NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽIVETI I SLUŽITI LJUBAVI – ŽITIJE SVETOG ALEKSEJA MEČOVA

ŽIVETI I SLUŽITI LJUBAVI – ŽITIJE SVETOG ALEKSEJA MEČOVA

 

ŽIVETI I SLUŽITI LJUBAVI
Žitije Svetog Alekseja Mečova
 

 
GLAVA TPEĆA – UZRASTANJE NA PUTU STARČESTVA PREMA ZAVETU OCA JOVANA KRONŠTADSKOG
 
Spolja gledano, reklo bi se da otac Jovan Kronštadski nije rekao ništa novo ocu Alekseju; on se odavno, polažući molitvu u temelj svoje delatnosti, predao služenju ljudima. Međutim, suština njegovih reči je sadržavala poziv ka nečemu mnogo značajnijem. Pretrpevši mnoge nevolje, otac Aleksej je sada sazreo za najviši podvig u svom služenju – podvig starčestva[1]. Na taj podvig je pozivao Kronštadski pastir oca Alekseja. Otac Aleksej se, do tog susreta, rukovodio u svom pastirskom radu osećajem dužnosti i glasom savesti. Sada se, međutim, pojavio dodatni razlog za stupanje na ovaj put, a to je – poslušanje. O tome je, kasnije, govorio više puta. Od tada, pa do kraja života, on se dostojno nosio sa poslušanjem koje mu je povereno, s ljubavlju ispunjavajući zavet oca Jovana.
Prihvativši sa smirenjem pouku Kronštadskog lučenosca, kojom mu je ukazao na ličnu patnju kao na izvorište razumevanja tuđe patnje, Baćuška je, po rečima jednog od svojih duhovnih čeda, inače sveštenika[2] „postao veran i postojan čuvar napaćenog srca ljudskog.“
Molitva i olakšavanje tuđe patnje, činili su onaj temelj, na kome se gradila sva njegova pastirska delatnost. Pri tom je njegova sopstvena tragedija, koju je duboko i tajno preživljavao, činila baćušku, oca Alekseja, izrazito sposobnim da, svim svojim bićem, pronikne u tuđu nevolju, i da se ophodi prema njoj sa neuobičajenom delikatnošću.[3] Inače, u svemu ostalom, po kazivanjima njegove duhovne dece koja su ga odranije poznavala, on je i dalje bio isti kao i ranije.
„Međutim, dok molitva bodri i osvežava čoveka, primanje na sebe tuđih patnji razara srce pastira i čini ga fizički bolesnim“.[4] Baćuška je počeo da pati od bolesti srca, od koje je, kasnije, i preminuo.
Ubrzo posle smrti Ane Petrovne, Baćuška je preuzeo dužnost predavača katihizisa u privatnoj, ženskoj gimnaziji, izvesne, Jelisavete Vladimirovne Vinkler, koja je odranije poznavala oca Alekseja. Gimnazija se nalazila u istoj ulici gde i crkva Nikola u Klenu.
Evo šta piše o njemu jedan od njegovih gimnazijskih kolega:
„Prvi put sam sreo oca Alekseja 1905. godine, u malenoj sobici, pod stepeništem kuće koja je pripadala crkvi „Trojidža na Grjazjah“ (ulica Pokrovka), gde se tada nalazila progimnazija[5] Vinkler. Od tada i tokom sledećih trinaest godina, viđali smo se dva puta nedeljno u vreme predavanja i zajedno preživeli teško vreme rata, revolucije i razaranja.
Lica malobrojnih, ali vrlo raznorodnih predavača, uvek su poprimala druželjubiv izraz kada se, brzim, nervoznim koracima, pridržavajući rasu jednom rukom i široko razmahujući drugom, zadihan od žurnog penjanja po stepeništu, pojavljivao u zbornici otac Aleksej, čiji dobrodušan osmeh nije napuštao njegovo lice sve dok razgovor ne bi zašao u ozbiljne vode.
Otac Aleksej je uvek i sa zadovoljstvom učestvovao u našim bezazlenim, drugarskim ćaskanjima kakve smo vodili na pauzama u nameri da malo odmorimo, umorne od časova, vijuge, veselo se smejao komičnim nastupima nekih od nas i nikada svojim ponašanjem nije odavao, da je njegova misija – vođenje drugačijih razgovora.
Ali kada se jednome od naših desila teška porodična drama, on je dugo i tiho govorio o nečemu sa ocem Aleksejem.
Neprestano je padalo u oči da je susret učenica i „malog baćuške“, na hodniku ili u sali, uvek bio praćen bučnim uzvicima, dok se, pak, njihov odnos prema predavaču Zakona Božjeg druge veroispovesti, svodio na uzdržane naklone, praćene ponekim, bojažljivim pogledom.
Dešavalo se da je otac Aleksej značajno učestvovao u životu učenica. Takvi slučajevi, verovatno, nisu bili retki, ali su, iz razumljivih razloga, većinom, ostajali nepoznati. U jednom od njih, učenica šestog razreda je, iz nekog razloga, probala tečni amonijak i odležala nekoliko dana u bolnici. Otac Aleksej je, bez odlaganja, otišao tamo da je poseti, i kasnije dosta doprineo uspokojenju postradale i onih koje je uznemirio taj događaj.
Otac Aleksej je skromno i snebivljivo provodio svoje radno vreme u gimnaziji; nikome nije nametao svoje poglede, a kada bi mu nešto zasmetalo, nagoveštavao je to jedva primetnim znacima. Međutim, mada mi toga nismo bili svesni, tiha svetlost koja je ishodila iz njega uticala je na sve koji su kontaktirali sa njim, bez obzira na međusobne razlike u shvatanjima i načinu života. Mi, čak, nismo ni znali, da je ta svetlost bila samo slabi odraz onog duševnog plamena, kojim je palio i isceljivao srca ljudi koji su vapili za svetlošću Tavorskom.“
Te, 1905. godine, na dužnost predsednika pedagoškog saveta gimnazije bio je postavljen izvesni Voronjec, koji je, takođe, ostavio beleške – uspomene, koje opisuju delatnost baćuške, oca Alekseja, na mestu veroučitelja.
Prvi utisak koji je ostavio otac Aleksej na novog predsednika je bio, da je otac Aleksej izuzetno nervozan i snebivljiv čovek. On kaže: „U maloj figuri oca Alekseja, činilo se, nema ničeg telesnog; ona je bila jedno klupko, do krajnosti napregnutih nerava. Maniri, način hoda i pokreti tela, razotkrivali su njegovu osetljivost i duboka duševna preživljavanja, uzaludno sakrivana ćutljivošću i stremljenjem da se uvek smesti u senku drugih i ostane neprimećen.
Ja nijednom nisam prisustvovao časovima A. A. Mečova, ali sam, zahvaljujući mojim kćerkama i njihovim drugaricama koje su pohađale gimnaziju Vinkler, bio vrlo dobro obavešten o njima. Sa formalne tačke gledišta, A. A. Mečov nije ispunjavao zahteve nastavnog programa; nije tražio učenje tekstova iz Katihizisa napamet, kao ni molitvi i odlomaka iz Svete istorije; čak nije zahtevao ni odgovaranja sam je pitao i odgovarao. Sve učenice su imale „petice“. Nije se desio takav slučaj, da A. A. Mečov nekome da „četvorku“.
Takav sistem predavanja, uz još neke dodatne okolnosti koje ću pomenuti, imao je nesumnjivu pedagošku vrednost. Treba imati u vidu, da je Zakon Božji, u to vreme, bio glavni nastavni predmet. Na snazi je bilo pravilo, po kome se svakom učeniku koji je iz Zakona Božjeg imao „dvojku“, automatski snižavala ocena iz vladanja. Najniža zadovoljavajuća ocena – „tri“, postavljena u maturskoj diplomi, predstavljala je, u izvesnom smislu, dokaz političke nepodobnosti.
S druge strane, predavanje Zakona Božjeg se svodilo, u suštini, na ispraznu i poprilično dosadnu formalnost. Većina veroučitelja se odnosila prema svom poslu formalno i predavala, uglavnom, samo dogmatski deo. A. A. Mečov se držao drugog pravca i sa učenicama vodio besede o jevanđeljskom moralu. Daleko od toga, da je svo seme, bačeno od strane dobrog veroučitelja, palo na dobru podlogu. Stvar je u tome, da je A. A. Mečov bio toliko snishodljiv i popustljiv prema učenicama, da su dotične zloupotrebljavale njegovu dobrotu i skromnost i zauzete nestašlucima, malo obraćale pažnju na ono što im se govorilo.
Beskonačna snishodljivost A. A. Mečova ni u kom slučaju nije bila manifestacija njegovog ravnodušnog ili apatičnog odnosa prema pedagoškom radu. On nije bio umoran i flegmatičan učitelj kome je svejedno šta se događa na času, samo da njega ostave na miru. On je patio zbog nepažnje učenica, kao i zbog toga, što jevanđeljska propoved klizi mimo ušiju nestašnih devojčica, ali nije mogao da ih prinudi da se pristojno ponašaju na času. On to nije mogao ne zbog toga, što nije umeo da zavede red, već zato, što je svaka prinuda bila strana njegovom karakteru.
Princip neprotivljenja zlu zlom, bio je onaj princip po kome se, u svim postupcima, rukovodio A. A. Mečov, i koji je, u svom životu i hrišćanskoj praksi, sproveo do krajnjih granica. Sjedinjen sa bezgraničnom ljubavlju prema ljudima – istinskom, hrišćanskom ljubavlju, kao i svepraštanjem, taj princip organski nije mogao da proizvede čak ni prividnu strogost, povišen glas ili, kakve god bilo, zahteve. Naravno, učenice to nisu razumele, one su, na svoj način, iskorišćavale bezgraničnu dobrotu učitelja i radile sve što su htele. Ipak, na časovima A. A. Mečova nikad se nije desio neki neprijatan izgred. Događali su se dečji nestašluci, larma i vragolanstvo, ali nijedan nestašluk nije poprimao ružnu formu, jer su se u prisustvu takvog čoveka, kakav je bio A. A. Mečov, stišavali svi loši instinkti. Čar njegove duševne čistote je ispunjavala sve one koji su dolazili sa njim u dodir.
Sećam se slučaja, kada je u zbornici, jedan od predavača, rođeni i profesionalni humorista, koji je slučajno počeo da se bavi pedagoškim radom, zabavljao kolege veselim anegdotama i, u jednom momentu, prešao granice pristojnosti. Bučni smeh je zamenila teskobna konfuzija, kada su učesnici ugledali rumenilo koje je buknulo na licu A. A. Mečova i njegov drhtav, paćenički osmeh. Ali, isto tako, kako se zarazno i iz duše smejao A. A. Mečov, kada bi čuo oštroumnu i bezazlenu šalu!
Može li se A. A. Mečov, imajući u vidu zahteve stare škole, smatrati dobrim veroučiteljem, i kakvi su bili rezultati njegovih predavanja?
Ako bi se prosuđivalo o radu učitelja prema ispitnim radovima učenika, presuda bi bila jednoznačna; učenice, u principu, nisu ništa znale. To jest, oni nisu znali ono što se tražilo u nastavnom programu i što je moglo da se nabuba, bez razumevanja suštine. Mnoge učenice nisu slušale objašnjenja A. A. Mečova. A od onih koje su slušale, deo je ostajao ravnodušan, a deo, verovatno vrlo malobrojan, usvojio je istine visoke moralnosti. Takav, sa formalne tačke gledišta, bezvredan rezultat, treba priznati kao suštinski važan.
Neophodno je još dodati, da je A. A. Mečov, na svoju inicijativu, praktikovao, da se tako izrazimo, ekskurzivan metod; on je, u vreme slobodno od bogosluženja, vodio učenice u parohijsku crkvu gde je bio nastojatelj i objašnjavao im crkvenu organizaciju, pokazivao crkvenu odeću, svete predmete i sl. Te ekskurzije su ostavljale vrlo jak utisak na sve učenice, bez izuzetka. One su, osim toga, sticale određena znanja iz bogosluženja i, na taj način, usvajale su deo nastavnog programa.
Kao gimnazijski veroučitelj, A. A. Mečov je učestvovao u molebanima pred početak nastave, u zvaničnim parastosima itd, gde je, po običaju, prepuštao glavnu ulogu parohijskom protojereju ili veroučitelju starijih razreda, tako da sam, za deset godina, video A. A. Mečova u aktivnoj službi samo tri puta. Te službe nisu proizvodile neki poseban utisak, s obzirom na to, da na molebanima i parastosima sveštenik vrlo malo govori i stoji leđima okrenut onima koji se mole.
Trebalo je videti izraz lica A. A. Mečova, da bi se shvatio njegov odnos prema službi. Na tim službama, na kojima nije ništa govorio jer je samo sasluživao, u momentima kada bi stajao postrance u odnosu na narod, moglo se primetiti da se A. A. Mečov i sam moli. Njegovo moljenje je bilo bez najmanjeg spoljašnjeg efekta, ali, duboka usredsređenost pogleda i odsutnost u odnosu na realnost oko njega, odavali su njegov iskren odnos prema bogosluženju i odsustvo uobičajene ravnodušnosti većine sveštenika.
A. A. Mečov je retko poučavao, a to, što sam imao prilike da slušam, ostavilo je na mene jak utisak svojom osobitom jednostavnošću. U njegovim rečima nije bilo ničeg kitnjastog ili krasnorečivog. Nije bilo ni citata; kao da ne govori predstavnik sveštenstva, već običan pedagog, uz to, izuzetno nežan sa svojom decom.
Na zasedanjima pedagoškog saveta A. A. Mečov je govorio malo i retko, ali je preživljavao mnogo. Kada je neko iznosio sud koji nije išao u prilog neke od učenica, A. A. Mečov je sedeo sa očima uprtim u pod i sa snuždenim izgledom; kada se iznosila reč odbrane u korist onih koje su nešto skrivile, ili imale probleme sa uspehom, A. A. Mečov nije spuštao pogled sa govornika i osmehom i živahnim pokretima, kao da je pobuđivao da se doda još nešto u zaštitu „okrivljene“. Podrazumeva se, da je, u momentima glasanja, njegov glas uvek pripadao „partiji“ milosrđa i snishođenja.
Teško je opisati patnju dobrog veroučitelja povodom „racije“, koju je, jednom prilikom, izveo okružni inspektor na maturskom ispitu iz istorije. Tom prilikom je desetak učenica dobilo nezadovoljavajuću ocenu i morale su da ponavljaju razred. Smetenost u gimnaziji je bila velika, a više od svih se uzbudio A. A. Mečov. Ostalo je dva-tri dana do završnog zasedanja pedagoškog saveta, kada je trebalo da se unesu u zapisnik rezultati palih na ispitu. Niko nije ni pomišljao da one mogu biti spasene.
Proučivši statut ženskih gimnazija, pronašao sam odredbu, po kojoj, pedagoški savet može da prizna ispitni neuspeh kao slučajan i kontradiktoran u odnosu na godišnji uspeh, i, prema tome, može da ga ignoriše i dodeli svedočanstvo. Takav izlaz iz situacije sačuvao sam kao iznenađenje. Kada sam se pojavio na zasedanju, svi okupljeni su sedeli krajnje potišteni, a A. A. Mečov je bio, takoreći, izvan sebe. Bled, drhtav, izduženog lica, prišao mi je i, videvši moje spokojstvo i, štaviše, bodro raspoloženje, nervozno se ustumarao, kao da odbija da razume moju bezdušnost.
Do te mere mi je bilo žao A. A. Mečova, da sam ga pozvao na stranu i šapnuo mu da sam siguran u srećan ishod, i da će uskoro svi biti o tome obavešteni. Šta se desilo sa Aleksejem Aleksejevičem! Skoro trkom je poleteo ka stolu, seo na svoje uobičajeno mesto i zatreptao od radosti, sa srećnim osmehom na licu koje je sijalo. Ostali su primetili naglu promenu na njemu, atmosfera beznadežnosti je popustila, svi su oživeli i kroz nekoliko minuta je donesena milostiva odluka pedagoškog saveta, na koju, potom, od školskog Okruga nije stigao nikakav prigovor. Srećno raspoloženje je tako jako obuzelo sve prisutne, da niko nije želeo da ode; na brzu ruku je organizovan drugarski doručak, na kome se A. A. Mečov veselio bez vina, više od svih onih koji su popili.
Tih godina, kada sam sretao A. A. Mečova u gimnaziji E. V. Vinkler, nisam znao da je on znamenit kao duhovnik i utešitelj onih kojima je potrebna moralna podrška.
Uporedivši sve moje utiske, moram da priznam, da je A. A. Mečov posedovao duhovnu snagu koja je bila sposobna da čini čuda. Duhovna čistota, beskonačna ljubav, svepraštanje i nepatvorena, plamena vera, sjedinjeni u jednom čoveku, morali su da privuku ka njemu sve namučene i obremenjene radi duhovnog uspokojenja“.
Tako piše o baćuški, ocu Alekseju, predsednik pedagoškog saveta gamnazije Vinkler.
Rečima kolega potrebno je dodati i to, da je gimnazija Vinkler bila protestantska. Iako su dvoje predavača bili ateisti, a većina učenica iz porodica dalekih od crkve, ipak su, mada daleko ne kod svih, nadahnute baćuškine besede na časovima, probudile uspavane duhove.
Svetli Hristov lik koji je bio zaboravljen od ljudi i koji je Baćuška, sa suzama u očima, oslikavao pred auditorijem, duboko je pronikao u mnoge mlade duše i razgoreo želju za samopožrtvovanim podvigom.[6]
Ličnost Baćuške je za njih bila zvezda vodilja; njemu su dolazile da bi razrešile dileme koje su bile posledica izjava izrazitog protivnika vere predavača književnosti. U dušama onih koji su mu se obraćali, Baćuška je uvek umeo da razgori duhovni žar, koji je, inače, lako gasnuo pred naletima vetrova iz suprotnog smera. Pri tom, na njih su uticale ne toliko reči, koliko njegov moralni lik, koji je bio izraz ovaploćene Hristove istine. Čak je i učitelj-ateista govorio, da on poznaje samo jednog istinskog hrišćanina, a to je – baćuška, otac Aleksej.
Ali, dešavali su se i takvi slučajevi, kada je Baćuška, bez straha, čvrsto istupao protiv pedagoga koji su, u skladu sa novim tendencijama, težili da podriju rad veroučitelja i poseju smutnju u mlada srca. Izražavao se u apsolutno neagresivnoj, za takve ljude, formi, što je bila retka osobina njegovog rečnika i karaktera i – odlučno branio Pravoslavlje. Među predavačima je bila i jedna pripadnica sekte. Ona je mnoge devojčice uspela da zavede svojim religioznim shvatanjima. Roditelji su dolazili uplakani i žalili se na svoju decu. Baćuška, otac Aleksej, je išao u kućne posete tim ljudima i tešio napaćena, roditeljska srca. Svojim uticajem, većinu devojčica je vratio u Pravoslavlje, osim onih najupornijih, koje su ostale u sektaštvu.
Jednom prilikom, Baćuška je u zbornici čuo dva nastavnika kako se dogovaraju protiv učenica. Baćuška se ponudio da im na ispitu bude asistent, što je po školskim pravilima bilo moguće. Učitelj se razbesneo: „Kako?! Tada ću i ja vama da budem asistent na ispitu!“ – „Izvolite,“ – mirno je odgovorio Baćuška. Sedi tako Baćuška na ispitu i vidi; devojka izvlači pitanje i polako bledi… da li je šesto, ili je deveto, ne zna se… Baćuška uzima pitanje i gledajući u nju, kao da se i on pita: „Šesto?“ „Deveto?“ – ozarila se. Deveto, očigledno, zna. Baćuška zaokružuje cifru devet. Odgovorila je za „peticu“.
Po Baćuškinim kazivanjima, poznat je događaj kada je odlučno morao da zaštiti dve učenice. Okrutni otac, koji se jako obogatio i bio poznat širom Rusije zahvaljujući neuobičajeno rasprostranjenoj reklami, rešio je, u vezi sa nekim porodičnim konfliktom, da udalji iz kuće i Moskve, svoje dve kćerke, učenice sedmog razreda gimnazije Vinkler.
Devojke su bile u velikoj tuzi; trebalo je da napuste dom, školu i hram baćuške, oca Alekseja, koji im je prirastao za srce. Kasno uveče, one su, uplakane, došle kod Baćuške. Zadržao ih je kod sebe i zapovedio, da se ne pojavljuju u svojoj kući.
Posle nekoliko dana, posetio je njihovog oca. Došavši pred raskošnu vilu, prvo je dugo pritiskao zvonce glavnog ulaza. Odgovora nije bilo. Zatim je izašla spremačica i, ne rekavši ništa, zalupila vrata. Bilo je jasno da Baćušku ne žele da puste unutra.
Kao i uvek, on se obratio molitvi, prizvavši u pomoć svetog Nikolu i, ponovo zazvonio. Pustili su ga. Domaćin, čovek krute naravi, primio je Bašućku sa otmenom učtivošću i počeo da se žali na porodične nesuglasice, a zatim, umesto da izrazi kakvu – takvu brigu oko nestalih kćerki, poveo je Baćušku u obilazak svojih odaja, sa očiglednom željom da se pohvali – „ovo je plava soba… a ova – ružičasta…“
Baćušku je iznenadilo i jako ozlojedilo, što se čovek koji ne zna gde su mu deca, zanosi takvim banalnostima. Započeo je razgovor sa njim o ćerkama i pokušao da ga ubedi da se okane svoje nedolične namere da ih udalji iz Moskve. Sagovornik nikako nije popuštao i na svaki je način pokušavao da se opravda. Tada je Baćuška pribegao poslednjem sredstvu – pripretio je da će objaviti u novinama kako postupa sa decom taj i taj, svima poznata ličnost. Fabrikant se toliko uplašio, da je pao na kolena pred Baćušku i, plačući kao dete, umoljavao da ga ne sramoti, obećavši da će ispuniti sve Baćuškine zahteve. „Srce mi je bolećivo, – pokajnički je završio svoje pripovedanje Baćuška, – ne mogu da gledam tuđe suze. Postalo mi ga je žao i krenuo sam da ga umirujem.“ Devojke su bile spasene.
Na časovima Zakona Božjeg učestvovale su i devojke drugih veroispovesti, na primer, Jevrejke. Baćuška im je postavljao pitanja iz Starog zaveta i govorio da bi one to trebalo da znaju. Mnoge od njih su se, i u dubokoj starosti, s ljubavlju sećale oca Alekseja, kao najsvetlije ličnosti od svih koje su imale prilike da sretnu u životu.
Zgrada crkve Nikola u Klenu imala je dva sprata; na gornjem se nalazio hram, a na donjem je, u to vreme, bio prostor za stanovanje.[7]
Tu je baćuška, otac Aleksej, osnovao sirotište i osnovnu školu za sirote i decu siromašnih roditelja. Preuzevši brigu o detetu, on se trudio da produži njegovo školovanje što je moguće duže, da bi učenici mogli jasnije da se opredele u životu. Zahvaljujući Baćuški, mnoga deca su završila ne samo njegovu školu, već i školske ustanove višeg ranga i kročila u život kao korisni pregaoci. Devojčice iz te škole su pevale u crkvenom horu, a dečaci su prisluživali u oltaru.
Baćuška je svakog leta, pešice, sa svojim vaspitanicima preduzimao hodočašće u Trojice – Sergijevu Lavru, prepodobnom Sergiju. Ono je deci pružalo mnogo sreće i radosti. „Bivalo je tako, da se svi razbežimo od Baćuške i sakrijemo u žbunje pored puta, a on ide i zove nas: „Manjuška!… Hbyška!… Vanjuška!…“, a nama interesantno da gledamo kako nas Baćuška traži“, – prepričavala je jedna od učesnica putovanja.
Deca su jako volela Baćušku, tako da im je svaka prilika da budu sa njim pružala veliku radost. „Dešavalo se – napravimo neki nestašluk. Aleksandar Nikitič (čtec) odmah ide da se požali Baćuški. Zatim se vraća, pa kaže: ‘Sad, smesta kod Baćuške da dobijete ukor!’ A mi, glavačke, ceo čopor, ulećemo u kuhinju. ‘Kuda ste krenuli?’, – pitaju nas. „Idemo na „ribanje“ kod Baćuške!“ – i, ne obraćajući pažnju ni na koga, jurimo pravo u Baćuškinu sobu, pa tako širom otvorimo vrata, da udare o zid. Tako smo išli na „ribanje“. Baćuška bi se malo našalio, nekog pomazio, nekog po ušima pomilovao, nekog pogladio po obrazu, svakom dao po bombonu i onda nas pustio.“
U toj, svojoj školi, Baćuška je, takođe, držao časove Zakona Božjeg.
Burni događaji 1905. godine, nisu mimoišli ni hram Nikola u Klenu. S obzirom na to, da je stajao na prometnom mestu u centru grada, uzburkane gomile demonstranata su često zavirivale u hram.
Jednom su Baćušku pozvali da odsluži moleban u svojoj parohiji, povodom osnivanja nekakvog društva. Završivši bogosluženje, Baćuška je dao blagoslov prisutnima jer počinju svoj rad molitvom, i udaljio se, ne ulazeći u suštinu njihove delatnosti. Dan kasnije, Baćuška je došao u gimnaziju gde je predavao. Primetio je kako se svi čudno ponašaju prema njemu. Uvek su bili predusretljivi, a sada, odjednom, niko ga ne gleda, ne razgovara, ne otpozdravlja. Čak su se i deca u razredu ponašala nekako čudno. Ušao je u zbornicu – svi su se razišli, samo je ostao jedan predavač, koji je bio okrenut leđima i čitao novine. „Objasnite mi, u čemu je stvar?“ obratio mu se Baćuška. „Bojkot!“ – frknuo je on. „Kako? Zašto?“ – „Čitajte!“ – gurnuo mu je novine predavač.
Ispostavilo se da je uzrok svega bio u molebanu koji je Baćuška odslužio dan ranije. „Društvo“ je bilo filijala Saveza ruskog naroda[8], a varljive novine su pripisale Baćuški pogromaški govor. Naravno, u gimnaziji su, znajući Baćušku, vrlo brzo shvatili da je vest bila netačna i sve je došlo na svoje.
Nekoliko dana kasnije, u Baćuškin hram je, za vreme jutrenje, došla gomila studenata. Baćuška je bio u oltaru i čuo muške glasove kako pevaju neke kolokvijalne napeve. Nezvani gosti su pravili takav nered, da je uplašeni čtec jedva uspeo da dovrši čitanje šestopsalma. Neko je posavetovao Baćušku da ih istera, ali on se samo usrdno molio. Jedan od studenata se odvojio od ostalih i ušao u oltar. Baćuška, koji je stajao ispred žrtvenika, brzo se okrenuo i ljupko rekao bezumniku: „Kako je prijatno videti, da mladi ljudi počinju svoj dan molitvom… Hteli ste da pomenete roditelje?“ Oboren takvim, neočekivano srdačnim obraćanjem, posetilac je samo promrljao: „Daaa…“
Po završetku jutrenje, Baćuška se obratio došljacima govorom, u kome je podsetio te mlade ljude, koji su težili borbi za sveopštu sreću, na porodi cu i roditelje koji ih vole i polažu svoje nade u njih, kao i na to, da će, kada okončaju obrazovanje, postati njihovi hranioci, i napomenuo im njihove obaveze prema svojim najdražim. Govorio je sa toliko duše, tako iskreno i sa ljubavlju, da ih je sve raznežio; mnogi su plakali, a neki su ostali da poju na dnevnom bogosluženju, da bi potom, postali njegovi prijatelji i bogomoljci njegovog hrama, a zatim, deo njih, i duhovna deca. Priznali su Baćuški da je razlog njihove „vizite“ bio onaj članak u novinama, da su došli da ga „biju“, a student koji je ušao u oltar je bio zadužen da izazove skandal.
Posle nekoliko dana, sa istom namerom su došle i studentkinje. Počele su provokativno da razgovaraju sa Baćuškom i na svaki način se trudile da ga pecnu komentarima, kako, eto, on samo služi službe, a treba i siromašnima da se pomaže. Baćuška se prisećao kako je među njima bila jedna ogromnog rasta. Rezultat je bio isti. Baćuškina ljubav ih je “ pobedila. Upravo od tada, pričao je Baćuška, školska omladina je počela da posećuje njegovu crkvu.
U tim, nemirnim danima, negde u vreme rane jutrenje, doneli su u oltar maramicu, koju je predao ne f ki student. U maramici je bilo nešto zavezano. Otac đakon je“ sa strahom pogledao na smotuljak i kategorički odbio da ga razvezuje: „A ne, Batja, ja to da pipam neću… unutra su, po svoj prilici, pomorandžice (ručne granate).“ – „Uzeli smo maramicu i, sa svom mogućom predostrožnošću, odvezali. I šta?… – U maramici su bile – prosfore!… Svi smo počeli da se smejemo.“
Dok je sa ulice odjekivala vika demonstranata, Baćuška je, sa amvona, stradalnički uzvikivao: „Roditelji, roditelji!… Na šta ste spremali svoju decu… Kakav ćete odgovor dati Gospodu?… Ne na pitanje kako ste ih rađali, nego, kako ste ih vaspitavali i za šta ste ih pripremali!… Teško vama! Teško vama!“ Plakao je. A sa njim je plakala i cela crkva.
Sve veća Baćuškina popularnost, izazivala je različita reakcije kod stanovništva prestonice. Oni, koji su i sami živeli duhovnim životom, upoznavši se sa njim, postajali su njegovi prijatelji i dobročinitelji. Kod drugih, on je izazivao zavist i neprijateljstvo, podozrivost, pa čak, i zlurada ogovaranja. Ostali, naslušavši se o njemu, zalazili su u crkvu iz radoznalosti, da ga vide, i odlazili razočarani, a ponekad i sa prezrivim opaskama: „Zadivljujuće, kako to i dalje opstaje u Moskvi, pa još u samom centru, onakav, seoski sveštenik.“
Negde između 1906-1908. g., jedan od posetilaca Čudovog manastira (u Kremlju), obratio se episkopu Arseniju (Žadanovskom), nastojatelju manastira i vikaru Moskovskom, sa pitanjem: „Poznajete li Vi Alekseja M., sveštenika crkve Nikola u Klenu, na Marosejki?“ Vladika je odgovorio odrečno. „Obratite Vašu pažnju na tog pastira, – produžio je sagovornik, – iako je crkva u kojoj služi otac Aleksej, mala i neprimetna, ipak, ono što se događa u njoj, zadivljujuće je. Tamo ćete naći jereja niskog rasta, sa blagim licem, koji privlači srca mnogih svojim molitvenim raspoloženjem, umećem da daje korisne, ne samo duhovne, već i životne savete, a najvažnije, koji poseduje nežnost i otačku ljubav koja obara s nogu.“
Vladika je primio k srcu te reči. Između njega i baćuške, oca Alekseja, razvila se dirljiva, duhovna veza. „On i ja smo jednog duha“, – govorio je Baćuška. Preosvećeni Arsenije, i sam podvižnik, pisao je potom, da je baćuška, otac Aleksej, bio mudar starac, koji se nije nalazio u manastiru, već u najvećem ljudskom vrtlogu. Bio je, pisao je Vladika, gradski starac, koji je pružao ljudima korist ništa manju, nego bilo koji pustinjak.
Isti takvi, iskreni, duhovni drugovi baćuške, oca Alekseja, bili su savremeni, optinski starci nastojatelj skita, otac Teodosije i starac Anatolije. I ti, istinski žitelji manastira udaljenog od sveta, divili su se podvigu baćuške, oca Alekseja, koji je bio – „u gradu, kao u manastiru“.
I Baćuškin odnos prema njima bio je, isto tako, dirljiv i ispunjen ljubavlju. Posebno prema ocu Anatoliju. Lice bi mu posvetlelo i poprimilo nežan sjaj kada bi on, ili neko u njegovom prisustvu, spomenuo ime tog podvižnika. „Mi smo istog duha“, takođe je, mnogo puta, govorio Baćuška. Zaista, imali su jedan duh – ljubavi blažene, svepraštajuće i sveisceljavajuće. Veza baćuške, oca Alekseja, sa tim starcem, bila je neraskidiva i duboka, iako je oca Anatolija posetio samo jedanput, a otac Anatolije, u istoj nameri, nije uspeo ni toliko: „Jednom sam prolazio pored crkve Nikola u Klenu i hteo da svratim, ali me je narod čekao na drugom mestu i – nije se moglo.“ Među njima je postajala veza, koju su bliski ljudi, u šali, nazivali „bežični telegraf“; bila je to blagodatna prisnost – sveto jedinstvo starčestva. Otac Anatolije je Moskovljane uvek slao ocu Alekseju. Jednom je i otac Nektarije[9] nekome rekao: „Zašto dolazite kod nas kada imate oca Alekseja?“
Baćuška, otac Aleksej, je, takođe, veoma voleo i poštovao pokojnog nastojatelja Optinskog skita, oca igumana Teodosija, što je, u istoj meri, bilo uzvraćeno od strane tog dobrodušnog, tihog, uzvišenog starca. Dopisnica oca Teodosija stajala je na stolu oca Alekseja. Jednom je posetio oca Teodosija u skitu i posle je pričao kako ga je on tada, izuzetno ljubazno, ugostio nekim, vrlo velikim palačinkama, „na optinski način“.
Otac Teodosije je jednom prilikom došao u Moskvu i posetio hram oca Alekseja. Učestvovao je na bogosluženju i kada je video dugu povorku ljudi koji očekuju ispovest, temeljnu i revnosnu službu, podrobno služenje pomena, masu sveta koja čeka da bude primljena i dužinu tih prijema, rekao je ocu Alekseju: „Za sve to što vi radite sami, kod nas u Optini trebalo bi nam nekoliko ljudi. To premašuje mogućnosti jednog čoveka. Vama Gospod pomaže.
Imao je baćuška, otac Aleksej, prijatelje i među moskovskim sveštenstvom, ali je bilo i mnogo zlonamernika.
Jednom, kada je trebalo da obavi obred u drugom delu grada, u tramvaju je Baćuška postao slučajni svedok razgovora dva sveštenika, koji su sedeli napred. Pošto nisu primetili njegov ulazak, mirno, bez ustezanja, razmatrali su i kritikovali ponašanje nekih, njima poznatih, sveštenih lica. U momentu dok su prolazili pored hrama „Nikola u Klenu“, setivši se oca Alekseja, dotakli su se i njega: „Evo i taj… jurodstvuje[10], hoće od sebe da napravi starca… prima narod, daje savete i zgrće hrpe parica… Znaš li ti da on zarađuje oko deset hiljada!“ I, ne škrtareći na svakojakim izrazima, izlili su bujicu zlonamernih insinuacija o Baćuškinoj ličnosti.
Tramvaj je prilazio stanici na kojoj je Baćuška trebalo da siđe. Pošao je napred, i poravnavši se sa dotičnima, nagnuo se i prijateljski primetio: „Sve što ste govorili o ocu Alekseju je apsolutno tačno; on je zaista takav. Pogrešili ste samo u jednom; on ne zarađuje deset hiljada, nego – petnaest,“ i – sišao iz tramvaja. Sledećeg dana, jedan od te dvojice sveštenika je došao kod Baćuške u stan i, gorko se kajući, zamolio ga za oproštaj.
One koje nije uspeo da primi u crkvi, Baćuška je zvao kod sebe u stan. Za njih su ustanovljeni određeni dani i sati, čak je bila obešena zabeleška na ulaznim vratima na kojoj su bili napisani časovi prijema. No, zbog analognih ogovaranja zlonamernika, Baćuška je taj papir kasnije skinuo.
Kada su Baćuškine kćeri završile svoje obrazovanje, postale su učiteljice u njegovoj školi, u donjem delu hrama.
Njegov sin, Sergej Aleksejevič, nije želeo da ide duhovnom linijom; izabrao je filološki odsek na univerzitetu. Baćuška mu nije pravio prepreke i nikada mu, nijednom rečju, nije spomenuo da bi voleo da njegov sin postane sveštenik. Mladić je, međutim, dobro znao za tu očevu želju, ali je, kao mlad i zelen, želeo da postupi u inat ocu – po svome. Potom, kada je ipak postao sveštenik, priznao je: „Eto, kakav je Baćuška; nijednom rečju mi nije spomenuo sveštenstvo, a znao sam da se moli za to. I ispalo je, opet, po njegovom – postao sam sveštenik.“
S obzirom na to, da je, kao student, cenio i voleo literaturu, i uvek pratio sve novitete u toj oblasti, Sergej Aleksejevič je jedno vreme vatreno dokazivao ocu, kako bi sveštenici trebalo obavezno da čitaju najistaknutija dela savremenih pisaca. To će im, govorio je on, omogućiti bolje razumevanje života i ljudi sa kojima imaju posla. U to vreme proslavilo se Tolstojevo delo, „Živi leš“; na njega je, pre svega, mislio Sergej Aleksejevič.
Baćuška se nikada ni sa kim nije prepirao, pa i u ovom slučaju je dugo izbegavao odgovor, ali sin se nije smirivao. Započinjao je razgovor na tu temu nekoliko puta. Na kraju, odslušavši još jedan od nastupa svog sina, Baćuška je, onako, u prolazu, primetio: „A kod mene je bio taj čovek po kome je napisan ‘Živi leš’, i čini mi se da sam ga razumeo… a kako ga je razumeo Tolstoj, to ne znam.“ „Čak i u to vreme, kada sam, obavezno, morao da kažem nešto protiv, nisam znao šta da odgovorim Baćuški,“ opet je priznao otac Sergije.
Poznati izdavač I. D. Sitin, započeo je izgradnju višespratne zgrade za svoje saradnike. Jedan zid te zgrade trebalo je da izlazi na dvorište crkve Nikola u Klenu. Sitinu je bilo u interesu da taj zid ne bude bez prozora, kako mu je nalagao zakon o susednom vlasništvu, pa je zamolio Baćušku da mu to omogući. U zamenu za tu uslugu, Sitin je obećao da će u crkvenom dvorištu, umesto stare, skoro neupotrebljive, izgraditi dvospratnu, kamenu kuću za sveštenike.
U toku kopanja rovova za temelje i postavljanja vodovodnih cevi, otkriveni su na raznim dubinama drevni grobovi, koji su pokazivali da je nekad ispod crkve bilo groblje. Mnoštvo kostiju i lobanja su sakupljeni u jednu kutiju, nad njima je odsluženo opelo, a zatim su odvezeni na groblje, gde su ponovo sahranjeni.
Dok se gradila kuća, Baćuška je sa svojom porodicom iznajmljivao stan na Soljanki, jednoj od susednih ulica, nedaleko od hrama. Jednog zimskog dana, po običaju, ustao je rano da ide u Crkvu, ali videvši da je napolju silan mraz i mećava, pokolebao se: „Da možda ostanem kod kuće u ovakvo nevreme…?“ No, pobedivši iskušenje, uspešno se dokopao crkve i, na njegovo iznenađenje, ispred zatvorenih, crkvenih vrata, ugledao nekoliko žena koje su očekivale početak bogosluženja.
Dok je skidao katanac, Baćuška ih je upitao odakle su došle. Ispostavilo se da su sve izdaleka, sa gradske periferije. „Kada je trebalo da one ustanu, kako bi stigle dovde po ovakvoj mećavi?… A ja sam se pitao, da li da krenem iz susedne ulice…“, prekoreo je sebe Baćuška. Taj događaj je ispričao mnogo kasnije, kao primer, kakvo treba da bude usrđe za odlaženje u Crkvu.
Sergej Aleksejevič, posle položenog prijemnog ispita na univerzitetu, poželeo je da se upozna sa znamenitostima Zapada. Kod Baćuške je njegova namera naišla na razumevanje, mada se brinuo za sina. Za Sergeja Aleksejeviča, koji je mnogo čitao i odlikovao se širinom pogleda i sposobnošću da duboko i pravilno oceni životne pojave, to putovanje je bilo.od velike koristi. Te, 1913. godine, on je proveo izvesno vreme u Italiji, gde se upoznao sa remek – delima proslavljenih umetnika renesanse, što mu je omogućilo da na nov način sagleda dubinu drevne, ruske ikone.
Opšti utisak njegovog sozercanja[11] svih dostignuća zapadnjačke umetnosti rezultirao je ubeđenjem, da ih drevnoruska ikona, svojom dubinom i duhovnošću, daleko prevazilazi. On je postao iskreni poštovalac, ozbiljan poznavalac i ljubitelj ikone još u vreme, dok se većina ruskog društva oduševljavala i divila religioznom slikarstvu Vasnjecova i Njesterova.[12]
Izgradnja svešteničke kuće je i od Baćuške iziskivala mnogo napora i brige, a on se loše osećao. Posle jedne ranije prehlade koju nije odležao do potpunog ozdravljenja, dobio je upalu pluća i jak bronhitis, koji ga je stalno mučio.
 
„Dragi Serjoža, – piše on, u to vreme, sinu u inostranstvo, – vrlo mi je drago zbog tebe. Vidim da će tvoj put u inostranstvo doneti korist, ne samo tebi, nego i svima nama. Ovde su cvu koji su otputovali na razne strane, dosta brzo počeli da nedostaju jedni drugima… Ja, cve do sada, ne samo da nisam uspeo da odem na odmor, već, ni do Zvenigoroda.
Sitin se užurbao oko izgradnje naše kuće i oko što skorijeg zaključenja i ovepe ugovora, kao i molbe Svjatejšem Sinodu da se dozvoli zaključenje ugovora na 24 godine. Cve te stvari su zahtevale stalno prisustvo u Moskvi i svakodnevne odlaske u Konzistorij… Išao sam kod doktora… savetuje da idem na Krim, na sunce, i da zbog hroničnog bronhitisa ležim na suncu ili nekom sličnom, toplom i suvom mestu. Mislim da ću ići na Krim, ili u Zvenigorod, na mesec dana.
Trenutno, dok sedim sam u Moskvi, na Soljanki, cvu mi mnogo nedostaju, a posebno, moj dragi sustanar iz sobe. Dođem, tako u našu sobu, pogledam – cve je, čini se, tu – i sto je, po svom običaju, tu, i skije su tu, i postelja, a dragog domaćina, vlasnika svega toga, milog Serjože – nema.
Prvo sam morao malo da se isplačem zbog tebe, na tuđoj je zemlji, sam, šta će tamo da ga dočeka, u tuđini, – eto kakve su se misli gnezdile po mojoj glavi, ali, kada sam dobio prvu dopisnicu iz inostranstva, ja sam se, zahvalivši Milosrdnom Gospodu za tebe, potpuno umirio. Sada mogu samo jedno da pišem, budi zdrav, veceo, nakupi se snage i zdravlja. Dobro upoznaj, prema mogućnostima, cve znamenitosti i češće piši. Tvoja pisma me jako raduju. Dok ih čitam, osećam kao da sam sa tobom.
Piši, koliko ti još treba para i gde da ih pošaljem. Ne ograničavaj se ni u čemu. Kada sledeći put odeš u inostranstvo, ako uopšte i budeš išao, cve će ti već, biti poznato.
Blagoslov Gospodnji da bude na tebi.
Tata, koji te žarko voli,
 
* * * * *
 
16. 6.
Dragi moj Sergunčiku!
 
Jako mi je žao, što je kod vac loše vreme. Takvo je vreme i kod nas. Rešio sam da odem u Kastropolj, na dve nedelje. Doktor mi je pronašao bronhitis i to dosta star, koji može da se leči na suncu, pa zato i putujem u Kastropolj… Ostavljam ti 100 rubalja za troškove i usrdno te molim da obavestiš tetku Olgu, koja će da ti ih pošalje, samo napiši, kuda i kako? Savetujem ti da ne žuriš sa dolaskom. Kada ćeš još da se nameriš na takav put, kad si već tamo, uzmi sve što možeš… 1-og stižem u Moskvu, piši mi u Kastropolj. Naša kuća se brzo gradi. Svi smo dobro.
Do viđenja, dragi sinčiću.
Šaljem ti blagoslov tvog Pokrovitelja.
Tvoj tata koji te voli.
 
* * * * *
 
Dragi Sergunčiku!
 
Vrlo sam ti zahvalan što si mi napisao za pismo Nikolaja (đakonovog sina) i izneo cvoje mišljenje u vezi stana. Budi siguran, da mi je bilo vrlo prijatno da čujem tvoju primedbu i primio sam je sa zahvalnošću. Bivao sam vrlo srećan kada bi mi tvoja pokojna mama, zapazivši nešto, to i napominjala, a ja bih, primivši tu kritiku k srcu, odmah cve menjao, u skladu sa njenom zamerkom. Ali, avaj, nje nema i mene već odavno tišti usamljenost i ne čujem ni od koga srdačnu, razumnu kritiku.
Dobivši od tebe pismo, odmah sam se osokolio, sada više nisam sam i mogu slobodno da pratim cvoje postupke. Ne želim da ostanem na tački zamrzavanja. Niko od nas ne vidi sebe sa strane, tako da može da se usavršava samo uz učešće bliskih, dragih ljudi i zato te usrdno molim, nastavi da se ponašaš u istom duhu, za šta ću ti ja, ponavljam, biti vrlo zahvalan.
Iljinski, arhitekta, je izmerio prostor na spratu i rekao, da smatra pravednim da se manja polovina sprata da čtecu, na šta sam ja dao saglasnost, a za svaki slučaj, predviđam jedan stan u podrumu za učitelja, a ako ne bude bilo potrebe, mogu da ga dam dvema staricama – kao kod Georgija(susedna crkva) – bogotvorkama, koje će da čuvaju hram i brinu o čistoći.
Budi siguran, dragi sinčiću, da je u tebi moj karakter, i ja sam se mučio, i još ranije, takođe, hteo da prizemlje ostavim sveštenstvu, ali sam počeo priču o učitelju samo iz tog razloga, da bih naterao Sitina da napravi podrumski prostor. Đakonov stan je ispao odlično i sređuje se po njegovom receptu.
Sergunčiku! Dolazio mi je Komljejev Leonid i kaže, da je Tihon Vasiljevič izrazio želju da kod nas peva od jeseni, kaži tvoje mišljenje.
Mi smo došli saKrima 11. avgusta.
Blagoslov Gospodnji da bude na tebi.
Tata koji te voli.
 
U drugom pismu, između ostalog, Baćuška piše:
 
Dragi Sergunčiku,… vodič kroz Rim sam kupio kod Volfa (izdavačka kuća) i poslao ti, ne znam, jesam li pogodio? Samo što sam stigao sa Krima. Malo sam se popravio. Ali u Moskvi sam rastrzan, nemam ni minut slobodnog vremena i nikako da se naviknem. Tamo sam samo video more i planine i nisam ništa znao, a ovde vika, buka, cve vreme dolazi narod i ne daje mi odmora
Ivana Matvejeviča sam zamolio da ti pošalje 50 rubalja koje si tražio. Vrlo me iznenađuje tvoja principijelnost u vezi s novcem. Kakvi mogu da budu računi između oca i dece? Meni ništa ne treba, cve je – vaše. Ja živim za vas i meni je jako drago kada mogu da učinim nešto prijatno za drugog, a pre svega, za svoju decu. Budi siguran, ako ti bude trebalo još, poslaću ti. Koristi trenutak.
Praštaj, dragi sinčiću. Budi zdrav i spokojan.
Ugađam sebi nadom, da će u novom stanu početi za nas i novi život. Njuška je izdržala ispit i otputovala u Aleksino. Vrlo je zadovoljna tvojim pismima.
Ljubim te snažno, snažno.
Tata, koji te voli.
 
* * * * *
 
U avgustu 1914. godine, počeo je Prvi svetski rat. Sergej Aleksejevič je prekinuo svoje školovanje na univerzitetu i otišao na front kao dobrovoljac. U početku je bio sanitarac, a zatim, brat milosrđa (s obzirom na to da je bio jedini sin, nije smeo da bude regrutovan u delove armije koje su učestvovale u borbama). Služio je u pozadinskoj zoni Druge pokretne bolnice Crvenog Krsta Moskovskog trgovačkog i berzanskog društva.
Vratio se leta 1916. godine, radi nastavka školovanja. Diplomirao je 1919. godine, a nešto pre toga, 1918. godine, oženio je studentkinju botaničkog odeljenja Više ženske škole, Jefrosiniju Nikolajevnu Šafarostovu, koja je bila iz trgovačke porodice. Ona je, takođe, prekidala školovanje i služila kao milosrdna sestra u toj istoj bolnici. Rat je uzburkao zemlju, ali se, u prvo vreme, odrazio na život jedino time, što su ljudi morali da se rastanu sa svojim rođacima i bliskima koji su otišli na front. Probudila se svest o nacionalnom jedinstvu; sa entuzijazmom je organizovano prikupljanje dobrovoljnih priloga u korist armije – „Dani bele rade“, kada su učenici svih škola, ponaosob, slali poklone na front, itd.
Životna svakodnevica je i dalje bila slična, do te mere, da je leta 1915. godine, baćuška, otac Aleksej, za vreme svog odmora, mogao ponovo da otputuje na Krim, na oporavak. Iz Kastropolja je, svakodnevno, pisao sinu na front kratka pisma, raspitivao se za njegovo zdravlje i saopštavao ponešto o sebi.
Evo nekih odlomaka iz tih pisama.
 
Dragi Sergunčiku.
 
Setio sam se naše mame, koja nam je stalno u Moskvu, iz Kastropolja, za uspomenu, slala u pismima cveće, pa sam i ja rešio, voljeni moj sine, da ti pošaljem mimozu.
Čestitam ti praznik Voskresenja Hristovog i sledeći za njim Petrov dan, i želim ti puno zdravlja i duševnog mira. Meni je, s vremena na vreme, dobro, a inače, srce mi se steže. Žao mi vac je svih, hteo bih da vac vidim, zagrlim i snažno poljubim, i krimski život mi nije nikakva uteha. Oseća se nekakva praznina, cvu razgovaraju o besmislicama, o kuhinji, ogovaraju, itd., i počinjem da se gušim.
Jako sam zadovoljan zbog tebe, zato što živiš u sasvim drugačijim uslovima i pred tobom su svakodnevno slike ozbiljnog, pravog duhovnog života. Poleteo bih ti na krilima i, reći ću, vepovatno bi me inspirisao vaš život, ali, na moju žalost, zdravlje mi to nikako ne dozvoljava. Upravo sam pročitao u izveštaju Vrhovnog komandanta o zarobljavanju 11000 Nemaca, obradovao se, pa i tebi čestitam. Ovde su cvu, koji su se okupili na moru, bili u radosnom raspoloženju. Nadajmo se da će Milosrdni Gospod da nam pomogne da odolimo neprijatelju i da nas cve obnovi, u svakom pogledu…
Blagoslov Gospodnji da bude na svima vama.
Ljubim te snažno, dragi moj mili sine.
28. jun.
 
* * * * *
 
Dragi Sergunčiku!
Jesi li dobio moja pisma? Živim u Kastropolju skoro dve nedelje, poslao sam ti ne manje od šest pisama, a od tebe kao odgovor, nijedno.[13] Živ li si i zdrav? O sebi ću reći da sam počeo pomalo da se popravljam. Osećam se bolje, ali je strašno dosadno… Dobro je što sam poneo sa sobom Zlatoustog, koga već i završavam, a šta će biti dalje, ne znam… Budi zdrav. Blagoslov Gospodnji da bude na vama.
Snažno, snažno te ljubim dragi moj, i žarko volim, sinčiću Sergunčiku.
 
1915, 30. jun.
 
Dragi moj Sergunčiku!
 
…Kako je tvoje zdravlje? Kako se osećaš? Vidim po poslednjem pismu da preživljavaš mnogo toga. Bog je milostiv, sve će da se sredi. Milosrdni Gospod nam je poslao iskušenje, prvo, zbog našeg udaljavanja od njega, i drugo, da nas sve objedini, da bliže upoznamo jedni druge, jer, ne samo svaki sloj, nego i svaka porodica, živeli su sami za sebe, ne tražeći opšte dobro, već samo lično, inteligencija, koja je gledala na narod sa visine ptičjeg leta, u ratu se uverila u vredne crte ruskog, prostog, malog vojnika, uvidela koliko je on strpljiv, skroman, izdržljiv, nezahtevan i kako on toplo i iskreno voli svoju veru i otadžbinu, i umire spokojan duhom, radosno, kao onaj koji je ispunio cvoj građanski dug, zaboravivši na sebe i svoju porodicu.
Imajući pred očima takve visoke primere, spontano će i oni koji se nalaze u blizini tih velikih boraca, poželeti da ih podražavaju, samo time i mogu da se objasne ništavni uspesi Nemaca, uz nemerljiv broj topova, pušaka i mitraljeza.
Duboko sam ubeđen, da će ti, sivi bogatiri[14], koji su, na različitim frontovima, upalili mnogo božanstvenih plamičaka, u skoroj budućnosti upaliti cele lomače i, sa srdačnom verom u Boga, slomiti drskog neprijatelja.
Blagoslov Gospodnji da bude na svima vama.
2. jul
 
Dragi moj, voljeni sinčiću Sergunčiku!
8. jula, na Kazansku[15], dobio sam tvoje prvo pismo u Kekenjec – pismo od 23. juna, za koje ti zahvaljujem.
…ti pišeš, da je u armiji bodar duh i cve tako dobro uređeno u rovovima prve linije, i mirno. Slava Bogu! To je vrlo važno. Nadajmo se, da će nam Milosrdni Bog pomoći da cve uradimo kako treba i pobedimo podmuklog neprijatelja. 8-og u Kastropolju, katolički Mitropolit }e, u pola devet ujutru, u svojim prostorijama, iznad Belovih Sparohijani crkve „Nikola v Klenikah“), tamo gde je balkon, služio misu, kao i moleban o darovanju pobede Ruskoj armiji, u kojoj je učestvovalo i nekoliko penzionera, a pola sata pre ručka, u trpezariji, služio sam moleban ja, uz njihovo učešće i u prisustvu mitropolita. Pevali su dobro, i celi dan, 8. jul, je prošao u vedrom raspoloženju. Osećam se dobro i popravljam se.
Ljubim te snažno, snažno… Blagoslov Gospodnji da bude na svima vama.
Tata koji te žarko voli.
9. jul
 
U sledećim pismima Baćuška, između ostalog piše:
 
Osećam se dobro, jako sam se popravio, za mene se ne brini, čuvaj, dragi, samo sebe, kod nas je cve, slava Bogu, dobro. Biću u Kastropolju do 1. avgusta.
 
U drugom pismu:
 
„…Popravio sam se i osećam da sam u potpunosti spreman da nastavim cvoje služenje. Blagoslov Gospodnji da počiva na svima vama, da cve vac, On, Milosrdni, sačuva čitave i nepovređene i da eac vrati, na radost i utehu svakome od vas, vašim porodicama.
…Nadam se da ću te videti na jesen…
26. jul
 
Rat je splašnjavao, ali se normalan život države sve više narušavao. Izbeglice iz zapadnih delova zemlje, uzbunjene ratom, preplavile su srednji pojas Rusije i prestonicu. Pojavili su se redovi za šećer, ulje i druge namirnice. Bio je uveden sistem kartica za kupovinu hleba. Opšte raspoloženje je bilo uznemireno – iščekivajuće.
Baćuška, otac Aleksej, imao je običaj da, svake subote posle svenoćne, služi kratki moleban pred čudotvornom ikonom Teodorovske Majke Božje (sa čitanjem kanona). Jednom su, u vreme takvog molebana, pred očima svih prisutnih, iz očiju Carice Nebeske – potekle suze.
Baćuška je toliko bio potresen tim događajem, da nije mogao da završi moleban i prepustio je to svešteniku koji je sasluživao. Njemu su u hram, povremeno, dolazili da služe molebane jeromonasi iz Trojice – Sergijeve Lavre, koji su imali poslušanje u obližnjoj kapeli prep. Sergija. Ponekad su oni zamenjivali Baćušku u hramu, u vreme kada bi on bio bolestan.
Počela je 1917. godina, kojoj je bilo suđeno da postane kobna po celokupno unutrašnje uređenje pređašnje Rusije. Približavao se Veliki post; svi su u hramu Nikola u Klenu očekivali uobičajene Baćuškine pouke o pokajanju, ali, na iznenađenje mnogih, on nije rekao nijednu. Neki su, posle, u tom gestu videli poruku, da je vreme poziva na podvig pokajanja isteklo, da se taj podvig približava i da je za njega potrebna samo mudra podrška.
Oko sredine posta, granula je prva buržoaska revolucija, a u oktobru je vlast prešla u ruke Socijaldemokratske radničke partije. Uobičajeni ritam života je počeo svakim danom da se menja i to, na najradikalniji način. Crni oblaci, koji su se odavno preteći nadvijali, pretvorili su se u razbesnelu oluju. Sada su svi društveni slojevi morali da prođu težak put očišćenja kroz iskušenja. Ljudi su počeli da se bude iz duhovne letargije; narod je navalio u crkve.
U Moskvi je počinjala glad, a za njom – bolesti. Svaki dan je donosio nova i nova uznemirenja, strahove i opasnosti. U to vreme je mali hram baćuške, oca Alekseja, sve više primao pod svoj molitveni pokrov ljude, koji su gubili tlo pod nogama, skrhane teškim životnim situacijama i uzajamnom zlobom, očajne i ogrezle u grehovima, koji su zaboravili Boga. Oni su tamo nalazili srdačnu predusretljivost, osećali, na njih usmerene, saosećanje i ljubav, dobijali potporu i dolazili u dodir sa Božanstvenom svetlošću, radošću i mirom Hristovim. U njihove duše se useljavala nada u milost Božju.
Čak su i oni koji su nastavljali da osuđuju oca Alekseja, u kritičnom momentu pribegavali njegovom savetu i pomoći. Za one, u kojima je video predanost volji Božjoj i samoodricanje, on je predstavljao mudrog starca, iskusnog rukovodioca, koji je pomagao da se pobedi samoljublje i samouverenost, i postepeno dovodio do najvišeg duhovnog podviga – odricanju od sveta. To se pokazalo mogućim u situaciji, u kojoj se tada svako nalazio.
 


 
NAPOMENE:

  1. starčestvo, ili staraštvo = izuzetan, redak podvig. Starci su bili uglavnom monasi, koji su velikim trudom i usrđem dostizali najviše stepene duhovnog razvoja i besprekornosti i, zahvaljujući tome, postajali mnogima primer za podražavanje i pouzdani vodiči u duhovnom životu, čije savete su tražili ne samo monasi, već i mirjani. Prim. prev.
  2. Otac Nikolaj Rudnov.
  3. Episkop Arsenije Žadanovski.
  4. Episkop Arsenije.
  5. nepuna gimnazija, prim. prev.
  6. Beleške učenice Serafime Solovjeve, kasnije monahinje.
  7. Nisu sačuvani podaci o postojanju hrama sa oltarom u doljem delu zgrade; možda je to bila samo zamisao. U vreme generalnog remonta donjeg dela, 1926-1927. g., restauriran je raniji oblik doših prozora prema ulici, a unutra, na istočnim zidovima, otkrivene su male niše, koje su se uvek gradile u drevnim crkvama i služile za raznovrsne bogoslužbene potrebe oltara.
  8. „Savez ruskog naroda“, 1905-1917. U sovjetskoj literaturi, pominje se kao organizacija Crnostotinaša. Lider – A. I. Dubrovin, od 1901. godine – N. E. Markov. Program: zaštita Pravoslavlja, očuvanje apsolutizma, jedinstvo ruskog naroda, stvaranje savetodavnog organa Zemski sabor (zemstvo = lokalna plemićko – buržoaska samouprava u Rusiji pre revolucije, prim. prev.). Centar – Petrograd, filijale u nizu gradova. 1908-1910. godine, iz SRN se izdvojilo nekoliko, međusobno suprotstavljenih, organizacija. Deo ultra – desničara, na čelu sa V. M. Puriškevičem, formirao je „Ruski narodni savez Arhangela Mihaila“ („Savez Mihaila Arhangela“), koji je organizovao masovne antisemitske kampanje. Posle Februarske revolucije 1917. godine, sve takve organizacije su bile raspuštene
  9. još jedan Optinski svetitelj, prim. prev.
  10. jurodstvo – jedan od vrlo retkih i teških podviga. Jurodivi su bili ljudi, koji su birali specifični put spasenja, a koji se sastoji u tome, da izgledaju i ponašaju se kao bezumnici, dok su, u stvarnosti bili ispunjeni istinskom mudrošću. U konkretnom slučaju ima se u vidu negativan kontekst – navodno, kvazi jurodstvo. Prim. prev.
  11. sozercanje = bukvalno, videti kao u ogledalu, jasno i razgovetno. U pravoslavnoj terminologiji označava duboko, duhovno sagledavanje stvari i pojava. Prim. prev.
  12. Po kazivanjima oca Sergija.
  13. Kasnije su sva pisma stigla u jednom svežnju. Izgleda da su ležala u frontovskoj cenzuri.
  14. drevni ruski ratnici, vitezovi, prim. prev.
  15. Majku Božju, prim. prev.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *