NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ŽITIJE, STRADANJE, SLOVA I POSLANICE

ŽITIJE, STRADANJE, SLOVA I POSLANICE

 

ŽITIJE, STRADANJE, SLOVA I POSLANICE
 

 
SLOVA, BESEDE, POSLANICE
 
ARHIPASTIRSKA POSLANICA ZA BOŽIĆ
1937 GOD.
 
DOSITEJ,
 
PRAVOSLAVNI MITROPOLIT EPARHIJE ZAGREBAČKE,
ADMINISTRATOR ARHIEPISKOPIJE BEOGRADSKO-KARLOVAČKE I
ADMINISTRATOR EPARHIJE GORNJO-KARLOVAČKE,
 
šalje ovog radosnog praznika, velikog od Boga nam darovanog dana, svome sveštenstvu i narodu pravoslavnom tople pozdrave i srdačna čestitanja sa:
 
Hristos se rodi!
 
K ada sam se rešio da vam napišem ovu božićnu poslanicu želja mi je bila da vam u njoj pišem samo o velikoj milosti Božjoj o zaista velikom daru, koji nam je Nebo poslalo. Ipak ne mogu ovu svoju želju u celini da ostvarim. Moram da bar sa nekoliko reči spomenem, u samom početku ove svoje poslanice, onoga, koji je o Uskrsu, ove, već kraju približavajuće se godine, uputio svojoj deci poslednju poslanicu, sigurno i ne sluteći tada da je ona i poslednja u njegovom zemaljskom životu, On nas je mnogo zadužio, te već i zato ne mogu da ne napišem o njemu bar nekoliko reči.
Iako nije dalek ovaj dan kada ćemo se iskupiti na mestu najnovijeg Hadžiluka narodnog, da otslužimo šestomesečni parastos – da se u hramu Sv. Save pomolimo Gospodu Bogu za večni mir duši našeg duhovnog velikana, nezaboravljenog – Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave, ipak njegova dela su bila takva da ga ne možemo i nećemo moći dugo i dugo zaboraviti i u našim molitvama spominjati, sećati.
Iako istorija naše pravoslavne Crkve jasno svedoči o vrlo važnom faktoru u životu našega naroda njegove pravoslavne vere, ipak su se neki, da ne kažem, mnogi, naročito u poslednje vreme dosta nemarno ovoj veri odnosili, adi je Blaženopočivši naš Patrijarh Varnava mnogo se trudio pa i mnogo uspeo da naš narod povrati veri njegovih predaka, da ga okupi oko svete Crkve Pravoslavne ubeđujući ga, da će preko nje, sa njome i u njoj naći pravo blagostanje i pravu veličinu svoju. Glasu svoga Patrijarha narod se odazvao. Poslušao ga je. On je znao svoje i njegovi su ga znali i glasu njegovom odazvali. A ono što se desilo posle njegove smrti i što se iz dana u dan dešava i jača, dolazi u najsvetlije strane istorije versko-moralnog nadahnuća, preporođaja našeg naroda.
Iako nas istorija našeg naroda uči o veličini dragocenih žrtava, besprimerne odvažnosti u borbi za njegovu samostalnost, oslobođenje pa najzad i ujedinjenje, ipak se počelo preko svega ovog, u poslednje vreme, olako prelaziti pa i, da ne kažem, sa nemarom odnositi nedovoljnom zahvalnošću i pijetetom i prema dragocenim žrtvama; ali je Blaženopočivši Patrijarh Varnava bio taj, koji je sa apostolskom revnošću budio poluzaspalu svest narodnu i razvijao osećaj zahvalnosti prema narodnim mučenicima. Setimo se samo poslanica Blaženopočivšeg u kojima je on bio neumoran kada je trebalo govoriti o našem dugu i zahvalnosti onima koji padoše za slobodu našu i pravdu svakojaku. I u ovome buđenju rodoljublja narod ga je poslušao, odazvao se njegovom glasu.
Vođa naše vere, vere svete pravoslavne, znao je kako je veliki njen značaj za naš narod te je zato jačao i nas u tome razumevanju a kada nas je učio rodoljublju, on nas je ubedio da nema i ne može biti granice žrtvama, ako se od nas žrtve traže.
Hvala ti, veliki duhovniče naš, hvala ti veliki Patrijarše naš Varnavo! Rado i često mi ti palimo sveću zahvalnosti naše. Opuštajući se na kolena kraj groba, mi ti se zavetujemo, da te nećemo zaboraviti u molitvama našim i da nam niko i nikada neće moći uskratiti da gredimo stopama tvojim. Verujemo, da će samo gredeći tvojim stopama naš dobri, čestiti, vredan i plemeniti narod doći do mira, sreće i pravoga napretka.
Slava ti, hvala ti! Bog neka da tvojoj duši večiti pokoj!…
Teško je i preteško bilo doba za Bogomizbrani narod pred dolazak na zemlju Božjeg Sina, Isusa Hrista. Zemljom je vladao tuđinac, zemlja je bila porobljena. Zavojevač bio pun svake gordosti i spreman na nečuvena nasilja i nepravde svakojake. Nigde nije bilo pravde, nigde nije bilo mira. Nesloge je bilo i u samom narodu. Narod je bio razdeljen, pocepan u razne političke stranke i verske sekte. Doduše, bilo je i pobožnih ljudi, ali se ipak pobožnost svršavala sa formalizmom, brižnim čuvanjem i negovanjem spoljašnjih obreda. Mogli su se, dosta često, nađi ljudi, koji su se nisko klanjali pred tuđincima – zavojevačem, i koji su bili gotovi da im učine usluge, pa ma one bile na štetu svoga rođenoga naroda, njegove slobode i napretka.
Greh Adama došao je do krajnih svojih granica; dalje se ići nije moglo. Došlo se do ivice propasti.
U ovoj tami sveopštoj, lutanju bezizlaznom bilo je ljudi, iako brojno neznatni, koji su posmatrali događaje ovih crnih dana ne telesnim nego duhovnim očima. Ovi, duhom Božjim prosvećeni ljudi, videli su i drugima neumorno propovedali, da je koren narodne svakojake nesreće ne u spoljašnosti, ne u onome što dolazi spolja, ne od materijalnih oskudica, niti od privredno-ekonomske krize ili fizičke sile, nego zbog nedostatka, oskudice vere prave i otsutnosti onih vrlina, koje se verom nasađuju, gaje, krede i jačaju.
I najzad je došao dan kada je Došao Svemogući u pomoć. Došao je Dan u koji grešnome čoveku se ispunilo obećanje, koje je Gospod Bog dao. Desilo se veliko čudo. Devojka, Presveta Marija, rodila je Sina – Isusa Hrista. Na zemlji rođeni, u telo čovečje obučen, s Neba poslani radi čoveka i radi njegovog spasenja – javio se. Ono čega je najmanje bilo među ljudima, pa ga i danas najmanje ima, Mir, – Mir Božji doneo je Isus Hristos na zemlju. Otac je isposlao s neba Svoga Sina iz prevelike ljubavi prema grešnome čoveku.
Ali, da bi čovek zaista osetio svu silu i sav značaj Božjega dara – Ljubavi nebeske – svu veličinu poslanstva sa Neba, Gospod Bog, preko anđela Svojih, objavio je odmah čoveku šta se od njega traži, pa da bude dostojan ove ljubavi.
Ti nemaš mira. Znaš da si ti tvojom voljom udaljio se od mira i mir od tebe. Želiš mir, moliš da ti se mir povrati? Evo ti, Bog ti daje mir. Šalje ti Sina Svoga. Većeg mirotvorca od Njega nema i biti ne može. Ali ne zaboravi, da si i ti postao dužnik Neba. Od tebe se traži da posvedočiš, da si dostojan velikog dara nebesnog. U mesto zle volje ti moraš od danas da budeš sinom dobre volje. Ovo je smisao pesme anđela nebesnih.
 
Hristos se rodi!
 
U svojoj bedi i nevolji, grešni čovek obično traži pa gotovo uvek i nađe uzroke u nečemu drugom, ali vrlo retko u sebi samom. Izgleda da smo baš u ovome najvernija deca naših praroditelja: Muž, Adam baca krivicu na svoju ženu – Evu, Eva krivi zmiju… Međutim, Božji anđeli objavljuju da je došao veliki – sa Neba Mirotvorac. On stvara u čoveku mogućnost da na mesto dosadašnje, zle volje, usadi u srca svoje dobru, blagu volju. Bez dobre, blage volje mira nema!
 
„Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja (Luka, gl. 2, 14 st.)“
 
Sveti apostol naroda deli ljude na one, koji žive starim Adamom – voljom zlom, pakosnom, sebičnom i novim Adamom – Hristom, voljom blagom, dobrom, nesebičnom. Stari Adam ruši – Novi Adam stvara.
Naša sveta Crkva neumorno nas uči, da je naš Spasitelj i Gospod Isus Hristos, naša najveća sreća i da Njega, sa Njime i kroz Njega dobijamo sva blaga ovoga sveta, sve što je potrebno našoj duši, pa i telu, dok smo ovde na zemlji. Hristos je naša sila, Hristos je naš mir. On je naš Gospod. Mir doma našeg, mir porodice svake, ljubav i sloga svakog društva, svake zajednice pa i državnog života zavisi od našeg odnosa ka Hristu i od veze sa Njime.
Sveta Crkva Hristom osnovana, od postanka rukovođena Svetim Duhom, kao najvernija čuvarica svake blagodati nebeske i čistote njene, predata svetim apostolima i poverena im radi čuvanja tih istina, zaista u njenom pravoslavnom – sabornom i apostolskom – razumevanju, najbolje odgovara smislu i duhu njenoga osnivanja.
Velika se milost Božja izlila na naš narod i u tome, što mu je odredio da prilikom napuštanja mnogoboštva priđe toj Crkvi koja nosi i narodno obeležje. Događaji poslednjih meseca svedoče jasno, kakva je sila ove Crkve i sa kakvim požrtvovanjem narod je čuva, okupivši se oko čuvara i vođa njenih.
 
Braćo moja i prijatelji moji, sestre moje, deco moja duhovna!
 
Čuvajte veru našu Pravoslavnu, čuvajući nju vi čuvate i narod naš i zemlju našu, pa i celu državu našu. Naš je narod vaspitan i prosvećen verom svojom pravoslavnom, državotvoran je i jasno mu je gde su granice dužnosti i prava njegove Crkve a gde država. Te, brate moj, ako negoduješ, negoduješ zbog nerazumevanja granice ovih prava i dužnosti i potcenjivanja onoga, što je za tebe najsvetije, najdragocenije i za koje si gotov i život svoj dati.
Moje su reči odveć slabe da bih u dovoljnoj meri mogao da pohvalim tu odlučnost, koju su projavili svesni pretstavnici i zastupnici svoga kraja i naroda, pa i ti, ceo narode, čuvajući prava i interese svoje, narodne Crkve, pa i celog tvog duhovnog života. Ja vas uveravam, da vas Gospod Bog blagosilja sa nebesnih visina za tu odlučnost koju projaviste štiteći najsvetija vaša prava, a snaži i bodri vas i vojska nebesnih sila – duhova, na čelu sa Svetim Savom.
 
Hristos se rodi!
 
Kao uvek tako i ovoga velikog praznika ja želim mojoj vernoj duhovnoj deci svaku sreću, napredak i blagostanje u svemu.
Sve vas ljubavlju iskrenog duhovnog oca pozdravljam i najsrdačnije čestitam:
 
Hristos se rodi!
 
Bogu se molim da među svima vlada uvek mir. Da vlada srcima sviju Vas Onaj, koji nam danas dođe s Neba. Sve vas molim da primite sve ovo što ovde napisah sa onim osećajima srdačnosti i iskrenosti – sa kakvim ih ja i napisah.[1]
 


 
NAPOMENE:

  1. Glasnik SPC, br. 25-26, Sremski Karlovci 1937, str. 761-764.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *