују саветовања, отварају кружоци, семинари и формирају разна друштва; све са циљем изучавања Јеванђеља, или решавања неких религиозних и црквених питања. И овде је баћушка, отац Алексеј, био позван да посведочи пред целом хришћанском јавношћу која га је познавала, да никакве конвенције времена и места немају власти над Духом, да за верујуће остаје једно сунце Христос Господ, да су закони духовног живота непромењљиви, па су зато, услови развоја, усавршавања и спасења човека, једни те исти: „Заволи Господа Бога и ближњег“ и напредовању, у том смислу, не могу да засметају никакве промене спољашњих услова живота. Баћушки, лично, ништа није сметало да живи љубављу према Богу и човеку; његова велика, света љубав је увек налазила правилан пут усред бурних трагања и занесености времена у коме је живео.
Може да се наведе неколико примера о односу Баћушке према тим религиозним друштвима и кружоцима, која су се формирала на разним местима.
Један световњак, студент Пољопривредне Академије, који се налазио на дужности чтеца у цркви, јако је желео да, уз учешће парохијана цркве, организује удружење, чији би задатак био самопреваспитавање у новог човека, под руководством Божијим. Као основну и полазну тачку свога рада, он је узимао изучавање Јеванђеља. Међутим, није се одлучивао да предузме нешто у том правцу самостално. Чувши много позитивних мишљења о оцу Алексеју, решио је да му се обрати за благослов и упита га за савет.
Баћушка га је пажљиво саслушао, али, пред крај приче, као да је почео да се осмехује, онако, за себе, што је, унеколико, довело у недоумицу дошљака. Затим је Баћушка почео да говори о духу, кога би се требало придржавати у том послу и, као закључак, рекао: „Ти састанци су добра ствар, само је потребно да њима руководи наш свештеник и, најважније, да само свештеник тумачи Јеванђеље. А у супротном, видиш ли ти, још и недоумице…“ И Баћушка се насмејао. Радило се о томе, да је посетилац, на своју руку, изнео предлог о читању Јеванђеља парохијској омладини и жељу, да свако исприча своје недоумице. „То је добра ствар, – продужио је Баћушка, – само, све у своје време. А иначе, ено отац (навео је име једног свештеника), такође је организовао ту добру ствар, а тамо, без њега, исто су кренули о тим недоумицама да причају, – Баћушка се поново засмејао, и знаш ли, докле је ствар догурала… Не, боље ти је овако – нека свештеник буде глава свему. А у супротном, видиш, те недоумице…“
Посетилац је био спреман да се заувек одрекне својих планова, само да се Баћушка тако не смеје. Касније, када је тај млади човек постао свештеник, схватио је како га је брижно отац Алексеј упозорио на могуће грешке у таквом подухвату, опасном за младе и још неочврсле снаге у црквеном благодатном ваздуху. За човека који је боље познавао Баћушкин дух, из његових неодређених, увијених и, донекле, ироничних одговора, одмах би постало јасно, да се пројекта, у таквим условима, треба оканути. Заиста, из тога ништа није испало. Међутим, од тада је Баћушка за њега постао главна подршка и прибежиште.
И не једанпут му је говорио Баћушка: „Чим постане тешко, или се појави нека тегоба, сети се да постоји Маросејка у Москви.“ Он је то увек памтио. Једном је морао да дотрчи код Баћушке око дванаест сати увече, пред недељу. И био је примљен, иако је Баћушка већ лежао у постељи. Слаба светлост кандила је осветљавала собу. Гост је, наклонивши се над креветом, могао да уочи узнемирен израз и бледило његовог лица, и да осети Баћушкину непрестану спремност да помогне, чак и у те, касне сате.
Други пут је замолио Баћушку да причести болесницу. Баћушка, само што се вратио са касне литургије, био је измучен од народа који се тискао око њега, чекао и опседао га у стану, ништа мање него у дворишту. Прошло је већ два поподне, али није хтео чак ни чај да попије; истог је момента обукао мантију, узео св. Тајне, епитрахиљ[21] и пошао. Причестивши болесницу, још је, до пет сати, разговарао са рођацима који су се ту скупили и, само промешавши чај у чаши, отишао, оставивши свеж, бодар и светао утисак код свих који су се тамо налазили.
Други младић, студент Универзитета, неком приликом је доспео на предавање Хришћанског студентског савеза „Христос који долази“. Ту је са радошћу сазнао, да постоји могућност да се бави изучавањем Јеванђеља у студентској средини и почео да посећује састанке. После упознавања са Јеванђељем по Марку, прешло се на апостолске посланице; рађала су се многобројна питања и појавила жеља за духовном храном. Ипак се душа, која изнутра није добијала задовољење, мучила; кружок је огрејао благодаћу Христовог учења, благочестивим примерима хришћанског живота, али није могао да пружи главно – снагу да се надвлада сопствени грех.
Преко својих познаника са кружока, доспео је на предавање оца Сергија Мечова „О свету“, а затим, „О греху“. Треће, „О разборитости“, требало је да се одржи у храму на Маросејки после литургије. У предавању оца Сергија осећало се нешто позитивно и ново, мада још није све, и у потпуности, долазило до свести и срца. Он је чуо много тога доброг о оцу Алексеју, међутим, делимично због предрасуда према свештенству уопште, а нарочито услед непознавања тематике духовног руководства, према њему је био равнодушан. Студент је на предавање дошао на средини литургије. Служио је баћушка, отац Алексеј, лично. После завршетка службе, истог тренутка су га, са свих страна, окружили молиоци, већином жене, а Баћушка је, полако се крећући ка излазу, све благословио.
Посетилац је одједном осетио да и њега нешто незадрживо вуче да узме благослов. У том старчићу свештенику он је осетио присност и сродност, нешто, за чим је душа одавно трагала; неодлучно се примакао гомили, осећајући бојазан да њему, уроњеном у грехе, Баћушка, можда, неће дати благослов. Међутим, Баћушка га је приметио, погледао га својим нежним погледом који је храбрио, и благословио. Младић је, истог тренутка, осетио радост и духовни мир; засветлуцала је нада да ће му Баћушка пружити помоћ…
На прву исповест је дошао у петак Страсне седмице. Помоливши се за време богослужења, стао је на крај реда који је био врло дугачак. Отац Алексеј је дуго исповедао Н. А. Бердјајева, а затим, отишао кући да се одмори. Студент је успео да му приђе тек после поноћи. Осетио је велико олакшање од исповести и поверовао у могућност обнове своје душе.
На другој исповести, упитао је оца Алексеја о Хришћанском студентском кружоку. Баћушка је дао благослов за наставак похађања, али, сазнавши да се тамо изучава Јеванђеље, ставио је до знања да Црква не гледа на Нови завет баш исто као кружок и да текстове треба тумачити под искуснијим руководством. Не схватајући до краја то што му је речено, младић је одговорио да их и они анализирају са искуснијим руководиоцима. „Треба се више бавити праксом, – додао је Баћушка љубазно, – а мање – полемикама.“ После извесног времена, младић се приближио још више цркви, за кружок више није било времена, па је добио благослов да га сасвим напусти.
На тај начин, Баћушка је третирао религиозна друштва као малу и привремену степеницу, која према Цркви води друштвену заједницу, сасвим отпалу од Њe. Са своје стране, спасавао је људе на најразличитије начине; и црквеним васпитањем, и молитвом, и саветом, а понекад, једноставно, пажљивим саосећањем, учећи их љубави према Богу, а кроз Њега – према браћи у Христу, упркос разним околностима друштвеног живота, у држави или породици.
Чинио је он то све просто, неприметно, нечујно… Није трпео звучне фразе и афектације. И код других je разоткривао и изобличавао склоност ка бучном испољавању. Баћушка није спасавао фразама, већ неговањем људске душе. „Те галамџије само упропашћавају људе,“ – говорио је он. Често, не одговарајући директно на питање, он је у молитви или беседи, омогућавао посетиоцу да се испуни његовим духом, после чега би му живот постајао јаснији, разумљивији, лакши и радоснији.
У првим годинама после револуције, почела су превирања и размимоилажења међу свештенством. Појавила се тежња да се преиспитају и обнове принципи и уређење Цркве, па чак и они древни, који су, наводно, застарели. Тако су означени правци будућих раскола.
Свјатејши Патријарх Тихон се понекад обраћао оцу Алексеју за савет. Већином је то бивало у случајевима хиротоније, имајући у виду да је он скоро све познавао. Његово мишљење је Свјатејши увек узимао у обзир, па му је предложио да сада преузме на себе напоре у вези са обједињавањем московског свештенства. Баћушка, отац Алексеј, са љубављу и са великим одушевљењем прихватио је вољу Првосветитеља, улажући велики напор у том подухвату, како је сам говорио. Састанци су се догађали у Храму Христа Спаситеља, а он им је председавао.
Читао је много из својих дневника, што је остављало јак утисак на све присутне. Сваки од пастира имао је могућност да упореди своју делатност на њиви Христовој, са тим што је видео и чуо од оца Алексеја. Међутим, однос свештенства према Баћушки је био врло различит. Многи су признавали његов ауторитет; известан број пастира били су његова духовна деца и следбеници, али доста њих је имало друге погледе, сматрајући да отац Алексеј сувише ниско третира човеков ум.
У стварности, Баћушка је одавао признање уму: „Ум постоји, и нека живи и ради,“ али је његов омиљен израз био: „Ум је погонска снага срца. Срце треба да буде снабдевач живота.“ За многе то није било прихватљиво. Неки су га, иза леђа, оштро осуђивали.
Талас свакојаких духовних трагања постао је тако велик, да је запљуснуо чак и оне који су га уважавали – његову духовну децу, свештенике; довољно је било да се мало више ослоне на саме себе и он би их, под благочестивим изгледом, завео у сујетно мудровање и заблуде.
У стану једног свештеника, почели су да се окупљају неки истакнути московски пастири да би размотрили разна питања црквене праксе. Пре свега, било је решено да се претресе, у свим појединостима, Учитељскоје известије, које се налазило у прилогу јерејског служебника[22] и које је, обично, свештеник читао у току свог посвећења у јерејски чин, а у који би, касније, ретко ко завирио. Неки учесници тих догађаја су изражавали жељу да заједнички проуче питање неопходности служења св. литургије од стране свештеника на начин, који се не би сводио само на побожно приношење бескрвне жртве, већ би, у току целе литургије, држао у молитвеној напрегнутости срца мирјана, који често и не знају да учествују у вршењу велике тајне.
Свештеник, у чијем стану су се састајали, био је духовни син и следбеник оца Алексеја, па га је о свему обавестио. „Узалудну сте ствар започели, – узвикнуо је Баћушка, са уобичајеном за њега, живошћу. То је сасвим непотребно у овом тренутку. У овом времену које проживљавамо, када пресушује хришћанска љубав, када је сва атмосфера око нас засићена злобом, пастири, пре свега, треба да буду окупирани сејањем семена љубави и призивањем верујућих ка њој.
У време богослужења, као и у време изговарања проповеди, треба, пре свега, имати у виду тај циљ; тако ће нужност придржавања заповести Христове о утврђивању љубави међу људима, постати за хришћанина све јаснија. Ето, шта је заиста потребно, а не решавање питања, како треба да стоји свештеник за време литургије пред престолом и како да се испуњавају формални захтеви Учитељного известија. И то стога, што смо ми, хришћани – ‘надзаконски’ људи, а не ‘подзаконски’, и догађају се тренуци када треба, као жртву љубави, принети придржавање утврђеној форми.“ Своје излагање Баћушка је завршио обећањем, да ће обавезно доћи на једно од тих саветовања.
И заиста, следећег петка (дан када су се одржавали састанци), отац Алексеј је дошао и изложио пред пастирима исту мисао о задацима свештеника у актуелном тренутку, додајући: „Хајде, боље да урадимо овако: ја ћу да дођем код вас да служим, ви дођите код нас на Маросејку, заједно ћемо да се помолимо и бићемо у сталном општењу, да би на тај начин, пре свега осталог, остварили Христову заповест о љубави.“
Када је Баћушка отишао, сви учесници саветовања признали су да је све што је рекао, наравно, правилно, и да нема шта да се каже против тога, али су се чули гласови да, без обзира на то, не треба заборављати и све оно што је савет пастира планирао да се разматра, јер је све веома важна материја и решавање постављених задатака не може да засмета њиховој делатности у области утврђивања хришћанске љубави у људима. Одлучено је да се саветовања наставе.
После тога, било је још неколико састанака. На једном од последњих, домаћин је, под утиском разговора са једном болесницом римо – католичке вероисповести, изнео проблем деконцентрације верујућих, јер православни свештеник за време литургије оглашених[23], за разлику од католичког, не стоји све време пред престолом удубљен у молитву, него често одлази према жртвенику, где, фактички, наставља да врши проскомидију тако што узима честице из донесених просфора. Такви, стални одласци свештеника од престола према жртвенику и назад, дешавају се све до Херувимске песме, а при том се неки возгласи изговарају не код престола, већ код жртвеника.
Већина учесника састанка признала је да је то проблем који заслужује најозбиљнију пажњу и хитну расправу. Многи свештеници су при том изјавили, да их одавно брине како постићи то, да верни дају просфоре са цедуљама искључиво за време проскомидије, како би свештеник, од момента када започне литургија, могао потпуно да се усредсреди на богослужење и да га ништа не одвлачи од молитве.
На састанку је одлучено да сваки настојатељ храма треба да обави разговор са парохијанима и да их навикне на строгу дисцишшну долажења пред почетак проскомидије; на тај начин би честице из донесених просфора могле благовремено да се извуку.
Извесно време након тог саветовања, свештеник, у чијем су се стану састајали, је, уочи једног од великих празника, дошао у Маросејски храм како би учествовао у богослужењу. Дошао је много пре звона за почетак службе и, на своје изненађење, нашао оца Алексеја у олтару, како седи на столици, лево од престола. Угледавши га, крајње узрујан, отац Алексеј се обрушио на њега речима: „Све су то ваше керефеке, све су то ваше идеје!… Рекао сам да почињете узалудну ствар, и испало је по моме. Погледајте, шта је испало… Не, ви ме.саслушајте!…“
Свештеник никада није видео старешину храма, обично мирног и љубазног, у таквом узбуђењу и негодовању. Знајући да болује од срца, прво је пожурио да га умири, рекавши му, да ако је учињена нека грешка или пропуст, све може да се исправи и промени, и да мора да чува своје здравље и не прима толико к срцу све то што га је ожалостило и узрујало.
Донекле се умиривши, Баћушка му је испричао како се један од учесника пастирских саветовања, свештеник, који је служио једном недељно у храму, тако ревносно понео према, на састанку утврђеном, спровођењу решења о увођењу дисциплине на литургији, да је, не поразговарајући с њим, настојатељем, и не питајући га за дозволу, објавио са амвона свим присутнима на вечерњем богослужењу, да ће у те дане када он буде служио литургију, сви парохијани моћи да дају просфоре за помен својих рођака само за време проскомидије и да се на просфоре које се донесу касније, неће обраћати пажња, будући да он нема намеру да нарушава своју молитвену концентрацију неправовременим обављањем радњи које су резервисане за проскомидију.
Следећег дана десило се следеће. Један парохијан, чија је супруга била озбиљно болесна, идући на посао путем у близини цркве, свратио је у њу пред само читање Јеванђеља, желећи да се из његове просфоре коју је купио, извуче честица за здравље његове жене. Служио је баш тај свештеник, који је објавио нова правила. Посетиоцу је молба одбијена, са образложењем да је проскомидија већ завршена и да се просфоре више неће приносити ка жртвенику. Крајње утучен и збуњен свим тим, човек се одмах упутио код Баћушке у стан и почео да се жали на нова правила у његовој цркви која су га лишавала утехе у тешком тренутку.
Баћушка, запањен чињеницом да је без његовог знања и благослова проглашена таква наредба, заповедио је да се, без одлагања, удовољи жељи парохијана. С друге стране, свештеник, коме су пренели Баћушкин налог, да ли због журбе, да ли због узрујаности што му је старешина опозвао наредбу, тако је несрећно извукао честицу, да је копљем одрезао главу Мајке Божје, чији је лик био на просфори. Угледавши просфору у таквом виду, човек је пао у још веће очајање и поново се обратио оцу Алексеју, утучено предвиђајући да ће његова жена сигурно умрети, јер је глава Мајке. Божје одрезана. Баћушка је просфору оставио код себе, дао му другу и испратио га са речима утехе и умирења.
После литургије, та је просфора била показана свештенику који је служио… и… добио је по заслузи од Баћушке, који је могао сузама да доведе до суза. Наредба, која је изазвала овакав инцидент, била је одмах укинута. „Ето, видите, какве последице може имати спровођење, по сваку цену, свих формалистичких захтева у време служења литургије и како често лица, слична овом парохијану, свраћају у цркву не из доколице, буквално на минут, већ да се помоле и помену на литургији оне који су се недавно упокојили, или тешко болесне, или оне блиске које је снашла невоља. И до сада, нико од њих није одлазио без утехе.
Шта ће се десити, ако се због поштовања формалности, и овима буду чиниле исте неугодности, као и поменутом? Како усагласити такво цепидлачење, какво сте ви на вашим пастирским саветовањима одобрили, са љубављу, заповеђеној нам од стране Христа, извршитељи Његових заповести, пре свих, треба да будемо ми – пастири?
Између осталог, ви нисте у праву ни по суштини; помињање живих и мртвих и извлачење честица за њих из просфора, могуће је до самог момента освећења Св. Дарова, што се у свим парохијама и дешава. Епископ, који служи литургију, помиње и живе и мртве и, извлачећи честице за њих за време Херувимске песме, врши, фактички, другу проскомидију. Ако би се посматрало са ваше тачке гледишта, он нема права то да ради, јер је свештеник завршио проскомидију и Свети Дарови су покривени.“
После таквог објашњења, кривац, јако постиђен, али и испуњен благодарношћу према оцу Алексеју за поуку, клекнуо је код престола на колена и замолио опроштај, што је, упркос датом упутству, наставио да учествује у саветовањима и, штавише, без његовог благослова као духовног руководиоца, покренуо питање, чије је разматрање довело до таквих, нежељених последица. Замолио је Баћушку и да се помоли за њега, да би се утврдио у смирењу и послушању, а не да ходи по вољи срца свог. Баћушка га је нежно пољубио, рекао да је све заборављено и, са веселим и добродушним изразом на лицу, почео да се одева.
У целом том догађају, Баћушку је узбудила и узнемирила не толико чињеница, да су два свештеника – саслужитеља радили мимо њега, а један од њих чак и нарушио, утврђени у цркви, поредак, колико то, да се кроз тај површни прилаз пастирској служби, човек који је у невољи одбија, а да су два свештеника под његовим руководством, ограничено разумевши своје обавезе, могли да постану формалисти, који не испуњавају своју главну дужност – показивање људима у пракси да хришћанство јесте стваралачка љубав.
Међутим, проповедајући свима и увек, да је хришћанска љубав виша од богослужбеног Правила, Баћушка се, истовремено, исказао као одлучни и непомирљиви непријатељ супротне тенденције. Отприлике тих година, у свештенству, које се позивало на захтеве љубави и друге разлоге, појавила се тежња и жеља за преиспитивањем и изменом Правила, као застарелог. Таквима се Баћушка супротстављао бранећи Правило као чврсту стену и поступао, при том, сурово и оштро, не допуштајући никакве уступке. Правило је било за њега светиња запечаћена љубављу, и та светиња није никад могла бити укинута, већ само у неким моментима испуњена живим надахнућем љубави, узлетом над законом – законом неизмењивим и светим.
У то време, сваког лета, Баћушка је одлазио у град Вереју код Можајска, неких 27 врста од пруге. Тамо је купљена кућица, недалеко од цркве Св.пророка Илије; у тој кући је живела Баћушкина старија кћер, са својом малом ћерком. Ту је он проводио летњи одмор, а понекад би са собом повео и неку од својих духовних кћери.
Често је служио у храму Св. Илије пророка; тамо се одмарао од народа и нико га није одвлачио од молитве. Сав се предавао Божанственој литургији, приносио Господу потребе, патње, телесне и душевне болести свих људи, молећи се за сав свет. Ништа га није одвраћало од молитве; чак ни убого појање појца није јој била препрека.
Једном приликом, на дачу[24] дошла је једна од хоровођа Баћушкиног хора. За време свеноћне, она, чувши појца како, док чита почетак и крај Свјати Боже, гута средину, као и комично читање шестопсалма једне верујуће жене, није издржала и изашла је из цркве. „Гледам, а моје Мањушке нема, – причао јрј је потом Баћушка, – моја молитвеница је побегла. Где си била?“ – „Седела сам на ливади, Баћушка; нисам могла да се суздржим од смеха због појца и чтице шестопсалма,“ и поче да их имитира. – „Ах, Мањушка, Мањушка!… окајашка те је истерао, – добродушно је приметио Баћушка, ти знаш речи молитве и могла си да их понављаш. Уз добро појање долази „расположење“, а ти се труди,док сам ја жив, да стекнеш „уређење“; учи се молитви уз свакојако чтење и појање – тада ти нико и ништа неће засметати и увек ћеш бити са Богом.“
Као и увек за време литургије, Баћушка је плакао, посебно код речи Твоја от Твојих.Чак и појац, који је, на први поглед, формално пратио службу, није могао а да не заплаче. Неком приликом, жалио се он Баћушки: „Оче Алексеје, са вама је немогуће служити службу… ја нисам неки слабић, али се и ја гушим од суза. Зар треба да доводите људе до таквог стања; могу и у несвест да падну… и шта онда са њима да се ради? А онда ће Вас да оптуже. Не би смело тако да се плаче.“ Баћушка, благосиљајући га, одговорио му је: „Иљуша, па ја сам толико грешан, не могу да не плачем.“ – „Али не, оче Алексеје, не треба толико да се секирате… Ви имате ћерку, сина, унуку. Ви сте им потребни. Не треба, не секирајте се толико… Ето, отац Петар, њему ни мотком нећете избити сузу: брже и брже… звоно и крај! А Ви некако дуго служите; и огладни се, а и од суза срце почиње да боли; Боже помилуј, још и да умреш!…“ Баћушка му се суздржано насмејао и потапшао га по рамену: „Иљуша, не брини, потрудићу се да не плачем. А како да се не плаче… много грехова имамо ја и ти!… – „Много, много, – протегнуто ће Иља, – и ипак, треба суздржаније и брже… ено, као наш отац Петар“. „Баћушка, чини се као да је Иља мало глуп?“ – упитала је Марија. – „Да, мало је приглуп, али је добар, само слабо схвата. Али, шта да се ради, и такви су потребни Господу.“
После службе, отац Алексеј је доручковао, а затим се удаљавао у дубину воћњака да се одмори, где нико није смео да му смета. Понекад је сам ишао у шуму, поред реке Раточке, а понекад је водио неког са собом.
У Вереји је Баћушка много читао; некад је, одмарајући се, терао да чита оног, ко би то лето дошао са њим из Москве. У том случају, бирао је из светих отаца нешто, подесно за тог човека. Волео је, прекидајући читање, да наглас размишља и поткрепљује прочитано чињеницама из своје пастирске праксе.
Тамо је добијао много писама из Москве и других места. Пажљиво их је ишчитавао, повремено записујући неке њихове делове у своју бележницу и, на сва писма, без одлагања, одговарао.
Године 1920. отац Алексеј је у бележницу преписао „Кратко правило за благочестив живот“[25] намењено његовој духовној деци, и послао им га са циљем да га преписују и да га се придржавају у пракси. Учинио је то, како је и сам објаснио у једном писму, на молбу многих који су га питали, шта, у ствари, треба да чини сваки хришћанин, који је почео да живи духовним животом. А једној девојци, као одговор на опаску да је то правило, мада на први поглед једноставно, врло тешко, одговорио је: „Непрестано будите у послушању према вашим родитељима и оцу духовном… А затим, када се научите повиновању старијима и одрекнете се сопствене воље, онда ћете сами закључити, да је то правило још и мало за Вас.“
Године 1922, Баћушка је, у исту бележницу, преписао из књиге „Приче ходочасника о молитви Исусовој“ – „Исповест унутрашњег човека, која води смирењу“, и такође је послао некима од своје духовне деце на читање.
Било је приметно, да је претпоследње године свог живота, лета 1922, Баћушка већином ишао у шетњу на гробље, где је волео да дуго борави и размишља.
У Вереју је лети долазила и породица оца Сергија: матушка Јефросинија Николајевна са децом. За њих је изнајмљивана мала летња кућица у оближњом сокаку. Баћушка је јако волео своје унучиће, а особито најмлађег – Аљошу. Било је дирљиво посматрати како дете склапа своје ручице да добије декин благослов и како га дека благослови.
Ту, далеко од свог храма и пастве, њихово присуство је радовало и тешило Баћушку.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. свештенослужитељска, дуга одежда без рукава. Носе је епископи и свештениџи, као успомену на сличну одећу коју су носили апостоли и Сам Господ. Прим. прев.
  2. предмет свештенослужитељске одежде, ставља се око глежњева као симбол силе Христове. По мишљењу Валсамона, као одговор бр. 37 на питање Марка монаха, симболизује конопце којима су биле везане руке Господа Исуса Христа док су Гa водили на суд Пилату. Са тим мишљењем се слаже и Симеон Солунски. Прим. прев.
  3. аналој = постоље на које се ставља икона и поред кога се, обично, обавља исповест. Прим. прев.
  4. монашка и свештеничка дуга одежда. Прим. прев.
  5. топле и гломазне чизме од овчјег крзна, прим. прев.
  6. крај службе, прим. прев.
  7. молитвене поворке. Прим. прев.
  8. Иноземни, прим. прев.
  9. манастир светог Нила, прим. прев.
  10. Псалтир = једна од књига Старог завета. Добила назив по музичком инструменту уз који су Jeвpeju и сам пророк цар Давид, изводили cвoje песме. Псалтир се састоји од 150 псалама, које је већином (око 72) саставио Цар Давид, а остале други пророци (Мојсије, Соломон, синови Kopejевu итд.) Од 5. века, Псалтир је подељен на групе псалама, које се зову катизме и има их 20. Читање псалама представаља саставни део сваке службе. Прим. прев.
  11. курс = течај, прим. прев.
  12. стихира – богослужбена песма, која увек у себи садржи стихове из Псалтира и стихове са текстом везаним за конкретну службу и њен повод. Да би се разликовале, постоји више разних група стихира. Прим. прев.
  13. ћутању, тиховању, прим, прев.
  14. тропар = кратка песма, у којој се прослављају дела Божја или Његових светитеља. У ширем смислу, тропарима се могу назвати cвe црквене песме (стихире, ирмоси итд.). У ужем смислу, тропар је песма написана у част празника или неког светитеља, у којој се кратко излаже суштина тог празника или сиже живота светитеља. Прим. прев.
  15. канон = збир више црквених песама у једну организовану целину. Канон се обично састоји од девет песама, али их може бити и мање. Прим. прев.
  16. Вечера љубави (ранохришћански назив).
  17. кивот = ковчег од драгоценог дрвета, обложен драгим камењем, у коме су Jeвpeји чували cвoje највеће светиње плоче завета и чашу са маном небеском. Код православних, ковчег или кутија у којима се, обично, чувају мошти светитеља, култни предмети које су светитељи употребљавали за живота, или неке друге црквене драгоцености. Прим. прев.
  18. устројство, молитвену концентрацију, прим. прев.
  19. огорјок = остатак недогореле свеће, прим. прев.
  20. Једна од присутних на беседи, лекар-психијатар Јелисавета Николајевна Шчербакова, за време школовања позната на Маросејки као Лиза – медицинарка, касније ће постати дивјејевска монахиња. Умрла је од рака млечних жлезда са великим компликацијама и раширеним метастазама, 27. 01/09. 02. 1948. године у Мурому, као схимонахиња Александра.
    Унука оца Алексеја, која је, у лето 1947. године, путовала у Владимирску област, свратила је до ње и била задивљена снагом њеног духа, великим трпљењем и тиме да, без икакве извештачености, сажаљиве разговоре о њеној болести и патњама – није прихватала. Сва њена пажња и љубав били су усмерени на сабеседника и људе око ње. Она је била, уистину, облагодаћени човек, на коме су се обистиниле изречене на беседи, са подтекстом, речи оца Алексеја.
  21. епитрахиљ – део свештеничке одежде. Дугачак, носи се око врата. Без њега се не врши ни једна служба. Симболизује благодат Светог Духа. У изузетним ситуацијама, ако је неопходно да се сврши нека служба, молитва, крштење и сл. а нема епитрахиља, уместо њега може да се искористи појас, врпца или део платна, после чега тај предмет постаје освећен и треба да се користи као црквени предмет. Прим. прев.
  22. служебник = ирквена књига која садржи упутства за обављање службе. Прим. прев.
  23. литургија оглашених – први део литургије, до читања Апостола и Јеванђеља. У доба раних хришћана, оглашени су били они, који су се припремали за крштење. Било је неколико степена тог статуса, са неодређеним роком трајања. Оглашени су се налазили у посебном делу цркве, из кога су, после читања Јеванђеља, морали да се удаље. Прим. прев.
  24. летњиковац, прим. прев.
  25. Из књиге архиепископа Костромског Платона, „Напомене свештенику о његовим обавезама после вршења Тајне покајања“, М., изд А. Д. Созонова, 1896, ч. 2, стр. 21-30.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *