NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽIVETI I SLUŽITI LJUBAVI – ŽITIJE SVETOG ALEKSEJA MEČOVA

ŽIVETI I SLUŽITI LJUBAVI – ŽITIJE SVETOG ALEKSEJA MEČOVA

 

ŽIVETI I SLUŽITI LJUBAVI
Žitije Svetog Alekseja Mečova
 

 
GLAVA PRVA – DETINJSTVO I MLADOST
 
Baćuška, otac Aleksej, rodio se 17. marta, 1859. godine, u Moskvi, na dan sv. Aleksija čoveka Božjeg.
Njegov otac, Aleksej Ivanovič Mečov, se još od detinjstva udostojio posebne pažnje i ljubavi preosvećenog Filareta. Kao povod za takav odnos bio je sledeći slučaj. Jednom prilikom, Vladika je zapovedio da se iz svešteničkih porodica izaberu dečaci sa pristojnim sluhom i da se njima popune mesta u mitropolijskom horu. Oformljen je konvoj, koji je sa tim ciljem trebalo da obiđe hramove i sela Moskovske eparhije (eparhija – oblast u nadležnosti episkopa, prim. prev.).
Bila je zima. Izaslanici su se, kasno uveče, vratili u Trojicku ulicu, gde se nalazilo mitropolijsko podvorje (podvorje – zgrada u čijem je sastavu crkva ili kapela. Obično služi kao privremeni smeštaj za eparhijske arhijereje, prim. prev.). Decu su izveli iz saonica u prisustvu Vladike Mitropolita, odveli u toplu prostoriju i dali im da jedu.
Odjednom, neočekivan predosećaj uznemirio je Svetitelja; brzo se obukao, otišao u dvorište i sam počeo da pretražuje po saonicama. Uz svetlost fenjera, u jednim od njih je, pod pokrivačem za noge, našao zaspalog dečačića, koga niko nije primetio i koji bi se, da nije na vreme pronađen, sigurno smrzao. To je bio sin sveštenika Kolomenskog okruga Moskovske gubernije – Mečov Aleksej Ivanovič, budući otac baćuške, oca Alekseja.
U tom neobičnom događaju mitropolit Filaret je uvideo divnu Promisao Božju.[1] Na spasenog dečaka obratio je posebnu pažnju i do kraja svog života se brinuo o njemu i voleo ga.
Dečak je bio primljen u bogosloviju i uskoro se izdvojio među vršnjacima svojom muzikalnošću, što, naravno, nije ostalo neprimećeno od strane Vladike Mitropolita. Nešto pre okončanja školovanja, on je izrazio rektoru bogoslovije želju, da postavi Alekseja Ivanoviča na čelo mitropolijskog hora. Ali, kada je rektor preneo nameru Vladike Alekseju Ivanoviču, ovaj se jako smeo; uplašio se da će se na takvom mestu sve vreme nalaziti u vidokrugu Mitropolita i da će u potpunosti zavisiti od njegove volje.
Aleksej Ivanovič se kolebao. „Razmisli, – govorio mu je rektor, – šta te očekuje? Daće ti parohiju tamo negde u okrugu… a ovde, oko Vladike… on te neće ostaviti na cedilu.“ Kada je Mitropolit saznao da se Aleksej Ivanovič dvoumi i da je vrlo pomućen tom ponudom, pozvao ga je i tiho mu rekao: „Ja te ne prisiljavam, sam odluči.“ Ta krotka predusretljivost je rešila stvar. Aleksej Ivanovič je, posle završenih studija, postao regent Čudovskog mitropolijskog hora.
Hor je tada bio na vrhuncu slave. Svoj naziv, „Čudovski“, je dobio po sabornom, Čudovom manastiru koji se nalazio u Kremlju.[2]
U to vreme još nije bio sagrađen Hram Hrista Spasitelja koji je postao saborna crkva. Kremaljski Uspenski hram bio je u nadležnosti Sinoda, i tamo, čak, nisu ni pominjali Mitropolita[3], osim kada je vršio službe. Blagoveštenski hram je, pak, bio dvorska crkva.
Pevači Čudovskog hora bili su smešteni u podvorju, u Trojickoj ulici, blizu Samotoka. Ovde je i Aleksej Ivanovič, kao regent[4] hora, dobio skroman stančić. Uskoro se oženio i dobio troje dece; dva sina i kćer, Varvaru. Stariji sin je, kasnije, postao baćuška, otac Aleksej.
Rođenje oca Alekseja se desilo u osobenim i značajnim okolnostima. Njegova majka, Aleksandra Dimitrijevna, osećala se jako loše pred početak porođaja, koji je bio težak i dugo trajao, tako da je život majke bio u opasnosti. Lekari nisu garantovali uspešan ishod i preostala je samo nada u Božju milost. Vrlo zabrinut, Aleksej Ivanovič je otišao da se pomoli u Aleksejevski manastir, gde je, u čast sv.Alekseja čoveka Božjeg, glavnog manastirskog praznika, služio tog dana sam Visokopreosvećeni mitropolit Filaret.
Uznemiren, sa velikim bolom u srcu, Aleksej Ivanovič je prošao u oltar i tiho stao sa strane, ali, od pogleda Vladike se nije mogla sakriti tuga regenta koga je toliko voleo. „Ti si danas tako tužan, šta je sa tobom?“, – upitao je on. „Vaše Preosveštenstvo, supruga mi umire na porođaju…“ Svetitelj se molitveno osenio krsnim znakom. „Pomolimo se zajedno… Bog je milostiv, sve će biti dobro“, reče on. Zatim mu je dodao prosforu sa rečima: „Rodiće se dečak, daj mu ime Aleksej, u čast sv.Alekseja čoveka Božjeg, koga danas proslavljamo.“
Aleksej Ivanovič je, ohrabren, odstajao službu do kraja i, ispunjen velikom nadom, pošao kući. Na vratima ga je čekala radosna vest; rodio se dečak. Po rečima arhipastira, dali su mu ime Aleksej.
Rođenje budućeg revnosnog služitelja Prestola Božjeg obeleženo je znamenjem, jer se desilo u vreme Božanstvene liturgije, a prvi minuti života budućeg podvižnika su pozdravljeni i ovenčani molitvama Velikog Svetitelja Ruske Crkve, koji je bio molitvenik bez premca.
Porodica Alekseja Ivanoviča je pripadala krugu onih ruskih ljudi koji su se držali dobrih, starih običaja srdačnog gostoprimstva; onima, koji se nisu ograničavali samo uskim interesima sopstvene porodice, već su živeli radostima i tugama svakoga koga bi Gospod priveo u njihov dom, to jest, najbližih rođaka i poznanika. Zato je mali stan Alekseja Ivanoviča, koji je imao samo dve sobe, uvek bio prepun ljudi. Sve njih je privlačila ljubaznost domaćina. Rođaci, poznanici, braća i prijatelji su sve vreme navraćali u njihov mali dom. Svako ko je tamo dolazio, znao je da će biti umiren i utešen, da će tu naći utočište i biti dočekan sa radošću.
Deca Alekseja Ivanoviča su rasla neprekidno okružena ljudima. Mali Ljonja, kako su zvali oca Alekseja u porodici, imao je tih, miroljubiv karakter i nije voleo nikakve svađe i prepirke. Sva deca su živela u velikoj slozi, ali se on izdvajao među rođacima, braćom i sestrama, svojom dobrodušnošću. Rastao je kao jednostavan i otvoren dečak. Želeo je da svima bude dobro; umeo je svakog da umiri, i ako se raspoloženje kvarilo, voleo je da se našali, da razveseli, uteši, čak i starije da nasmeje, i da, pri tom, sve to bude nekako blagočestivo. Do starosti je sačuvao prostodušnost i jasan, svetao pogled. Jednostavne duše je uvek osećao kao srodne. Pretposlednje godine
21 svog života, u jednom razgovoru koji se ticao njegove duhovne kćeri, Baćuška je primetio: „Kada sam bio dečak, bio sam isti – što na um, to na drum.“
Još u ranoj mladosti, kod njega su počele da se primećuju neke osobenosti. Dedu Mečovih sa majčine strane, inače, poznatog trgovca, često je posećivao mitropolit Filaret. U vreme njegovih poseta, obavezno je pozivan i ljubimac Vladike, regent Aleksej Ivanovič, sa svojim sinčićem. Deca domaćina i gostiju zabavljala su se u dečjim sobama, a u tim igrama je učestvovao i mali Ljonja. Međutim, često se dešavalo da u vreme najvećeg veselja, odjednom, postane ozbiljan i brzo se udalji od dece negde na kraj sobe, utiša i sakrije tako, da ga je teško bilo pronaći. Buka i veselje su tako delovale na njega, da se potpuno povlačio u sebe.
Zbog toga su ga, kada je imao sedam godina, prozvali – „blaženi Aljošenjka.“
Kod svojih najbližih, oca i majke, mali Ljonja je stalno viđao postojanu, iskrenu simpatiju prema svima i svakome, želju da se učini i pomogne koliko je moguće. Ti, živi primeri bez reči, vlasno su formirali dečju dušu. Ipak, jedan samopožrtvovani postupak njegove majke je, iz korena, potresao celo njegovo biće, tako da ga se i u starosti sećao sa strahopoštovanjem.
Sestri Aleksandre Dimitrijevne je umro muž. Bez kolebanja, ona je prihvatila troje siročadi Sinjkovskih i majku, nimalo ne razmišljajući o tome da je u njihovom stanu tesno i da ostali ukućani neće imati gde da se razmeste. I šta je ona smislila? Napravili su daščane ležaje iznad peći i tamo su smestili decu. Često se događalo da se tamo podigne graja, smeh i krenu nestašluci. Tada bi stariji, odozdo, pripretili prstom: „Tiše vi tamo…
Poslednjih godina života, sećajući se tih momenata svog detinjstva, Baćuška bi tiho, sa dubokim poštovanjem, dodao: „Ona (majka) se ponašala prema tim siročićima čak i bolje nego prema nama.“
1867. godine, upokojio se prisnopamjatni Vladika, mitropolit Filaret – visoki pokrovitelj porodice Alekseja Ivanoviča, koji je sa tolikim saosećanjem i pažnjom brinuo o svim potrebama i problemima svog regenta.
Dečaku Ljonji je bilo tada devet godina. Do same smrti se, sa velikom zahvalnošću, a ponekad i suzama, sećao otac Aleksej brige i nežnosti pokojnog Svetitelja prema njihovoj porodici i njemu, dečkiću. Prema njegovoj uspomeni je gajio posebno poštovanje, često je o njemu pričao, i uvek, sa mnogo ljubavi, istinskog razumevanja i, nekako, rodbinski. Baćuška, otac Aleksej je u njemu video i poštovao velikog podvižnika i arhipastira, ispunjenog ljubavlju i sažaljenjem prema nižim od sebe, koji je umeo da prašta i nosi tegobe bližnjeg, mada je u mnogim prilikama Vladika odavao utisak čoveka hladnog i zatvorenog u sebe.
Aljoša je pohađao nastavu pešačući iz Samotoka u Zaikonospasko učilište, nekih, 2-3 kilometra.
Kao učenik je bio vrlo marljiv i savestan – do surovosti. Svaki put je odlazio u školu mnogo pre početka nastave – da ne bi zakasnio. Rastom je bio najniži u razredu, tako sitan, da je izgledao kao dete u odnosu na druge. Jednom je, sa torbom prepunom knjiga, ne pogledavši na sat, došao tako rano u školu, da je, sedeći pred zatvorenim vratima, na mrazu, čekao skoro dva sata dok se nije otvorila.
Drugom prilikom ga je učitelj zamolio da odnese pismo na drugi kraj Moskve, pretpostavljajući da će on, naravno, da svrati kući, pojede nešto i odmori se, a zatim, bez žurbe, nađe vreme i preda pismo. Ali, dečak je, kao savestan i spreman na svaku uslugu, pravo iz škole, bez obroka, otišao da ispuni molbu učitelja. Vratio se kući tek kasno uveče, iscrpljen, preplašivši majku koja ga je iščekivala.
Aleksandra Dimitrijevna je vaspitavala svoju decu pažljivo, strogo i promišljeno; tako je Ljonja, svaki put pred odlazak u školu, dobijao po nekoliko kopejki za doručak. Jednom je poželeo da umesto doručka pojede lubenicu. Kupio je, usput, komad lubenice i pojeo ga. U to vreme je neko od poznanika išao drugom stranom ulice, video kako Ljonja jede lubenicu, i ispričao majci. Od tada su mu umesto para davali pripremljen doručak. „Bio sam mali, dodao je Baćuška, – i mogao sam da se naviknem da traćim novac na tričarije.“
Hor Alekseja Ivanoviča je bio omiljen u Moskvi, i to posebno kod trgovaca. Često su ih zvali da pevaju molebane, svadbe i parastose. Zarada nije bila mala, tako da se, vremenom, Alekseju Ivanoviču ukazala mogućnost da se preseli u drugi, veći i komforniji stan. Međutim, život njegove porodice se ni malo nije promenio; kao i pre, stan je bio pun gostiju, tako da njegov sin, Aleksej, koji je završavao bogosloviju, ne samo da nije imao svoju sobu, nego ni ono najosnovnije – svoje mesto za učenje, pa je zato morao da uči u prisustvu drugih.
„Često sam morao, – pričao je baćuška, otac Aleksej, – da ustajem noću, da bih se pripremio za odgovaranje.“ Međutim, Aleksej se nije bunio, jer je od malih nogu navikao na ljude, zavoleo ih i bio naučen da je najvažnije da onima oko njega bude dobro.
Sa završetkom bogoslovije, pred Aleksejem Mečovim je postavljen izbor između duhovnog zvanja i univerziteta. U to vreme, u njemu je sazrela čvrsta namera da se posveti služenju ljudima. Zajedno sa mnogim drugovima iz razreda, nameravao je da se upiše na univerzitet i postane lekar. Ali, majka se odlučno usprotivila nameri svog sina, želeći da u njemu ima svog molitvenika. „Ti si tako malen, kakav ćeš ti biti lekar, bolje je da budeš sveštenik,“ rekla je ona nepokolebljivo.
Alekseju je bilo teško i sa gorčinom je napustio svoj san. Delatnost lekara mu. se činila kao najplodotvornije služenje ljudima. Jako je tugovao i zbog rastanka sa drugovima iz razreda, čak je i plakao opraštajući se od njih. Međutim, nije mogao da se usprotivi majci koju je tako voleo i uvažavao. Kasnije je shvatio da je njegova prava misija bila da bude sveštenik, i tek tada je po zasluzi ocenio želju svoje majke. „Ja sam joj duboko zahvalan što je, u tom trenutku, ostala pri svome.“
Mnogo godina kasnije, kada je Baćuška postao čuveni starac, došla je kod njega jedna dama, žena poznatog profesora, objasnila mu da, iz određenih razloga, ne živi sa mužem i zamolila ga da ih pomiri. Baćuška je dao savet i ukazao šta treba činiti da se povrati narušeni mir. Uskoro je došao i njen muž da se zahvali Baćuški za pomoć. U toku razgovora sa ocem Aleksejem, sa zaprepašćenjem je u njemu prepoznao svog školskog druga sa Bogoslovije. Obojica su se veoma obradovali prijatnom susretu, bacili se jedan drugom u zagrljaj i dugo razgovarali, sećajući se mladalačkih godina.
„Eto, ja sam postao poznat, omiljen sam među svojim studentima, – rekao je na rastanku razneženi profesor, – a u svom ličnom životu sam ispao nemoćan, koliko god da sam se trudio, nisam mogao da pomognem samom sebi; a ti si jednom rečju razrešio gordijev čvor… Kako ti je to uspelo?… Tvoje zanimanje je važnije od mog i bez potrebe si plakao kada si ostao na Bogosloviji.“
Po završetku Bogoslovije, 1879. godine, Aleksej Mečov je raspoređen na mesto čteca[5] moskovske Znamenske crkve, na Znamenki. Tamo mu je bilo predodređeno teško iskušenje. Nastojatelj[6] hrama je bio čovek nagao, cepidlaka i sklon nasilju. On je zahtevao od svog čteca i takve stvari koje bi pre mogle da se nalaze u opisu posla crkvenjaka. Loženje peći, zvonjenje pred početak službe, čišćenje hrama… Sve se to stavljalo u dužnost čtecu, za šta je strogo pozivan na odgovornost. Nastojatelj se ophodio prema njemu grubo, dešavalo se čak, da i žaračem potegne na njega. Kada bi ga mlađi brat Tihon posetio, često ga je zaticao u suzama.
Za bespomoćnog čteca se ponekad zauzimao đakon, a on je sve trpeo bez roptanja, nije se žalio i nije tražio premeštaj u drugi hram. Kasnije je zahvaljivao Gospodu što ga je proveo kroz takvu školu, a nastojatelja, oca Georgija, se sećao kao svog učitelja.
Bio je već sveštenik kada je čuo za njegovu smrt. Smesta je prihvatio poziv da dođe na opelo, i sa iskrenim suzama zahvalnosti i ljubavi ga otpratio do groba, na opšte iznenađenje svih koji su se sećali pokojnikovg ponašanja prema njemu.
„Takvi ljudi nam ukazuju na nedostatke koje mi sami kod sebe ne primećujemo. Oni nam pomažu da se borimo sa svojim ‘jaškom'“. Tako je Baćuška nazivao samoljublje, svoje „ja“, koje se buni čim ga neko ugrozi ili izazove. „Takve ljude treba voleti kao svoje dobrotvore,“ – učio je, potom, svoju duhovnu decu.
1884. godine, Aleksej Mečov se oženio. Osamnaestogodišnju kćerku crkvenog čteca, Anu Petrovnu Molčanovu, prosili su mnogi mladići sa Bogoslovije, ali ih je ona sve odbijala. Međutim, kada se upoznala sa Aleksejem Mečovim, odmah je prišla svojoj majci – udovici i odlučno izjavila: „Za ovog malog ću se udati.“
18. novembra 1884. godine, u Nikitskom manastiru[7], preosvećeni Misail, episkop Možajski, rukopoložio je Alekseja Mečova za đakona[8].
Raspoređen je u crkvu velikomučenika Georgija u Lubjanskom prolazu (između Iljinskih vrata i Lubjanskog trga). U početku je bio zaveden u spisku kao zamenik čteca, a od 14. maja 1885. godine, po ukazu Konzistorija[9], pod br. 2410, – kao đakon. Četiri godine Mečovi nisu imali dece, a onda su se rodile dve kćeri; Aleksandra (1888. g.), i Ana (1890. g.).
U međuvremenu, unutrašnji poriv oca Alekseja (koji se, u vidu neobičnih postupaka, pojavljivao još u ranoj mladosti) sa godinama je bujao i postepeno uzimao sve više maha.
On se sada, kada je postao služitelj oltara, u dubini svoje duše, pretočio u vatrenu revnost prema Gospodu, dok se spolja odenuo u uzvišenu jednostavnost, smirenje i krotkost prema ljudima, a u tom smislu, najviše prema sopstvenoj porodici.
Porodični život oca Alekseja se pokazao kao srećan, uprkos tome što je Ana Petrovna bila „sa karakterom“, i na fotografijama iz rane mladosti sa nepoverenjem gledala na beli svet ispod namrgođenih obrva. Uzajamna ljubav je taj karakter primetno popravila. Na kasnijim fotografijama pogled je otoplio, a napregnute crte lica se smekšale. Ana Petrovna je nežno volela muža, u potpunosti ga razumela i duboko saosećala sa njim u svemu. Međutim, zbog bolesti srca, bila je slaba i bolešljiva i stanje njenog zdravlja je postalo stalna briga oca Alekseja. On se na sve načine trudio da je podrži, vatreno se molio za nju i slao je svako leto sa decom na selo.
U ženi je otac Aleksej video druga i prvog pomoćnika na svom putu ka Hristu. Bez njene potpore on nije mogao ni da zamisli dalje usavršavanje, prema čemu je snažno težio. Visoko je cenio njene jednostavne, drugarske primedbe, i slušao ih onako, kako neki slušaju svoga starca. Istog momenta je ispravljao propuste koje bi ona zapazila i bio spokojan u ubeđenosti da će njeno voljeno oko primetiti i ukazati na svaki nedostatak koji on u sebi nije primetio ili ga je ispustio iz vida.
Iz tog vremena sačuvano je pismo đakona Alekseja ženi, koje živo karakteriše njegovu ličnost.
 
Leiošice moja mila, dragciena ženice Njušenjka.
 
Znam dobro da tuguješ zbog naše razdvojenosti, ali budi spokojna, anđelu moj, ja sam, hvala Bogu, živ i zdrav i moji bolovi skoro da su prestali. Juče je, posle tebe, kod mene bio Tihon, kupili smo za tri kopejke krompirovo brašno, nasuli na bolno mesto, zavezali starom maramicom, i tako sam prespavao noć. Brašno je izvuklo svu temperaturu tako da sada ništa ne osećam, pa se ti za mene ne brini.
Preklinjem te, živote moj, uzimaj lekove i pij više mleka, zaboravi sve drugo na svetu, misli samo na svoj oporavak i neka te teši misao da o tebi, bez prestanka, razmišlja tvoj brižni muž Ljonječka, koji, s jedne strane, bezmerno ceni tvoju žarku ljubav prema njemu, a s druge, nehotice, dušom i mislima, živi neprestano sa tobom. On, iako na 25 vrsta[10] od tebe, dragocena moja, ipak, dobro i jasno zna i oseća o čemu razmišljaš i šta osećaš…
I zato, ako cu nespokojna, sekiraš se ili boluješ, u isto vreme će se to dešavati i sa, tvome srcu dragim, mužem. Ako ga iskreno voliš, a ja sam u to uveren, ne čini ia bolesnim, ne cepaj njegovo srce svojim bolom. Budi vesela i biće veseo i tvoj mili muž Ljonječka.
Ne zaboravi samo, da tvoj muž odsustvuje ne po svome hiru, nego zbog službe, a istinski hrišćanin i čestiti građanin }e dužan da savesno i poštena izvršava svoje obaveze. To je posao svakog oca porodice – da se neumorno trudi oko. dobrobiti svoje porodice, i ta dobrobit treba da bude glavna nagrada i uteha njegovog rada. Ne lišavaj me toga, draga moja, da sveto ispunim svoj dug. Neocenjiva, ja sam za vas troje spreman da, ako je potrebno, i dušu svoju položim, samo da ste mi vi zdravi, veseli i srećni.
I tako, ti vidiš, zlatno moje sunce, da muž tvoj, iz ljubavi prema vama, napreže sve svoje snage radi vašeg blagostanja, pa tako i ti, skupoceni moj anđele, molim te, pomozi mu u meri svojih mogućnosti, da to i dostigne. Kao prvo, dozvoli mu da savesno ispunjava svoje obaveze, a kao drugo, svojim spokojstvom i veselošću, udahni u njega novu silu za nastavak njegovog rada. Gospode, ukrepi nas da oboje sve to ispunimo… Ja sam ubeđen da si ti duboko verujuća, pa se pomoli za mene, moj anđele, da i ja budem takav!
Dobro je da sam se javio danas na izbore jer je prota bio sam, i vrlo se rasrdio na neke koji nisu došli, a bila su samo dvojica sveštenika. Sutra, to jest u petak, poći ću izjutra kod prote, a uveče će kod nas biti oni koji se spremaju za pričešće, pa zato neću moći da dođem. Svakako ću doći u nedelju, a još ne znam da li ću moći da ugrabim vreme u subotu.
Pošalji mi pisamce, šta da ti donesem u nedelju. Čekaću ia sa nestrpljenjem. Ljubim vas sve, tebe, mila moja Anja, i drage naše, Sanjku i novorođenu Njušu. Danas sam obedovao kod naših, a sutra, to jest u petak, uzeću hranu iz krčme. Ne brini za mene. Samo sebe čuvaj.
 
Tvoj muž, Ljonječka.
 
* * * * *
 
Kod nas je sve dobro. Šaljem vam blagoslov. Posle čitanja pisma, prekrsti za mene dečicu. Napiši kako ste vi. Obavezno ćemo se videti u nedelju, ako budem živ. Praštaj. Potrudi se da te u nedelju vidim veselu i zdravu.
 
Tvoj Aleksej.
 
* * * * *
 
Ti si, lepotice, zaboravila kod mene na stolu ogrlicu i prstenje, ali budi spokojna, ja sam ih uzeo i poneću ih sa sobom u nedelju. Ljubim te nebrojeno puta.
 
Tvoj Ljonječka.
 
* * * * *
 
Sin Aleksej se rodio kao treće dete Mečovih. Kada mu je bilo oko deset meseci, u selu je izbio požar. U opštoj uzbuni i zbrci, malog Alekseja su izneli iz brvnare i položili na travu. Dete se prehladilo i umrlo.
1892. godine, rodio se drugi sin, Sergej. Na njemu se, izgleda, odrazila bolešljivost Ane Petrovne. Novorođeni je bio tako slab, da su ga po dolasku na svet (a rodio se kao nedonošče), jedva nagnali da zaplače. Ime mu je dato u čast Sergeja Radonježskog, čija se petstogodišnjica od smrti slavila u to vreme.
Ta godina je za oca Alekseja bila obeležena pripremama za primanje svešteničkog čina. Prema podacima iz njegove radne biografije, rukopoložio ga je za sveštenika crkve Nikola u Klenu, 19. marta 1893. godine, preosvećeni Nestor, koji je upravljao Moskovskim Novospaskim manastirom. Hirotonija[11] obavljena je u Zaikonospaskom manastiru.
Za vreme studija, težnja oca Alekseja da služi ljudima se ispoljavala kroz maštanja o pohađanju univerziteta. Od tada je proteklo skoro deset godina. Sada se pripremao za pastirsku delatnost. U prethodnom periodu on se dobro upoznao sa karakterom parohijskog života, sa potrebama i zahtevima verujućeg srca, sa duhom vremena. Pred njegovim umnim pogledom se pojavio drugi cilj. Svu pažnju i svo biće oca Alekseja, privukle su reči Dela apostolskih: u naroda koji povjerova bješe jedno srce i jedna duša; i nijedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo, nego im sve bješe zajedničko; a svi koji vjerovaše bijahu na okupu i imahu sve zajedničko; i svaki dan bijahu istrajno i jednodušno u hramu; hvaleći Boga, i bijahu omiljeni kod cijelog naroda.“ (Dela, 4, 32; 2, 44-47).
To svedočanstvo je predstavljalo potpunu suprotnost onoj situaciji koju je zaticao oko sebe. Privlačila ga je ideja o skromnoj parohiji koja bi mogla da obezbedi opstanak njegove voljene porodice.
Nije ga zanimao životni komfor; u to vreme, njegova intimna želja je bila da dospe u neko zabačeno selo, „gde živi prost narod.“ Žarko je težio ka nesebičnom služenju ljudima i njihovom objedinjavanju u snažnu, duhovnu porodicu u Hristu, po uzoru na ranu, apostolsku Crkvu. „Činilo mi se da ću taj cilj lakše dostići među običnim ljudima.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Promisao Božja – po Djačenku (Crkvenoslovenski rečnik), delovanje premudre i sveblage volje Božje, koja potpomaže ispoljavanje dobrote i ispunjenje dobrih ciljeva, a svaku pojavu zla presedža, ili ispravlja i preokreće na dobro. prim. prev.
  2. Čudov manastir se nalazio preko puta zvonare Ivana Velikog u Kremlju. Sagradio ga je sv. Aleksej, mitropolit Moskovski, u čast čudesnog iscelenja Tajdule, žene tatarskog hana. Hram je bio osvećen u čast „Čuda Arhistratiga Mihaila u Honima“, 1336. godine. U podzemlju tog manastira je, 1612. godine, mučenički stradao sv. Jermogen, patrijarh Moskovski.
  3. Za vreme bogosluženja, prim prev.
  4. dirigent, prim. prev.
  5. niži služitelji crkvenog klira, prim. prev.
  6. starešina, prim. prev.
  7. manastiru sv. Nikite, prim. prev.
  8. sveštenoslužitelj, najniži po rangu od tri stepena sveštenstva, koji pomaže prezviterima (sveštenicima) i episkopima za vreme bogosluženja, brine o svetim posudama, čistoći prestola, žrtvenika i svemu što se na njima nalazi, kao i o crkvenoj administraciji
  9. konzistorij – mesto gde se razmatraju naslovi eparhije, raniji naziv – dikasterija. Prim. prev.
  10. stara ruska mera za dužinu ravna 1,06 km. Prim. prev.
  11. rukopoloženje, prim. prev.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *