ЖИВЕТИ И СЛУЖИТИ ЉУБАВИ
Житије Светог Алексеја Мечова
ГЛАВА ДРУГА – ПРВА ДЕЦЕНИЈА СВЕШТЕНСТВА
Недалеко од Кремља, на почетку улице Маросејке, налазио се мали храм посвећен светитељу Николају и икони Казанске Мајке Божје.
У архивским документима та се црква по први пут помиње 1625. године, и с обзиром на то да је око ње растао клен, добила је назив Никола у Клену. Како пише у црквеним службеним списима, изгорела је у пожару 1748. године, али је поново изграђена и освећена следеће године. Током своје историје, црква је добијала разне називе, у зависности од спонтаних промена назива места где се налазила. Тако је, рецимо, у време док се налазила у кленовој шумици, названа Никола у Клену. Када су се поред ње појавили мајстори који су правили клинове за мачеве, постала је Никола у Клину. На крају, када су се у близини цркве појавиле палачинкарнице, постала је Никола у Блинима (блин = палачинка, прим. прев.). Од 1771. године, у црквеним документима јој се поново утврђује првобитан назив, Никола у Клену[1],[2].
У ову парохију је распоређен отац Алексеј. Овде је завршио и свој животни пут.
Иза храма, у дворишту, налазила се невелика кућица за свештенство, куда се и преселио отац Алексеј са својом породицом.
Парохија цркве је била врло мала. Парохијом су се називале све стамбене зграде које су биле у јурисдикцији неке од московских цркви и чији су становници чинили паству те цркве, њену парохију. Мале парохије су имале једног свештеника и богослужења су се одржавала два-три пута у седмици. Радним даном је, обично, осим свештеника који служи, а понекад и ђакона, присуствовао чтец, који је читао, појао, износио свећу и додавао кандило, и просфорња, која је доносила просфоре на литургији[3]. Понекад је прислуживао и чувар, који је у исто време био и црквењак. Од богомољаца, на служби би присуствовало двоје – троје људи, а понекад, ни један. Храм се оскудно осветљавао малим бројем свећа и кандила која су горела пред главним иконама.
У празничне и недељне дане, певали су унајмљени певачи, а богатије цркве су звале у хор и професионалне певаче или протођаконе[4], који су били познати по својим вокалним способностима. Богослужење се украшавало префињеним, али не баш црквеним појањем и јако се скраћивало. Добри певачи су привлачили посетиоце храмова, који су ишли онамо где су могли да чују омиљене извођаче и добре проповеднике, а да о истом трошку обаве и хришћанску дужност – проведу време у цркви.
Значај парохијског храма за верујућег се сводио на празнична и недељна богослужења, и обреде као што су крштења, венчања или парастоси, што се, уз постојање толиког броја храмова, дешавало доста ретко. А живот Цркве, са свеукупним богатством њених духовних ризница, са свом лепотом и садржајношћу њеног богослужбеног Правила (правило, типик, устав – скуп светоотачких правила и канона, који регулишу црквени живот и богослужење. Прим. прев.), текла је слабим, једва приметним током и није превише занимала не само мирјане[5], већ ни настојатеље храмова.
Такво опадање и умтрвљење црквеног живота је уносило неспокојство међу оне који су били предани Цркви и који су могли да оцене ситуацију. Неки енергични пастири су покушавали, на различите начине, да подигну и обнове живот парохије; писали су чланке у штампи, издавали духовну литературу или организовали добротворна друштва. Међутим, те спољашње мере нису имале довољно успеха и нису биле довољне да савладају религиозно хлађење, равнодушност, одсуство хришћанске љубави, свеопште, узајамно, отуђење и повлачење у уски круг личних или породичних интереса.
Оне, пак, који су остали верни Православљу и Цркви, који су тежили ка изворном духовном животу, тиштао је црквени формализам – они нису могли да се задовоље оним што је давао парохијски храм. Ноихови погледи и надања су се устремили ка манастирима, где се, како су сви одувек сматрали, могло наћи спасење у строгом богослужењу по Правилу, молитви, покајању и послушању. И мада се већина манастира тог времена по унутрашњем садржају мало у чему разликовала од живота у свету, ипак је међу њима било и таквих, у којима је духовни живот цветао. Такви су били: Оптина, Глинска, Зосимова пустиња и др., где су монаси живели под руководством стараца. Старцима је, такође, долазио и народ, са својим духовним и свакодневним проблемима, као и сви они, који су тражили могућност да се извуку из дављеничког кошмара рели 36 гиозне равнодушности и барем неколико дана, или чак, сати, проведу у другачијем, благодатном амбијенту, да се у њему духовно испуне и добију благотворни подстицај. Старци су, од првих до последњих, служили не само монасима, него и мирјанима. Верујући човек, који је окусио такву атмосферу, после повратка у свој уобичајени животни вртлог, често би још јаче осећао амбис између свакодневице и манастирског живота и, спознајући своју немоћ да га прекорачи, он би се, нехотице, опет и опет, у својим духовним стремљењима, враћао манастиру.
Мало је ко веровао да се битисање манастира приближава своме крају. Истина, духовно проницљиви људи су спознали и предсказивали неизбежност и закономерност надолазеће катастрофе. Неки су, чак, одлучно изражавали мишљење да је дошао тренутак за формирање “манастира у свету”.[6]
Баћушка, отац Алексеј је, ступивши на пут пастирства, разумео потребе верујућег срца, желео да послужи хришћанину који је остао у свету, пружи му то што је он тражио у манастиру и, како је отворено изјављивао последњих година свог живота, уистину имао намеру да оснује манастир у свету. Није имао у виду спољашње карактеристике манастира, већ оно, што треба да чини његову садржину, то јест, аутентичан, духовни живот, чији се најживљи израз налази у животу ране апостолске заједнице, описане у Делима Апостолским.
Добивши парохију у престоници, упркос жељи да иде у забачене крајеве, отац Алексеј се у потпуности предао вољи Божјој која је деловала у разним животним околностима и чврсто решио, да стрпљиво иде ка своме циљу на том месту, које му је указала Промисао Божја.
Он је био далеко од помисли да прибегне неким организационим мерама. У основу свог подухвата је ставио молитву и духовно бдење, у потпуности положивши успешан исход на благослов Божји.
Из тог разлога је, одмах по преузимању дужности настојатеља цркве Никола у Клену, увео свакодневно богослужење у свом храму.
Као и у другим московским црквама, богослужило се само ујутру. Баћушка је долазио у храм нешто пре пет сати и сам га отварао. Са дубоким поштовањем је целивао чудотворну икону Теодоровске Мајке Божје и остале иконе, а онда, не чекајући никога, припремао све за Евхаристију[7], припремао проскомидију[8], затим, у утврђено време, почињао јутрењу[9] (за време које је, често, сам појао и читао), а одмах за јутрењом – литургију.[10]
Касније је одвојио јутрењу од литургије и почео сваке вечери да служи празничну свеноћну службу, посвећену светитељу који се помиње тога дана. “Желео сам да подарим Москви, – говорио је потом, једну црквицу, где би сваки верујући коме је имендан[11], могао, ако пожели, у дан свога Анђела, да чује прослављање свога свеца.” Служење тих свеноћних је престало тек четири године пред његову смрт, када се око њега скупило многобројно братство ревнитеља вере и Цркве, и када је уведено, по његовом благослову, строго богослужење по Правилу.
Средом и петком је Баћушка увео позну литургију, са почетком у девет сати ујутру. У Никољском[12] параклису[13], код десне солеје[14] била је смештена чудотворна икона Теодоровске Мајке Божје и пред њом је, сваке среде, Баћушка служио молебан[15] водоосвећења са читањем акатиста[16] Пресвете Богородице. Исти молебан је служио и сваког петка, испред главног олтара, пред иконама Казанске Мајке Божје и св. Николе, само што би тада прву половину акатиста читао Пресветој Богородици, а другу, светом Николи.
Са дубоким умиљењем срца, поверавао је он Царици Небеској потребе и патње: “Коме да вапијем, Владичице, коме да прибегнем у патњи мојој, ако не теби, Госпођо Владичице Богородице, Царице Небеска; ко ће примити мој плач и уздахе, ако не ти, о, Пренепорочна, надо хришћана и прибежиште грешника…”
Ову молитву Мајци Божјој, Баћушка је изабрао за свагдашње читање на молебанима. Светог Николу је, пак, називао домаћином свога храма и непрестано, молитвено призивао његову помоћ и заступништво.
Осим тога, свакодневно се служио парастос[17] на коме је Баћушка, неизоставно, читао сва имена са донесених цедуљица. Тако је он у себи васпитавао снагу воље; “Дешавало се да ми на парастос донесу гомилу цедуља; сматрао сам својим дугом да их све прочитам. Ми смо дужни да васпитавамо снагу воље; не треба да узимамо на себе подвиг који превазилази наше могућности, али то, на шта смо се одлучили, треба да извршавамо по сваку цену. Јер, ако данас пропустиш, па сутра, на крају ћеш рећи; зашто сам то уопште радио, када је то сасвим непотребно?”
Храм је дуго времена био празан. “Осам година сам сваки дан служио литургију у празној цркви, причао је Баћушка, – један ми је протојереј[18] рекао: “Када год прођем поред твог храма, чују се звона. Уђем у цркву – празна… Ништа ти не вреди. Узалуд звониш.” Али, оца Алексеја то није збуњивало и продужио је по старом. Недеље и празнике није остављао без поука. Проповеди је некад записивао, а некад је правио концепт. Теме су биле из апостолских или јеванђелских читања тог дана или житија[19] светитеља који се помињао.
Баћушкино богослужење је било неизвештачено, једноставно и искрено, а такве су биле и његове проповеди; нису се истицале посебном реторичком изражајношћу. Све што је говорио дирало је срце својом природношћу без претензија, дубином вере и особитом веродостојношћу и актуелношћу. Када је присутне ословљавао са “драги”, сваки је нехотице осећао да је заиста драг оцу Алексеју.
Оно што је говорио по апостолском или јеванђелском тексту, било је прожето таквим разумевањем, да се стицао утисак као да је и сам био очевидац тих догађаја. При том, није имао склоност да нешто придодаје; остајао је у сенци, док је реч Божја коју је благовестио, са својственом јој Божанственом силом, прожимала најдубље кутке душе, изазивајући осећање кривице и кајања пред Оцем Небеским.
Волео је Баћушка да говори о Божјој љубави према људима, присности Бога са сваким, о свепрозирућој Промисли Божјој и са посебним усрђем подвлачио милосрђе Божје према палом, слабом и покајаном грешнику. Те проповеди би пре могле да се назову – беседе оца са децом, при том, оца који воли и брине се за сваког. Главна је, пак, вредност Баћушкиних поука била та, што је свака носила практично упутство – шта да се ради и како.
Петнаест минута хода од храма, налазила се, такозвана, “Хитрова пијаца”, где су се сиротиња и разни мрачни људи бавили куповином и продајом свега и свачега. Овде, међу најнижим друштвеним слојевима, отац Алексеј је неко време обављао дужности проповедника. Нема података колико је била плодотворна та делатност. Баћушка, ако је нешто и причао, онда само то, што је у датом тренутку било корисно и неопходно за слушаоца. У сваком случају, посећивање тог, у сваком смислу прљавог и јадног кутка Москве, продубило је његово познавање психологије унесрећених људи.
У то време, међу интелигенцијом је доминирало рационалистичко или, пак, равнодушно расположење према религији. Хришћанство се од ватрене вере претворило у сувопарно знање без љубави, а Христос Спаситељ је за многе постао далека, хладна апстракција. Чак је и прост свет видео једини смисао своје религиозности у испуњавању обреда.
Баћушка, отац Алексеј, је за оне који су се са њим сретали, и у својим речима и у својим делима, а најважније, у својој личности, представљао огњеног херувима, који је распаљивао свети пламен љубави завештан Јеванђељем, а који је био угашен у студени злобе и суровости. На темељу покајања он је учио љубави према живом Богу, опипљиво блиском, милосрдном, дуготрпељивом Оцу и ради Њега – делатној и самопожртвованој љубави према ближњем. Љубави, која не сме да буде декларативна, усмерена, наводно, на цело човечанство, већ која почиње у раду на самом себи, у уском кругу породице, усред суморне свакодневице и ситница које се испољавају у узајамном односу са онима, са којима нас је Господ саставио.
У суштини своје личности, Баћушка је поседовао образац те искрене, некористољубиве и свепобеђујуће љубави.
Њена основа је била – покајање и пажљив однос према свакој речи и поступку. И зато је баћушка, отац Алексеј, сваки пут када су Московљани, по већ установљеном обичају, једном годишње, долазили да се причесте на Велики пост, препоручивао онима који су му се обраћали, да се чешће исповедају и причешћују. У било које време у години, свако је могао да дође код њега и очисти савест кроз свету тајну[20], што у другим црквама није био обичај.[21]
Временом се то прочуло у Москви. 42 Једном је нека жена, која више није имала снаге да се носи са животним тегобама, дошла на реку да се утопи. Дешавало се то рано ујутру и улице су биле пусте. Мало даље, на свом месту је стајао дежурни полицајац. Њему се учинила сумњивом шетња непознате по обали у рани сат. Пришао је да извиди у чему је ствар и убедио жену да промени своју намеру, посаветовавши је да оде код оца Алексеја на Маросејку и поразговара са њим; “Тамо је, – казао јој је, – сваки дан могуће исповедање и причешћивање.”
Оне који су прилазили на исповест, отац Алексеј је сретао дубоко усредсређеним, пажљивим погледом, у коме се, с једне стране, огледала озбиљност са којом је прилазио светој тајни, а с друге, искрена жеља да разуме и помогне. Његова једноставност и очинска доброта су откривале срца људи, па су често они, који би га једном посетили, постајали његова духовна деца. За такве, он више није био “отац Алексеј”, већ – “Баћушка”.
Међутим, Баћушка није тражио формално покајање, већ дубоко, искрено и смирено, са сузама, способно да обнови човека. Он није покушавао да доведе до покајања дугим објашњењима или светоотачким примерима, него једноставним, кратким, али, зато, прецизним опаскама, које су продиралу у душу, раздрмавале и терале на размишљање.
С обзиром на то да је био непријатељ сваког насиља, он никога није присиљавао на некакве спољашње подвиге, није одређивао посебна молитвена правила или постове. Чак је и учесталост долазака у храм ћутке и тактично препуштао могућностима и нахођењу свакога, водећи рачуна о томе да би, при општој распуштености и отуђености од Цркве, неки други захтеви могли само опет да одгурну слабог и духовно неутврђеног човека од онога, чему је тек почео да прилази. Био је убеђен да за оне, у којима је почело превирање клица покајничке самосвести и душа се пробудила из духовног сна, нису потребне никакве принуде и захтеви.[22]
Међутим, од духовне деце која су регуларно долазила код њега, тражио је да своја мала молитвена правила, каква год да су била, неизоставно обављају, не обазирући се на умор или неке друге сметње. Ни у свакодневном животу није захтевао много, а пре свега, добар однос према ближњима и рођацима. Али је зато, испуњавање заповеђеног ригорозно проверавао на свакој исповести.
Годинама сабирано искуство, дало је могућност баћушки, оцу Алексеју, да скоро на први поглед разуме човека и види шта му је потребно у том тренутку. Међутим, бивали су и такви случајеви, када је морао поприлично да се потруди да би нашао прави прилаз људској души нарочито, на почетку његовог пастирства. У таквим моментима, он је увек прибегавао молитви.
“Понекад, – говорио је он, – бориш се и бориш око човека и никако да нађеш прилаз; видиш да све клизи мимо; сав изнемогнеш и жарко се окренеш молитви, као звонцету онамо (подизао је прст увис). Одједном, гледаш, једна случајна реч – и човек се извио, као да га је чиода погодила у срце… а тако, значи да… ево где је живац.” Због тога је, првих година свештенства, у данима када је исповедао причеснике за време Великог поста, Баћушка скоро увек долазио из храма касно иза поноћи.
Живот свештенства малих московских парохија тог времена није био лак у материјалном погледу. Једва су успевали да саставе крај с крајем, посебно они са великим породицама.[23]
Животни услови оца Алексеја су, такође, били оскудни и убоги; парохијска кућа у којој се налазио његов стан, као и већина свештеничких кућа сиромашних, московских парохија, била је мала, дрвена, трошна и полуиструлела. Налазила се у дворишту, поред цркве. За време киша, поточићи из улица Покровке и Маросејке сјурили би се наниже и текли у подрум куће, због чега је унутра било врло влажно. Део прозора је излазио на суседне, двоспратне куће, због чега су собе увек биле у полутами. После киша су у црквеном дворишту остајале огромне баре, по којима су малишани, у друштву деце оца Алексеја, са великим задовољством пловили на даскама.[24]
Познат је и овај догађај. У посети оцу Алексеју био је неки архијереј (епископ, прим. прев.). Осмотривши кућу, пожелео је да погледа стан свештеника. Улазило се кроз кухињу. У то време, са Баћушком је живела његова старица мајка. Када је ушао архијереј, она је пребирала угаљ на отвору пећи. Пренеражена од изненадне појаве Владике, она је, право од пећи, похитала да узме благослов – ,А руке јој од угља…” Како се архијереј понео према том сусрету, остало је непознато, а Баћушка се чак и мргодио, присећајући се преживљене сметености и нелагодности пред високим гостом.[25]
Иако крајње сиромашан, баћушка, отац Алексеј, ипак, није пролазио мимо патњи и невоља на које је, као свештеник, наилазио кроз обреде и исповести; сиромашак је од њега увек добијао своју лепту, без обзира на то, какве су биле потребе његове сопствене породице.
Једном је, као поуку некоме, испричао догађај који се десио са почетка његове пастирске делатности.
На Бадњи дан, позвали су га да причести једну болесну жену. После завршеног јутарњег богослужења, отац Алексеј је пошао на адресу коју су му оставили. Са напором је успео да, негде на чардаку, нађе малу, огуљену собицу, која је била потпуно празна.
Ту је лежала тешко болесна жена, а око ње су пузала бледа, полугола деца. Ова крајња беда је потресла оца Алексеја. Долазио је право из цркве, имао је новца и, без размишљања, оставио тамо свој новчаник. Без копејке у џепу се вратио кући, где су га укућани дочекали са молбом да им да нешто пара за потребе празника који се приближавао.
Одглумио је велику заузетост и замолио их да причекају. При томе је био у дилеми; да ли је правилно поступио не оставивши ништа за себе… тамо су деца и овде су – деца; тамо је беда и овде је – сиромаштво. Почео је усрдно да се моли. После неког времена, укућани су опет тражили новац. Поново је одговорио да сачекају. Предвече, пред почетак свеноћне, зазвонило је звоно на улазним вратима; неко је донео пакетић са новцем и молбом да се помену наведена имена рођака те особе. Баћушка је био запањен тим милосрђем Божјом за указану милост; у мери у којој се сам уверио, и друге је потом на сличан начин учвршћивао у вери у, вечно будну, Промисао Божју.
На тај начин, водећи најобичнији породични живот, у усрдној молитви и, невидљивим за друге, подвизима љубави и самопожртвовања, тихо и неприметно су протицале прве године пастирства баћушке, оца Алексеја.
Ништа у том храму није привлачило пажњу пролазника и случајних посетилаца; ни спољашњи, ни унутрашњи изглед, ни богослужење. Архитектура је била свакидашња, а црква – мала и обична, каквих је у Москви било много. Унутрашњост је била тесна, са ниским сводом и таваницом, која је била покривена непретенциозним живописом 19.века. Службе су биле као и у свим парохијским црквама, а настојатељ је више личио на сеоског проту, него на свештеника храма у престоници, тако да није привлачио пажњу случајних богомољаца. Изузетна једноставност је у потпуности скривала силу и величанственост духовног склопа личности оца Алексеја.
Једног радног дана, после јутрење, у храм је ушао пијани, одрпани човек који се сав тресао. Једва изговарајући речи, обратио се Баћушки: “Ја сам сасвим пропао од пића. Моја душа је погинула… спаси… помози ми… Не памтим себе трезног… не личим више на човека…” Баћушка му је пришао сасвим близу, са љубављу га погледао у очи, ставио му руке на рамена и рекао: “Драги мој, време је да престанемо винце да пијемо.” – “Помозите, Баћушка, драги, помолите се!”
Отац Алексеј га је узео за десну руку и повео према главном олтару Казанске Мајке Божје, свечано отворио Царска врата[26] и поставивши бедног одрпанца поред себе на амвон[27] почео молебан, произносећи речи узвишеним гласом: “Благословен Бог наш…” Спустивши се на колена, наставио је, усрдно, са сузама, да узноси молитве Господу Богу. Одрпанчева одећа је била у таквом стању, да се његово тело обнажавало сваки пут када би, угледајући се на Баћушку, чинио велика метанија.
По завршетку молебана, Баћушка је несрећника три пута осенио крсним знаком и, дајући му просфору, три пута га целивао.
После извесног времена, пришао је кутији за свеће пристојно обучени мушкарац и, док је куповао свеће, упитао: “Како бих могао да видим баћушку, оца Алексеја?” Сазнавши да је Баћушка у цркви, радосно је изјавио да жели да одслужи молебан захвалности. Изашавши на амвон, Баћушка је ускликнуо: “Василије, та јеси ли то ти?” Донедавни пијаница, ридајући, бацио се пред њим на колена. Расплакао се и Баћушка и почео молебан. Испоставило се да је Василије нашао добро запослење и одлично се снашао.
Управо такви људи, пали, обремењени патњама и јадима живота, први су пронашли и схватили Баћушку и почели да пуне његов храм. У њему су нашли присног оца, осетили снагу његове вере и молитве и увидели да он може да им пружи подршку у невољи. У његов храм их је вукла жеља да се помоле заједно са њим, а долазили су из разних, понекад и врло удаљених крајева Москве. Од њих су кренуле гласине о добром настојатељу цркве Никола у Клену.
И, како то често бива, почели су да се појављују људи који се богате искоришћавајући туђу доброту. Долазили су са намером да на превару извуку новац од Баћушке, на пример, за сахрану сиромашног покојника. Међутим, Баћушка би увек, некако, “уловио” неистину. “Је ли далеко покојник?” – питао би он, не показујући своју сумњу у намере посетиоца. “Оставите адресу, свратићу до вас.” – “Ништа…” добродушно би одговарао Баћушка, – “не бојим се ја раздаљине.” Али, напуштајући цркву, сазнао би да адреса није остављена.
Шириле су се гласине о баћушки, оцу Алексеју; у многим круговима је постао познат као добри Баћушка коме се може доћи у невољи. Почели су да га позивају да служи црквене обреде у разним крајевима Москве, а особито, у тешким случајевима. Баћушкина деликатност, умеће да приђе човеку, једноставност и добродушност, свуда су простирали тиху светлост помирења, топлине, наде, успокојења и радости.
У то време је била врло распрострањена међусобна отуђеност родитеља и деце. Скоро у свакој, мањевише, обезбеђеној породици која је припадала кругу интелигенције, деца су остављана на старање дадиљама и гувернантама, тако да су расла на рукама туђих људи и нису ни осетила, ни знала, топлину родитељске љубави. Родитељи су се бавили својим послом и нису сматрали за потребно да се, бар понекад, распитају шта се дешава са њиховом децом.
Посетивши, на њен позив, дом једне даме, Баћушка јој је поставио питање, како она проводи време са својим мужем. “Па, ево, Баћушка, цели дан смо заузети; или код пријатеља, или у опери, или на забавама… дана слободног немамо.” – “А да ли се понекад бавите децом?” – “Врло ретко, Баћушка, али Ви немојте мислити да се они код мене васпитавају било како; Серјожа и Шура имају гувернанту, а Бора – приватног учитеља.”
У овом случају, деца су имала какве – такве васпитаче, али врло често, деца су расла без икаквог надзора и васпитања, у дворишту или на улици, препуштена себи.
Баћушку је душа јако болела због тога и стално је указивао родитељима, а посебно мајкама, на њихов свети дуг према деци; радовао се када су му се обраћали са својим проблемима, траживши помоћ, и користио је сваку ситуацију и прилику да их поучи, јер је сматрао да од њих зависи судбина будућег покољења.
Једном су позвали Баћушку у богату породицу ради причешћа, рекавши: “Син је пуцао у себе.” Баћушка је одмах дошао. Провели су га кроз раскошне одаје у спаваћу собу, где је, на постељи, лежао младић са повезом преко главе. Баћушка се приближио и нежно проговорио. Ћутање. И како год да је Баћушка покушавао да огреје и омекша залеђено срце, унесрећени је на све то упорно одговарао ћутањем.
После дугих, безуспешних покушаја да се некако приближи души болесног младића, Баћушка је просто, очински, обгрлио његову главу и приљубио је на своје груди. Из младићевих очију потекле су сузе. Кроз једва суздржаване јецаје, почео је своју причу како је почео да се гуши у том отменом окружењу, како је несносан живот у атмосфери лицемерних, монденских правила понашања, без искрености и љубави у породици. Испричао је све.
Пред крај је младић почео да се присећа свих ситница прошлог живота које су му притискале савест: “Баћушка, хтео бих још ово да вам кажем… и још ово…” Сасвим смирен и успокојен, примио је Свето Причешће. Очигледно, уз све материјално благостање, недостајало му је једно – родитељска љубав и топлина.
Баћушка, такође, није одобравао када су родитељи, журећи у цркву, остављали децу саму, без надзора. Он је васпитавање деце стављао изнад других, благочестивих занимања. Благословивши мајку са дететом, он би јој сугестивно говорио: “Ево, овде су твоји Кијев и Јерусалим.”
“Дешавало се да мајка закључа нас, двоје малишана, у собу, и оде у цркву,” – причала је једна духовна кћер Баћушки. “Када би је, пролазећи по храму, угледао, Баћушка ју је строго, сместа слао кући.”[28]
Увек доследан себи, Баћушка, уз сву своју снисходљивост, није повлађивао људским страстима, никад и никоме се није додворавао, а када је то ситуација налагала, без обзира о коме је била реч, испољавао је изузетну снагу воље и духа.
Једном приликом, за време Великог поста, када се читало Правило пред јутрењу, пред црквом се зауставила раскошна кочија на чијим су боковима седели лакеји у белим ливрејама. Када је један од њих, скочивши, отворио враташца кочије, из ње су изашле четири гиздаво обучене даме и, шушкајући свилом и блистајући драгоценостима на себи, кренуле према кутији за свеће. Купивши велике свеће, упитале су: “Је ли то црква Никола у Клену, где служи отац Алексеј?” Добивши потврдан одговор, кренуле су напред, према икони св. Јована Претече, која се налазила међу иконама главног олтара, и дуго о нечему већале.
Баћушка их је видео у моменту када су прилазиле на исповест и намеравале да кроче на солеју (исповест се догађала на солеји код лучног свода који је одвајао главни олтар од параклиса). Јако се узнемирио, кренуо ка њима и, као да им преграђује пут, рекао: “Не само да не могу да вас исповедам, него ни да почнем литургију, док не напустите храм…”
Њихова умољавања нису ништа помогла, Баћушка је остао непоколебљив и кренуо на њих са таквом силом, да им ништа није преостало него да напусте цркву. Баћушка их је спровео кроз целу цркву, све до половине степеништа које је водило на улицу и није се враћао све дотле, док се враташца кочије нису залупила.
Цркву је посећивала и једна монахиња, која је била, судећи по свему, у прелести[29] и својим отровним речима и дрским поступцима причињавала много зла богомољцима, а Баћушки велике неугодности. Дуго је то стрпљиво подносио, све док је, једанпут, када је прилазила на исповест, није одлучно одбио, речима: “Не могу, не могу, не могу…” – и испратио је напоље. У стопу за узбуђеном женом која је одлазила, изашао је и он на солеју левог параклиса и нехотице, на тренутак се задржао, испративши је погледом пуним жалости и са сузама у очима. Затим се брзо окренуо и ушао у олтар.
За десет година службе, скупило се око Баћушке већ подоста духовне деце. Јако су га заволели и по заслузи оценили и оближњи становници, који су чинили невелику парохију његовог храма. Неки од њих су били људи имућни; уз њихову помоћ црква је у целости реновирана, свеће су на великом црквеном лустеру замењене електричним сијалицама, а убога ризница је обогаћена солидном одеждом. Када су се на Светли дан Ускрса, како је то било уобичајено, са свих икона скидали рамови са стаклом, црквица се украшавала букетима најблагороднијег цвећа најнежнијих нијанси, које је, истина, било вештачко, али такве умешне израде, са таквом љубављу и укусом изабрано, да је изгледало као право.
Онај, који би први пут ушао у храм, био би обузет топлином молитвене атмосфере, тако да му се чинило као да је доспео у земаљски рај. Не, то није била хладна црква недоступног Божанства. Тамо се осећала благодат живога Бога; све укруг је ликовало изворном, једноставном, искреном, дечјом и светом радошћу.
Живи израз те радости je био и Баћушка. Довољан је био само његов изглед, па да из срца очисти сав лед умртвљавајућег греха, да натера да се забораве сва “своја” преимућства, да разруши све преграде које су одвајале људе; његов громогласни, свечани и победнички: “Христос Воскресе!” – изазивао је, не формални и уобичајени, већ жив, свом суштином бића доживљен и једним устима ускликнут, одговор: “Ваистину Воскресе!”
За то време, Баћушки се примицала тешка породична трагедија.
Матушка, Ана Петровна је неповратно губила здравље. Отац Алексеј је чинио све што је било у његовој моћи да je спасе. У том периоду он је већ био у стању да јој омогући одмор на југу где је могла да ојача. Отпутовала је на Крим са породицом Белових, али преокрета набоље није било. Принуђена лошим животним условима, замолила је Башућку да испослује премештај у неку другу парохију, у којој би за њу, тешко болесну, услови за становање били подношљивији.
Баћушки је било тешко. Не само зато, што се навикао на свој храм, где је у протеклих десет година било проливено толико суза и произнесено толико молитви, него и зато, што је он саму чињеницу да је ту распоређен доживео као вољу Божју, чврсто решен да на том месту трпељиво носи свој крст. Али, сходно његовом принципу да увек потребе других ставља у први план, он се потчинио молби болесне супруге.
Са његовим благословом, женина сестра, Олга Петровна, започела је потрагу по московским парохијама за удобнијом свештеничком кућом, у намери да се, после њеног проналажења, затражи премештај. Међутим, није била воља Божја да се то оствари и ствар је затихла сама од себе.
Код Ане Петровне се појавила вода у срцу[30]. Дошло је дотле да, седећи на кревету, од тешког дисања и отеклина, није била у стању да се савије и обује ципеле.
Баћушка се ватрено молио и сваки дан одлазио у цркву у страху да супругу, по повратку, неће затећи живу. Прво питање које је постављао када би, са зебњом у срцу, прилазио вратима свога дома, било је: “Је ли жива?”
Ана Петровна се јако мучила, али је живела. На крају је увидела да је Баћушкине молитве задржавају на овом свету и тиме, само продужавају њене патње; почела је да га моли да јој дозволи да иде. То је била њена последња жеља, која му је тешко падала. Он је ту жељу испунио и престао да се моли за њен живот. Ана Петровна се упокојила 29. августа (ст. кал.), 1902. године. Најмлађој кћерци Олги, било је тада шест година.
Колико год да је болест Ане Петровне била дуготрајна и безнадежна, и, на тај начин, припремила најближе за судбински расплет, њена смрт је потресла оца Алексеја. Горко је оплакивао растанак са њом. Обливен сузама, прекидајући посмртно слово јецајима које је једва успевао да суздржи, он јој се са вапајем обраћао: “Како ћу без тебе да васпитавам моје птиће?”
Вративши се са гробља у опустели дом, он је још јаче осетио своју осиротелост. Тешка страна живота, коју је ублажавало присуство блиског и драгог човека, сада се откривала у најмрачнијим тоновима; трошна кућа, мала деца – сирочићи без мајке… Ко ће сада да им је замени? Сада је потпуно сам; и у решавању породичних проблема и на свом духовном путу. Нема више поред њега блиске особе у којој је увек налазио разумевање и подршку.
Баћушка је особито патио због деце. Тај осећај га није напуштао ни онда, када су одрасла. Увек је осећао потребу да им нечим украси сиротанство; много и често им је попуштао; чак су га рођаци и сестра покојнице, коју је он другарски звао “тетка Олга”, опомињали због тога. На све је само болећиво одговарао: “Ћути тетка, па они су без мајке…”
Време је ублажило и смањило бол, али и после двадесет година од смрти жене, као старац, уважаван и вољен од стране многих, повремено је осећао дубоку немоћ и усамљеност: “Ти не можеш да замислиш, шта значи усамљеност…” – говорио је он, задржавајући сузе, једној својој духовној кћери, у покушају да побољша њен однос са усамљеном, старицом мајком; или: “Ви мене никако да схватите, ви немате одговор…” – отимало му се. Једном приликом, у разговору о породици са једним свештеником, својим духовним сином, Баћушкине очи су се, наједном, напуниле сузама: “Ето, моја деца, – рече он, – сва су добра, воле ме и брину о мени, али не могу да ми замене моју покојницу, та је све моје слабости знала и волела их…”
Касније су неки догађаји указали на општење оца Алексеја са душом покојне. Његов син је посведочио, да је понекад, када би нешто предузимао, наједном, слушао од оца: “Не усуђуј се да то радиш, покојница ти не допушта…” Две године пред смрт, покојна је известила Баћушку: “Не жалости се драги, ускоро ћемо бити заједно.”
Међутим, у прво време после сахране, туга оца Алексеја је била безгранична. Једном, у разговору о душевној патњи, он је рекао о себи: “Господ посећује наше срце душевним патњама, да би нам разоткрио срца других људи. Тако је било у мом животу. Десила ми се велика трагедија; лишен сам животне сапутнице после многих, срећних година заједничког живота. Господ ју је узео и за мене се смрачио цели свет.
Затворио сам се у собу и нисам желео да виђам људе. Изливао сам свој бол пред Господом.”
У то време, Алексеј и Клавдија Белови, трговачка породица врло блиска оцу Алексеју, која је живела у згради број 9, улице Маросејке, у чијем је приземљу имала продавницу прехрамбених производа, позвала је у госте, тек пристиглог у Москву, оца Јована Кронштадског. Они су са њим контактирали око питања везаних за добротворне делатности. Посета је уприличена, судећи по свему, да би се он сусрео са оцем Алексејом.
“Дошли сте да поделите са мном моју тугу?” упитао је отац Алексеј. – “Нисам дошао да поделим са тобом твоју тугу, већ радост, – одговорио је отац Јован, – тебе посећује Господ; остави своју келију и иди међу људе. Тек од сада ћеш и почети да живиш. Ти се жалиш на своју муку и мислиш – нема не свету патње веће од твоје, тако ти је она тешка. А ти, буди са народом, уђи у туђу патњу, узми је на себе, и тада ћеш схватити да је твоја несрећа мала и незнатна у поређењу са општом патњом, и биће ти лакше.” Том приликом је отац Јован указао на молитву као на прво и најмоћније средство у предложеном подвигу.
Испричао је затим, један случај из свог живота, када је, као млад свештеник, једном, рано ујутру, на путу ка цркви, сусрео уцвељену жену која му се обратила са молбом да се помоли за њу јер јој се решава неко важно питање. “Ја не умем да се молим,” – смирено је одговорио отац Јован. Али, непозната је инсистирала: “Помолите се, ја верујем да ће ми Господ, због Ваших молитви, послати оно што ми треба.” Практично принуђен, отац Јован је почео да се моли за успешно решење питања непознате му особе. После извесног времена, поново је срео ту жену. Радосно је изјавила: “Ето, Баћушка, Ви сте се помолили за мене и Господ ми је дао оно што сам тражила.”
Испричавши тај догађај, отац Јован је додао: “Тако и Ви обратите пажњу на молитву, она ће вам олакшати Ваше животне јаде и пружиће много утехе другима.”
После првог сусрета са оцем Јованом, оцу Алексеју се пружила прилика да му саслужује у једној московској цркви. Контакт са личношћу Кронштадског пастира препородио га је. Благодат Божја, која је обилато исходила из оца Јована, на нов начин је осветила сав животни пут оца Алексеја.
“Послушао сам речи оца Јована и – људи су преда мном постали другачији. Спознао сам патње у њиховим срцима и ка њима се устремило моје рањено срце; моја патња потонула је у њиховој патњи. Вратила ми се воља за животом, жеља да их тешим, згрејем и волим. Од тог момента постао сам други човек; заиста сам оживео. У почетку сам мислио да нешто чиним и да сам већ много урадио; али, после сусрета са оцем Јованом Кронштадским, осетио сам да још ништа нисам урадио.”
Баћушки, оцу Алексеју, су се отворили нови хоризонти. За усвајање благодати старчества, њега су, несумњиво, припремиле многе године, уистину, подвижничког живота.
НАПОМЕНЕ:
- “Црквени службени лист”, за 1901. годину, број 27. Примедба за чланак “Јубилејске цркве”.
- 1. У старини, на дотичном плацу црквене земље, по сведочанству Патријаршијског, или Никоновског летописа (ст. 120, 697677. године од стварања света), после великог пожара 1468. године, када је горело предграђе Москве и ватра замало није захватила град (тако се некад називао Кремљ), велики кнез Јован Трећи саградио је задужбинску цркву Симеона Дивногорца. Пожар је беснео у близини Кремља 23. маја, од 2 сата после поноћи и све до сумрака, у предвечерје празника Симеона Столпника Дивногорца.
Анализом записа сачуваних “ружних” књига (они су садржавали записе о издавању руга – средстава, што у новцу, што у натури, за издржавање свештенства које није имало ни земље, ни плате за службе), установљено је да црква, по називу Симеоновска, која је горела у више наврата, у њима престаје да се помиње крајем 18. века. Потрага за подацима о томе, да ли је црква Симеона Дивногорца изгорела, или је демонтирана због старости, није дала резултате. Пожари у древној Москви су били толико честа и уобичајена појава, да се сви губици нису ни бележили. У том периоду, појављују се подаци о цркви Николе Чудотворца на Покровки (тако се, у прво време, звао почетак те улице, који касније постаје улица Маросејка), а повремено се уместо ње помиње црква Пречисте Богородице Казанске.
Најраније помињање цркве св.Николе на Покровки, истраживачи старих архива налазе у материјалима из 1620. године. О њој се говори и у списима из 163132. године. Претпоставља се да је црква била изграђена тик до Симеоновске и да је, вероватно, од почетка била од камена. У земљишној књизи из 1657. године, у којој се уређивало додељивање парцела уз црквена гробља после куге 165354 године, у вези са њом се бележи, да је “гробље уско зато, јер простор заузима камена црква.” То је оцењено као доказ, да је храм, у савременом виду, саграђен недавно. У парохијским књигама из 188687. године, година 1657. је означена као година оснивања цркве.
Градња цркве светог Николе Чудотворца на Покровки је имала неколико етапа. Мала и ниска на почетку, касније је била надзиђивана, са циљем да се сама црква пресели на виши спрат, да би нижи послужио као стамбени део за свештенство. Упоредо са тим, одлучено је да се црква прошири великим параклисом на десној страни, посвећеном Казанској икони Мајке Божје. Северни и јужни део цркве градили су се одвојено. Искусно око архитекте може да уочи додирне тачке та два дела на апсидама и фасади. Периодично именовање цркве по касније изграђеном јужном параклису, може, несумњиво, да се доведе у везу са његовим крупним размерама.
Московски пожари су се дешавали и каснијих година; нарочито велики се догодио 1748. године, када је у цркви светог Николе “унутра изгорело све, без, остатка.” Прилозима христољубивих људи, црква је била обновљена, и у јуну 1749. године освећена од стране преосвећеног Гаврила, епископа Устјужког. Тада је, судећи по свему, био дозидан и звоник.
У 18. веку, цркву су почели да зову по надимку у Блинима (у близини су се налазиле палачинкарнице), а затим – у Клину. Постоје мишљења, да измена назива може бити повезана не са појавом, како се мислило, мајстора – оружара, који су у близини правили клинове за мачеве, већ са грешком писца у бележењу. Извесно време, у документима се опет сретао назив у Блинима, а затим се у употреби уобичајио назив у Клену. У црквеним књигама 188687. г. забележено је, да је “по сачуваном усменом предању, на том месту где се налази црква, у старини био кленов шумарак.” Међутим, потврде те тезе нема у документима.
Црква Никола у Клену није била удостојавана пажњом архитеката, с обзиром на то, да су многобројне преправке за време јефтиних, козметичких реновирања, наружили фасаду и довели до губитка декора. - просфора, грч. = принос, хлеб који се употребљава у св. тајни Евхаристије. Мора бити од најбољег пшеничног брашна, са квасцем, двослојан (две природе Исуса Христа), са светим печатом на врху, који је у виду четвоространог крста са утиснутим иницијалима “Исус Христос ника” (ника = победник), и дели просфору на четири дела. Такав печат је утврђен на Великом Московском сабору 1627. године. Прим. прев.
- прото, грч. = првu међу ђаконима, старији ђакон, прим. прев.
- световњаке, прим. прев.
- Отац Валентин Амфитеатров, касније оптински старци и многи други.
- евхаристија, грч. = благодарење, називи за а) литургију, б) приношење велике жртве Тела и Крви Христове које се врши на литургији, в) само Тело и Крв Христови. Прим. прев.
- проскомидија = приношење. Тако се назива онај део Божанствене литургије, у коме се припрема хлеб и вино за Свету тајну Евхаристије. Назив је дошао из ранохришћанских времена, када су хришћани доносили све састојке потребне за литургију из својих кућа. Најбоље из донесеног се узимало за Евхаристију, а остатак се јео на заједничкој вечери после службе агапи. Прим. прев.
- Јутарња служба. Прим.прев.
- литургија, грч. = у буквалном значењу заједнички посао, општа, јавна служба. Главно хришћанско богослужење у коме се свештенодејствује успомена на Тајну вечеру Исуса Христа u врши Света тајна Причешћа. Прим. прев.
- дан светитеља чије име носи верујући, прим. прев.
- св. Никола, прим. прев.
- олтар са десне или леве стране главног, средњег олтара. Честа појава у руским црквама је да постоје један или два параклиса уз главни олтар. Прим. прев.
- солеја = узвишење испред иконостаса, које се протеже целом дужином од јужних до северних врата, и има функцију да обезбеди бољу видљивост свештеника док службују, и представља препреку сувишном приближавању народа иконостасу и свештеницима за време службе. Прим. прев.
- молебан = богослужење које се чита са одређеним циљем (захвалност, молба за умилостивљење, итд., упућено Богу, Пресветој Богородици или неком светитељу) са елементима скраћене јутарње службе, а у својој основи има канон, у оквиру кога се чита Јеванђеље, које тематски одговара циљу молебана. Прим. прев.
- акатист = молитвено појање, уз стајање, састоји се из 1 кондака који се поје и по 12 кондака и икоса који се читају. Њихов број – 24, одговара броју слова грчке азбуке од којих, по реду, почиње читање сваког од њих. Прим. прев.
- парастос – молитвено појање за умрле, како пред погребом, тако и после њега – у 3,9. и 40. дан после смрти покојника, као и касније, на дан рођења или смрти. Парастоси се, такође, служе и за cвe умрле у одређене дане године, или према потреби. Прим. прев.
- јереј = други степен по црквеном рату, виши од ђакона, а нижи од епископа. Има право да служи cвa богослужења и свете тајне. Протојереј = буквално – први међу јерејима, њихов старешина. Прим. прев.
- животопис, прим. прев.
- света тајна = свештена радња, кроз коју, на тајанствен начин, делује на човека благодат или спасоносна сила Божја. Православље је очувало све свете тајне, којих има 7, крштења, миропомазања, причешћа, покајања, јелеосвећења, брака и свештенства. Прим. прев.
- Тако је и било; његова духовна деца су сама пожелела да пожртвовано, како је ко могао, послуже људима, и сами су тражили строго богослужење по Правилу. Од Баћушке се само, за све то, тражио благослов.
- Изузетак је био храм у коме је служио отац Валентин Амфитеатров и још неки ретки примери.
- Ђакон Успенске цркве у Гончарима имао је четворо деце. Седмично, ако није било празника, остајало му је за исхрану породице – 14 копејки.
- По казивањима оца Сергија.
- Испричала Олга Петровна, сестра Ане Петровне.
- Царска врата = централна врата иконостаса, испред којих је део олтара у коме се налази престо. Зову се тако јер на литургији кроз њих, у виду Светих дарова, пролази Цар славе, Исус Христос. Прим. прев.
- амвон = узвишење на средини солеје испред Царских врата иконостаса, кружног или полукружног облика, на којем ђакони читају јектеније (молитве, које се поју отегнуто и завршавају са “Господе помилуј”, “Подај Господе”, или “Теби Господе”) и Јеванђеље, а свештеници проповедају. По тумачењу св.Германа, патријарха цариградског, симболизује камен одваљен са Гроба Господњег, на коме је седео анђео и благовестио мироносицама васкрсење Господње. Прим. прев.
- Посетитељка цркве, Софија Николајевна Шведова, је приповедала: “Ја сам била најстарије дете у породици, и на мене је падало много обавеза око помагања мајци и млађој деци. Било ми је врло тешко када је умрла мајка. После извесног времена, мој отац је наумио да се жени. Долазак маћехе ме је јако бринуо. Већ је био одређен дан венчања. Онако млада, отрчала сам код оца Алексеја да се посаветујем. Он ми је рекао: ‘Све зависи од тебе, како ћеш да је дочекаш када она, после цркве, уђе у дом. Ако јој кажеш ‘мама’, – биће ти мајка, ако јој кажеш ‘тето’, тетка ће ти и остати.’ Рекла сам јој – ‘мама.’ Одмах за мном су и млађа деца почела да је зову ‘мама.’ И добила сам маму, са којом ми је било чак и боље, него са правом мамом. Она је у послу била спретна и брза, и нисам више морала да обављам низ дужности, које ми је налагала, штедљива и болешљива, рођена мајка. Много сам захвална оцу Алексеју, зато што је тако усмерио мој живот.”
- прелест = обмана, заблуда, прим. прев.
- мед. назив – декомпресија срца, прим. прев
