NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽIVETI I SLUŽITI LJUBAVI – ŽITIJE SVETOG ALEKSEJA MEČOVA

ŽIVETI I SLUŽITI LJUBAVI – ŽITIJE SVETOG ALEKSEJA MEČOVA

 

ŽIVETI I SLUŽITI LJUBAVI
Žitije Svetog Alekseja Mečova
 

 
GLAVA DRUGA – PRVA DECENIJA SVEŠTENSTVA
 
Nedaleko od Kremlja, na početku ulice Marosejke, nalazio se mali hram posvećen svetitelju Nikolaju i ikoni Kazanske Majke Božje.
U arhivskim dokumentima ta se crkva po prvi put pominje 1625. godine, i s obzirom na to da je oko nje rastao klen, dobila je naziv Nikola u Klenu. Kako piše u crkvenim službenim spisima, izgorela je u požaru 1748. godine, ali je ponovo izgrađena i osvećena sledeće godine. Tokom svoje istorije, crkva je dobijala razne nazive, u zavisnosti od spontanih promena naziva mesta gde se nalazila. Tako je, recimo, u vreme dok se nalazila u klenovoj šumici, nazvana Nikola u Klenu. Kada su se pored nje pojavili majstori koji su pravili klinove za mačeve, postala je Nikola u Klinu. Na kraju, kada su se u blizini crkve pojavile palačinkarnice, postala je Nikola u Blinima (blin = palačinka, prim. prev.). Od 1771. godine, u crkvenim dokumentima joj se ponovo utvrđuje prvobitan naziv, Nikola u Klenu[1],[2].
U ovu parohiju je raspoređen otac Aleksej. Ovde je završio i svoj životni put.
Iza hrama, u dvorištu, nalazila se nevelika kućica za sveštenstvo, kuda se i preselio otac Aleksej sa svojom porodicom.
Parohija crkve je bila vrlo mala. Parohijom su se nazivale sve stambene zgrade koje su bile u jurisdikciji neke od moskovskih crkvi i čiji su stanovnici činili pastvu te crkve, njenu parohiju. Male parohije su imale jednog sveštenika i bogosluženja su se održavala dva-tri puta u sedmici. Radnim danom je, obično, osim sveštenika koji služi, a ponekad i đakona, prisustvovao čtec, koji je čitao, pojao, iznosio sveću i dodavao kandilo, i prosfornja, koja je donosila prosfore na liturgiji[3]. Ponekad je prisluživao i čuvar, koji je u isto vreme bio i crkvenjak. Od bogomoljaca, na službi bi prisustvovalo dvoje – troje ljudi, a ponekad, ni jedan. Hram se oskudno osvetljavao malim brojem sveća i kandila koja su gorela pred glavnim ikonama.
U praznične i nedeljne dane, pevali su unajmljeni pevači, a bogatije crkve su zvale u hor i profesionalne pevače ili protođakone[4], koji su bili poznati po svojim vokalnim sposobnostima. Bogosluženje se ukrašavalo prefinjenim, ali ne baš crkvenim pojanjem i jako se skraćivalo. Dobri pevači su privlačili posetioce hramova, koji su išli onamo gde su mogli da čuju omiljene izvođače i dobre propovednike, a da o istom trošku obave i hrišćansku dužnost – provedu vreme u crkvi.
Značaj parohijskog hrama za verujućeg se svodio na praznična i nedeljna bogosluženja, i obrede kao što su krštenja, venčanja ili parastosi, što se, uz postojanje tolikog broja hramova, dešavalo dosta retko. A život Crkve, sa sveukupnim bogatstvom njenih duhovnih riznica, sa svom lepotom i sadržajnošću njenog bogoslužbenog Pravila (pravilo, tipik, ustav – skup svetootačkih pravila i kanona, koji regulišu crkveni život i bogosluženje. Prim. prev.), tekla je slabim, jedva primetnim tokom i nije previše zanimala ne samo mirjane[5], već ni nastojatelje hramova.
Takvo opadanje i umtrvljenje crkvenog života je unosilo nespokojstvo među one koji su bili predani Crkvi i koji su mogli da ocene situaciju. Neki energični pastiri su pokušavali, na različite načine, da podignu i obnove život parohije; pisali su članke u štampi, izdavali duhovnu literaturu ili organizovali dobrotvorna društva. Međutim, te spoljašnje mere nisu imale dovoljno uspeha i nisu bile dovoljne da savladaju religiozno hlađenje, ravnodušnost, odsustvo hrišćanske ljubavi, sveopšte, uzajamno, otuđenje i povlačenje u uski krug ličnih ili porodičnih interesa.
One, pak, koji su ostali verni Pravoslavlju i Crkvi, koji su težili ka izvornom duhovnom životu, tištao je crkveni formalizam – oni nisu mogli da se zadovolje onim što je davao parohijski hram. Noihovi pogledi i nadanja su se ustremili ka manastirima, gde se, kako su svi oduvek smatrali, moglo naći spasenje u strogom bogosluženju po Pravilu, molitvi, pokajanju i poslušanju. I mada se većina manastira tog vremena po unutrašnjem sadržaju malo u čemu razlikovala od života u svetu, ipak je među njima bilo i takvih, u kojima je duhovni život cvetao. Takvi su bili: Optina, Glinska, Zosimova pustinja i dr., gde su monasi živeli pod rukovodstvom staraca. Starcima je, takođe, dolazio i narod, sa svojim duhovnim i svakodnevnim problemima, kao i svi oni, koji su tražili mogućnost da se izvuku iz davljeničkog košmara reli 36 giozne ravnodušnosti i barem nekoliko dana, ili čak, sati, provedu u drugačijem, blagodatnom ambijentu, da se u njemu duhovno ispune i dobiju blagotvorni podsticaj. Starci su, od prvih do poslednjih, služili ne samo monasima, nego i mirjanima. Verujući čovek, koji je okusio takvu atmosferu, posle povratka u svoj uobičajeni životni vrtlog, često bi još jače osećao ambis između svakodnevice i manastirskog života i, spoznajući svoju nemoć da ga prekorači, on bi se, nehotice, opet i opet, u svojim duhovnim stremljenjima, vraćao manastiru.
Malo je ko verovao da se bitisanje manastira približava svome kraju. Istina, duhovno pronicljivi ljudi su spoznali i predskazivali neizbežnost i zakonomernost nadolazeće katastrofe. Neki su, čak, odlučno izražavali mišljenje da je došao trenutak za formiranje „manastira u svetu“.[6]
Baćuška, otac Aleksej je, stupivši na put pastirstva, razumeo potrebe verujućeg srca, želeo da posluži hrišćaninu koji je ostao u svetu, pruži mu to što je on tražio u manastiru i, kako je otvoreno izjavljivao poslednjih godina svog života, uistinu imao nameru da osnuje manastir u svetu. Nije imao u vidu spoljašnje karakteristike manastira, već ono, što treba da čini njegovu sadržinu, to jest, autentičan, duhovni život, čiji se najživlji izraz nalazi u životu rane apostolske zajednice, opisane u Delima Apostolskim.
Dobivši parohiju u prestonici, uprkos želji da ide u zabačene krajeve, otac Aleksej se u potpunosti predao volji Božjoj koja je delovala u raznim životnim okolnostima i čvrsto rešio, da strpljivo ide ka svome cilju na tom mestu, koje mu je ukazala Promisao Božja.
On je bio daleko od pomisli da pribegne nekim organizacionim merama. U osnovu svog poduhvata je stavio molitvu i duhovno bdenje, u potpunosti položivši uspešan ishod na blagoslov Božji.
Iz tog razloga je, odmah po preuzimanju dužnosti nastojatelja crkve Nikola u Klenu, uveo svakodnevno bogosluženje u svom hramu.
Kao i u drugim moskovskim crkvama, bogoslužilo se samo ujutru. Baćuška je dolazio u hram nešto pre pet sati i sam ga otvarao. Sa dubokim poštovanjem je celivao čudotvornu ikonu Teodorovske Majke Božje i ostale ikone, a onda, ne čekajući nikoga, pripremao sve za Evharistiju[7], pripremao proskomidiju[8], zatim, u utvrđeno vreme, počinjao jutrenju[9] (za vreme koje je, često, sam pojao i čitao), a odmah za jutrenjom – liturgiju.[10]
Kasnije je odvojio jutrenju od liturgije i počeo svake večeri da služi prazničnu svenoćnu službu, posvećenu svetitelju koji se pominje toga dana. „Želeo sam da podarim Moskvi, – govorio je potom, jednu crkvicu, gde bi svaki verujući kome je imendan[11], mogao, ako poželi, u dan svoga Anđela, da čuje proslavljanje svoga sveca.“ Služenje tih svenoćnih je prestalo tek četiri godine pred njegovu smrt, kada se oko njega skupilo mnogobrojno bratstvo revnitelja vere i Crkve, i kada je uvedeno, po njegovom blagoslovu, strogo bogosluženje po Pravilu.
Sredom i petkom je Baćuška uveo poznu liturgiju, sa početkom u devet sati ujutru. U Nikoljskom[12] paraklisu[13], kod desne soleje[14] bila je smeštena čudotvorna ikona Teodorovske Majke Božje i pred njom je, svake srede, Baćuška služio moleban[15] vodoosvećenja sa čitanjem akatista[16] Presvete Bogorodice. Isti moleban je služio i svakog petka, ispred glavnog oltara, pred ikonama Kazanske Majke Božje i sv. Nikole, samo što bi tada prvu polovinu akatista čitao Presvetoj Bogorodici, a drugu, svetom Nikoli.
Sa dubokim umiljenjem srca, poveravao je on Carici Nebeskoj potrebe i patnje: „Kome da vapijem, Vladičice, kome da pribegnem u patnji mojoj, ako ne tebi, Gospođo Vladičice Bogorodice, Carice Nebeska; ko će primiti moj plač i uzdahe, ako ne ti, o, Preneporočna, nado hrišćana i pribežište grešnika…“
Ovu molitvu Majci Božjoj, Baćuška je izabrao za svagdašnje čitanje na molebanima. Svetog Nikolu je, pak, nazivao domaćinom svoga hrama i neprestano, molitveno prizivao njegovu pomoć i zastupništvo.
Osim toga, svakodnevno se služio parastos[17] na kome je Baćuška, neizostavno, čitao sva imena sa donesenih ceduljica. Tako je on u sebi vaspitavao snagu volje; „Dešavalo se da mi na parastos donesu gomilu cedulja; smatrao sam svojim dugom da ih sve pročitam. Mi smo dužni da vaspitavamo snagu volje; ne treba da uzimamo na sebe podvig koji prevazilazi naše mogućnosti, ali to, na šta smo se odlučili, treba da izvršavamo po svaku cenu. Jer, ako danas propustiš, pa sutra, na kraju ćeš reći; zašto sam to uopšte radio, kada je to sasvim nepotrebno?“
Hram je dugo vremena bio prazan. „Osam godina sam svaki dan služio liturgiju u praznoj crkvi, pričao je Baćuška, – jedan mi je protojerej[18] rekao: „Kada god prođem pored tvog hrama, čuju se zvona. Uđem u crkvu – prazna… Ništa ti ne vredi. Uzalud zvoniš.“ Ali, oca Alekseja to nije zbunjivalo i produžio je po starom. Nedelje i praznike nije ostavljao bez pouka. Propovedi je nekad zapisivao, a nekad je pravio koncept. Teme su bile iz apostolskih ili jevanđelskih čitanja tog dana ili žitija[19] svetitelja koji se pominjao.
Baćuškino bogosluženje je bilo neizveštačeno, jednostavno i iskreno, a takve su bile i njegove propovedi; nisu se isticale posebnom retoričkom izražajnošću. Sve što je govorio diralo je srce svojom prirodnošću bez pretenzija, dubinom vere i osobitom verodostojnošću i aktuelnošću. Kada je prisutne oslovljavao sa „dragi“, svaki je nehotice osećao da je zaista drag ocu Alekseju.
Ono što je govorio po apostolskom ili jevanđelskom tekstu, bilo je prožeto takvim razumevanjem, da se sticao utisak kao da je i sam bio očevidac tih događaja. Pri tom, nije imao sklonost da nešto pridodaje; ostajao je u senci, dok je reč Božja koju je blagovestio, sa svojstvenom joj Božanstvenom silom, prožimala najdublje kutke duše, izazivajući osećanje krivice i kajanja pred Ocem Nebeskim.
Voleo je Baćuška da govori o Božjoj ljubavi prema ljudima, prisnosti Boga sa svakim, o sveprozirućoj Promisli Božjoj i sa posebnim usrđem podvlačio milosrđe Božje prema palom, slabom i pokajanom grešniku. Te propovedi bi pre mogle da se nazovu – besede oca sa decom, pri tom, oca koji voli i brine se za svakog. Glavna je, pak, vrednost Baćuškinih pouka bila ta, što je svaka nosila praktično uputstvo – šta da se radi i kako.
Petnaest minuta hoda od hrama, nalazila se, takozvana, „Hitrova pijaca“, gde su se sirotinja i razni mračni ljudi bavili kupovinom i prodajom svega i svačega. Ovde, među najnižim društvenim slojevima, otac Aleksej je neko vreme obavljao dužnosti propovednika. Nema podataka koliko je bila plodotvorna ta delatnost. Baćuška, ako je nešto i pričao, onda samo to, što je u datom trenutku bilo korisno i neophodno za slušaoca. U svakom slučaju, posećivanje tog, u svakom smislu prljavog i jadnog kutka Moskve, produbilo je njegovo poznavanje psihologije unesrećenih ljudi.
U to vreme, među inteligencijom je dominiralo racionalističko ili, pak, ravnodušno raspoloženje prema religiji. Hrišćanstvo se od vatrene vere pretvorilo u suvoparno znanje bez ljubavi, a Hristos Spasitelj je za mnoge postao daleka, hladna apstrakcija. Čak je i prost svet video jedini smisao svoje religioznosti u ispunjavanju obreda.
Baćuška, otac Aleksej, je za one koji su se sa njim sretali, i u svojim rečima i u svojim delima, a najvažnije, u svojoj ličnosti, predstavljao ognjenog heruvima, koji je raspaljivao sveti plamen ljubavi zaveštan Jevanđeljem, a koji je bio ugašen u studeni zlobe i surovosti. Na temelju pokajanja on je učio ljubavi prema živom Bogu, opipljivo bliskom, milosrdnom, dugotrpeljivom Ocu i radi Njega – delatnoj i samopožrtvovanoj ljubavi prema bližnjem. Ljubavi, koja ne sme da bude deklarativna, usmerena, navodno, na celo čovečanstvo, već koja počinje u radu na samom sebi, u uskom krugu porodice, usred sumorne svakodnevice i sitnica koje se ispoljavaju u uzajamnom odnosu sa onima, sa kojima nas je Gospod sastavio.
U suštini svoje ličnosti, Baćuška je posedovao obrazac te iskrene, nekoristoljubive i svepobeđujuće ljubavi.
Njena osnova je bila – pokajanje i pažljiv odnos prema svakoj reči i postupku. I zato je baćuška, otac Aleksej, svaki put kada su Moskovljani, po već ustanovljenom običaju, jednom godišnje, dolazili da se pričeste na Veliki post, preporučivao onima koji su mu se obraćali, da se češće ispovedaju i pričešćuju. U bilo koje vreme u godini, svako je mogao da dođe kod njega i očisti savest kroz svetu tajnu[20], što u drugim crkvama nije bio običaj.[21]
Vremenom se to pročulo u Moskvi. 42 Jednom je neka žena, koja više nije imala snage da se nosi sa životnim tegobama, došla na reku da se utopi. Dešavalo se to rano ujutru i ulice su bile puste. Malo dalje, na svom mestu je stajao dežurni policajac. Njemu se učinila sumnjivom šetnja nepoznate po obali u rani sat. Prišao je da izvidi u čemu je stvar i ubedio ženu da promeni svoju nameru, posavetovavši je da ode kod oca Alekseja na Marosejku i porazgovara sa njim; „Tamo je, – kazao joj je, – svaki dan moguće ispovedanje i pričešćivanje.“
One koji su prilazili na ispovest, otac Aleksej je sretao duboko usredsređenim, pažljivim pogledom, u kome se, s jedne strane, ogledala ozbiljnost sa kojom je prilazio svetoj tajni, a s druge, iskrena želja da razume i pomogne. Njegova jednostavnost i očinska dobrota su otkrivale srca ljudi, pa su često oni, koji bi ga jednom posetili, postajali njegova duhovna deca. Za takve, on više nije bio „otac Aleksej“, već – „Baćuška“.
Međutim, Baćuška nije tražio formalno pokajanje, već duboko, iskreno i smireno, sa suzama, sposobno da obnovi čoveka. On nije pokušavao da dovede do pokajanja dugim objašnjenjima ili svetootačkim primerima, nego jednostavnim, kratkim, ali, zato, preciznim opaskama, koje su prodiralu u dušu, razdrmavale i terale na razmišljanje.
S obzirom na to da je bio neprijatelj svakog nasilja, on nikoga nije prisiljavao na nekakve spoljašnje podvige, nije određivao posebna molitvena pravila ili postove. Čak je i učestalost dolazaka u hram ćutke i taktično prepuštao mogućnostima i nahođenju svakoga, vodeći računa o tome da bi, pri opštoj raspuštenosti i otuđenosti od Crkve, neki drugi zahtevi mogli samo opet da odgurnu slabog i duhovno neutvrđenog čoveka od onoga, čemu je tek počeo da prilazi. Bio je ubeđen da za one, u kojima je počelo previranje klica pokajničke samosvesti i duša se probudila iz duhovnog sna, nisu potrebne nikakve prinude i zahtevi.[22]
Međutim, od duhovne dece koja su regularno dolazila kod njega, tražio je da svoja mala molitvena pravila, kakva god da su bila, neizostavno obavljaju, ne obazirući se na umor ili neke druge smetnje. Ni u svakodnevnom životu nije zahtevao mnogo, a pre svega, dobar odnos prema bližnjima i rođacima. Ali je zato, ispunjavanje zapoveđenog rigorozno proveravao na svakoj ispovesti.
Godinama sabirano iskustvo, dalo je mogućnost baćuški, ocu Alekseju, da skoro na prvi pogled razume čoveka i vidi šta mu je potrebno u tom trenutku. Međutim, bivali su i takvi slučajevi, kada je morao poprilično da se potrudi da bi našao pravi prilaz ljudskoj duši naročito, na početku njegovog pastirstva. U takvim momentima, on je uvek pribegavao molitvi.
„Ponekad, – govorio je on, – boriš se i boriš oko čoveka i nikako da nađeš prilaz; vidiš da sve klizi mimo; sav iznemogneš i žarko se okreneš molitvi, kao zvoncetu onamo (podizao je prst uvis). Odjednom, gledaš, jedna slučajna reč – i čovek se izvio, kao da ga je čioda pogodila u srce… a tako, znači da… evo gde je živac.“ Zbog toga je, prvih godina sveštenstva, u danima kada je ispovedao pričesnike za vreme Velikog posta, Baćuška skoro uvek dolazio iz hrama kasno iza ponoći.
Život sveštenstva malih moskovskih parohija tog vremena nije bio lak u materijalnom pogledu. Jedva su uspevali da sastave kraj s krajem, posebno oni sa velikim porodicama.[23]
Životni uslovi oca Alekseja su, takođe, bili oskudni i ubogi; parohijska kuća u kojoj se nalazio njegov stan, kao i većina svešteničkih kuća siromašnih, moskovskih parohija, bila je mala, drvena, trošna i poluistrulela. Nalazila se u dvorištu, pored crkve. Za vreme kiša, potočići iz ulica Pokrovke i Marosejke sjurili bi se naniže i tekli u podrum kuće, zbog čega je unutra bilo vrlo vlažno. Deo prozora je izlazio na susedne, dvospratne kuće, zbog čega su sobe uvek bile u polutami. Posle kiša su u crkvenom dvorištu ostajale ogromne bare, po kojima su mališani, u društvu dece oca Alekseja, sa velikim zadovoljstvom plovili na daskama.[24]
Poznat je i ovaj događaj. U poseti ocu Alekseju bio je neki arhijerej (episkop, prim. prev.). Osmotrivši kuću, poželeo je da pogleda stan sveštenika. Ulazilo se kroz kuhinju. U to vreme, sa Baćuškom je živela njegova starica majka. Kada je ušao arhijerej, ona je prebirala ugalj na otvoru peći. Preneražena od iznenadne pojave Vladike, ona je, pravo od peći, pohitala da uzme blagoslov – ,A ruke joj od uglja…“ Kako se arhijerej poneo prema tom susretu, ostalo je nepoznato, a Baćuška se čak i mrgodio, prisećajući se preživljene smetenosti i nelagodnosti pred visokim gostom.[25]
Iako krajnje siromašan, baćuška, otac Aleksej, ipak, nije prolazio mimo patnji i nevolja na koje je, kao sveštenik, nailazio kroz obrede i ispovesti; siromašak je od njega uvek dobijao svoju leptu, bez obzira na to, kakve su bile potrebe njegove sopstvene porodice.
Jednom je, kao pouku nekome, ispričao događaj koji se desio sa početka njegove pastirske delatnosti.
Na Badnji dan, pozvali su ga da pričesti jednu bolesnu ženu. Posle završenog jutarnjeg bogosluženja, otac Aleksej je pošao na adresu koju su mu ostavili. Sa naporom je uspeo da, negde na čardaku, nađe malu, oguljenu sobicu, koja je bila potpuno prazna.
Tu je ležala teško bolesna žena, a oko nje su puzala bleda, polugola deca. Ova krajnja beda je potresla oca Alekseja. Dolazio je pravo iz crkve, imao je novca i, bez razmišljanja, ostavio tamo svoj novčanik. Bez kopejke u džepu se vratio kući, gde su ga ukućani dočekali sa molbom da im da nešto para za potrebe praznika koji se približavao.
Odglumio je veliku zauzetost i zamolio ih da pričekaju. Pri tome je bio u dilemi; da li je pravilno postupio ne ostavivši ništa za sebe… tamo su deca i ovde su – deca; tamo je beda i ovde je – siromaštvo. Počeo je usrdno da se moli. Posle nekog vremena, ukućani su opet tražili novac. Ponovo je odgovorio da sačekaju. Predveče, pred početak svenoćne, zazvonilo je zvono na ulaznim vratima; neko je doneo paketić sa novcem i molbom da se pomenu navedena imena rođaka te osobe. Baćuška je bio zapanjen tim milosrđem Božjom za ukazanu milost; u meri u kojoj se sam uverio, i druge je potom na sličan način učvršćivao u veri u, večno budnu, Promisao Božju.
Na taj način, vodeći najobičniji porodični život, u usrdnoj molitvi i, nevidljivim za druge, podvizima ljubavi i samopožrtvovanja, tiho i neprimetno su proticale prve godine pastirstva baćuške, oca Alekseja.
Ništa u tom hramu nije privlačilo pažnju prolaznika i slučajnih posetilaca; ni spoljašnji, ni unutrašnji izgled, ni bogosluženje. Arhitektura je bila svakidašnja, a crkva – mala i obična, kakvih je u Moskvi bilo mnogo. Unutrašnjost je bila tesna, sa niskim svodom i tavanicom, koja je bila pokrivena nepretencioznim živopisom 19.veka. Službe su bile kao i u svim parohijskim crkvama, a nastojatelj je više ličio na seoskog protu, nego na sveštenika hrama u prestonici, tako da nije privlačio pažnju slučajnih bogomoljaca. Izuzetna jednostavnost je u potpunosti skrivala silu i veličanstvenost duhovnog sklopa ličnosti oca Alekseja.
Jednog radnog dana, posle jutrenje, u hram je ušao pijani, odrpani čovek koji se sav tresao. Jedva izgovarajući reči, obratio se Baćuški: „Ja sam sasvim propao od pića. Moja duša je poginula… spasi… pomozi mi… Ne pamtim sebe treznog… ne ličim više na čoveka…“ Baćuška mu je prišao sasvim blizu, sa ljubavlju ga pogledao u oči, stavio mu ruke na ramena i rekao: „Dragi moj, vreme je da prestanemo vince da pijemo.“ – „Pomozite, Baćuška, dragi, pomolite se!“
Otac Aleksej ga je uzeo za desnu ruku i poveo prema glavnom oltaru Kazanske Majke Božje, svečano otvorio Carska vrata[26] i postavivši bednog odrpanca pored sebe na amvon[27] počeo moleban, proiznoseći reči uzvišenim glasom: „Blagosloven Bog naš…“ Spustivši se na kolena, nastavio je, usrdno, sa suzama, da uznosi molitve Gospodu Bogu. Odrpančeva odeća je bila u takvom stanju, da se njegovo telo obnažavalo svaki put kada bi, ugledajući se na Baćušku, činio velika metanija.
Po završetku molebana, Baćuška je nesrećnika tri puta osenio krsnim znakom i, dajući mu prosforu, tri puta ga celivao.
Posle izvesnog vremena, prišao je kutiji za sveće pristojno obučeni muškarac i, dok je kupovao sveće, upitao: „Kako bih mogao da vidim baćušku, oca Alekseja?“ Saznavši da je Baćuška u crkvi, radosno je izjavio da želi da odsluži moleban zahvalnosti. Izašavši na amvon, Baćuška je uskliknuo: „Vasilije, ta jesi li to ti?“ Donedavni pijanica, ridajući, bacio se pred njim na kolena. Rasplakao se i Baćuška i počeo moleban. Ispostavilo se da je Vasilije našao dobro zaposlenje i odlično se snašao.
Upravo takvi ljudi, pali, obremenjeni patnjama i jadima života, prvi su pronašli i shvatili Baćušku i počeli da pune njegov hram. U njemu su našli prisnog oca, osetili snagu njegove vere i molitve i uvideli da on može da im pruži podršku u nevolji. U njegov hram ih je vukla želja da se pomole zajedno sa njim, a dolazili su iz raznih, ponekad i vrlo udaljenih krajeva Moskve. Od njih su krenule glasine o dobrom nastojatelju crkve Nikola u Klenu.
I, kako to često biva, počeli su da se pojavljuju ljudi koji se bogate iskorišćavajući tuđu dobrotu. Dolazili su sa namerom da na prevaru izvuku novac od Baćuške, na primer, za sahranu siromašnog pokojnika. Međutim, Baćuška bi uvek, nekako, „ulovio“ neistinu. „Je li daleko pokojnik?“ – pitao bi on, ne pokazujući svoju sumnju u namere posetioca. „Ostavite adresu, svratiću do vas.“ – „Ništa…“ dobrodušno bi odgovarao Baćuška, – „ne bojim se ja razdaljine.“ Ali, napuštajući crkvu, saznao bi da adresa nije ostavljena.
Širile su se glasine o baćuški, ocu Alekseju; u mnogim krugovima je postao poznat kao dobri Baćuška kome se može doći u nevolji. Počeli su da ga pozivaju da služi crkvene obrede u raznim krajevima Moskve, a osobito, u teškim slučajevima. Baćuškina delikatnost, umeće da priđe čoveku, jednostavnost i dobrodušnost, svuda su prostirali tihu svetlost pomirenja, topline, nade, uspokojenja i radosti.
U to vreme je bila vrlo rasprostranjena međusobna otuđenost roditelja i dece. Skoro u svakoj, manjeviše, obezbeđenoj porodici koja je pripadala krugu inteligencije, deca su ostavljana na staranje dadiljama i guvernantama, tako da su rasla na rukama tuđih ljudi i nisu ni osetila, ni znala, toplinu roditeljske ljubavi. Roditelji su se bavili svojim poslom i nisu smatrali za potrebno da se, bar ponekad, raspitaju šta se dešava sa njihovom decom.
Posetivši, na njen poziv, dom jedne dame, Baćuška joj je postavio pitanje, kako ona provodi vreme sa svojim mužem. „Pa, evo, Baćuška, celi dan smo zauzeti; ili kod prijatelja, ili u operi, ili na zabavama… dana slobodnog nemamo.“ – „A da li se ponekad bavite decom?“ – „Vrlo retko, Baćuška, ali Vi nemojte misliti da se oni kod mene vaspitavaju bilo kako; Serjoža i Šura imaju guvernantu, a Bora – privatnog učitelja.“
U ovom slučaju, deca su imala kakve – takve vaspitače, ali vrlo često, deca su rasla bez ikakvog nadzora i vaspitanja, u dvorištu ili na ulici, prepuštena sebi.
Baćušku je duša jako bolela zbog toga i stalno je ukazivao roditeljima, a posebno majkama, na njihov sveti dug prema deci; radovao se kada su mu se obraćali sa svojim problemima, traživši pomoć, i koristio je svaku situaciju i priliku da ih pouči, jer je smatrao da od njih zavisi sudbina budućeg pokoljenja.
Jednom su pozvali Baćušku u bogatu porodicu radi pričešća, rekavši: „Sin je pucao u sebe.“ Baćuška je odmah došao. Proveli su ga kroz raskošne odaje u spavaću sobu, gde je, na postelji, ležao mladić sa povezom preko glave. Baćuška se približio i nežno progovorio. Ćutanje. I kako god da je Baćuška pokušavao da ogreje i omekša zaleđeno srce, unesrećeni je na sve to uporno odgovarao ćutanjem.
Posle dugih, bezuspešnih pokušaja da se nekako približi duši bolesnog mladića, Baćuška je prosto, očinski, obgrlio njegovu glavu i priljubio je na svoje grudi. Iz mladićevih očiju potekle su suze. Kroz jedva suzdržavane jecaje, počeo je svoju priču kako je počeo da se guši u tom otmenom okruženju, kako je nesnosan život u atmosferi licemernih, mondenskih pravila ponašanja, bez iskrenosti i ljubavi u porodici. Ispričao je sve.
Pred kraj je mladić počeo da se priseća svih sitnica prošlog života koje su mu pritiskale savest: „Baćuška, hteo bih još ovo da vam kažem… i još ovo…“ Sasvim smiren i uspokojen, primio je Sveto Pričešće. Očigledno, uz sve materijalno blagostanje, nedostajalo mu je jedno – roditeljska ljubav i toplina.
Baćuška, takođe, nije odobravao kada su roditelji, žureći u crkvu, ostavljali decu samu, bez nadzora. On je vaspitavanje dece stavljao iznad drugih, blagočestivih zanimanja. Blagoslovivši majku sa detetom, on bi joj sugestivno govorio: „Evo, ovde su tvoji Kijev i Jerusalim.“
„Dešavalo se da majka zaključa nas, dvoje mališana, u sobu, i ode u crkvu,“ – pričala je jedna duhovna kćer Baćuški. „Kada bi je, prolazeći po hramu, ugledao, Baćuška ju je strogo, smesta slao kući.“[28]
Uvek dosledan sebi, Baćuška, uz svu svoju snishodljivost, nije povlađivao ljudskim strastima, nikad i nikome se nije dodvoravao, a kada je to situacija nalagala, bez obzira o kome je bila reč, ispoljavao je izuzetnu snagu volje i duha.
Jednom prilikom, za vreme Velikog posta, kada se čitalo Pravilo pred jutrenju, pred crkvom se zaustavila raskošna kočija na čijim su bokovima sedeli lakeji u belim livrejama. Kada je jedan od njih, skočivši, otvorio vratašca kočije, iz nje su izašle četiri gizdavo obučene dame i, šuškajući svilom i blistajući dragocenostima na sebi, krenule prema kutiji za sveće. Kupivši velike sveće, upitale su: „Je li to crkva Nikola u Klenu, gde služi otac Aleksej?“ Dobivši potvrdan odgovor, krenule su napred, prema ikoni sv. Jovana Preteče, koja se nalazila među ikonama glavnog oltara, i dugo o nečemu većale.
Baćuška ih je video u momentu kada su prilazile na ispovest i nameravale da kroče na soleju (ispovest se događala na soleji kod lučnog svoda koji je odvajao glavni oltar od paraklisa). Jako se uznemirio, krenuo ka njima i, kao da im pregrađuje put, rekao: „Ne samo da ne mogu da vas ispovedam, nego ni da počnem liturgiju, dok ne napustite hram…“
Njihova umoljavanja nisu ništa pomogla, Baćuška je ostao nepokolebljiv i krenuo na njih sa takvom silom, da im ništa nije preostalo nego da napuste crkvu. Baćuška ih je sproveo kroz celu crkvu, sve do polovine stepeništa koje je vodilo na ulicu i nije se vraćao sve dotle, dok se vratašca kočije nisu zalupila.
Crkvu je posećivala i jedna monahinja, koja je bila, sudeći po svemu, u prelesti[29] i svojim otrovnim rečima i drskim postupcima pričinjavala mnogo zla bogomoljcima, a Baćuški velike neugodnosti. Dugo je to strpljivo podnosio, sve dok je, jedanput, kada je prilazila na ispovest, nije odlučno odbio, rečima: „Ne mogu, ne mogu, ne mogu…“ – i ispratio je napolje. U stopu za uzbuđenom ženom koja je odlazila, izašao je i on na soleju levog paraklisa i nehotice, na trenutak se zadržao, isprativši je pogledom punim žalosti i sa suzama u očima. Zatim se brzo okrenuo i ušao u oltar.
Za deset godina službe, skupilo se oko Baćuške već podosta duhovne dece. Jako su ga zavoleli i po zasluzi ocenili i obližnji stanovnici, koji su činili neveliku parohiju njegovog hrama. Neki od njih su bili ljudi imućni; uz njihovu pomoć crkva je u celosti renovirana, sveće su na velikom crkvenom lusteru zamenjene električnim sijalicama, a uboga riznica je obogaćena solidnom odeždom. Kada su se na Svetli dan Uskrsa, kako je to bilo uobičajeno, sa svih ikona skidali ramovi sa staklom, crkvica se ukrašavala buketima najblagorodnijeg cveća najnežnijih nijansi, koje je, istina, bilo veštačko, ali takve umešne izrade, sa takvom ljubavlju i ukusom izabrano, da je izgledalo kao pravo.
Onaj, koji bi prvi put ušao u hram, bio bi obuzet toplinom molitvene atmosfere, tako da mu se činilo kao da je dospeo u zemaljski raj. Ne, to nije bila hladna crkva nedostupnog Božanstva. Tamo se osećala blagodat živoga Boga; sve ukrug je likovalo izvornom, jednostavnom, iskrenom, dečjom i svetom radošću.
Živi izraz te radosti je bio i Baćuška. Dovoljan je bio samo njegov izgled, pa da iz srca očisti sav led umrtvljavajućeg greha, da natera da se zaborave sva „svoja“ preimućstva, da razruši sve pregrade koje su odvajale ljude; njegov gromoglasni, svečani i pobednički: „Hristos Voskrese!“ – izazivao je, ne formalni i uobičajeni, već živ, svom suštinom bića doživljen i jednim ustima uskliknut, odgovor: „Vaistinu Voskrese!“
Za to vreme, Baćuški se primicala teška porodična tragedija.
Matuška, Ana Petrovna je nepovratno gubila zdravlje. Otac Aleksej je činio sve što je bilo u njegovoj moći da je spase. U tom periodu on je već bio u stanju da joj omogući odmor na jugu gde je mogla da ojača. Otputovala je na Krim sa porodicom Belovih, ali preokreta nabolje nije bilo. Prinuđena lošim životnim uslovima, zamolila je Bašućku da isposluje premeštaj u neku drugu parohiju, u kojoj bi za nju, teško bolesnu, uslovi za stanovanje bili podnošljiviji.
Baćuški je bilo teško. Ne samo zato, što se navikao na svoj hram, gde je u proteklih deset godina bilo proliveno toliko suza i proizneseno toliko molitvi, nego i zato, što je on samu činjenicu da je tu raspoređen doživeo kao volju Božju, čvrsto rešen da na tom mestu trpeljivo nosi svoj krst. Ali, shodno njegovom principu da uvek potrebe drugih stavlja u prvi plan, on se potčinio molbi bolesne supruge.
Sa njegovim blagoslovom, ženina sestra, Olga Petrovna, započela je potragu po moskovskim parohijama za udobnijom svešteničkom kućom, u nameri da se, posle njenog pronalaženja, zatraži premeštaj. Međutim, nije bila volja Božja da se to ostvari i stvar je zatihla sama od sebe.
Kod Ane Petrovne se pojavila voda u srcu[30]. Došlo je dotle da, sedeći na krevetu, od teškog disanja i oteklina, nije bila u stanju da se savije i obuje cipele.
Baćuška se vatreno molio i svaki dan odlazio u crkvu u strahu da suprugu, po povratku, neće zateći živu. Prvo pitanje koje je postavljao kada bi, sa zebnjom u srcu, prilazio vratima svoga doma, bilo je: „Je li živa?“
Ana Petrovna se jako mučila, ali je živela. Na kraju je uvidela da je Baćuškine molitve zadržavaju na ovom svetu i time, samo produžavaju njene patnje; počela je da ga moli da joj dozvoli da ide. To je bila njena poslednja želja, koja mu je teško padala. On je tu želju ispunio i prestao da se moli za njen život. Ana Petrovna se upokojila 29. avgusta (st. kal.), 1902. godine. Najmlađoj kćerci Olgi, bilo je tada šest godina.
Koliko god da je bolest Ane Petrovne bila dugotrajna i beznadežna, i, na taj način, pripremila najbliže za sudbinski rasplet, njena smrt je potresla oca Alekseja. Gorko je oplakivao rastanak sa njom. Obliven suzama, prekidajući posmrtno slovo jecajima koje je jedva uspevao da suzdrži, on joj se sa vapajem obraćao: „Kako ću bez tebe da vaspitavam moje ptiće?“
Vrativši se sa groblja u opusteli dom, on je još jače osetio svoju osirotelost. Teška strana života, koju je ublažavalo prisustvo bliskog i dragog čoveka, sada se otkrivala u najmračnijim tonovima; trošna kuća, mala deca – siročići bez majke… Ko će sada da im je zameni? Sada je potpuno sam; i u rešavanju porodičnih problema i na svom duhovnom putu. Nema više pored njega bliske osobe u kojoj je uvek nalazio razumevanje i podršku.
Baćuška je osobito patio zbog dece. Taj osećaj ga nije napuštao ni onda, kada su odrasla. Uvek je osećao potrebu da im nečim ukrasi sirotanstvo; mnogo i često im je popuštao; čak su ga rođaci i sestra pokojnice, koju je on drugarski zvao „tetka Olga“, opominjali zbog toga. Na sve je samo bolećivo odgovarao: „Ćuti tetka, pa oni su bez majke…“
Vreme je ublažilo i smanjilo bol, ali i posle dvadeset godina od smrti žene, kao starac, uvažavan i voljen od strane mnogih, povremeno je osećao duboku nemoć i usamljenost: „Ti ne možeš da zamisliš, šta znači usamljenost…“ – govorio je on, zadržavajući suze, jednoj svojoj duhovnoj kćeri, u pokušaju da poboljša njen odnos sa usamljenom, staricom majkom; ili: „Vi mene nikako da shvatite, vi nemate odgovor…“ – otimalo mu se. Jednom prilikom, u razgovoru o porodici sa jednim sveštenikom, svojim duhovnim sinom, Baćuškine oči su se, najednom, napunile suzama: „Eto, moja deca, – reče on, – sva su dobra, vole me i brinu o meni, ali ne mogu da mi zamene moju pokojnicu, ta je sve moje slabosti znala i volela ih…“
Kasnije su neki događaji ukazali na opštenje oca Alekseja sa dušom pokojne. Njegov sin je posvedočio, da je ponekad, kada bi nešto preduzimao, najednom, slušao od oca: „Ne usuđuj se da to radiš, pokojnica ti ne dopušta…“ Dve godine pred smrt, pokojna je izvestila Baćušku: „Ne žalosti se dragi, uskoro ćemo biti zajedno.“
Međutim, u prvo vreme posle sahrane, tuga oca Alekseja je bila bezgranična. Jednom, u razgovoru o duševnoj patnji, on je rekao o sebi: „Gospod posećuje naše srce duševnim patnjama, da bi nam razotkrio srca drugih ljudi. Tako je bilo u mom životu. Desila mi se velika tragedija; lišen sam životne saputnice posle mnogih, srećnih godina zajedničkog života. Gospod ju je uzeo i za mene se smračio celi svet.
Zatvorio sam se u sobu i nisam želeo da viđam ljude. Izlivao sam svoj bol pred Gospodom.“
U to vreme, Aleksej i Klavdija Belovi, trgovačka porodica vrlo bliska ocu Alekseju, koja je živela u zgradi broj 9, ulice Marosejke, u čijem je prizemlju imala prodavnicu prehrambenih proizvoda, pozvala je u goste, tek pristiglog u Moskvu, oca Jovana Kronštadskog. Oni su sa njim kontaktirali oko pitanja vezanih za dobrotvorne delatnosti. Poseta je upriličena, sudeći po svemu, da bi se on susreo sa ocem Aleksejom.
„Došli ste da podelite sa mnom moju tugu?“ upitao je otac Aleksej. – „Nisam došao da podelim sa tobom tvoju tugu, već radost, – odgovorio je otac Jovan, – tebe posećuje Gospod; ostavi svoju keliju i idi među ljude. Tek od sada ćeš i početi da živiš. Ti se žališ na svoju muku i misliš – nema ne svetu patnje veće od tvoje, tako ti je ona teška. A ti, budi sa narodom, uđi u tuđu patnju, uzmi je na sebe, i tada ćeš shvatiti da je tvoja nesreća mala i neznatna u poređenju sa opštom patnjom, i biće ti lakše.“ Tom prilikom je otac Jovan ukazao na molitvu kao na prvo i najmoćnije sredstvo u predloženom podvigu.
Ispričao je zatim, jedan slučaj iz svog života, kada je, kao mlad sveštenik, jednom, rano ujutru, na putu ka crkvi, susreo ucveljenu ženu koja mu se obratila sa molbom da se pomoli za nju jer joj se rešava neko važno pitanje. „Ja ne umem da se molim,“ – smireno je odgovorio otac Jovan. Ali, nepoznata je insistirala: „Pomolite se, ja verujem da će mi Gospod, zbog Vaših molitvi, poslati ono što mi treba.“ Praktično prinuđen, otac Jovan je počeo da se moli za uspešno rešenje pitanja nepoznate mu osobe. Posle izvesnog vremena, ponovo je sreo tu ženu. Radosno je izjavila: „Eto, Baćuška, Vi ste se pomolili za mene i Gospod mi je dao ono što sam tražila.“
Ispričavši taj događaj, otac Jovan je dodao: „Tako i Vi obratite pažnju na molitvu, ona će vam olakšati Vaše životne jade i pružiće mnogo utehe drugima.“
Posle prvog susreta sa ocem Jovanom, ocu Alekseju se pružila prilika da mu saslužuje u jednoj moskovskoj crkvi. Kontakt sa ličnošću Kronštadskog pastira preporodio ga je. Blagodat Božja, koja je obilato ishodila iz oca Jovana, na nov način je osvetila sav životni put oca Alekseja.
„Poslušao sam reči oca Jovana i – ljudi su preda mnom postali drugačiji. Spoznao sam patnje u njihovim srcima i ka njima se ustremilo moje ranjeno srce; moja patnja potonula je u njihovoj patnji. Vratila mi se volja za životom, želja da ih tešim, zgrejem i volim. Od tog momenta postao sam drugi čovek; zaista sam oživeo. U početku sam mislio da nešto činim i da sam već mnogo uradio; ali, posle susreta sa ocem Jovanom Kronštadskim, osetio sam da još ništa nisam uradio.“
Baćuški, ocu Alekseju, su se otvorili novi horizonti. Za usvajanje blagodati starčestva, njega su, nesumnjivo, pripremile mnoge godine, uistinu, podvižničkog života.
 


 
NAPOMENE:

  1. „Crkveni službeni list“, za 1901. godinu, broj 27. Primedba za članak „Jubilejske crkve“.
  2. 1. U starini, na dotičnom placu crkvene zemlje, po svedočanstvu Patrijaršijskog, ili Nikonovskog letopisa (st. 120, 697677. godine od stvaranja sveta), posle velikog požara 1468. godine, kada je gorelo predgrađe Moskve i vatra zamalo nije zahvatila grad (tako se nekad nazivao Kremlj), veliki knez Jovan Treći sagradio je zadužbinsku crkvu Simeona Divnogorca. Požar je besneo u blizini Kremlja 23. maja, od 2 sata posle ponoći i sve do sumraka, u predvečerje praznika Simeona Stolpnika Divnogorca.
    Analizom zapisa sačuvanih „ružnih“ knjiga (oni su sadržavali zapise o izdavanju ruga – sredstava, što u novcu, što u naturi, za izdržavanje sveštenstva koje nije imalo ni zemlje, ni plate za službe), ustanovljeno je da crkva, po nazivu Simeonovska, koja je gorela u više navrata, u njima prestaje da se pominje krajem 18. veka. Potraga za podacima o tome, da li je crkva Simeona Divnogorca izgorela, ili je demontirana zbog starosti, nije dala rezultate. Požari u drevnoj Moskvi su bili toliko česta i uobičajena pojava, da se svi gubici nisu ni beležili. U tom periodu, pojavljuju se podaci o crkvi Nikole Čudotvorca na Pokrovki (tako se, u prvo vreme, zvao početak te ulice, koji kasnije postaje ulica Marosejka), a povremeno se umesto nje pominje crkva Prečiste Bogorodice Kazanske.
    Najranije pominjanje crkve sv.Nikole na Pokrovki, istraživači starih arhiva nalaze u materijalima iz 1620. godine. O njoj se govori i u spisima iz 163132. godine. Pretpostavlja se da je crkva bila izgrađena tik do Simeonovske i da je, verovatno, od početka bila od kamena. U zemljišnoj knjizi iz 1657. godine, u kojoj se uređivalo dodeljivanje parcela uz crkvena groblja posle kuge 165354 godine, u vezi sa njom se beleži, da je „groblje usko zato, jer prostor zauzima kamena crkva.“ To je ocenjeno kao dokaz, da je hram, u savremenom vidu, sagrađen nedavno. U parohijskim knjigama iz 188687. godine, godina 1657. je označena kao godina osnivanja crkve.
    Gradnja crkve svetog Nikole Čudotvorca na Pokrovki je imala nekoliko etapa. Mala i niska na početku, kasnije je bila nadziđivana, sa ciljem da se sama crkva preseli na viši sprat, da bi niži poslužio kao stambeni deo za sveštenstvo. Uporedo sa tim, odlučeno je da se crkva proširi velikim paraklisom na desnoj strani, posvećenom Kazanskoj ikoni Majke Božje. Severni i južni deo crkve gradili su se odvojeno. Iskusno oko arhitekte može da uoči dodirne tačke ta dva dela na apsidama i fasadi. Periodično imenovanje crkve po kasnije izgrađenom južnom paraklisu, može, nesumnjivo, da se dovede u vezu sa njegovim krupnim razmerama.
    Moskovski požari su se dešavali i kasnijih godina; naročito veliki se dogodio 1748. godine, kada je u crkvi svetog Nikole „unutra izgorelo sve, bez, ostatka.“ Prilozima hristoljubivih ljudi, crkva je bila obnovljena, i u junu 1749. godine osvećena od strane preosvećenog Gavrila, episkopa Ustjužkog. Tada je, sudeći po svemu, bio dozidan i zvonik.
    U 18. veku, crkvu su počeli da zovu po nadimku u Blinima (u blizini su se nalazile palačinkarnice), a zatim – u Klinu. Postoje mišljenja, da izmena naziva može biti povezana ne sa pojavom, kako se mislilo, majstora – oružara, koji su u blizini pravili klinove za mačeve, već sa greškom pisca u beleženju. Izvesno vreme, u dokumentima se opet sretao naziv u Blinima, a zatim se u upotrebi uobičajio naziv u Klenu. U crkvenim knjigama 188687. g. zabeleženo je, da je „po sačuvanom usmenom predanju, na tom mestu gde se nalazi crkva, u starini bio klenov šumarak.“ Međutim, potvrde te teze nema u dokumentima.
    Crkva Nikola u Klenu nije bila udostojavana pažnjom arhitekata, s obzirom na to, da su mnogobrojne prepravke za vreme jeftinih, kozmetičkih renoviranja, naružili fasadu i doveli do gubitka dekora.
  3. prosfora, grč. = prinos, hleb koji se upotrebljava u sv. tajni Evharistije. Mora biti od najboljeg pšeničnog brašna, sa kvascem, dvoslojan (dve prirode Isusa Hrista), sa svetim pečatom na vrhu, koji je u vidu četvorostranog krsta sa utisnutim inicijalima „Isus Hristos nika“ (nika = pobednik), i deli prosforu na četiri dela. Takav pečat je utvrđen na Velikom Moskovskom saboru 1627. godine. Prim. prev.
  4. proto, grč. = prvu među đakonima, stariji đakon, prim. prev.
  5. svetovnjake, prim. prev.
  6. Otac Valentin Amfiteatrov, kasnije optinski starci i mnogi drugi.
  7. evharistija, grč. = blagodarenje, nazivi za a) liturgiju, b) prinošenje velike žrtve Tela i Krvi Hristove koje se vrši na liturgiji, v) samo Telo i Krv Hristovi. Prim. prev.
  8. proskomidija = prinošenje. Tako se naziva onaj deo Božanstvene liturgije, u kome se priprema hleb i vino za Svetu tajnu Evharistije. Naziv je došao iz ranohrišćanskih vremena, kada su hrišćani donosili sve sastojke potrebne za liturgiju iz svojih kuća. Najbolje iz donesenog se uzimalo za Evharistiju, a ostatak se jeo na zajedničkoj večeri posle službe agapi. Prim. prev.
  9. Jutarnja služba. Prim.prev.
  10. liturgija, grč. = u bukvalnom značenju zajednički posao, opšta, javna služba. Glavno hrišćansko bogosluženje u kome se sveštenodejstvuje uspomena na Tajnu večeru Isusa Hrista u vrši Sveta tajna Pričešća. Prim. prev.
  11. dan svetitelja čije ime nosi verujući, prim. prev.
  12. sv. Nikola, prim. prev.
  13. oltar sa desne ili leve strane glavnog, srednjeg oltara. Česta pojava u ruskim crkvama je da postoje jedan ili dva paraklisa uz glavni oltar. Prim. prev.
  14. soleja = uzvišenje ispred ikonostasa, koje se proteže celom dužinom od južnih do severnih vrata, i ima funkciju da obezbedi bolju vidljivost sveštenika dok službuju, i predstavlja prepreku suvišnom približavanju naroda ikonostasu i sveštenicima za vreme službe. Prim. prev.
  15. moleban = bogosluženje koje se čita sa određenim ciljem (zahvalnost, molba za umilostivljenje, itd., upućeno Bogu, Presvetoj Bogorodici ili nekom svetitelju) sa elementima skraćene jutarnje službe, a u svojoj osnovi ima kanon, u okviru koga se čita Jevanđelje, koje tematski odgovara cilju molebana. Prim. prev.
  16. akatist = molitveno pojanje, uz stajanje, sastoji se iz 1 kondaka koji se poje i po 12 kondaka i ikosa koji se čitaju. Njihov broj – 24, odgovara broju slova grčke azbuke od kojih, po redu, počinje čitanje svakog od njih. Prim. prev.
  17. parastos – molitveno pojanje za umrle, kako pred pogrebom, tako i posle njega – u 3,9. i 40. dan posle smrti pokojnika, kao i kasnije, na dan rođenja ili smrti. Parastosi se, takođe, služe i za cve umrle u određene dane godine, ili prema potrebi. Prim. prev.
  18. jerej = drugi stepen po crkvenom ratu, viši od đakona, a niži od episkopa. Ima pravo da služi cva bogosluženja i svete tajne. Protojerej = bukvalno – prvi među jerejima, njihov starešina. Prim. prev.
  19. životopis, prim. prev.
  20. sveta tajna = sveštena radnja, kroz koju, na tajanstven način, deluje na čoveka blagodat ili spasonosna sila Božja. Pravoslavlje je očuvalo sve svete tajne, kojih ima 7, krštenja, miropomazanja, pričešća, pokajanja, jeleosvećenja, braka i sveštenstva. Prim. prev.
  21. Tako je i bilo; njegova duhovna deca su sama poželela da požrtvovano, kako je ko mogao, posluže ljudima, i sami su tražili strogo bogosluženje po Pravilu. Od Baćuške se samo, za sve to, tražio blagoslov.
  22. Izuzetak je bio hram u kome je služio otac Valentin Amfiteatrov i još neki retki primeri.
  23. Đakon Uspenske crkve u Gončarima imao je četvoro dece. Sedmično, ako nije bilo praznika, ostajalo mu je za ishranu porodice – 14 kopejki.
  24. Po kazivanjima oca Sergija.
  25. Ispričala Olga Petrovna, sestra Ane Petrovne.
  26. Carska vrata = centralna vrata ikonostasa, ispred kojih je deo oltara u kome se nalazi presto. Zovu se tako jer na liturgiji kroz njih, u vidu Svetih darova, prolazi Car slave, Isus Hristos. Prim. prev.
  27. amvon = uzvišenje na sredini soleje ispred Carskih vrata ikonostasa, kružnog ili polukružnog oblika, na kojem đakoni čitaju jektenije (molitve, koje se poju otegnuto i završavaju sa „Gospode pomiluj“, „Podaj Gospode“, ili „Tebi Gospode“) i Jevanđelje, a sveštenici propovedaju. Po tumačenju sv.Germana, patrijarha carigradskog, simbolizuje kamen odvaljen sa Groba Gospodnjeg, na kome je sedeo anđeo i blagovestio mironosicama vaskrsenje Gospodnje. Prim. prev.
  28. Posetiteljka crkve, Sofija Nikolajevna Švedova, je pripovedala: „Ja sam bila najstarije dete u porodici, i na mene je padalo mnogo obaveza oko pomaganja majci i mlađoj deci. Bilo mi je vrlo teško kada je umrla majka. Posle izvesnog vremena, moj otac je naumio da se ženi. Dolazak maćehe me je jako brinuo. Već je bio određen dan venčanja. Onako mlada, otrčala sam kod oca Alekseja da se posavetujem. On mi je rekao: ‘Sve zavisi od tebe, kako ćeš da je dočekaš kada ona, posle crkve, uđe u dom. Ako joj kažeš ‘mama’, – biće ti majka, ako joj kažeš ‘teto’, tetka će ti i ostati.’ Rekla sam joj – ‘mama.’ Odmah za mnom su i mlađa deca počela da je zovu ‘mama.’ I dobila sam mamu, sa kojom mi je bilo čak i bolje, nego sa pravom mamom. Ona je u poslu bila spretna i brza, i nisam više morala da obavljam niz dužnosti, koje mi je nalagala, štedljiva i bolešljiva, rođena majka. Mnogo sam zahvalna ocu Alekseju, zato što je tako usmerio moj život.“
  29. prelest = obmana, zabluda, prim. prev.
  30. med. naziv – dekompresija srca, prim. prev

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *