NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ŽITIJE, STRADANJE, SLOVA I POSLANICE

ŽITIJE, STRADANJE, SLOVA I POSLANICE

 

ŽITIJE, STRADANJE, SLOVA I POSLANICE
 

 
SLOVA, BESEDE, POSLANICE
 
Hristos voskrese!
1926
 
Ovim radosnim pozdravom, a kojim je objavljeno da je Raspeti na Golgoti pobedio ne samo svoje mučitelje, žedne svete krvi Njegove, nego i najvećeg mučitelja čovekovog i da je veliko delo radi koga je Hristos – Spasitelj došao među ljude, na zemlju – završeno pozdravljam i ja vas, sinovi i kćeri moje, draga braćo i sestre. Hristos Voskrese!
je radosan pozdrav Božje prevelike ljubavi prema nama – deci Njegovoj, spojene sa najvećim događajem našeg iskuplenja, našeg primirenja sa Ocem nam Nebesnim, i najzad, našeg vraćanja ka izvoru prave sreće i istinskog blagostanja.
Hritos Voskrese!
besmrtna duša moja! Radi tebe je spremljena prebogata duhovna gozba i veselje ovog velikog dana. Raduj se! Ako ima u godini dana radosnih za tebe – onda znaj da je ovaj dan radost sviju radosti, dan veselja sviju veselja; on je, zaista, praznik sviju ostalih praznika. U Pashi Gospodnjoj nalazimo smisao i značaj sviju ostalih naših praznika i sviju blagih u godini dana. Uskrs Gospoda našeg je za sve dane našega života ono što je sjajno Božije sunce za sva ostala nebesna tela.
Neka se raduje svaka živa duša, jer nema više smrti! Smrću Najsvetijeg pobeđena je ona smrt, koja je bila kao posledica teškoga bezakonja – učinjenoga greha.
Ako upitamo siromaha – onoga, koji se zlopati sa nemaštinom i oskudicom, što smatra on za sreću, on će nam dati onakav odgovor kakav mi već unapred možemo očekivati: Imati svega što je potrebno za život u izobilju – to je prava sreća i ne oskudevati niučemu što srce zaželi to mora biti neopisana radost!
Ako upitamo bolesnika – onoga, koji je mnogo dana i noći u bolesničkoj postelji a živi na raznim travama i praškovima, što smatra on za sreću, on će nam dati onakav odgovor kakav mi već unapred možemo očekivati: Imati dobro zdravlje – to je prava sreća; zdravo telo, to mora biti neopisana radost – jer tu mora i duša da bude zdrava.
Ako upitamo one što su po zatvorima, u okovima – one što su uopšte lišeni slobode te nose teret teškog robovanja, šta oni smatraju za sreću i oni će nam dati onakav odgovor kakav mi već unapred možemo očekivati: Biti slobodan to je prava sreća; slobodno govoriti, pisati, slobodno se kretati – to mora biti neopisana radost.
Siromah, dakle, želi bogatstvo, bolesnik dobro zdravlje a rob slobodu. Svaki želi što manje oskudice, što manje stradanja; svaki želi da se oslobodi od neprijatnosti – od onoga, što mu telo i ovozemaljski život muči, davi i ruši.
I zaista, bio bi vrlo neblagodaran trud onoga koji bi u naše dane pokušavao da dokazuje da je bolje biti bednik i prosjak nego li bogat, ili, da je bolje trzati se i previjati na bolesničkoj postelji sa hladnim oblogama na čelu i toplim crepovima pod tabanima, nego li se zdravim osećati i praviti izlete po ovom lepom prolećnom vremenu, ili, najzad, da je bolje u ropstvu ili u izgnanstvu živeti nego li u slobodi i otadžbini.
Iako mi živimo u vremenu kada se čisti realizam stavlja na čelo sviju ostalih načela čovečjeg života – a što je isto što i čisti materijalizam, ipak niko ne može poreći da bogatstvo, zdravlje i sloboda imaju jednog mnogo opasnijeg suparnika nego li što su siromaštvo, bolest i robovanje. Ime ovog opasnog suparnika – ljutog neprijatelja njihovog mi svi znamo – kad ga se setimo mi ga se plašimo…
Smrt! – to je ime ovog ljutog neprijatelja…
Ko je taj među rođenima od žene koji se njenoj moći usprotiviti može?
Gde se ona rodi? Gde je tajna njene moći? Ko je taj koji joj dade takvu bezgraničnu vlast nad nama? Gde je naš razum, naša tehnika naše bogatstvo? Zar čovek nije postao gospodarem sviju morskih dubina i nebeskih visina? Za njega više nema prostranstvenih daljina…
A pred silom smrti – ipak, on je žalosan, ništavan.
Nema toga bogatstva kojim se smrt podkupiti može.
Niti zdravlja koje ona slomiti ne može.
Nad slobodom svakom ona krst postavlja.
I pitanje opet ponavljamo: Gde je njen početak? Gde je tajna njene moći?
Ne moramo daleko tragati za njenim poreklom. Ona je nama mnogo bliža nego mnoge druge stvari i telesne i duševne pojave u nama samima i oko nas. Mi smo njoj – baš najvećem neprijatelju našeg života, gotovo najbliži rod, pa se još čudimo kako ona slobodno, samostalno sa nama raspolaže i kako nas ređa po grobljima!…
Ali pre nego što je čovek njeno opako srodstvo upoznao – on se srodio sa neposrednim svojim krvnikom – sa grehom. U nadmoćnosti svojoj – u gordosti svojoj, čovek je poželeo da živi ne samo mimo Boga, nego da bude bar Njemu ravan. Niko drugi nego sam čovek raskinuo je vezu sa Večnim – sa Istinom, sa Pravdom sa Ljubavlju, sa Milosrđem… Prirodno je da je na mesto Večnoga čovek morao biti vezan sa onim koji nije Večan, sa vremenim – a odavde i sa svima onim osobinama kojima raspolažu vremeni – sa lažju, sa nepravdom, sa pakošću sa nasiljem…
Srodivši se sa grehom – čoveku više nije bilo mesta u raju – prednaznačenim za večni boravak.
Srodivši se sa grehom – čovek je sam uzrok svome izgnanstvu iz raja večnoga života. Ono što nije večno – sin je vremenoga. Sve što je vremeno, prolazno je… Smrt je kruna vremenih stvorenja. Sve što se u vremenu rađa mora osetiti na čelu svome hladan poljubac smrti…
Ali, neka je slava i hvala Mudrosti Božjoj, što je stvorivši kako nevidljivi tako i ovaj vidljivi svet i davši mu strogo mu određene zakone, ipak poželeo da bdi nad njim, da kao brižni Otac stalno brine o Svojoj tvorevini. Bog je ljubavlju svet stvorio; Božja ljubav rukovodi hodom i životom vaseljene.
 
*
 
Čovek je od početka bio predmet osobite Božje ljubavi; na njemu se najočitije projavljivala ljubav Božja. Današnji sveti dan – dan osobite Božje ljubavi prema čoveku, najjasnije je svedočanstvo večitog Božjeg staranja za grešnog i smrtnog čoveka. Današnji sveti dan silinom ljubavi Božje k nam – prevazilazi sve što je dosada za nas učinjeno; ali baš zbog toga – ovaj nam sveti dan dade to što nam se najviše dati može… Naš najveći neprijatelj je satrven. Najsvetija žrtva oslobodila nas je najveće nesreće: vrata večnoga života, vekovima pred nama zatvorena i zapečaćena, otvorena su Hristovim vaskrsnućem.
Malo je događaja u istoriji čovečanstva, koji bi imali za sobom toliko jakih, nepobitnih dokaza kao što ima Hristovo vaskrsnuće. Nema ni jednog drugog događaja u istoriji cele vaseljene, koji bi imao takav uticaj na dalji hod istorije kao događaj vezan za ovo jutro rano jutro, a koji se dogodio u vrtu Josifa iz Arimateja.
Cela istorija svete crkve naše, vezana je za pobedu našeg Spasitelja nad grehom i smrću. Sumnjati u ovu najnepobitniju, najdokumentalniju istinu znači sumnjati u istinitost cele naše istorije – sumnjati u istinitost vere naše svete, crkvu Hristovu i njeno spasonosno delanje.
 
Hristos Voskrese!
 
Ovu svetu – najspasonosniju istinu za ceo rod čovečanski – ovo rano i prerano jutro posvedoči prazan grob: sama priroda.
Ovu svetu – najspasonosniju istinu za ceo rod čovečanski – ovo rano i prerano jutro, posvedočiše i Božji angeli: „Što tražite Živoga među mrtvima… Nije ovde, evo mesta gde je položeno bilo telo Njegovo… Nije ovde, nego je ustao – vaskrsnuo…“
Ovu svetu – najspasonosniju istinu za ceo rod čovečanski i za sve nas posvedočiše i žene, koje ovo jutro rano i prerano jutro, dođoše ka grobu da pomažu telo Njegovo sveto, ono telo, koje je trećega dana bilo skinuto sa krsta i u grob sahranjeno. Posle žena – Apostoli Hristovi svedoče, koji su Ga celih četrdeset dana živa videli, sa njime govorili i istinitost čega, većina od njih, mučeničkom su smrću posvedočili.
Hristos Voskrese!
 
U ime ovoga najznačajnijeg i najradosnijeg dana koji nam je Božja ljubav pripremila, moram vam reći braćo i sestre, sinovi i kćeri, da niko od nas od sada ne samo da ne treba nego i da ne sme ono što je prelazno, što je vremeno, što je zemaljsko da ocenjuje, da smatra za večno. Zauvek će biti svaki onaj među nama izgubljen – sam će sebe osuditi na večita stradanja i mučenja, koji bi i pomislio da nekoliko trenutaka ovoga prolaznog, vremenog života žrtvuje za večni, beskrajni život. Pa i najveći bezumnik treba da zna, da i najdublja ovozemaljska starost jedva da je ravna jednome danu večnoga života!
Posmatrajući kroz svetlost današnjeg praznika nad praznicima i današnje radosti duše naše, siromaštvo i bedu, bolesti i svakojaka stradanja, nasilja svake vrste koja se mogu vršiti i nad našom slobodom i našim telom ili tekovinom – moramo priznati, da je na večito sirotovanje osuđen onaj koji je siromašan u duhovnim blagama, onaj koji je hladan i neosetljiv ne samo prema materijalnoj nego i moralnoj bedi i nevolji brata svoga; koji zatvara vrata doma svoga pred vapajem bližnjega svoga… Večiti će bolesnik biti onaj, koji se ne stara za lekarstvo duše svoje – onaj, koji se ne stara da oduhotvori sebe nego kime gospodare svakojake telesne želje i okorele strasti… Čuvajmo se robovanja duhovnog, čuvajmo se zatvora i okova koji mogu naložiti na nas zlo – greh. Robovati grehu – znači robovati smrti robovati večnome stradanju i beskrajnim mučenjima…
 
Hristos Voskrese!
 
Besmrtna dušo moja! Radi tebe je spremljena prebogata duhovna trpeza ovoga radosnog dana! Onoga, Koga su uzalud očekivali milioni nesrećnih duša, svojom zlom voljom na smrt osuđenih, jer Ga ne dočekaše, evo ti si dočekala; tebi je dato da veruješ u bezgraničnu ljubav Njegovu prema tebi, da Ga čuješ, da Ga vidiš. Ovo što se desilo ovoga jutra – najsvetiji događaj među svima događajima, dogodilo se radi tebe, radi tvoga spasenja! Milost Božja koja se ovoga jutra – ranog i preranog projavila, prevazilazila sve Njegove milosti, jer ti je dato najviše što ti se dati moglo; ti si opet za večita vremena živa.
Nema više za tebe, dušo moja smrti, jer
 
Hristos Voskrese!
 
Nema više smrti jer smrt bi smrću pobeđena, jer
 
Hristos Voskrese![1]
 
Niš, Uskrs 1926. g.
 


 
NAPOMENE:

  1. Pregled Crkve eparhije niške, broj 4, Niš april 1926, str. 146-151.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *