NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ŽITIJE, STRADANJE, SLOVA I POSLANICE

ŽITIJE, STRADANJE, SLOVA I POSLANICE

 

ŽITIJE, STRADANJE, SLOVA I POSLANICE
 

 
ČAŠA STRADANJA 1941-45
 
Iskazi svedoka
 
Mitropolit zagrebački Dositej, rođen u Beogradu, 5. XII 1877, uveče 7. maja 1941. doveden je u zatvor zagrebačke policije u Petrinjskoj ulici zajedno sa đakonom Lazarom Živadinovićem i poslužiteljem Radomirom Stankovićem. Tu istu noć pretresena je zgrada zagrebačke mitropolije i potpuno opljačkana. Na slikanje i uzimanje otisaka prstiju u zatvoru, mitropolita su vodili zajedno sa najgorim ološem i kriminalcima. Jedan očevidac kaže: „Strašno mi je bilo gledati starog, bolesnog, nemoćnog i potpuno isprebijanog mitropolita Dositeja, koji je, iako isprebijan, uspravno stajao u policijskom hodniku među kriminalcima“. Po pričanju stražara, među onima koji su se naročito isticali u zlostavljanju mitropolita bila je studentkinja Stilinovićeva iz Gospića. Ona ga je tukla revolverom po glavi i rukama, čupala mu bradu i kosu i pljuvala u lice. Strašno su izgledale od udaraca natečene ruke sedoga starca. Belgijski konzul G. Arnold Robert, koji je posmatrao mitropolita kroz rupu na vratima ćelije, rekao je: „Nu, bogami, ovo je divljaštvo što ovi ljudi rade“[1]. Zatim su mitropolita premestili u ćeliju br. 8. Mladić koji ga je doveo pričao je da je u pređašnjoj ćeliji mitropolit bio prosto premlaćen od jedne javne ženske kojoj su bili obećali da će je pustiti na slobodu ako pendrecima istuče mitropolita. Ona je to rado prihvatila i toliko ga je tukla da je padao u nesvest. Kad su ga doveli u ćeliju broj 8, on još nije bio pri svesti i „povraćao je vrlo često žuč“. Očevici su pričali da je mitropolit Dositej rekao onima koji su ga bili mučili: „Deco, zašto to radite?“. I sami stražari su se nad svim tim zgražali. Pošto je zbog batina i mučenja izgledao vrlo rđavo a kako ustaške vlasti nisu želele da im umre u zatvoru, to su odlučili da ga pošalju u Beograd. Iz ćelije su ga izveli neki mladići uhapšeni zbog komunizma, pošto ga ustaše nisu htele voditi. Dok je stigao do zagrebačke železničke stanice, mitropolit je dva puta u hodniku zatvora i jedanput na samoj stanici pao u nesvest[2].
Posle ispraćaja mitropolita iz Zagreba, tadašnji šef ustaške policije u Zagrebu Božidar Cerovski, 24. maja 1941, hvalio se u jednom društvu kako je u zagrebačkom policijskom zatvoru bio mitropolit Dositej „koga su strašno tukli i čupali mu bradu“. Po pričanju Cerovskog „mitropolit je bio tako strašno izmrcvaren da je jedva živ utrpan u voz za Beograd“. U daljem razgovoru Cerovski je kazao „da je glavno da je mitropolit Dositej otišao živ do železničke stanice, a šta će dalje biti sa njime nije važno“. Tu svoju priču završio je podrugljivo rečima: „Sada se mitropolit sigurno nalazi na nebu, igra se sa anđelima i gleda na nas“[3].
Mitropolit Dositej je 8. maja uveče utrpan u voz i poslat za Srbiju. Kad je sutradan stigao u Beograd, odmah je prenet u sanatorijum Živković u ulici kraljice Natalije, br. 84. Usled zlostavljanja bio je ne samo fizički oronuo već i duševno potišten. Detaljno su ga pregledali lekari, i to: internista dr Radmilo Jovanović, sanitetski pukovnik, neurolog dr Vladimir Vujić, profesor Univerziteta, hirurg urolog dr Ivo Jovanović, šef odeljenja Opšte državne bolnice i hirurg dr Vojislav Đorđević, operator za opštu i moždanu hirurgiju i ustanovljeno je da se: „Visokopreosvećeni mitropolit nalazi u stanju teškoga stupora [obamrlosti] i psihičke dezorijentacije: govori teško, nevezano, nerazgovetno i ne reaguje ni na kakav fizički dodir, kao vreo predmet, ubod, pritisak. Lice mu je modro, naduveno, pokriveno prostranim krvnim sufuzijama. Iz brade i sa glave je čupana kosa i ta mesta podlivena krvlju. Grudni koš, leđa, ramena i ruke pokriveni modricama-ekimozama i otocima, zglobovi dolaktica i šaka naduveni, modri, diformi. Butine išarane modricama, kolena otečena i pokreti artikulacija nemogući. Naročito pada u oči jezik koji je ispao iz usta, modar i krvav, zdebljao od rana visi kroz razbijane i izranjavljene desni. Ranjenik je febrilan, pokazuje znake akutne srčane slabosti i bronhitične pojave. Ispitivanje refleksa nemoguće, i to atelarnih zbog otoka, a zeničnih zbog krvlju podlivenih beonjača i otečenih arkada, koje zatvaraju potpuno očne duplje. Donji deo abdomena naduven usled retencije mokraće. Sve navedene spoljašnje povrede kao i unutrašnje povrede teško su traumatične prirode i nanete udarcima tupog oruđa ili čupanjem, kao što je slučaj sa jezikom i kosom“. Mitropolit Dositej je ostao u sanatorijumu osamdeset dana na lečenju, ali se njegovo zdravlje sporo popravljalo. I kad je izašao iz sanatorijuma, „ostale su još uvek trajne posledice teško povređenog organizma“[4]. Zbog teške duševne bolesti, koja je postala neizlečiva, mitropolit Dositej nije bio više sposoban ni da upravlja samim sobom a kamoli svojom imovinom i da obavlja ma kakve dužnosti. Zbog toga je 1942. godine Sv. arh. sinod morao da ga stavi pod starateljstvo. Posle toga mitropolit Dositej živeo je još dve i po godine kao težak duševni i fizički bolesnik, dok nije 13. januara 1945. umro u Beogradu.[5]
 
Uzeti na znanje izveštaj komisije određene da izvrši popis zaostavštine blaženopočivšeg Mitropolita zagrebačkog Dositeja i sve stvari prema izloženom spisku ustupiti manastiru sv. Vavedenje na ime naknade za staranje oko blaženopočivšeg Mitropolita.
Izveštaj protojereja Vitkovića dostaviti u prepisu budućem arhijereju Eparhije zagrebačke ili njegovom zameniku s tim da ovaj učini detaljan popis zaostavštine koja se nalazi u mitropoliji u Zagrebu.
Od centralne kase zatražiti izveštaj o tome koliko iznosi depozit blaženopočivšeg i posebno utvrditi koliko mu iznose dugovi. Iz sume depozita isplatiti sve ono što je dužan ostao, a sa ostatkom, ako ga bude bilo postupiti po čl. 43 Ustava Srpske pravoslavne Crkve.
O svemu ovome spremiti izveštaj za Sveti Arhijerejski Sabor.
 
* * * * *
 
Moje zabeleške O Mitropolitu Zagrebačkom Dositeju – Mitropolit skopski Josif
 
Reći ću ovde nešto iz života Zagrebačkoga Mitropolita mučenika l^r Dositeja, čoveka blage naravi i prostosrdačnoga, koga su mnogi nesavesnici do neverovatnosti iskorišćavali, a dobri ljudi voleli, poštovali i žalili. Neću se upuštati u njegov raniji život, navešću samo ono što se s njime desilo od kako je doveden iz Zagreba u Beograd, u maju 1941. godine. U Beogradu je iz apsane u ul. Kralja Aleksandra br. 5 preveden u sanatorium „Živković“ ne znam i po čijem naređenju, a njegove želje i volje nije moglo biti, jer je bio i docnije za čitavih 1015 dana u besvesnom stanju. Čuo sam da je bez odela, veša i obuće, te sam mu poslao odmah dva para veša i zamolio Banatskog Episkopa g. Damaskina da ga poseti i odnese mu nešto od svoga veša. Po povratku sa posete Ep. Damaskin saopštio mi je o žalosnom stanju Mitropolita Dositeja. Sav je isprebijan, modar, podnaduo; ruke i noge su mu otečene. Žali se da je bio mučen i žestoko tučen, pokazuje na rukama ožiljke od sindžira i žica kojima je bio vezan. Kada ga pitah ko ga je tukao i vezivao, umeo je samo toliko reći: „Oni, oni prokletnici u Zagrebu“… Teško misli, misli još teže vezuje i ne seća se prošlosti. Ne zna da ste mu Vi poslali veš. Prosto izgubljen čovek. Treba da ga što skorije posetite“. Čim sam od poslova stigao, a tada ih je bilo na sve strane i suviše, otišao sam da ga posetim. U međuvremenu moje i Episkopa Damaskina posete posetio ga je i prota Milivoje Crvčanin, kao njegov bivši đak, a potom revnosni saradnik u Pragu (Češka). Kada sam bio kod Mitropolita Dositeja, poznao me je. Zaradovao se mome dolasku, plakao je i žalio se na zločinačko postupanje „onih iz Zagreba“ protiv njega. Još je bio sav otečen, a mentalno sumnjiv, inače miran, ali jako zaplašen. Nije u početku znao ko mu je veš poslao, odricao je da mu je Ep. Damaskin doneo dve tople košulje (pidžame) a docnije time se hvalio. Kod njega sam zatekao dve sredovečne osobe, sestričinu po majci i zeta, njenoga muža, kako mi oni rekoše. Čim su me sreli sakrili su neke flaše sa alkoholnim pićem. Zato sam im preporučio da Mitropolitu ne daju nikakvo alkoholno piće, jer to lekari zabranjuju, na šta oni reagiraše oštro: „Šta znadu doktori“? Čoveku treba povratati snagu i otvoriti apetit“: Pri polasku skrenuo sam bolničkoj posluzi pažnju na ovo, a lekare zamolio da i oni o tome povedu računa i da svoju konstataciju Mitropolitova zdravlja i stanja pri prijemu u sanatorium što detaljnije opišu. Docnije, ipak, primetalo se da „rodbina“ tera svoje sa raznim ponudama i mesto da se Mitropolit okrepi i oporavi, ona dovodi njegovo zdravlje u pitanje. Trebalo je Mitropolita spasavati od „rodbine“. Pre nego bi Sv. Sinod to učinio čujem da je g. Petar Zotas, beogradski trgovac, primetivši i sam šta „rodbina“ i prijatelji u dobroj nameri, rade s Mitropolitom, izveo Mitropolita iz sanatoriuma i smestio kod sebe u stan. Zainteresovao sam se ovim i pozvao sam g. Zotasa k sebi i tražio objašnjenje pod kakvim je on uslovima uzeo Mitropolita sebi, ko je on, šta misli činiti s Mitropolitom i zašto nije o svemu obavestio Sv. Sinod. G. Zotas je objasnio. Meni Mitropolit nije nikakav rod, ali mi je poznanik i prijatelj, učinio je veliko dobro mojoj kćeri, primivši se u svoje vreme pokroviteljstva njene umetničke izložbe u Aranđelovcu. Primetio sam da Mitropolitova „rodbina“ njemu ne čini dobro svojim raznim uslugama, već šteti njegovom zdravlju, a lekari slabo na to obraćaju pažnju, uzeo sam Mitropolita sebi iz čisto hrišćanskih prijateljskih obzira. Toliko sam imućan da to mogu podneti bez ikakve materijalne nagrade, a u stanu imam lekara, g. Uroševića, takođe Mitropolitova poznanika, koji će ga lečiti o mome trošku. Nisam u početku znao kome u crkvi da se obratim, nisam ni znao kakav je u vas red, zato sam samovlasno uzeo Mgtgropolita sebi. Posetao sam Mitropolita u stanu g. Zotasa i uverio se da mu je vrlo dobro u svakom pogledu. Saznao sam i video da je g. Zotas snabdevao Mitropolita svim potrebama odela, veša, obuće i drugim stvarima od „az do ižice“. Sve je novo, sve je solidno i prvoklasno, a po predratnim cenama. Tražio sam od g. Zotasa da nam o ovoj kupovini podnese račun i kaže koliku mesečnu nagradu traži za izdržavanje g. Mitropolita. Opirao se ovome, no pri mome neotstupnom zahtevu pristao je to da učini. On je račune podneo, a za izdržavanje g. Mitropolita tražio je po 100 din. dnevno, računajući tu lekarski pregled i nadzor nad zdravljem g. Mitropolita. O svemu ovome obavestio sam braću sinodalce, te smo zajednički rešili; da se svi troškovi za Mitropolita Dositeja isplate iz njegovih ličnih prinadležnosti, da se g. Zotasu za Mitropolitovo izdržavanje plaća po 150 din. dnevno za sada, a docnije ova cena povišava prema kursu novca i namirnica, da se lekovi posebno plaćaju, a tako i vanredni lekarski pregledi, i da se odredi komisija od dva monaha, činovnika sinodalne kancelarije, koji će kupljene stvari pregledati, kao i račune i kontrolisata docnije troškove oko lečenja i izdržavanja Mitropolita. Ovako se docnije i radilo. Sinod je bio prinuđen još nešto da učini. Mitropolit Dositej bio je predsednik Velikog Crkvenog suda. Međutim, jasno se primetilo da on tu dužnost ne može dalje da vrši. Zato ga je Sinod morao te dužnosti poštedeti, a za predsednika postaviti Episkopa Timočkog g. Emilijana, redovnog člana Velikog Crkvenog suda. Nešto docnije ova se predostrožnost Sv. Sinoda pokazala potpuno na svom mestu. – G. Zotas i njegova porodica istinski se zauzimala oko lečenja Mitropolita Dositeja, koji je svakim danom davao znake svoje umne poremećenosti i fizičkih nemoći […] Sve bi se to razumelo i trpelo, veli porodica g. Zotasa, ali nam dosađuju neki „prijatelji“ i poznanici g. Mitropolita […] Bio sam obrazovao lekarsku komisiju od stručnjaka psihijatara da ispitaju njegovo psihičko stanje. – Lekari iz sanatoriuma Živković, dali su ranije svoj stručni izveštaj o zdravlju Mitropolita Dositeja u momentu kada je proteran iz Zagreba u Živkovića sanatorium, a ova nova komisija ispitala njegovo mentalno stanje sada našla da je mentalno – neuračunljiv i neizlečiv. Oba ova lekarska izveštaja, kao i docniji lekarski izveštaji o zdravlju Mitropolita Dositeja, nalaze se u arhivi Sv. Arhijerejskog Sinoda […] Arhimandrit Visarion (Stakić) koga smo bili odredili da stalno svakodnevno posećuje Mitropolita Dositeja, pravi mu društvo i zanima ga […] Mitropolit Dositej je, veli on očevidac raznih nečoveština hrvatskih vlasti prema Srbima pa ga Hrvati mogu ubita ili od njega uzeta kakvu pismenu izjavu povoljnu po njih! Mitropolit je toliko zastrašen od Hrvata! […]
Manastiri su najpriličnija mesta za duhovna lica. Ali, avaj! Većina je razrušena i popaljena, a ono malo što je slučajno pošteđeno, napunjeno je izbeglicama i izbegličkom decom; i njima je imovina razrušena, svi su bez najpotrebnijih ugodnosti za zdravoga, a još manje za bolesnoga. Moram na drugu stranu. Obratio sam se kumi Mitropolita Dositeja, gđici Mici Jovanović, pretsednici bolnice „Vasilije Ostroški“. Nisam našao udobno mesto i preskupo je za jednoga Mitropolita sa platom 10.800 din. mesečno. Obratio sam se upravi bolnice „Trgovačke omladine“. Ovde su nam rado izašli u susret. Crkva im je, rekoše, simpatična sa svojim držanjem. Njoj će izaći u susret i bolesnoga Mitropolita primiti kao brata. Tu smo ga i smestili. Udobno se oseća, ali se žalio na slabu hranu. Kratko je vreme onde ostao, lekari su konstatovali da on nije za lečenje, njemu treba nega, a ne lekovi. Najposle ga smestimo u ženski Manastir Sv. Vavedenje na Topčiderskom brdu. Sestre monahinje primile su ga kao dragog roditelja, koji ih je ranije u svakoj prilici pomagao kao najrođenije. Dali su mu vidnu, čistu i prostranu sobu, uz to stalnu sestru bolničarku, koja i danju i noću bdi nad njim kao anđeo hranitelj. Neguju ga kao malo dete; kupaju ga svaki dan, hrane ga kako lekar naredi. On im je velika teškoća i briga, ali i utešna radost! Iz Mitropolitovih prinadležnosti manastir je primao, najpre 6 pa 7.500 a sada 9.000 dinara mesečno. Ovo za sada. U manastiru manastirski lekar uredno vrši svake nedelje pregled nad bolesnim Mitropolitom, a po potrebi i češće. Nade nema za njegovo ozdravljenje, ali se sve čini da mu se pruži sve što bi mu život olakšalo. Ni na kakve se bolove naročito ne tuži, ali stalno vene i opada […] Sestrama monahinjama za njino usrđe i hrišćansku ljubav prema bolesnome Mitropolitu neka Gospod podari sve što bi dobro želele.
 
5/18. septembar 1944. g.
 
Mitropolit Skopski
na dan proroka Zaharija Josif Beograd
 
N. zn. Gospodinu Petru Zotasu i njegovoj porodici izdali smo naročitu pismenu zahvalnicu za njihovu ljubav i usrđe prema bolesnom Mitropolitu Dositeju. Bog im za sve dao sreću u oba sveta.[6]
 
* * * * *
 
Blažene pamjati Mitropolit zagrebački Dositej
 
Dana 13. januara 1945. god., dođe tužan glas u Patrijaršiju Srpsku, a ubrzo se razleže i po celoj prestonici, da se upokojio u Gospodu Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit zagrebački Dositej, čovek velikog duha i „ravne duše“. Nije bilo čoveka koji ga je poznavao a da nije iskreno ožalio ovog tako omiljenog i po dobroti srca znanog Prvojerarha Crkve naše. Štedra i milostiva duha beše Blažene pamjati Mitropolit Dositej. Kogod je dolazio u dodir sa Mitropolitom Dositejem, svako je odlazio od njega obodren, raspoložen i zadovoljan sa prijemom i susretom pravoga Arhipastira stada Svetosavske Crkve Srpske.
Među svojom braćom Arhijerejima uživao je veliku ljubav a kod sveštenstva i područnom mu i svekolike Crkve Srpske nepodeljene simpatije i poštovanje. Vedar i blag pogled Blaženopokojnog Mitropolita svakome je ostao u sećanju kogod je dolazio u dodir sa njim.
Od 1941 godine na ovamo Blaženo upokojeni Mitropolit Dositej, teško zlostavljan od razjarenih Pavelićevsko-katoličkih sestara, bolovao je teško i preteško. Težak i mukotrpan život provodio je sve do smrti svoje Blažene pamjati Mitropolit Dositej. Ali milost Božja nikoga ne napušta! Nađoše se toliki prijatelji, a u prvom redu braća njegova u Hristu na čelu s Njegovim Visokopreosveštenstvo Mitropolitom skopskim G. Josifom, zamenikom Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog i Sv. Arhijerejskim Sinodom, i pobrinuše se da olakšaju teško stanje prebolnog Mitropolita Dositeja. Prvo je Blaženopokojni Mitropolit Dositej bio na nezi u kući čestitoga Beograđanina g. Zotasa i njegove porodice. Potom su monahinje manastira sv. Vavedenja na Topčiderskom brdu u Beogradu, iz velike zahvalnosti za učinjena im tolika dobročinstva, dvorile i negovale do izdihanija preteško obolelog Mitropolita Dositeja. Tu u manastiru sv. Vavedenja i predade duh svoj Gospodu Blaženoupokojeni Mitropolit Dositej.
Čim je stigla vest o smrti Blažene pamjati Mitropolita Dositeja, tog istoga dana podne Njegovo Preosveštenstvo Episkop budimljanski g. Valerijan, vikar Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog, u pratnji pridvornih monaha jeromonaha o. Visariona i jerođakona o. Prohora, otišao je u manastir, gdje je uzeo učešća u prenosu tela Blaženoupokojenog Mitropolita Dositeja u manastirski hram. Preosvećeni g. Valerijan, odmah po prenosu održao je kratak pomen nad odrom Blažene pamjati Mitropolita Dositeja.
 
+ + + + + +
 
U nedelju na našu Novu 1945 godinu obavljena je, posle podne, svečana sahrana posmrtnih ostataka Blaženoupokojenog Mitropolita zagrebačkog Dositeja. Na opelu činodejstvovali su Njegovo Preosveštenstvo Episkop niški G. Jovan, Njegovo Preosveštenstvo Episkop mukačevsko-prjaševski G. Vladimir uz sadejstvo osmorice sveštenika i četvorice đakona.
Po svršetku opela s Blažene pamjati Mitropolitom Dositejem, u ime Srpske Pravoslavne Crkve, oprostio se Preosvećeni G. Jovan, koji je u glavnom rekao ovo:
„Smrt Blaženopokojnog Mitropolita Dositeja nije nas mogla iznenaditi, jer se on na taj put već odavno spremao. Pa, ipak, kada sam ja pre dva dana doputovao iz Niša, nadao sam se da ću mu moći isporučiti pozdrav grada Niša, koga je on toliko voleo. Nisam ni pomislio da ćemo se danas ovde sastati da ispratimo njegovo trošno telo na onaj svet i da mu kažemo poslednje zbogom.“
Zatim je Njegovo Preosveštenstvo opisao blagotvoran i naporan rad i život Blažene uspomene Mitropolita Dositeja i okarakterisao ga vrlo lepo rekavši:
„Prva karakteristika našeg dragog Mitropolita bila je dobrota duše i razumevanje tuđe nesreće. Druga karakteristika njegova bila je, da kao Arhijerej nije bio samo starešina svom sveštenstvu i ljubljenoj pastvi svojoj, već i savetnik, učitelj i pomagač…“
Potom je Preosvešteni G. Jovan opširno opisao rad i delanje Blaženopokojnog Mitropolita Dositeja naročito na humanom polju koji se prostirao na celu Jugoslaviju, pa otuda i tako velika popularnost njegova u vaskolikom narodu našem. Episkop Jovan istakao je Blažene pamjati Mitropolita Dositeja delatnost i izvan granica naše zemlje, podvlačeći naročito rad njegov u Čehoslovačkoj i Prikarpatskoj Rusiji. Govoreći o velikoj pažnji i ljubavi prema ruskom narodu koju je gajio Blaženoupokojeni Mitropolit Dositej, Njegovo Preosveštenstvo G. Jovan rekao je: „Pred pokojnikovom kancelarijom je u vreme kad sam ja bio sekretar Sv. Arhijerejskog Sinoda bilo uvek mnogo Rusa i Ruskinja koji su dolazili da ga pitaju za savet, ili da mu se obrate s kakvom drugom molbom. Blažene uspomene Mitropolit Dositej bio je „majka Rusa“ u Jugoslaviji…“
Na kraju posmrtnog slova Preosvećeni G. Jovan obratio se pokojniku ovim rečima:
„Dragi brate Dositeje, dozvoli da ti se obratim s jednom molbom. Kaži svima koji se danas nalaze s tobom: Mitropolitu sarajevskom Petru i ostalim znanim i neznanim mučenicima, da je Crkva naša sveta ostala verna sebi i svojoj životvornoj veri i da danas okuplja oko sebe pastvu svoju, kao što kvočka okuplja oko sebe piliće svoje, da ih čuva, hrani i savetuje. Molimo te, dragi brate naš, ne zaboravi nas u svojim molitvama pred prestolom Svevišnjega!
Draga braćo i sestre, neka je slava našem vrlom pokojniku!“
Zatim se u ime klirika Eparhije zagrebačke s Blaženoupokojenim Mitropolitom oprostio vrlo dirljivo prota Lazar Jakšić, paroh zagrebački.
Posle su se ređali još neki govornici.
Posmrtni ostaci su, potom, spušteni u ktitorsku grobnicu.
 
+ + + + + +
 
U utorak 20. februara o. g., u crkvi ženskog manastira sv. Vavedenje u Beogradu, održan je četrdesetodnevni parastos blažene uspomene Mitropolitu Dositeju. Prvo je odslužena toga dana zaupokojena Liturgija. Parastos je održan u 11 časova posle Liturgije. Na parastosu činodejstvovao je Preosvećeni G. Valerijan uz saradnju dvanaestorice sveštenika i jednog arhiđakona.
Pri kraju parastosa protojerej Dušan On. Popović, paroh pri crkvi sv. Marka u Beogradu,, kao đak bogoslovije za vreme profesorovanja Blaženopokojnog Mitropolita, održao je vrlo upečatljivo slovo.
Tog istog dana kada je održan četrdesetodnevni parastos Mitropolitu Dositeju odslužena je zaupokojena sv. Liturgaja i u Pridvornom hramu Patrijaršije u Beogradu. Na Liturgiji činodejstvovao je jedan novorukopoloženi prezviter. Odmah posle Liturgije održan je i pomen. Na pomenu činodejstvovao je Njegovo Preosveštenstvo Episkop zvorničko-tuzlanski G. Nektarije.
U Liturgiji i pomenu svojim prisustvom uzeli su učešća: Njegovo Preosveštenstvo Episkop braničevski G. Venijamin i Njegovo Preosveštenstvo Episkop mukačevsko-prjaševski G. Vladimir.
Vrsnom Arhipastiru Hristovog svetosavskog stada neka Gospod da večan pokoj i vječnaja pamjat Blaženoupokojenom Mitropolitu Dositeju![7]
 
* * * * *
 
Izgnanstvo iz Zagreba i smrt u Beogradu Visokopreosvećenog Mitropolita Dositeja
 
Po dolasku iz Zagreba Mitropolit Dositej je od mučenja i zlostavljanja u zagrebačkom zatvoru teško oboleo. Smešten je prvo bio u sanatorijumu „Živković“, pa kod porodice Zotas u Kosovskoj ulici.
8. septembra 1942. godine obavljen je od strane četiri lekara stručnjaka pregled i ustanovljeno da Njegovo Visokopreosveštenstvo boluje od hronične i neizlečive duševne bolesti „presbiofrenije“ i da je usled toga nesposoban za vršenje pravnih poslova i da upravlja svojom imovinom, te je doživotno upućen na tuđu negu i staranje. Zato je stavljen pod neposredno starateljstvo Svetog Arhijerejskog Sinoda s tim da Sveti Arhijerejski Sinod vodi računa o svima njegovim privatnopravnim poslovima, kao što je to već i činio. Eparhija zagrebačka poverena je u administraciju Njegovom Preosveštenstvu Episkopu zvorničko-tuzlanskom Gospodinu Nektariju bez prava na nagradu (Zap. br. 412 iz 1942).
Po ukazanoj potrebi smešten je 6. januara 1943 u bolnicu trgovačke omladine u Beogradu (Zap. br. 5. iz 1943).
15. februara, pošto mu prema izveštaju bolnice nije bilo potrebno lečenje, nego samo kućna nega, prenet je u ženski manastir Sv. Vavedenja.
13. januara 1945 upokojio se u Gospodu u Vavedenskom manastiru u Beogradu i u nedelju 14. januara je sahranjen pored manastirske crkve (br. 40/zap. 2 iz 1945).[8]
 


 
NAPOMENE:

  1. Izjava svedočenje sveštenika Dušana Klipe Komesarijatu za izbeglice.
  2. Dr A. Šumanović, isto.
  3. Izjava-svedočenje Nevenke Pokrajac, domaćice iz Gline, Beograd 26. avgust 1943. godine Komesarijatu za izbeglice.
  4. Uverenje sanatorijuma „Žnvković“, dato Svetom Arhijerejskom Sinodu, Beograd 23. oktobar 1942. godine.
  5. Dr Dragoslav Stranjaković: Najveći zločini sadašnjice (patnja i stradanje srpskog naroda u NDH od 1941-1945), Gornji Milanovac 1991, str. 142-144.
  6. Mitropolit Skopski Josif, Memoari, Cetinje, 2006. g., str. 179-185.
  7. Glasnik Srpske Pravoslavne Crkve – 1945 (br. 4)
  8. Izveštaj Sv. Arhijerejskog Sinoda Svetom Arhijerejskom Saboru o radu od 1941 do 1947 godine, Beograd 1947, strana 39-40.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *