NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
VI U OSOBENOŽITELJNOM [idioritamskom] MANASTIRU FILOTEJU
 
Poslušnik kod starca
 
U Kutlumuškom skitu svetog Pantelejmona, u Keliji Uvođenja [Vavedenjaj, podvizavao se vrlinski starac otac Kirilo. Privučen njegovom čuvenom vrlinom, otac Averkije otide da ga za moli da ga zadrži kao poslušnika. I on ga je zadržao. Zajedno su se podvizavali i nadao se da zauvek ostane u poslušanju kod njega.
Posle dva tri meseca boravka sa ocem Kirilom, zatražio je blagoslov da ode u Konicu i dovede svog brata Luku[1] da postane monah. „Zar ne zna put da sam dođe“. „Zna“. „E, pusti ga onda. A ako dođe, pomozi mu. Čak mu i keliju svoju daj“.
Otac Averkije je, dakle, našao svetog starca „po svom srcu“ i tiho pristaništance u kome je bio spokojan. Međutim, đavo nije mirovao, nego mu je pravio razna iskušenja. Iako beše otišao sa igumanovim blagoslovom, esfigmenski predstavnik mu je rekao da se vrati u manastir, s obzirom da je bio koristan kao stolar. Ukoliko se ne vrati, pretio je da će ga proterati sa Svete Gore.
Otac Kirilo ga je upitao da li ima nekog poznanika ili rođaka u nekom manastiru. U Manastiru Filoteju je bio neki njegov daleki rođak i zemljak, otac Simeon, koji je upoznao i prepodobnog Arsenija. Stoga ga je posavetovao da ode kod oca Simeona, da bi ga zaštitio, s obzirom da drugačije ne bi imao mira.
On je poslušao i otišao u Filotej, koji još uvek beše osobenožiteljni[2]. Iz njega je, s vremena na vreme, pešice odlazio da vidi oca Kirila i da se savetuje o duhovnim pitanjima. Mnogo puta je otac Kirilo od Boga bio obavešten, te je unapred znao za njegovu posetu i za predmet koji ga je zanimao. On uopšte nije pričao, nego je odgovor davao jednim delom teksta, koji je imao zabeležen u nekoj knjizi.
Kasnije je zapisao[3] sve čudesno što je video kod svetog starca, koji je imao dar prozorljivosti, koji je izgonio demone i kome su, pri čitanju Jevanđelja, tekle suze iz očiju kao iz česama.
 
Revnosan služitelj i neprimetan podvižnik
 
Tražeći bezmetežni život, otac Averkije se našao u poslušanju i u osobenožiteljnom manastiru. On je primio odgovorno poslušanje skladištara i trpezarca, deleći ocima hranu i vino. Potom su ga postavili u stolarsku radionicu, a bio je pomoćnik i pri mešenju hleba. Iako se umarao na poslušanju, uvek je bio raspoložen da se žrtvuje za druge, i da pomaže gde je bilo neophodno.
Jedan jeromonah Svetogorac, stari Filotejac, koji je dobro upoznao starca, iznosi sećanje: „Na sve filotejske oce je ostavljala utisak i pečat njegova krotost, dobrota i mirnoća njegove naravi. Kao trpezarca odlikovala ga je hitrost pokreta pri podeli hrane. Za sve vreme služenja u trpezariji nije se desio ni jedan nesporazum sa ocima. Hranu je delio kao naforu. Sve nas je bio umirio. On je uticao načinom svog života, naravlju i besprekornim ophođenjem prema ocima. Bio je rad da služi svima. Donosio je vodu i drva starcima. Starac Evdokim ga je pokazivao, govoreći: „Evo dobrog monaha“.
Pomagao je i bolešljivog gostoprimca, oca Avksentija. Pošto je starac otišao iz Filoteja, gostoprimac je govorio: „Izgubili smo blagoslovenog čoveka Božijeg“.
Viđali smo ga samo na poslušanju i u crkvi, gde je čitao deveti čas i polunoćnicu. Nije se družio sa mnogima. Sedeo je u svojoj keliji i molio se. Čuli smo da mnogo posti i bdi. Bio je veoma pažljiv u govoru. Nije pričao, već je samo govorio: „Blagoslovite“.
Otac Averkije je neizostavno učestvovao u bogoslužbenom životu manastira. Štaviše, u svojoj keliji se krišom mnogo podvizavao i mnogo molio. Postavio je sebi duhovni cilj da se što bolje spremi za pustinju. Imao je mogućnosti da se nečujno podvizava, s obzirom da su mu uslovi osobenožića [idioritmije] išli na ruku.Starac je pričao: „U svojoj keliji sam pod glavom imao kestenov panj. Za krevet sam imao dve daske sa prazninom između kako se kičmeni stub ne bi oslanjao i grejao. Svakodnevno sam jeo posle devetog časa [tj. posle tri po podne]. Od povrća koje dolazi u svoje vreme, tj. paradajza, zelene salate, kupusa, jeo bih jednu vrstu dugo vremena, sve dok ne dosadi telesnom sklopu, usled čega ga više nisam okušao sa željom. Svake noći sam vršio bdenje. Spavao sam malo. U crkvi nisam sedeo u stasidiji da me ne bi hvatao san“.
Filotej je na velikoj nadmorskoj visini. Zimi pada dosta snega i mnogo je hladno. Međutim, podviga radi otac Averkije nije ložio vatru u svojoj keliji. Grejala ga je blagodat Božija i čuvala od velikih bolesti, premda je stalno patio od nečega i nikada nije bio sasvim zdrav. Žalostio se kada bi video nekog starca da zaključava svoja drva, misleći da ga potkradaju. Smatrao je da podozrivost ne pristoji monahu. Govorio mu je da ih ne zaključava i da će mu ih sam donositi, ili da će svima nositi da bi imali i da niko ne bi imao potrebe da uzme od njegovih.
 
Pomisao gordosti
 
Starac je govorio: „Od podviga je od mene ostala samo kost i koža i bejah kao kostur. Pa ipak, jedne večeri sam osetio iskušenje u vidu ženskog daha blizu uveta. Odmah sam ustao, počeo da pojem i upalio svetlo. Kada sam se ispovedio, duhovnik mi je rekao: „Svakako postoji neka skrivena gordost. Uz veliki podvig slično iskušenje nema opravdanja“. I zaista, pošto sam se ispitao uverio sam se da mi je pomisao ponekad govorila da sam neko i nešto i da, na kraju krajeva, činim nešto. Au… propala stvar“.
Da bi se smirio i očistio od skrivene gordosti, duhovnik mu je rekao da svakog dana dolazi da bi mu davao kuvanu hranu. On sam nije kuvao, a otac Simeon je, imajući nevolja sa sušicom, pazio na svoju ishranu. Otac Averkije mu je mesec dana davao svoju kobanju[4], a uzimao kuvanu hranu. I iskušenje je prošlo, te su ponovo počeli postovi. Međutim, on se već podvizavao sa većim smirenjem i samopoznanjem.
 
„Pokvarena“ iskušavanja
 
Neko vreme na početku đavo mu je ubacivao hulne pomisli. Ono što je pre mnogo godina o svetima slušao od vojnika i na šta nije obraćao pažnju, sada mu je đavo ubacivao u um u vreme molitve, pa čak i kad je bio u crkvi.
On se ispovedao duhovniku i odlazio u Crkvicu Časnog Preteče da bi se molio. I iz ikone bi, dok bi je celivao, izlazio miomiris, usled čega je odlazio spokojan. Potom su ponovo dolazile hulne pomisli. I opet bi išao u crkvicu da se pomoli i nanovo je ikona blagouhala.
Naravno, đavo se nije smirivao. Nekoliko puta je čuo lupanje i glasove u snu. Budio se i ništa nije video. „Pokvarena iskušavanja“, tumačio je kasnije starac (naime, dolazila su od „pokvarenjaka“[5]).
Jednog dana, dok je tiho pripevao „Sveti Bože“ na Svetoj Liturgiji, video je kako na vrata priprate ulazi strašna zver (tj. đavo). Glava je ličila na pseću i ispuštala plamen iz očiju i usta. Micala je glavu gore dole, govoreći podsmešljivo: „Sv… Sv… Sv“… Okrenula se besna prema ocu Averkiju i opsovala ga dva puta, stoga što je pojao „Sveti Bože“.
 
Izmišljanje načina pomoći
 
Starac je ispričao: „Živeo je u Filoteju neki monah, starac Spiridon, koji je po svom ponašanju bio buntovnik.
Bog naročito dopušta da đavo uđe u velikoshimnika kako bi se smirio i spasao. Slično se i njemu desilo. Pokušavao je da skoči sa balkona i druge ludosti, te su ga odveli kod lekara. Lekari su sazvali veće i kazali da samo Bog može da ga izleči.
Jednog dana mu rekoh: „Ne osećam se dobro. Hajde da odemo zajedno kod sveštenika da mi pročita neku molitvu“. I odveo sam ga kod sveštenika da mu pročita isterivačke molitve. Zamolio sam ga, naravno, da čita tiho, da on ne bi čuo, budući da bi odmah otišao. Čim smo došli, kleknuo sam i rekao mu: „Klekni i ti“. On ostade uspravan gledajući me, i reče mi: „Šta sam ja kriv što se ti ne osećaš dobro“.
Kasnije je imao nevolje: slomio je nogu, pao u postelju, smirio se i najzad ga je Bog uzeo.
Jednog dana, za vreme bolesti, pozvao me je da mu čitam molitvu. Okretao sam brojanicu krsteći se i izgovarajući molitvu: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj starca Spiridona“. Međutim, on mi reče: „Pusti starca Spiridona. Govori Spira“. A ranije se ljutio ukoliko ga neko ne bi zvao „starac Spiridon“ (iz počasti). Potom se smirio. Neka ga Bog zbrine“.
 
U Konici zbog lečenja
 
Otac Averkije je patio od već poznatih zdravstvenih teškoća, koje su se pogoršavale. Manastirski starci su se zabrinuli, te su ga poslali u Konicu radi lečenja, u leto 1956. godine. On, međutim, nije želeo da bude smešten u bolnicu kako ne bi bio povod za osuđivanje monaštva, tj. kako ne bi govorili da monasi završavaju po sanatorijumima. Uz veliku doslednost se držeći stranstvovanja, kome se kao kaluđer zavetovao, on nije išao da boravi u svojoj kući. Boravio je u Crkvici svete Varvare, za koju su ga vezivale podvižničke detinje borbe i natprirodna dešavanja. U njoj je noću palio sveću i bdeo moleći se i čineći poklone na pločama. Jednog dana Bog je uredio da Keti Patera, koja je dugo vremena radila izvan Konice, došla da upali kandila.
Ona priča: „Bilo je leto. Došla sam do crkvice i videla nekog monaha, veoma mršavog, koji je ličio na nekog prepodobnog. Imao je izgled Hrista. U početku ga nisam prepoznala. Bio je došao u Konicu radi lečenja. Nije želeo da boravi u svojoj kući, budući da monasi, govoraše, treba da budu daleko od rodbine. Predložila sam mu da boravi kod nas kući, da bi moja majka, koja je bila sama i stara, imala društvo.
Savio je glavu iz zahvalnosti i došao u kuću. U manastiru su mu dali jednog „petlića“ (novčić čija je vrednost četvrtina lire). On ga je dao nama.
Ostao je oko tri meseca. Lečenje je počeo streptomicinom. Dolazio je lekar iz Konice i pratio ga. Njegova sestra mu je da vala brizgalice.
Boravio je u sobi na gornjem spratu i čitav dan je čitao, molio se i hteo da posti. Ja sam mu, za malo dana koje sam provela kući na svom odmoru, spremala jaču hranu. Kuvala sam meso i uzimala sok. Potom sam stavljala dosta ulja kako ne bi primetio da se radi o soku od mesa i pravila tanjir supe. Njegov telesni sklop je bio jak i ubrzo se povratio. Čim je video da kajš zateže i da mora da ga popusti, prestao je da jede supe koje sam mu spremala, te je sam kuvao pšenicu u lončetu i bio zadovoljan.
Jedne noći moja majka ustade i ču iz sobe u kojoj je spavao otac Averkije lupanje u taktu, dum dum… Ona me probudi i posla da vidim šta kaluđer radi. Bilo je dvanaest sati, ponoć. Ja pokucam na vrata, govoreći: „Molitvama svetih otaca naših“… (kao što mi je rekao da govorim). On otvori i reče: „Šta je bilo, sestro? Nemoj se uznemiravati. Shvatio sam šta je. Nisam hteo da vam kažem. Obično slično radim noću. Jer, pre svega, sada živim život koji nije kaluđerski. Potom, imam i obavezu da se molim za neke koji mi pomažu“. Iako beše bolestan, on se celu noć molio na brojanici i pravio poklone“.
 
Promisao Božiji
 
Starac je ispričao: „Dok sam se vraćao na Svetu Goru, u Uranupolisu mi priđe neka devojka i zamoli me da se molim. Odlučila je da bude monahinja, što njeni roditelji nisu želeli. Otišla je krišom ne ponevši ništa sa sobom. Bila je napaćena duša.
Ja sam zadržao nešto novca samo za kartu do Dafnija. „A dalje ima Boga“, pomislih. Dao sam joj sav novac i budilnik, koji će joj biti koristan u manastiru u koji će otići.
Čim sam stigao u Dafni, pozvao me je neki saborni starac iz Filoteja: „Ovde su manastirske životinje. Stavi svoje stvari, pa se i sam popni. Jesi li čuo? Ima da vršiš poslušanje“.
U manastir sam stigao odmoran. Iste večeri dolazi neki monah i kaže mi: „Neko mi je doneo budilnik. Ja imam još jedan. Možda ti nemaš? Zadrži ga“.
Ja sam bio razoružan (osetivši skrušenost) promislom Božijim, veoma opipljivo videći kako se brine o meni jadnom“.
 
Mala shima
 
Otac Averkije je, saglasno monahologiji, došao u manastir 12. marta 1956. godine. Posle godinu dana neprimetnih podviga, postrižen je u malu shimu. Dato mu je ime Pajsije, u čast vrednog kesarijskog mitropolita Pajsija drugog, koji rodom beše iz Farasa. Monašenje je bilo 3. marta 1957. godine. Priveo ga je starac Sava. Starca Savu je cenio i poštovao, budući da je bio, po starčevom svedočanstvu, „vrlinski, učen i blagočastiv čovek“. Sa njim se dopisivao i kasnije iz Stomija i molio se da se udostoji da iz njegovih ruku primi i veliku i anđelsku shimu. On je iskreno voleo oca Pajsija i savetovao ga je kao svoje čedo.
Otac Pajsije se posle monašenja slikao i sliku poslao majci, a na pozadini je napisao sledeću pesmu:
Majčice moja, zdravo budi, ja odoh da monah postanem.
Iz taštog života odlazim, prelesnika da ismejem.
U samoći i u pustinji mladost svoju da provedem.
Za ljubav Hristovu, ja sve ću da žrtvujem.
Sva dobra sveta ovoga, kao trice da ostavim.
Prvu zapovest da izvršim, Boga da zavolim.
Sa krstom na Golgotu, za Isusom poći ću,
U gornjem Jerusalimu, molim se, tebe susrešću.
Od ljubavi tvoje, majčice, odlazim da bih mogao
Isusa da umolim da večno zajedno budemo.
Od malena zaželeh da obučem crno,
Hristu da se posvetim, Bogu da se dopadnem.
Nadalje ću imati za majku Bogorodicu,
Da me od lukavstva neprijateljevog sačuva nepovređenog.
Sa umilenjem, majko moja, u pustinji i tišini
Uvek ću se za tebe moliti, i za narod svekoliki.
 
m. P. Filotejski, Sveta Gora 3. 5. 1957.
posvećujem svojoj poštovanoj majci,
Pajsije
 
Veza sa vrlinskim ocima
 
Ukoliko bi čuo da negde ima vrlinskih otaca, koji podvižnički žive i nalaze se na duhovnoj visini, otac Pajsije se starao da ih sretne radi [duhovne] koristi. Njihove savete je smatrao dragocenim i trudio se da ih podražava u vrlini. Čuvao je u sebi reči i sveti primer njihov kao skupocenu riznicu, što je kasnije objavio u knjizi „Oci Svetogorci“.
Već drugog dana dolaska u manastir on je otišao da poseti starca Avgustina, Rusa, u njegovoj keliji. Međutim, on beše odsutan. Ostavio mu je neke blagoslove. Starac Avgustin ga je video u duhu iz Skita proroka Ilije, sa razdaljine od oko četiri sata. Kasnije su se duhovno vezali. Za njega je starac pominjao[6] da se rvao sa demonima, da je gledao netvarnu svetlost, da ga je Bogorodica posećivala u manastirskoj bolnici itd.
Sa Katunakije je dolazio i starac Petar, zvani „Petrakis“[7], i oni su duhovno razgovarali. Starac mu se divio i poštovao ga više od svih podvižnika koje je upoznao. Stoga je i želeo da bude njegov poslušnik.
On je zadobio poverenje dvojice Hrista radi jurodivih, jednog Filotejca, starca Dometija, i jednog kolibara, starca E. Drugi mu je poverljivo govorio o jurodivosti i podvizima koje je činio.
Naravno, on je održavao veze sa ocem Kirilom, kao i sa jednim značajnim Rumunom podvižnikom, ocem Atanasijem iz Lako skita. Kasnije je upoznao i druge vrlinske oce.
 
Blagoslovi Bogorodice
 
Starac je ispričao: „Bio je petnaesti avgust (tj. Uspenje Presvete Bogorodice). Posle Svete Liturgije starac me je poslao da nešto obavim. Bio sam iscrpljen od posta i prethodnog bdenja. Posle Svete Liturgije nisam ni ručao, budući da mi starac ništa nije rekao.
Stigao sam u Iviron i čekao „motor“ (brodić). Iako je trebalo da dođe u podne, palo je veče a on se još nije pojavio. Bio sam sasvim iscrpljen. Rekoh da se pomolim Bogorodici na brojanici da nešto uredi. No, posle rekoh sebi: „Bre, kukavče, za takve sitnice ćeš da uznemiravaš Bogorodicu“. Nisam ni stigao da završim misao, kad dođe jedan brat iz manastira. On mi dade neki paket i reče: „Evo, brate, Vladičice Bogorodice radi“.
I ja sam ga otvorio. U njemu je bilo pola hleba, smokava i grožđa. Jedva sam se uzdržao od plača dok brat nije otišao“.
Rečeno se dogodilo kod Ivironskog kioska. I drugom prilikom on je primio neposredno iskustvo bogomaterinskog promišljanja na pristaništu istog manastira. Oba događaja imaju sličnosti, ali i dosta razlike. I u drugoj prilici je bio neispavan i gladan, čekajući „motor“.
Starac je ispričao: „Od iscrpljenosti se nisam osećao dobro. Uplašio sam se da se ne onesvestim i da me radnici ne vide. Stoga sam se ohrabrio i otišao iza gomile naslaganih drva.
U trenutku pomislih da se pomolim Presvetoj Bogorodici i odmah rekoh sebi: „Jadniče, zar nam Bogorodica služi za hleb“.
I čim se izrekoh, gle Bogorodica mi dade vruć hleb i grožđe! E, od tada, pa nadalje“…
Čuvši priču, čovek koga je starac izlečio od neizlečive bolesti iznenađeno upita:
„Dobro, starče, pošto si pojeo zrna grožđa, je li ti peteljka ostala u ruci“.
„I peteljka i mrvice“, on naglašeno odgovori.
 
Primanje otkrivenja
 
Za kratko vreme boravka u Filoteju, on nije prestajao da misli na pustinju. Osećao je još snažniju želju za bezmetežjem. Obuzimale su ga bezmetežne muke kao porodilju (Ps.47,7). Na razne načine je pokušavao da ode u pustinju, ali nijedan nije uspeo. Put ka bezmetežju je ostajao zatvoren i pun prepreka. Plan Božiji beše drugačiji.
Jednom se bio dogovorio sa vlasnikom barke da ga odveze na pusto ostrvo i ostavi da se sam podvizava, premda konačno nije otišao.
Hteo je da ide i na Katunakiju, da bude poslušnik starcu Petru. Međutim, starci mu nisu dali blagoslov. U međuvremenu se starac Petar prepodobno upokojio. Starac je kasnije govorio: „Šta bi mi se desilo! Ostao bih sam i navalio bih na podvig bez kočnice. Šta bi mi đavo uradio“.
Jednom se bio dogovorio i sa ocem F. Filotejskim da odu na Katunakiju da se podvizavaju. Otac Pajsije bi radio rukodelje, a otac F. bi ga davao u manastire i uzimao suvarke, te bi imali za život. Međutim, jedne noći, pre klepala za crkvu, starac je za kucao na vrata kelije oca F. i rekao mu da nije volja Božija da odu. I otac F. mu je ispričao san koji je usnio: „Trčali smo po krovu od manastira. I kada smo već bili spremni da skočimo, neka žena u crnom nas je zadržala za leđa i kazala da je dole provalija i da ćemo poginuti. Stoga sam i ja shvatio da Bog ne želi da idemo“.
Otac Pajsije je kasnije pričao šta mu se dogodilo i šta je učinilo da, umesto u Katunakiju, ode u Manastir Stomio: „Molio sam se u svojoj keliji. Najednom sam se potpuno ukočio. Nisam nikako mogao da ustanem. Neka nevidljiva sila me je držala nepokretnim. Shvatio sam da se nešto dešava. Ostao sam kao zavrnut dva do dva i po sata. Mogao sam da se molim, da razmišljam, ali uopšte nisam mogao da se pokrenem. Dok sam se nalazio u rečenom stanju, video sam, kao na dalekozoru [televizoru], sa jedne strane Katunakiju, a sa druge Manastir Stomio u Konici. Ja sam sa čežnjom okrenuo oči ka Katunakiji. Međutim, neki glas (Bogorodičin glas) mi jasno reče: „Nećeš ići u Katunakiju. Ići ćeš u Manastir Stomio“. Ja rekoh: „Presveta Bogorodice, ja sam ti tražio pustinju, a ti me šalješ u svet“. Međutim, čuo sam ponovo isti glas kako mi strogo govori: „Otići ćeš da se sretneš sa jednom osobom[8] , koja će ti mnogo pomoći“. Istovremeno, u toku tog božanstvenog događaja došli su mi, kao na dalekozoru, odgovori na mnoge nedoumice koje sam imao. I odmah bejah razrešen od nevidljivih veza, a srce mi se preplavi Božanskom blagodaću. Posle sam otišao i sve ispričao duhovniku. „Eto volje Božije“, rekao mi je. „Ipak, nemoj govoriti o događaju. Reci da će iz zdravstvenih razloga biti neophodno da izađeš sa Svete Gore, i idi“. I zaista, u rečeno vreme je trebalo da vadim krv. Ja sam želeo jedno, a Bog je imao svoj plan. Kao što se pokazalo iz onoga što je sledilo, glavni razlog je bio da osamdeset porodica, koje su postale protestantske, budu pomognute da se vrate u Pravoslavlje“.
 


 
NAPOMENE:

  1. Po starčevom kazivanju, njegov mlađi brat Luka, „beše pobožan i čist“ i imađaše želju da se zamonaši. On, međutim, mišljaše da, ukoliko se zamonaši, i sam mora da se natčovečanski podvizava i da živi veoma strog i podvižnički život, kao što je video kod svog brata (o. Averkija) još kao svetovljaka. Slično samoodricanje za njega nije bilo moguće, s obzirom da je bio bolešljiv, što ga je i odvratilo od monaštva.
  2. U svetogorskim osobenožiteljnim (idioritamskim) manstirima zajednički je bio samo bogoslužbeni duh. Iguman nije postojao, kao ni zajednička trpeza, pa čak ni obavezno oskudoljublje. Osobenožiteljnici su za svoje poslušanje primali blagoslov(obično u novcu i hrani) i snabdevali se
  3. Oci Svetogorci, str. 118-121.
  4. Tj. sledovanje u osobenožiću, koje se odnosilo na različitu hranu.
  5. Naziv „pokvarenjak“ za đavola prvi put je čuo od nekog starca Pontijca i dopao mu se. Pokvarenjak je onaj koji je pokvario svoj um i čini lude stvari. I starac je uobičajio da rečenim nazivom imenuje lukavog.
  6. Oci Svetogorci, str. 74-81.
  7. Isto, str.64-73.
  8. Tj. sa Ekaterinom Rusi, gradonačelnikovom majkom. Po starcu, ona beše „sveta duša“.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *