NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽIVETI I SLUŽITI LJUBAVI – ŽITIJE SVETOG ALEKSEJA MEČOVA

ŽIVETI I SLUŽITI LJUBAVI – ŽITIJE SVETOG ALEKSEJA MEČOVA

 

ŽIVETI I SLUŽITI LJUBAVI
Žitije Svetog Alekseja Mečova
 

 
O PISCU
 
U čast jubileja stogodišnjice od rođenja monahinje Julijane autora-sastavljača ove knjige, poznatog ikonopisca, člana zajednice hrama „Nikola u Klenu“ u prvim decenijama 20. veka
 
Monahinja Julijana, u svetu Marija Nikolajevna,[1] rođena je 8. novembra, 1899. godine (na dan svetog Arhistratiga Mihaila), u porodici sveštenika Nikolaja Aleksandroviča Sokolova, nastojatelja crkve Uspenija Presvete Bogorodice, koja se nalazi u Gončarnoj ulici, u blizini Taganke[2]. Otac Nikolaj je završio Moskovsku Duhovnu Akademiju. Imao je dara za muziku i umetnost, voleo je bogosluženje i služio ga sa strahopoštovanjem. Bio je pravedan, strog prema sebi i nije trpeo laž. Majka, Lidija Petrovna, kćer moskovskog sveštenika, imala je miran, blag, ali pri tom, čvrst karakter.
Marija je u porodici bila najstarija od tri kćeri, odlikovala se ozbiljnošću i nije učestvovala u dečjim zabavama. Od ranog uzrasta je volela da čita Sveto Pismo, Žitija svetih i da posećuje bogosluženja; već u uzrastu od četiri godine, sa uživanjem je crtala. Jedanput, kada joj je bilo 6 godina, dok je tamne, zimske večeri, sedela pored prozora, iznenada je na nebu ugledala četvorostrani krst, koji je sijao divnom svetlošću. Ispričala je to majci, a zatim, naslikala akvarelom krst koji je videla.
Sa 9 godina, Marija se upisala u Petu Moskovsku žensku gimnaziju. U 12. godini života, ostala je bez oca, koji je u mnogom za nju bio primer i učitelj. Osetivši uskoro potrebu za duhovnim rukovodstvom, Marija se molila svetitelju Nikolaju da joj ukaže, koji je njen put. Neko od prijatelja joj je posavetovao da ode u hram na Marosejki i poseti oca Alekseja Mečova. Baćuška ju je dočekao rečima: „Davno sam čekao ove oči.“
Otac Aleksej je postao njen duhovni otac. Od prve ispovesti, počela je da zapisuje njegove reči u dnevnik, i tako činila sve do Baćuškine smrti. Duhovna hrana kojom ju je hranio, odredila je celokupan duhovni, stvaralački i životni put buduće monahinje Julijane. Posle završene gimnazije 1917. godine, Mariji Nikolajevni je bilo predloženo mesto učitelja crtanja u sovjetskoj školi. Ubrzo su od nje zatražili da održi deci ateističko predavanje i, na tome se njen rad u školi završio. Našla je mesto u privatnom ateljeu F. I. Rerberga i A. P. Hotuljeva, gde se usredsređeno bavila izučavanjem crteža. Uporedo, uz pomoć prisnih prijatelja, savladala je i grafiku i počela da radi kao crtač – grafičar u izdavačkoj kući „Energija“. Tamo su dopuštali rad kod kuće, tako da nije morala da ostaje na poslu do kraja radnog vremena. Osim toga, zahvaljujući velikom talentu, Marija Nikolajevna je složene crteže krupnih mašina, naročito lokomotiva, radila mnogo brže od drugih kolega. Sve to joj je omogućavalo da slobodno raspolaže svojim vremenom.
U hramu je Marija Nikolajevna imala svoja poslušanja. NJoj je bila poverena riznica, a pored toga, u njene obaveze je spadalo i održavanje reda za vreme ispovesti kod Baćuške.
Godine 1923, otac Aleksej je završio svoj zemaljski put. Staranje o pastvi i crkvi je predao svome sinu, jereju Sergiju. Otac Sergije je nasledio od oca plameno srce, a svojim dubokim bogoslovskim umom privlačio je mnoštvo inteligentne omladine, kojima su njegove besede bile pravo otkrovenje. Uz njegov blagoslov, potpuno je restauriran donji sprat crkve. Iskusni majstori – restauratori staroverci,[3] obnovili su neke elemente drevne arhitekture i rekonstruisali paraklis na njegovoj levoj strani.
U tom paraklisu, otac Sergije je sakupio kolekciju starih ikona. On je postao veliki poštovalac ikone i njen ozbiljan poznavalac još u vreme, kada se većina ruskog društva oduševljavala religioznim slikarstvom V. M. Vasnjecova i M. V. Njesterova. Otac Sergije je dao blagoslov Mariji Nikolajevni da uči ikonopis kod V. O. Kirikova. To je bilo sredinom dvadesetih godina. Vasilije Osipovič je uvek sa dirljivom toplinom govorio o M. N. Sokolovoj, smatrajući je svojom najvernijom i najpredanijom učenicom.
Među prvim njenim ikonama, bili su mnogobrojni, omaleni likovi Anđela Čuvara. Prve ikonice su umnožile njene učenice, da bi ih, na kraju, dobili svi članovi Marosejske zajednice. Marija Nikolajevna je u to vreme živopisala i kopiju čudotvorne ikone Zastupnice Zemlje Ruske – Vladimirske Majke Božje. 1928. i 1929. godine, ona je više puta putovala po severnim gradovima, izučavajući drevne freske. Skicirala je freske u crkvama izgrađenim u periodu od 1215. veka, u Novgorodu, Pskovu, Terapontovom manastiru… Trebalo je imati snažan i odvažan duh, da bi se, u to vreme agresivnog ateizma, bez pratnje išlo u zatvorene crkve i manastire i kopirale freske.
Od jeseni 1929. godine, počela su regularna hapšenja sveštenoslužitelja, saslužitelja, pojaca i aktivnih posetilaca hramova, proterivanja i deportacije u logore. Crkve su zatvarane, a mnoge su bile uništene. U prvoj grupi uhapšenih iz crkve Nikola u Klenu, bila su tri sveštenika, a među njima, nastojatelj protojerej Sergije Mečov. Posle niza hapšenja, Marosejski hram je bio zatvoren 1932. godine. Poslednja služba je bila liturgija na praznik Blagovesti; konačno zatvaranje i razaranje svega unutra, desilo se 6.oktobra, iste godine.
Zdanje crkve je 60 godina služilo kao pomoćni prostor susedne ustanove; tamo se, između ostalog, nalazilo računovodstvo.
Marija Nikolajevna je uspela da iznese i sačuva čudotvornu ikonu Teodorovske Majke Božje. Kada je hram, 1990. godine, vraćen Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi, ta, poštovana ikona, je ponovo zauzela svoje mesto.
M. N. Sokolova je u više navrata posećivala oca Sergija u izgnanstvu. On je blagoslovio sve kojima je potrebna duhovna podrška, da joj’ se obraćaju sa punom otvorenošću i poverenjem. Korist od razgovora je bila velika – duša bi oživela. Duhovno sazrevajući, Marija Nikolajevna se, tridesetih godina, obratila ocu Sergiju, koji je posle izgnanstva dobio logorsku kaznu, da je blagoslovi na primanje monaškog postriga.
Otac Sergije joj je napisao: „Odricanje od sveta je šire od puta monaškog. Monaštvo je samo jedan od vidova tog odricanja, njegova najviša forma. Zaživite uistinu za Gospoda i Njegov život, i osetite, da idete istim putem kao i monasi… Samo ne zaboravljajte, da je sada vreme osobitog služenja bližnjima… Još nikada nisu stradala Njegova manja braća kao danas. Glavno je da živite radi Boga i u Njemu, sa ljudima, izvršavajući, u meri svojih mogućnosti, sve ono što je određeno hrišćaninu. Tada ćete, u svoje vreme, ako Gospod blagoslovi, lako ući i u čin angelopodobnih. Samo tako, i nikako drugačije.“
Tridesete i četrdesete godine su za Mariju Nikolajevnu bile vreme sakupljanja znanja i materijala u oblasti ikonopisa. Ona živopiše na desetine raličitih kopija starih ikona iz privatnih kolekcija, i na toj bazi, zaokupljena je nadahnutim stvaralaštvom. To joj je pomagalo da uđe u molitveni mir ikone. U Marosejskoj zajednici su postojale grupe koje su, pod rukovodstvom Marije Nikolajevne, izučavale Bibliju i pisale referate o pročitanom. Sastanci su bili vrlo interesantni. Obradili su samo manji deo, ali je to znanje ostalo živo za ceo život.
Godine 1938, umrla je majka Marije Nikolajevne. Odmah zatim, njena sestra, Lidija Nikolajevna, odlučila je da se sa svojom porodicom preseli u Sergijev Posad. Po savetu slepe matuške iz Ribinska, sa njima je krenula i Marija Nikolajevna. Nastanili su se u naselju Semhoz, nekoliko kilometara od Trojice – Sergijeve Lavre. Nisu uspeli ni da se raspakuju, kada je iznenada počeo rat, a za njim i strašna glad. Marija Nikolajevna je nastavila neumorno da radi. Radila je u izdavačkoj kući, putovala svake nedelje u Moskvu da živopiše sa starih ikona, a živopisala je i tzv. „tabljetke“ (komadi platna, kartona, iverice i sl., sa podlogom za bojeni sloj na obe strane).
1946. godine, desio se značajan događaj; ponovo je bila otvorena drevna ruska svetinja – Trojice Sergijeva Lavra. Predstojala je obnova manastira, koji je bio potpuno zapušten. Marija Nikolajevna, kao umetnikikonopisac, dobila je poziv da dođe u Lavru. Od tada počinje glavni period njenog umetničkog života.
Ona lično, kao i grupa mladih umetnika pod njenim rukovodstvom (E. S. Čurakova, I. V. Vatagina i ostali), uložili su mnogo truda u živopisanju crkve i drugih prostorija Lavre i Duhovne Akademije; izvršeni su, toliko neophodni, restauracioni radovi, živopisan veliki broj ikona za različite potrebe, između ostalih i one, koje su nestale iz drevnih ikonostasa. Napravljeni su ikonostasi za nove paraklise.
Takođe, ovakvi radovi su sprovedeni i u nekim moskovskim crkvama, kao što su hram Svetog Ilije, zvani „Obidenij“ (po zavetu, prvobitno, drveno zdanje hrama bilo je izgrađeno za jedan dan.). Bilo je potrebno mnogo truda ikonopisaca Lavre, da bi se u Ferganu (Uzbekistan) bivši protestantski hram iz osnova preuredio u pravoslavnu Crkvu Sv. Sergija Radonježskog. Njen starešina je, u to vreme, bio duhovni sin prepodobnog Nektarija Optinskog i oca Alekseja Mečova, u početku parohijan, a kasnije i sveštenik crkve Nikola u Klenu, kažnjenik uralskih i sibirskih logora 30ih godina, otac Boris Holčev (kasnije – arhimandrit saborne crkve u Taškentu). Na njegovu molbu, Marija Nikolajevna i njene učenice su kopirale ikonostas Trojicke crkve u Lavri; da bi se izbegli problemi sa transportom, ikone su živopisane na platnu. Za oslikavanje Carskih vrata u Ferganu, specijalno su doputovale Marija Nikolajevna i Jekaterina Sergejevna Čurakova.
Posebno mesto u stvaralaštvu monahinje Julijanije, zauzimala je ikonografija svetitelja zemlje Ruske. Tokom celog svog života, ona je, iz raznih izvora, temeljno izučavala obrasce likova svojih svetih zemljaka, i uz dobro poznavanje njihovih žitija, stvaralački ih prerađivala. Rad nad ikonom „Svih svetih, u zemlji Ruskoj zasijavših“, u mnogom je bio usmeren opštenjem umetnice sa poznatim, visoko poštovanim jerarhom, episkopom Atanasijem (Saharovim), koji je sastavio predivnu službu ruskim svetiteljima i bio veliki znalac crkvenog Pravila. Zajedno su precizno skicirali detalje svetiteljskih lica i diskutavali o kompoziciji.
Neposredno posle prve ikone velikih razmera sa svim ruskim svetiteljima, Marija Nikolajevna je živopisala još nekoliko istih (jednaod varijanti se zvala – „Sabor ruskih svetitelja“), a, takođe, i niz ikona lokalnih svetitelja (vladimirskih, jaroslavskih, itd.) i izabranih svetitelja naše zemlje.
Treba reći nekoliko reči o ikonopisnom kružoku, koji je, 1958. godine, Marija Nikolajevna organizovala u okviru Moskovske Duhovne Akademije, i vodila ga 23 godine, starajući se da otkrije polaznicima duhovni smisao pravoslavne ikone. Jedan od učenika, koji je kasnije postao episkop, pisao je u svojim uspomenama da je u ikonopisnom ateljeu bila atmosfera duhovne oaze, u kojoj je rukovodilac kružoka bila ne samo učitelj ikonopisa, već i pravoslavnog blagočešća.
1970. godine, Marija Nikolajevna je primila tajni monaški postrig, kome je težila od rane mladosti. Dato joj je ime po svetoj mučenici Julijani. Dan kada se ona slavi – 17/30. avgust – pada u isti dan, kada se pominje i prepodobni Alimpije Ikonopisac.
 
Ruska Pravoslavna Crkva nagradila je monahinju Julijanu sa tri ordena i tri crkvene medalje. Do poslednjih dana svog života, čak i teško bolesna, neumorno je radila.
Njeno blaženo upokojenje desilo se 3/16. februara 1981. godine. Opelo, koje se, uz umilno pojanje akademskog hora, služilo u Lavri, u hramu prepodobnog Sergija, ostalo je u uspomeni svim prisutnima kao nezaboravan doživljaj. Monahinja Julijana je sahranjena na groblju naselja Semhoz.
Neposredno posle smrti marosejskog Baćuške, monahinja Julijana je napisala rukopis „Citati iz beseda oca Alekseja Mečova“, u dve varijante (druga je potpunija), koje su bile u posedu članova zajednice. Zbog okolnosti tih vremena, na otkucanom rukopisu nije bilo imena autora. Zatim je sastavila naj 254 potpuniji životopis oca Alekseja, koristeći se, pri tom, mnogobrojnim uspomenama, koje su, u godinama posle Baćuškine smrti, pisali, kako parohijani, tako i druga lica.
Podrobna uputstva ikonopiscima, data su u knjizi monahinje Julijane (M. N. Sokolove) – „Trud ikonopisca“, Svjato – Troickaja Cepfujeea Lavra, 1995, s. 223. U njoj je, na stranicama 534, opisan njen život. Autori su unuke njene sestre, A. E. i N. E. Aldošine. Sve što je ovde navedeno, uzeto je odatle i iz parohijskog arhiva crkve Nikola u Klenu.
Rad nad ikonopisanjem, kao i predavanjem istog, nastavile su učenice monahinje Julijane, kako u Lavri i Moskovskoj Duhovnoj Akademiji, tako i u ikonopisnoj školi u našem hramu. Natalija Jevgenijevna Aldošina je, u čast svoje bake, uradila veliku hramovnu ikonu „Svih svetih zemlje Ruske“ za donji paraklis naše Crkve.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sokolova, prim. prev.
  2. jedan od centralnih reona Moskve, prim. prev.
  3. raskolnička sekta koja nije priznala reforme u Ruskoj pravoslavnoj Crkvi, koje je izvršio patrijarh Nikon, u 18. veku, u vreme Petra Velikog. Prim. prev.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *