NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽIVETI I SLUŽITI LJUBAVI – ŽITIJE SVETOG ALEKSEJA MEČOVA

ŽIVETI I SLUŽITI LJUBAVI – ŽITIJE SVETOG ALEKSEJA MEČOVA

 

ŽIVETI I SLUŽITI LJUBAVI
Žitije Svetog Alekseja Mečova
 

 
SLUČAJEVI PROZORLJIVOSTI[1]
 
Jednoj ženi iz Tule, bez traga je nestao sin. Pola godine nije bilo nikakvih vesti od njega. Majka je bila u teškom stanju. Neko joj je posavetovao da se obrati ocu Alekseju. Doputovala je u Moskvu, došla direktno u crkvu Nikola u Klenu, i na kraju liturgije, zajedno sa svima ostalima, prišla da celiva krst. Još 23 reda vernika ju je delilo od Baćuške, koga je videla prvi put. Odjednom, pružajući krst prema njoj, preko glava onih ispred nje, sugestivno joj je rekao: „Moli se kao za živog.“
Zbunivši se od iznenađenja, smela se i zastidela da dođe još jednom. Pošto nije mogla da se smiri, obratila se svešteniku koji je dobro poznavao Baćušku, i on ju je doveo kod njega u stan. Nije uspela ni da kroči u sobu i uzme blagoslov, kada ju je Baćuška, ne čuvši od nje ni jedne reči, jer od uzbuđenja i suza koje su je gušile, nije ni mogla ništa da kaže, uhvatio za rame i, sa ljubavlju i nežnošću gledajući je u oči, kazao: „Srećna majko, srećna majko! Zbog čega plačeš? Tebi govorim: on je živ!“
Zatim, prišavši pisaćem stolu, poče da prebira ikonice koje su tamo ležale, komentarišući usput: „Baš mi je ovih dana bila jedna majka; sve se brine za sina, a on mirno radi u Sofiji, u fabrici duvana. No, Bog će da blagoslovi,“ – i sa tim rečima, uz blagoslov joj dade ikonicu. To je bilo na Svetlu nedelju. Krajem septembra, dobila je iz Bugarske pismo od sina, u kome joj on saopštava, da radi u Sofiji u fabrici duvana.
Neka A. P., po završetku ženske gimnazije pedagoškog smera, dugo i bezuspešno je tražila mogućnost da se zaposli kao nastavnik u jednoj od moskovskih osnovnih škola. Imajući u vidu da je svuda bila odbijena, njen otac je počeo da je nagovara da potraži neku drugu službu. A. P. je bila vrlo tužna, jer nije želela nijedan drugi posao izvan svoje profesije.
Poznanici su je posavetovali da se obrati ocu Alekseju, u crkvu Nikola u Klenu. A. P. se smesta zaputila u tu crkvu, odstojala jutrenju i prilazeći, sa narodom, krstu koji je podavao otac Aleksej, obratila mu se sa molbom da se pomoli za nju, ne bi li našla posao kao učiteljica, s obzirom na to, da su svi njeni pokušaji da se zaposli bili uzaludni.
„Ti, ne možeš da se zaposliš?“ – upitao je Baćuška. – A imaš takvu veliku protekciju!“ A.P. se odmakla u nedoumici. „Kakva protekcija?“ – pomislila je, pa gde sve nije bila i svuda je bila odbijena. Sledećeg dana, srela je slučajnog poznanika, koji je, saznavši za njenu nevolju, uzviknuo: „Ja ću, koliko danas, da Vas upoznam sa gospođom Petuhovom“ (Petuhova je bila načelnik svih moskovskih osnovnih škola). A. P. je bila u velikom čudu kada se upoznala sa r. Petuhovom, a ta, sledećeg dana, dala nalog da je prime u jednu od gradskih osnovnih škola.
N. M. Šreder je ispričala Baćuški, kako se plaši da legne na operacioni sto kod izvesnog hirurga M., usled, kako joj se učinilo, njegovog grubog ponašanja i njenog nepoverenja prema njemu, i zamolila blagoslov da ode kod prof. R. iz Soldatenkovske bolnice. Baćuška je sve pažljivo saslušao, brzo obukao epitrahilj, pomolio se, zatim se okrenuo ka njoj držeći u rukama krst, blagoslovio je i, osmehujući se, veselo rekao: „A ipak ti idi kod M., a tamo, na Hodinku (u Soldatenkovsku bolnicu), nemoj. Ma, ne plači, ne boj se. Daće Bog, poživećeš ti još, poživećeš.“ Dao joj je, uz blagoslov, papirnu ikonicu sv. muč. Pantelejmona sa svojim potpisom i pustio je da ide.
Izašavši od Baćuške, N. M. je osetila neobičnu lakoću u duši i, radujući se, nije ni primetila kako je došla do tramvaja. Tako se dobro osećala, da je poželela da zapeva Uskršnju pesmu. Prekosutra, to jest, 30. aprila, primili su je.na kliniku br. 1, MGU, u naselju Devičje polje. I pored teške bolničke atmosfere i predstojeće ozbiljne operacije, duša joj je pevala, osećala je blagodat u sebi.
Maja meseca, na Hodinki su eksplodirala skladišta sa municijom i u Soldatenkovskoj bolnici su mnogi, usled straha i panike, izgubili život. „Šta bi bilo sa mnom da sam se tamo našla u to vreme, kada nisam smela da se maknem, jer sam imala rez od 15 santimetara na stomaku? Zahvalna sam Bogu zato što me je spasao od takvog straha, a možda i smrti, molitvama, bez svake sumnje, baćuške, oca Alekseja.“
Izvesna Olga Serafimovna, načelnica sirotišta čiji je tutor bila Velika kneginja Jelisaveta Fjodorovna, duboko verujuća i crkveno vaspitana žena iz viših slojeva društva, često je dolazila u crkvu Nikola u Klenu, kod baćuške, oca Alekseja. I on je često, na njen poziv, odlazio u sirotište.
Jednom prilikom, na liturgiju je, zajedno sa njom, došla i nadzornica sirotišta, jedna od njenih potčinjenih. Posle liturgije, prilazeći krstu, Olga Serafimovna je pomislila: „A šta ako sad Baćuška kaže nešto, što će da naruši moje dostojanstvo i autoritet u očima moje nadzornice?“ Bojeći se toga, ona je predložila svojoj potčinjenoj da stane ispred nje, ali ova to nije htela i ostala je iza načelnice. Ugledavši Olgu Serafimovnu, Baćuška je visoko podigao krst i, širokim, odlučnim pokretom je blagoslovio, a zatim glasno i odsečno izgovorio: „Olga!… Mudra!…“ – a onda, sagnuvši se pored samog njenog uha, dodao šapatom: „Gusko, samo zbog drugih sam to rekao…“ – i, sa uobičajenim dobroćudnim osmehom, pogledavši je, nastavio da daje krst pridošlima.
Jedanput su na prijem kod Baćuške doveli mališana, koji je imao naviku da krade. Baćuška je sam otvorio vrata i, pre nego što je čuo bilo šta o njemu, strogo mu rekao: „Ti, zašto kradeš? Nije dobro da se krade.“
Jedna dama, po imenu Vera, koja je posluživala oko crkve, dobila je dozvolu da poseti Baćušku, iako je bio bolestan. Sve vreme, usput je razmišljala: „Gospode! Šta da radim, imam dve sestre koje izdržavam i obe – nesposobne za rad; šta će biti sa njima kada umrem…“ Kada je ušla u Baćuškinu sobu, on ju je dočekao rečima: „Ah, ti Vera, bez vere, a još maramu nosiš, sestro crkvena. Zašto ti sve uzimaš na sebe, ništa nećeš Bogu da prepustiš? Ne, evo šta ćeš, sve te sumnje ostavi kod mene, tu, iza praga, i veruj da će Bog bolje od tebe da sačuva tvoje sestre.“
Jedan neverujući čovek, naslušavši se mnogo o Baćuški, rekao je: „Sam ću da pođem da vidim vašeg popa…“ Došao je u crkvu, odstojao službu. Posle nje, Baćuška, okružen gomilom, blagosiljajući na obe strane, krenuo je ka izlazu. Videći sve to, dotični, koji je došao da ga osmotri, prezrivo je pomislio: „Idioti… šta to rade?…“ Odjednom, Baćuška razmače gomilu i, sa svojim dobrodušnim osmehom, posmatrajući ga još izdaleka, pođe pravo ka njemu i blagoslovi ga. Neverujućem je srce zatreperilo. Došavši kući, izjavio je: „Da, zaista, u vašem popu ima nešto, postoji neka sila. Naravno, sve to može naučno da se objasni, međutim, bez obzira na to, nešto ima, ne može se poreći.“
Jedna siromašna učiteljica je ispričala: „Imala sam rublju i pomislila: da upalim sveću Teodorovskoj Majci Božjoj, ili da je Baćuški gurnem u ruku. Na kraju sam rešila; daću Baćuški, a on će kao sveća pred Majkom Božjom da stoji.“ I gurnula sam mu rublju u ruku. Baćuška je smesta odbio taj dar, vratio rublju i negodujući rekao: „Gle, šta je smislila!“
Iz gomile koja ispraća oca Alekseja iz crkve, obraća mu se žena: „Baćuška, muž me vređa…“ Baćuškino dobroćudno lice postaje ozbiljno: „Tebe… muž vređa?“ – i, pogledavši je dugim, prodornim pogledom, reče: „Nisi ti takva da bi tebe muž vređao. Evo, vidim te svu – ti ćeš prva bilo koga da uvrediš.“ I, ne želeći više da razgovara, okrenu se i sa uobičajenim osmehom, nastavi da blagosilja levo i desno. „Baćuška, – izvija se ka njemu nepoznata, trideset godine sam živela s mužem i razveli smo se, recite, šta da radim?“ I njoj je Baćuška odgovorio samo osudom tog postupka. Po svoj prilici, krivica za razdor u porodici je ležala upravo na tim ženama.
„Baćuška, – probija se kroz gužvu, okretna, crnooka Tatjana, – pomolite se, mesta sebi ne nalazim.“ – „Mnogo grešiš i ne moliš se,“ – ozbiljno odgovara otac Aleksej. „Oprostite Baćuška, – iznenada se bacivši pred njega na kolena, umoljava ga Tatjana, neću više nikad. Vi ste otputovali, a ja i sagreših.“ – „A šta sam ja tebi – dadilja?“ – isto tako ozbiljno, primećuje Baćuška. Kada je posle tri dana srela poznanicu koja je slušala ovaj razgovor, priznala je: „Nikako nisam mislila da će saznati, a nisam ni htela da mu govorim o tome.“
Prilazi Baćuški monahinja koja je stajala pored sanduka za sveće: „Baćuška, žena iz provincije, lično je ne poznajem, a jako želi do vas.“ – „Pozovite je ovamo,“ – i Baćuška joj odmah zakazuje susret kod sebe u stanu.
„Propio mi se muž, – priča krojačica gornje odeće, Aleksandra Ivanovna Lazarjeva, – nije ga bilo nedeljama. Mnogo sam tugovala zbog njega; gde li je, nije li se smrzao, ili se ko zna šta desilo? Trčim kod Baćuške, jadam se, a on se okreće prema oltaru, moli se, a zatim kaže: ‘Sutra će pijani da dođe.’ Sledećeg dana, muž je zaista došao pijan. I opet nevolja. A Baćuška bi se, ponekad, sažalio na mene: ‘Ah, ti moja uplakana.'“
Počeo muž da mi traži odvojeni stan. Pitam Baćušku: „Možda sam nešto skrivila?“ Baćuška me obuhvata pogledom: „Glupira se on. Bolje decu žali, a on ti je u svom svetu.“ – „A šta sa stvarima i stanom?“ – „Ništa ne daj.“ Nisam poslušala Baćušku, iznajmila sam mužu stan, dala mu neke stvari, šivene u radnji. Par nedelja muža nije bilo; sve je dao u zalog i opet mi se vratio nazad.
Snažno sam želela da odvučem muža u crkvu; mislim se, skinuće Baćuška sa njega svu tu koru kojom je pokriven, pa će mi biti lakše sa njim. U to vreme, muževljeva sestra je bila jako bolesna, a kod nas u crkvi je bio praznik svetog Nikole Čudotvorca. Zovem muža: „Idemo, hajde,… da se pomolimo za sestru,“ a on se sve odupire. Na silu sam ga nagovorila. Dovodim ga kod Baćuške: „Evo ga, – kažem, moj muž, Vasilije Petrov.“[2] – ,Lepo, drago mi je.“ Tri puta ga je celivao. Od tada, mada ne često, muž je počeo da ide u crkvu, karakter mu je omekšao i počeo je manje da pije.
Jedno vreme nam nije išlo sa poslom (muž je takođe bio krojač). Pomislih: pozvaću Baćušku da mi odsluži moleban u kući. Pošla sam kod njega u devet sati ujutru i čekala ga do četiri popodne. Kad je izašao, pogledao me je: „Žao mi te je, ali ne mogu da idem.“ Ja njemu: „Baćuška, Baćuška!“ Otišao je, posle nekog vremena se vratio i opet rekao isto. Na kraju, reče: „Idi, ceo dan sediš kod mene, dođi sutra.“ Treba reći, da je, baš u to vreme, moj muž bio mnogo ljut na Baćušku. Došla sam sledećeg dana i Baćuška je pošao sa mnom.
One gladne godine, muž me je stalno gnjavio: „Hajdemo, hajdemo u neku rodnu guberniju.“ A ja mu ne govorim, ali se mislim – bez Baćuškinog blagoslova, ni slučajno ne idem. Dolazim kod Baćuške za vreme svenoćne. „Kuda si to naumila, nigde te ja ne puštam!“ – „A muž?“ – „Muž, muž!“ Krenuli smo da ispraćamo Baćušku iz crkve, a on priđe vratima, okrete se, podiže na prste i pripreti mi rukom: „Lazarjeva, da te Bog sačuva, nikuda ne idi!“ A muž nikako ne prestaje da nagovara: „Prodaj sve, idemo.“ Tada sam rešila da ga lično odvedem kod Baćuške. „Vladika Tihon će, – kažem, – da služi,“ – jer više nisam znala kako da ga privučem.
Dođosmo u crkvu. Vidi muž da narod prilazi Baćuški. Ja mu kažem: „Pitaj ga – da idemo u selo ili ne?“ Muž pita: „Blagoslovite da idemo u selo.“ – „Evo tebi selo, – pokaza Baćuška na mene, – i živi sa njom. Kuda ćeš ti da ideš sa svojim starim kostima? Ja i ti volimo čajić da popijemo, a tamo, ima da se načekaš dok te neko pozove. A kod kuće – došlo ti, postaviš samovar i piješ.“ Tako smo i ostali, nigde nismo išli.[3]
Rešili ja i muž, te gladne godine, da pošaljemo decu u selo. Pošla sam kod Baćuške. „Hoćemo, kažem, – da pošaljemo decu u selo, kod rođaka.“ Baćuškino lice se smračilo: „Molim, u redu, pošalji,“ – nerado je blagoslovio Baćuška. Proživela su deca u selu otprilike jednu godinu. Nisu izdavali dozvole za te krajeve, tako da nisam mogla da ih viđam. Pošla sam kod Baćuške u stan, u dan njegovog Anđela, a on mi odmah reče: „Hajde da se pomolimo da ih ugledaš žive, jer će ti teško biti odande.“
I stvarno je bilo teško da se vratimo; tri noći sam presedela na stanici sa decom, a četvrte noći, rekoše: voz dolazi na stanicu, može da se kreće. Sa mnom dvoje dece, dva puda pšenice,[4] mleko, jaja, i sa svim tim treba da se sama izborim. Kako sam počela da se penjem u voz, devojčica mi pade pod vagon, hoću da je podignem , ali takva je pomrčina da ne mogu da je nađem; jedva sam je nekako podigla. Stigli smo u Moskvu, a ja odmah kod Baćuške. Obradovao nam se, blagoslovio decu.
U gladno vreme, morao je zet da ide u nabavku hleba. Dolazim kod Baćuške da se posavetujem: „Blagoslovite zeta da ide po hleb.“ – „Kako se zove?“ – „Aleksandar.“ – „Kao tašta!“ Počeo Baćuška da se moli: „Uh, kakav je on, uh kakav je! No, neka ide, daće Bog.“ I zaista, imao je zet težak karakter; samoljubiv, uporan, gord, pravi užas.
Došao Baćuška kod mene kući. Na rukama mi je bila unuka Liduška. Mnogo sam tugovala zbog nje; nije voleo zet tu moju unuku. Stojim pred Baćuškom, gledam njega, gledam nju, a sama gorko plačem. „Ti, zašto plačeš?“ – iznenadio se Baćuška. – Pa kako da ne plačem, – kažem, – otac je baš nikako ne voli.“ Baćuška je ustao, pogladio moju unuku po glavi, poljubio je i blagoslovio. Od tada je zet zavoleo Lidušku, počeo da je žali i da se igra sa njom; a ranije se dešavalo da leži devojčica, a on, kao da je neki panj, ni ne primećuje je.
Služio jednom Baćuška u našoj parohiji, u crkvi Prvomučenika arhiđakona Stefana. Pošli smo tamo ja, zet i moja starija kćer, da se pomolimo. Vidi moja kćer Baćušku u oltaru, pa kaže: „Idem ja sada kući, da pospremim i pripremim sto, a ti zovi Baćušku kod nas na čaj.“ Završila se služba, izlazi Baćuška iz oltara, a ja – pravo kod njega: „Baćuška, kod mene na čaj!“ Saglasio se drage volje. „A hoćeš da praviš društvo tvom Baćuški?“ – „Hoću.“ Idem ja tako sa Baćuškom, a zet pozadi. Dođosmo do nas. Baćuška stavio ruke na leđa i veseo, hoda po sobi. „A ipak mi se sviđa kako ti živiš.“ Popismo čaj, posle čega ja ispratih svog Baćušku do kuće. Dolazim nazad, a zet pita: „Kakav je to – Baćuška?“ Objašnjavam: „Baćuška – to je moj duhovni otac.“ A on kaže: „Išao sam iza vas, i sve gledam i divim se; idete vi, kao svi ljudi, a Baćuška ide po vazduhu i pomahuje palicom. Gledam i ovako i onako – šta je ovo? – Baćuška ide po vazduhu i ne dotiče se zemlje.“
Došla žena iz naselja Vorobjovije gori, da ga zamoli za savet. Ima ćerku, a prose je dvojica momaka; jedan je uzima kod sebe u stan, a drugi hoće kod nje u stan. Majka je u nedoumici šta da radi, šta je bolje. Baćuška, pažljivo saslušavši, mirno kaže: „Svejedno.“ Žena, misleći da nije shvatio u čemu je stvar, ponovo počinje da objašnjava sve okolnosti i ponovo dobija lakonski odgovor: „Svejedno.“ Tada se ona, uvređena, gunđajući što su je ljudi obmanuli u vezi Baćuške, vraća kući i, dogovorivši se sa rođacima, udaje ćerku za jednog od momaka. Međutim, protiče jedan mesec i mlada žena umire. Zaista, bilo je „svejedno“ za koga će se udati.
Otac Konstantin Rovinski, duhovni sin Baćuške, predao je molbu Svjatejšemu Patrijarhu za postavljenje na dužnost u parohiju. Svjatejši Patrijarh je izdao rešenje: „Postaviti na prvo slobodno mesto nastojatelja u neku od najboljih parohija Moskve.“ Međutim, kada je zatim, otac Konstantin došao kod oca Alekseja i ispričao mu o ovome, Baćuška se zamislio, dosta dugo poćutao i, na kraju, odlučnim glasom rekao: ,A meni je ukazano, da Vi treba da budete sveštenik hrama u Iverskoj zajednici. Pođite mitropolitu Jevseviju i predajte mu novu molbu, da vas postave tamo.“ Sve se brzo sredilo; otac Konstantin je dobio papir sa pečatom bolnice te zajednice, koji su potpisali glavni lekar i medicinski personal, sa molbom da bude postavljen na dužnost nastojatelja crkve u Iverskoj zajednici. Tu je i služio do kraja 1922. godine.
Otac Konstantin je mnogo propovedao po tuđim parohijama. Jednom prilikom, idući kod Baćuške na ispovest, u mislima se ukorevao i oštro osuđivao, govoreći: „Ideš na „gostovanja“ kao neki licemer, a koliko imaš pastirskog posla u bolnici…“ Posle izvesnog razmišljanja, čvrsto je rešio da se zbog toga pokaje pred Baćuškom i da više nikuda ne ide da propoveda. Samo što je ušao u sobu oca Alekseja, koji se nalazio u krevetu u poluležećem položaju, Baćuška je, brzo trljajući ruke, što je kod njega bio znak dobrog raspoloženja, izgovorio: „A vi sve gostujete, gostujete.“ – „Čvrsto sam rešio da više ne idem u tuđe parohije da propovedam!“ Baćuška je, u potpunosti, podržao takvu odluku i, tog puta, bio posebno predusretljiv i ljubazan.
Ženi oca Konstantina, Baćuška je zapovedio da dolazi svake nedelje na razgovor. Kada se nije ispovedala, često je sa njom dolazio i otac Konstantin. Jedanput je zamolila muža da je otprati. Njemu se te večeri, iz nekog razloga, nikako nije išlo, dugo se opirao, ali je na kraju pošao. Samo što su ušli kod Baćuške, kada je ovaj, pre nego što će da otpozdravi ocu Konstantinu, živo uskliknuo: „Šta! Na povocu su vas doveli?“ – „Nemojte tako Baćuška, ja uvek rado idem kod vas, nego sam nešto umoran, nisam se osećao dobro,“ – zbunjeno je odgovorio otac Konstantin.
„Da, da, doveli su vas na povocu,“ – ponovio je Baćuška, dobrodušno se osmehujući.
Izvesni gospodin, čovek malo verujući, nije sprečavao svoju suprugu da ide kod baćuške, oca Alekseja, i potraži utehu za svoj veliki, materinski bol, ali se ipak čudio i bio u nedoumici, šta ona u njemu nalazi. Jednom je i sam došao u crkvu i, sa svim tim mislima nepoverenja i nerazumevanja, posmatrao kako narod uzima blagoslov. Neočekivano, Baćuška se okrenuo na njegovu stranu i blagoslovio ga rečima: „Samo verom ćeš se i spasti.“
Jedna žena je došla da upita Baćušku; da li da se udaje, s obzirom na to, da joj je muž odavno u zarobljeništvu u Nemačkoj, posle rata 1914. godine. Od tada je prošlo 9 godina, o njemu nema nikakvih vesti, a prosi je jedan, jako dobar čovek. Umesto odgovora, Baćuška je ispričao: „Eto, dragi moji, kakvi se slučajevi događaju; jedna žena mi je došla i kaže: ‘Baćuška, blagoslovite me za udaju, pošto je moj muž mnogo godina u zarobljeništvu i, po svemu sudeći, nije među živima. A prosi me jako dobar čovek.’ Nisam joj dao blagoslov, ali se ona, ipak, udala. I samo što se venčala, posle osam – devet dana, dolazi njen muž iz zarobljeništva. I tako su dva muža, i žena sa njima, došli da reše problem i podele ženu – čija je ona sada? Eto kakve se stvari događaju…“ Taj odgovor i priča, su se dešavali pred ženom koja je pitala. Uplašila se i odlučila da sačeka sa davanjem saglasnosti na brak, a kroz nekoliko dana, neočekivano se vratio njen muž.
Nekom prilikom, Baćuška je morao da ponovi propoved o jednom svetitelju. Pojci su slušali, sedeći na podu. Najstarija od njih je šaljivo primetila: „Kako je dosadno što Baćuška sve vreme govori o jednom te istom. Zar nismo to već slušali?“ Posle službe, svi su pošli da uzmu blagoslov. Blagosiljajući je, Baćuška reče: „Marija, oprosti mi molim te, kriv sam. Eto, star sam, počeo sam da zaboravljam i sve govorim o jednom te istom…“
Baka Lidije Aleksandrovne, izmučena zbog nestanka svog unuka, brata od tetke L. A., zamolila ju je da poseti oca Alekseja. Baćuška je stajao kod plaštanice. Prilazeći, upitala je: „Da li je brat živ, i gde je?“ Baćuška je zažmirio, usmeravajući pogled na plaštanicu kao da nešto razgleda, a zatim tiho i razgovetno rekao: „Živ je i uskoro će da se pojavi. Molite se za njegovo zdravlje.“ Posle dve i po nedelje, on se zaista pojavio; u momentu dok je cela porodica pila čaj u trpezariji, on je, potpuno neočekivano, ušao. Proveo je oko dva sata u krugu svoje porodice, zatim se ponovo sakrio i, više od četiri godine, nisu ništa čuli o njemu.
Jednom je susetki L. A., koja je živela pored nje u istom dvorištu, došla u goste sestra sa sela. Dotična je imala dva sina; Jedan, sa KOJIM je živela, imao je veliku porodicu, a jedino bogatstvo mu je bila jedna krava, koja je sve njih hranila; drugi je živeo u Rostovu na Donu, imao je nekoliko kuća i pekaru. Više puta je bogati sin zvao svoju majku kod sebe. Sablažnjena njegovim bogatstvom, žena je počela da razmišlja o odlasku. Kada ju je L. A. upitala, na koji način misli da otputuje, budući da joj sin ne šalje novac za put, ona je odgovorila: „Pa, odvešću kravicu iz dvorišta moga sina i – odoh. Uzgred budi rečeno – ona je moja.“
Čuvši njenu nameru, L. A. ju je posavetovala da ode do Baćuške da uzme blagoslov. Kada mu je prišla, on joj, strogo i prodorno je pogledavši u oči, srdito reče: „Hajde, odvedi poslednju kravu tvog siromašnog sina i idi kod bogatog.“ Žena je zadrhtala i pala Baćuški pred noge. On, pak, videvši njeno kajanje, reče malo ljubaznije: „E tako; meni i tebi nije mnogo potrebno, a treba i na druge da se sažalimo.“ Tako nije ni otputovala.
Sedi, jednom prilikom, L. A. u svojoj sobi, koja se nalazila u suterenu Baćuškine kuće. Nije ni primetila kako je Baćuška ušao, brzo izgovorivši: ,Lidija, ovde je kod tebe jako mnogo dima, pazi – izgorećeš.“ – „Baćuška, – odgovorila je ona, – kod mene peć ceo dan nije ložena, nema ni vatre, ni dima.“ Baćuška priđe ploči na vrhu peći, otvori vratašca i reče: „Ah, kakav veliki dim i vatra. Pazi dobro da ne izgoriš,“ – i istog momenta istrča napolje. Sledećeg dana je založila peć, a dim, na njeno iznenađenje i zaprepašćenje, nije pošao kroz cev, već je pokuljao, zajedno sa vatrom, u sobu. Tada je razumela Baćuškino upozorenje.
Desilo se da je Baćuška bio bolestan i dve nedelje nije dolazio u Crkvu. Jedne kasne večeri, zatražio je da pozovu L. A. Došavši u sobu, zatekla je Baćušku kako sedi u fotelji, u sivom podrasniku. ,Lidija, šta, služba se završila?“ – „Završila, Baćuška.“ – „A, da li je crkva zaključana?“ – „Zaključana, Baćuška.“ – „Morao bih da odem do oltara. Da li bi mogla da mi doneseš knjižice odatle?“ – „Kakve, Baćuške?“ – „Pa, moje sinodike. Jedna žućkasta, i druga – crnkasta.“ – „Gde da ih nađem, Baćuška?“ – „Na drvenom stočiću, koji se nalazi pored peći.“ Treba reći, da se stočić za vodoosvećenje dva puta nedeljno iznosio na sredinu crkve zbog osvećenja vode, a zatim se sklanjao u oltar, daleko od peći. Pošto Baćuška dugo nije bio u crkvi, on nije mogao da zna gde se nalazi stočić. Kada je L. A. ušla u oltar, videla je da stočić, zaista, ne stoji na svom mestu, nego pored peći, i da na njemu leže dve knjižice – žuta i crna. Prišavši stočiću da uzme knjižice, primetila je da iz peći kulja jak dim, koji je već napunio ceo oltar. Otvorila je ventilaciju i male prozorčiće, i zalila vodom dva velika ugarka u peći, dovela sve u red, zatvorila opet crkvu i ponela Baćuški knjižice. Dok mu ih je davala, reče: „Evo vam Baćuška vaši sinodici.“ A Baćuška, netremice je posmatrajući, odgovori tiho: „Ostavi ih.“ Na pitanje gde, odgovorio je: „Ma, bilo gde.“ Tada je shvatila da mu knjižice uopšte nisu ni bile potrebne, već da ju je poslao da ukloni dim iz oltara, ali nije želeo da joj to kaže direktno.
Drugom prilikom, posle uobičajenog, dugotrajnog svenoćnog bdenja, L. A. se, jako umorna, vratila kući. Iznenada, zovu je kod Baćuške. Sa naporom se popela gore, razmišljajući nezadovoljno: „Svenoćna je davno završena, crkva zaključana. Zašto li me to Baćuška zove, ovako umornu i tako kasno?“ Kada je ušla, Baćuška je bio u trpezariji, nervozno koračajući po prostoriji napred – nazad. ,Lvdija, jesi li zaključala crkvu?“ – „Zaključala,“ – odgovorila je ona. Prošavši još jednom tamoamo i pogledavši je, ponovio je pitanje: „Da li je crkva zaključana?“ Ona opet odgovori da jeste. Još par puta prošavši po sobi, i kao da se ne odlučuje da kaže nešto vrlo bitno i neophodno, Baćuška je ponovo upitao: „Da li si dobro zaključala crkvu?“ L. A. je počela da uverava Baćušku da je lično stajala na stepeništu i posmatrala kako čuvar zaključava crkvu. Na njena uveravanja, Baćuška je dobroćudno odgovorio: „Pa, dešava se ponekad da ne pogledaš dobro. Bolje bi bilo, kada bi uzela ključeve i otišla da proveriš.“ (Ključevi su bili kod Baćuške). Oh, kako joj se nije išlo: „Jel’ to Baćuška iskušava moje strpljenje, kada sam tako iznemogla, jedva stojim na nogama,“ – razmišljala je ona.
Došavši do crkve, upalila je svetlo i sa užasom primetila, da teški, veliki katanac visi rastavljen. Drhtavim rukama je ubacila ključ. Ključaonica je bila zatvorena. Tu je ona shvatila, da je crkvenjak, ne zaključavši kako treba katanac, okrenuo ključ i crkvu ostavio nezaključanu. Kada je donela ključeve, Baćuška je, trljajući ruke, kazao: „No i slava Bogu, sada je sve u redu.“
Nameravajući da priloži Baćuški novac za molitve, jedna žena se premišljala – koliko da da? Ako da mnogo – biće joj žao, a ako da malo – biće joj neprijatno; po svoj prilici, rešila je da priloži nešto veću sumu. Pružila je Baćuški cedulju sa srebrnim monetama. Baćuška je primio cedulju i, naglim pokretom koji je izražavao antipatiju, odgurnuo novac, koji se rasuo na sve strane.
Jednog petka, posle liturgije, Baćuški su prišle dve devojke obučene u crno, sa molbom da im da blagoslov za monašenje. Jednu je rado blagoslovio i dao joj veliku prosforu, a drugoj je rekao: „A ti se vrati kući, tamo si potrebna, ne dajem ti blagoslov za manastir.“ Devojka je otišla, smetena i razočarana. Oni što su bili okolo, radoznalo su je upitali sa kim, i u kakvim uslovima živi. Devojka je odgovorila da živi sa starom, bolesnom mamom, koja ne želi ni da čuje o njenom odlasku u manastir, jer bi ostala sasvim sama.
Posle jednog molebana u sredu, prišla je Baćuški žena, pala mu pred noge i, jecajući, počela da viče: „Baćuška, pomozite, Baćuška, spasite! Ne mogu više da živim na svetu; poslednjeg sina su mi ubili u ratu,“ – i krenula da udara glavom o svećnjak, koji se nalazio pored svetitelja Nikblaja. Prišavši, Baćuška joj se obratio sledećim rečima: „Šta to radiš, zar sme tako da se očajava? Evo ga naš veliki zastupnik i molitvenik pred Gospodom.“ I pomažući joj da ustane, odmah je počeo moleban svetitelju Nikolaju, i zatim joj rekao: „Uradi tri metanija. Nemaš kad da stojiš na molebanu. Ja ću već da se pomolim za tebe sam. A ti kreni što pre kući, tamo te čeka velika radost.“ Žena je, ohrabrena Baćuškinim rečima, otrčala kući.
Sledećeg dana, za vreme liturgije u paraklisu svetog Nikole, koju je Baćuška služio sam, bučno i brzo je utrčala jučerašnja posetiteljka – ojađena žena. Želela je što pre da vidi Baćušku, ponavljajući, uzbuđenim glasom jedno te isto: „A gde je Baćuška?“ Ispričala je kako je, došavši juče kući, našla na stolu telegram od sina, u kome je pisalo, da odmah dođe na železničku stanicu, da ga sačeka. „Evo, ide i on,“ – pokazala je na mladića koji je upravo ulazio. Baćušku su pozvali iz oltara. Žena je sa ridanjem pala pred njegove noge, moleći ga da odsluži moleban zahvalnosti.
Za vreme Velikog posta, posle molebana, prilazi Baćuški žena: „Baćuška, pomozite, nevolje su me skroz pritegle. Ne stižem ni pet da ispratim, već devet idu u susret.“ Baćuška je prodorno pogleda u lice i zapita: „A, koliko ima da se nisi pričešćivala?“ Ne očekujući takvo pitanje, žena se zbunila i konfuzno odgovorila: „Pa, evo, nedavno, Baćuška, nedavno sam se pričestila…“ – „A koliko nedavno?“ – ponovio je pitanje Baćuška, – Ima već godinica četiri?“ – „Ma ne, Baćuška, samo sam prošlu godinu propustila, a pretprošle sam bila bolesna.“ – „A pre te, bila si na selu? Eto, to ti je – ciglo četiri godine.“ Shvativši da je Baćuški poznat sav njen život, klekla je pred njim na kolena, moleći oproštaj. „A zašto mene moliš? Moli Boga, koga si zaboravila. Zato te nevolje i saleću.“
Jedna prosta žena po imenu Fedora, siroče od ranog detinjstva, koja je pretrpela mnogo muka u svom životu, došla je u Moskvu i zaposlila se kao tehnički službenik u školi. Saznavši za Baćušku, posetila ga je, vezala se za njega svom dušom i, od tada, obraćala mu se u svakoj nevolji.
U njenim prostodušnim kazivanjima, živo je oslikana njena ličnost, kao i sam baćuška, otac Aleksej.
„Dušom sam se nastanila oko dragog Baćuške, oca Alekseja. Kao svetlo sunce prosijao je on u mom životu; okice mu jasne, pa radosne – otprve me je privukao sebi. Mnogo čudesnog sam se ja nagledala od njega i ni od koga takvu nežnost imala, kao od Baćuške dragog. A došla sam mu nemoćna, sa bolestima; koliko sam jada preživela i suza prolila… Ne jednom se dešavalo da su me kao korov odbacivali. A njemu, bivalo je, ideš kao svom, svu tu žalost mu sneseš, a on uteši, pa prigrli, kao otac rođeni, a od njega, posle, kao na krilima letiš.
Kada sam prvi put došla kod njega, jedva sam se držala na nogama; tri bolesti odjednom sam imala. Došla sam na prvu ispovest, a on me pita: ‘Kako se zoveš?’ – ‘Baćuška dragi, Fedora.’ Otide Baćuška u oltar i dugo ga nema. Dolazi i opet ponavlja: ‘I, kako se zoveš?’ – Fedora, Baćuška dragi. Pokrio mi je glavu epitrahiljem, i sve me po glavi miluje (a glava mi nije bila zdrava), pa usput govori: ‘Kakvo lepo ime imaš.’ – ‘Baćuška dragi, sve sam se u manastir spremala, a nikako da odem.’ – ‘No, Fedora, ja i ti smo.bolesni, mi ćemo imati svoj manastir.’ ‘Baćuška dragi, pa šta da radim, da se lečim?’ ‘Češće se pričešćuj.’ I zaista, počela sam da dolazim kod Baćuške, da se pričešćujem i da se oporavljam.“
Bude tako, da se sva iznutra tresem; neko mi nešto kaže, a ja ne mogu da istrpim, a Baćuška će meni: „E, Fedoro, ti si razdražljiva.“ Posvađam se sa svojom poznanicom, dođem kod Baćuške na ispovest,a on sve moje grehe pretrese, pa kaže: „Ne treba da se svađaš, ja i ti nismo za to predodređeni; mi treba da budemo blagovesnici. A sudija je svima – Bog.“ – „Baćuška dragi, pa ona meni govori ružne stvari, a ja sam bolesna.“ – „Znam Fedoro, ja i ti smo bolesni, vrlo bolesni, a ima i bolesnijih od nas.“
Hoću, tako, da mu se požalim: „Baćuška dragi, kako se teško živi.“ – „Uu, Fedoro, niko ne živi bolje od nas, od nas su sve patnje uzete, a kod drugih ima nevolja, nevolja…“ – „Baćuška dragi, tako je mnogo posla.“ – „Eto, ti si mlada, pa „tako je mnogo posla“, a ja sam star, radim i ne žalim se.“ A dešavalo se, samo ti se pojavi pomisao – što se to Baćuška tako dugo bavi drugima, a on tebi: „Rečju, delom, pomišlju…“ Sigurno sam ja ta velika grešnica. A on se okrene, nasmeje se, pa kaže: „Evo je, ide, velika grešnica, moja Fedora.“
Rodila mi rođaka sina, a ostala nevenčana. Ja Baćuški prepričavam: „Baćuška dragi, eto šta se desilo mojoj rođaci. A ja nju ovako savetujem: „Daj dete njemu, kad neće da te uzme.“ Nasmeja se Baćuška: „Tetka si ti, tetka, a savet ti nije tetkin. Biće ipak, da ona nije mačka, nego majka detetu. Nego bolje idi i ubedi ga.“
Dešavalo se da se moji službenici nakostreše jer idem kod Baćuške: „Šta trčiš, zemlju tabaš? Tek ćeš ti za nju da odgovaraš.“ A ja dođem kod njega: „Baćuška dragi, biće da ja nemam nikakvih dobrih dela.“ A on se zasmeje, pa kaže: „Kakva sad dobra dela? Živiš od svog rada, tako i nastavi. Đavo te smućuje. Netrpeljiva si, pa zato oni i ustaju protiv tebe. A ti trpi i ćuti.“
Umrla moja snaha, a ostale kod nje neke moje stvarčice. Pošla sam po njih u selo, a bratanac me ni do sanduka ne pušta. Svađala se ja sa njim, svađala, na kraju sam otišla bez ičega. Prošla je godina dana od tada, a ja pitam Baćušku: „Idem na odmor. Dajete li mi blagoslov za selo?“ – „Šta je Fedoro, opet ideš da se svađaš?“ A ja mu o svemu tome ni Jednu Jedinu reč nisam kazala, sam je doznao za sve moje postupke.
Kumče mi je vodio raspustan život. Rešio on tako, da ide u selo i došao kod mene po pare. Nisam imala mnogo da mu dam. A on: „Sad idem da legnem pod kola.“ Kako me je uplašio. Otrčala sam kod svog Baćuške. „Baćuška dragi, kumče mi pošlo da legne pod kola.“ – „Fedoro, ništa on neće da uradi, samo te plaši. Kako se ono zove?“
Šalje mi on pismo iz sela: „Pošalji mi kumo pare, hoću da se ženim.“ A ja se, onako u sebi, mislim: Nek’ prvo zaradi, pa neka se ženi.“ Dolazim kod Baćuške, a on sve te moje misli što sam ih imala u glavi, prepričava: „Ti mu, – veli, – napiši da prvo zaradi, pa neka se ženi.“
Tokom gladnih godina posle revolucije: „Krenuli u našoj školi, gde sam radila kao čuvarka, da otpuštaju, pa dođoše i do mene. A ja – Baćuški: „Sve otpuštaju. Šta ću, da tražim drugi posao?“ – „Pomoliću se Fedoro, i naći će se mali poslić za tebe. A ja opet, nekom prilikom, kod njega, a on meni: „Živi, živi Fedora, čekaj, još ćeš i penziju da dobijaš“.[5] Tako sam, njegovim molitvama, i zadržala posao. Razbolela se kod nas u školi kuvarica, a mene poslali na njeno mesto. „Baćuška dragi, – kažem ja njemu, – sad nemam vremena da idem u crkvu.“ – „Pa, Fedoro, sad je najveća sreća biti kuvarica. To je tebi – privremeno.“ I zaista, nisam dugo bila na toj dužnosti, smenili su me.
Umrla mi snaha. Ostalo troje sirotana. Stariji sin se oženio, otišao u vsjsku, a ženu ostavio zajedno sa decom. I tako, oni meni pipgu: „Tetka, uzmi nas kod sebe, mnogo gladujemo.“ A kod nas je tada bila školska trpezarija, decu su hranili tako, da je svega bilo u izobilju. A ja sam ovako razmišljala: „Što da ih ne uzmem? Ima čime da ih nahranim.“ Pošla sam kod Baćuške. „Baćuška dragi, bratanci hoće kod mene.“ – „Bože sačuvaj, Fedora, ne uzimaj ih. Upašće u loše društvo i tebe će da upropaste.“ – „Ali Baćuška, oni gladuju.“ – „Kažem ti Fedoro, ne uzimaj ih. Što da se ne prime sirotani? I što se ne bi vaspitavali? Bolje je uzeti siročiće nego graditi manastir. Ali samo ovo dvoje ne diraj.“ I ništa. Te godine je devojčica umrla, a sledeće je i dečak umro.
Stigla mi rođaka sa sela i kaže: „Tetka, mi hoćemo da otputujemo zbog gladi. Otac je, – kaže, pošao ispred nas, da potraži gde ćemo da živimo.“ A ja njoj: „Hajdemo, kod Baćuške ću ja tebe da odvedem.“ A Baćuška: „Kuda ćete vi da idete? Tamo već vlada poluglad, a potom će biti i sasvim glad. Ko od gladi beži, taj će od gladi da umre, ko od pomora beži, taj će od pomora da umre. Ne mičite se s mesta.“ I zaista je tačna bila reč dragog Baćuške: ko je od nas otišao, taj je i umro.“
Izvesni Mihail Danilovič, čovek velikog uma, tražeći svoj duhovni put, kao i razrešenje svojih unutrašnjih dilema, rešio je da se obrati ocu Pavlu Florenskom, koji je, tako mu se činilo, kao neko ko poseduje izvanredno snažan i širok um, mogao da pruži iscrpne odgovore na sva pitanja. Međutim, otac Pavel ga je odbio i jednostavno mu preporučio oca Alekseja, izjavivši, da otac Aleksej Mečov jedini može da mu pruži zadovoljavajuće odgovore.
U to vreme, u Moskvi je bila glad. M. D. je išao baćuški, ocu Alekseju, sa osećanjem duboke, pobožne zadivljenosti: „Kakav može biti taj, koga preporučuje čak i otac Pavel Florenski?“ Doveli su ga u Baćuškinu sobu i zamolili da sačeka. Baćuška je bio nečim zauzet. Ostavši sam, M. D. je osmotrio sobu. Na prozorskoj dasci, upala mu je u oči mala tegla sa pekmezom. Na teglici je bila zalepljena cedulja: „Dragom Baćuški.“ Proletela je mračna misao: „Oho… popić dobro živi, kada u gladno vreme ima pekmez.“ I u trenutku je nestalo svo njegovo poverenje prema Baćuški. „Isti je, znači, kao i svi.“ U tom trenutku, munjevito je u sobu ušao Baćuška: „Tako znači, – reče on uz blagi osmeh – ovom starcu ne treba verovati, zato što jede pekmez.’ – „Tim rečima, on kao da je zahvatio sve moje sumnje i nepoverenje i izbacio ih kroz prozor, tako sam se dobro i lako osetio.“ M. D. je postao predani duhovni sin Baćuške.
Neposredno pre poznanstva sa Baćuškom, Mihailu Daniloviču je umrla supruga; kao neko ko je, pre svega, živeo umom, on je često bivao podvrgnut plimama sumnji i kolebanja. Jednom (to se desilo poslednje godine Baćuškinog života), sedeći pored njegove postelje u kojoj je, u poluležećem položaju, primao posetioce, M. D. je upitao sledeće: „Ma, postoji li uopšte zagrobni život?“ Ne dokazujući ništa, Baćuška je primetio: „Pričekaj, evo, uskoro ću da umrem… 40 dana mi, naravno, neće biti do toga… A zatim ću da porazgovaram o tebi sa tvojom Marusjom.“ Od ovakvih reči, realnost zagrobnog života mu se pokazala sa takvom snagom, da su mu po leđima prošli žmarci.
Baćuškina spoljašnja jednostavnost i prirodnost, apsolutno su skrivali veličanstvenost njegovog duha, koji je posedovao jedno od retkih svojstava – duboko smirenje. „Kada se setiš oca Alekseja, onda se u uspomenama pojavljuje ne samo on lično, nego i onaj blagodatni trenutak, koji si proživeo zahvaljujući susretu sa njim. Baćuška – to je ceo doživljaj i saznanje, da se nekad, neko, iskreno sažalio nad tobom, prigrlio te, zavoleo, čak i više od toga; sa Baćuškom si osetio Tvorca, postao Mu bliži. Na taj način, oca Alekseja doživljavamo kao stepenicu prislonjenu uz naše srce, da bismo se približili Samome Bogu. A može li se rečima opisati radost Bogoopštenja? Takvu radost nam je davao Baćuška.“
„Sada je on, u grobu, nedostupan našem pogledu, u stvari, nedostupan samo telom, duhom pak, vinuo se ka Gornjem Jerusalimu, da nas opet tamo dočeka na teškim putevima zagrobnih mitarstava,[6] i sa istom ljubavlju, sažaljenjem i nežnošću, pođe sa nama do prestola Gospodnjeg, otkupljujući svojim molitvama naše grehe.“[7]
Baćuška, rođeni, oče Alekseje, večnaja tebje pamjat.
 
Vjepe i nadježde, i ljubvi, i krotosti, i čistote, i svjašeničeskom dostojinstve blagočestno požil jesi, prisnopamjatnje, tjemže tja Prevečni Bog, Jemuže i rabotal jesi, Sam včinit duh tvoj e mjeste svjetle i krasnje, ideže pravedniji upokojevajutsja i polučiši na sude Hristove ostavlenije i veliju milost.
 


 
NAPOMENE:

  1. Starešini hrama Nikola u Klenu, moskovskom starcu u svetu, dva meseca do njegove smrti, došao je u posetu nepoznati gospodin, koji se pozvao na preporuku svoje tetke, dobro znanoj ocu Alekseju, i zamolio da ga primi. Taj gospodin je nameravao da, zakonskim putem, sa svojom porodicom napusti Moskvu i otputuje u svoj zavičaj, koji je, u međuvremenu, postao teritorija druge države. Došao je da zamoli blagoslov oca Alekseja za taj korak. Otac Aleksej mu je drage volje dao blagoslov i, sasvim neočekivano, oštro mu rekao: „Ne umišljajte da je vaša misija da spasavate Rusiju. To uopšte nije vaša dužnost. U svoje vreme, Bog će poslati potrebne ljude, koji će tu misiju da obave i unište boljševike onako, kao što vihor obara visoku šumu.“ (Surski I. K., Otac Jovan Kronštatski, IMKA Pres, 1979, tom 1, st. 196).
  2. Vasilije Petrov – ovakvo nazivanje po ocu, bilo je običaj u Rusiji u prošlosti. Sredinom 19.veka, plemstvo (a oni su iz davnina nosili i prezime svog roda) prešlo je na savremeni formu otčestva – Ivanovič, Mihajlovna. Prost svet je zadržao staru formu i u dvadesetom veku, čak i posle dobijenih prezimena.
  3. A. I. Lazarjeva to nije pomenula u svojim uspomenama, ali je u ponovljenom razgovoru ispričala, kako je otac Aleksej, ne dajući im blagoslov da idu u selo, govorio, da će tamo život biti loš, a da će u Moskvi sve da raste i iz kamenja.
  4. stara mera za težinu, jednaka 16,38 kg, prim. prev.
  5. Umrla je kao penzioner u toj školi.
  6. mitarstva – buk. mesta teskobe, carina. Mučenje duše po odlučenju od tela od strane zlih duhova podnebesja, na putu od zemlje ka Nebeskom carstvu. Prim. prev.
  7. Episkop Arsenije Žadanovski.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *