ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
VI У ОСОБЕНОЖИТЕЉНОМ [идиоритамском] МАНАСТИРУ ФИЛОТЕЈУ
 
Послушник код старца
 
У Кутлумушком скиту светог Пантелејмона, у Келији Увођења [Ваведењај, подвизавао се врлински старац отац Кирило. Привучен његовом чувеном врлином, отац Аверкије отиде да га за моли да га задржи као послушника. И он га је задржао. Заједно су се подвизавали и надао се да заувек остане у послушању код њега.
После два три месеца боравка са оцем Кирилом, затражио је благослов да оде у Коницу и доведе свог брата Луку[1] да постане монах. “Зар не зна пут да сам дође”. “Зна”. “Е, пусти га онда. А ако дође, помози му. Чак му и келију своју дај”.
Отац Аверкије је, дакле, нашао светог старца “по свом срцу” и тихо пристаништанце у коме је био спокојан. Међутим, ђаво није мировао, него му је правио разна искушења. Иако беше отишао са игумановим благословом, есфигменски представник му је рекао да се врати у манастир, с обзиром да је био користан као столар. Уколико се не врати, претио је да ће га протерати са Свете Горе.
Отац Кирило га је упитао да ли има неког познаника или рођака у неком манастиру. У Манастиру Филотеју је био неки његов далеки рођак и земљак, отац Симеон, који је упознао и преподобног Арсенија. Стога га је посаветовао да оде код оца Симеона, да би га заштитио, с обзиром да другачије не би имао мира.
Он је послушао и отишао у Филотеј, који још увек беше особеножитељни[2]. Из њега је, с времена на време, пешице одлазио да види оца Кирила и да се саветује о духовним питањима. Много пута је отац Кирило од Бога био обавештен, те је унапред знао за његову посету и за предмет који га је занимао. Он уопште није причао, него је одговор давао једним делом текста, који је имао забележен у некој књизи.
Касније је записао[3] све чудесно што је видео код светог старца, који је имао дар прозорљивости, који је изгонио демоне и коме су, при читању Јеванђеља, текле сузе из очију као из чесама.
 
Ревносан служитељ и неприметан подвижник
 
Тражећи безметежни живот, отац Аверкије се нашао у послушању и у особеножитељном манастиру. Он је примио одговорно послушање складиштара и трпезарца, делећи оцима храну и вино. Потом су га поставили у столарску радионицу, а био је помоћник и при мешењу хлеба. Иако се умарао на послушању, увек је био расположен да се жртвује за друге, и да помаже где је било неопходно.
Један јеромонах Светогорац, стари Филотејац, који је добро упознао старца, износи сећање: “На све филотејске оце је остављала утисак и печат његова кротост, доброта и мирноћа његове нарави. Као трпезарца одликовала га је хитрост покрета при подели хране. За све време служења у трпезарији није се десио ни један неспоразум са оцима. Храну је делио као нафору. Све нас је био умирио. Он је утицао начином свог живота, нарављу и беспрекорним опхођењем према оцима. Био је рад да служи свима. Доносио је воду и дрва старцима. Старац Евдоким га је показивао, говорећи: “Ево доброг монаха”.
Помагао је и болешљивог гостопримца, оца Авксентија. Пошто је старац отишао из Филотеја, гостопримац је говорио: “Изгубили смо благословеног човека Божијег”.
Виђали смо га само на послушању и у цркви, где је читао девети час и полуноћницу. Није се дружио са многима. Седео је у својој келији и молио се. Чули смо да много пости и бди. Био је веома пажљив у говору. Није причао, већ је само говорио: “Благословите”.
Отац Аверкије је неизоставно учествовао у богослужбеном животу манастира. Штавише, у својој келији се кришом много подвизавао и много молио. Поставио је себи духовни циљ да се што боље спреми за пустињу. Имао је могућности да се нечујно подвизава, с обзиром да су му услови особеножића [идиоритмије] ишли на руку.Старац је причао: “У својој келији сам под главом имао кестенов пањ. За кревет сам имао две даске са празнином између како се кичмени стуб не би ослањао и грејао. Свакодневно сам јео после деветог часа [тј. после три по подне]. Од поврћа које долази у своје време, тј. парадајза, зелене салате, купуса, јео бих једну врсту дуго времена, све док не досади телесном склопу, услед чега га више нисам окушао са жељом. Сваке ноћи сам вршио бдење. Спавао сам мало. У цркви нисам седео у стасидији да ме не би хватао сан”.
Филотеј је на великој надморској висини. Зими пада доста снега и много је хладно. Међутим, подвига ради отац Аверкије није ложио ватру у својој келији. Грејала га је благодат Божија и чувала од великих болести, премда је стално патио од нечега и никада није био сасвим здрав. Жалостио се када би видео неког старца да закључава своја дрва, мислећи да га поткрадају. Сматрао је да подозривост не пристоји монаху. Говорио му је да их не закључава и да ће му их сам доносити, или да ће свима носити да би имали и да нико не би имао потребе да узме од његових.
 
Помисао гордости
 
Старац је говорио: “Од подвига је од мене остала само кост и кожа и бејах као костур. Па ипак, једне вечери сам осетио искушење у виду женског даха близу увета. Одмах сам устао, почео да појем и упалио светло. Када сам се исповедио, духовник ми је рекао: “Свакако постоји нека скривена гордост. Уз велики подвиг слично искушење нема оправдања”. И заиста, пошто сам се испитао уверио сам се да ми је помисао понекад говорила да сам неко и нешто и да, на крају крајева, чиним нешто. Ау… пропала ствар”.
Да би се смирио и очистио од скривене гордости, духовник му је рекао да сваког дана долази да би му давао кувану храну. Он сам није кувао, а отац Симеон је, имајући невоља са сушицом, пазио на своју исхрану. Отац Аверкије му је месец дана давао своју кобању[4], а узимао кувану храну. И искушење је прошло, те су поново почели постови. Међутим, он се већ подвизавао са већим смирењем и самопознањем.
 
“Покварена” искушавања
 
Неко време на почетку ђаво му је убацивао хулне помисли. Оно што је пре много година о светима слушао од војника и на шта није обраћао пажњу, сада му је ђаво убацивао у ум у време молитве, па чак и кад је био у цркви.
Он се исповедао духовнику и одлазио у Црквицу Часног Претече да би се молио. И из иконе би, док би је целивао, излазио миомирис, услед чега је одлазио спокојан. Потом су поново долазиле хулне помисли. И опет би ишао у црквицу да се помоли и наново је икона благоухала.
Наравно, ђаво се није смиривао. Неколико пута је чуо лупање и гласове у сну. Будио се и ништа није видео. “Покварена искушавања”, тумачио је касније старац (наиме, долазила су од “покварењака”[5]).
Једног дана, док је тихо припевао “Свети Боже” на Светој Литургији, видео је како на врата припрате улази страшна звер (тј. ђаво). Глава је личила на псећу и испуштала пламен из очију и уста. Мицала је главу горе доле, говорећи подсмешљиво: “Св… Св… Св”… Окренула се бесна према оцу Аверкију и опсовала га два пута, стога што је појао “Свети Боже”.
 
Измишљање начина помоћи
 
Старац је испричао: “Живео је у Филотеју неки монах, старац Спиридон, који је по свом понашању био бунтовник.
Бог нарочито допушта да ђаво уђе у великосхимника како би се смирио и спасао. Слично се и њему десило. Покушавао је да скочи са балкона и друге лудости, те су га одвели код лекара. Лекари су сазвали веће и казали да само Бог може да га излечи.
Једног дана му рекох: “Не осећам се добро. Хајде да одемо заједно код свештеника да ми прочита неку молитву”. И одвео сам га код свештеника да му прочита истеривачке молитве. Замолио сам га, наравно, да чита тихо, да он не би чуо, будући да би одмах отишао. Чим смо дошли, клекнуо сам и рекао му: “Клекни и ти”. Он остаде усправан гледајући ме, и рече ми: “Шта сам ја крив што се ти не осећаш добро”.
Касније је имао невоље: сломио је ногу, пао у постељу, смирио се и најзад га је Бог узео.
Једног дана, за време болести, позвао ме је да му читам молитву. Окретао сам бројаницу крстећи се и изговарајући молитву: “Господе Исусе Христе, помилуј старца Спиридона”. Међутим, он ми рече: “Пусти старца Спиридона. Говори Спира”. А раније се љутио уколико га неко не би звао “старац Спиридон” (из почасти). Потом се смирио. Нека га Бог збрине”.
 
У Коници због лечења
 
Отац Аверкије је патио од већ познатих здравствених тешкоћа, које су се погоршавале. Манастирски старци су се забринули, те су га послали у Коницу ради лечења, у лето 1956. године. Он, међутим, није желео да буде смештен у болницу како не би био повод за осуђивање монаштва, тј. како не би говорили да монаси завршавају по санаторијумима. Уз велику доследност се држећи странствовања, коме се као калуђер заветовао, он није ишао да борави у својој кући. Боравио је у Црквици свете Варваре, за коју су га везивале подвижничке детиње борбе и натприродна дешавања. У њој је ноћу палио свећу и бдео молећи се и чинећи поклоне на плочама. Једног дана Бог је уредио да Кети Патера, која је дуго времена радила изван Конице, дошла да упали кандила.
Она прича: “Било је лето. Дошла сам до црквице и видела неког монаха, веома мршавог, који је личио на неког преподобног. Имао је изглед Христа. У почетку га нисам препознала. Био је дошао у Коницу ради лечења. Није желео да борави у својој кући, будући да монаси, говораше, треба да буду далеко од родбине. Предложила сам му да борави код нас кући, да би моја мајка, која је била сама и стара, имала друштво.
Савио је главу из захвалности и дошао у кућу. У манастиру су му дали једног “петлића” (новчић чија је вредност четвртина лире). Он га је дао нама.
Остао је око три месеца. Лечење је почео стрептомицином. Долазио је лекар из Конице и пратио га. Његова сестра му је да вала бризгалице.
Боравио је у соби на горњем спрату и читав дан је читао, молио се и хтео да пости. Ја сам му, за мало дана које сам провела кући на свом одмору, спремала јачу храну. Кувала сам месо и узимала сок. Потом сам стављала доста уља како не би приметио да се ради о соку од меса и правила тањир супе. Његов телесни склоп је био јак и убрзо се повратио. Чим је видео да кајш затеже и да мора да га попусти, престао је да једе супе које сам му спремала, те је сам кувао пшеницу у лончету и био задовољан.
Једне ноћи моја мајка устаде и чу из собе у којој је спавао отац Аверкије лупање у такту, дум дум… Она ме пробуди и посла да видим шта калуђер ради. Било је дванаест сати, поноћ. Ја покуцам на врата, говорећи: “Молитвама светих отаца наших”… (као што ми је рекао да говорим). Он отвори и рече: “Шта је било, сестро? Немој се узнемиравати. Схватио сам шта је. Нисам хтео да вам кажем. Обично слично радим ноћу. Јер, пре свега, сада живим живот који није калуђерски. Потом, имам и обавезу да се молим за неке који ми помажу”. Иако беше болестан, он се целу ноћ молио на бројаници и правио поклоне”.
 
Промисао Божији
 
Старац је испричао: “Док сам се враћао на Свету Гору, у Урануполису ми приђе нека девојка и замоли ме да се молим. Одлучила је да буде монахиња, што њени родитељи нису желели. Отишла је кришом не поневши ништа са собом. Била је напаћена душа.
Ја сам задржао нешто новца само за карту до Дафнија. “А даље има Бога”, помислих. Дао сам јој сав новац и будилник, који ће јој бити користан у манастиру у који ће отићи.
Чим сам стигао у Дафни, позвао ме је неки саборни старац из Филотеја: “Овде су манастирске животиње. Стави своје ствари, па се и сам попни. Јеси ли чуо? Има да вршиш послушање”.
У манастир сам стигао одморан. Исте вечери долази неки монах и каже ми: “Неко ми је донео будилник. Ја имам још један. Можда ти немаш? Задржи га”.
Ја сам био разоружан (осетивши скрушеност) промислом Божијим, веома опипљиво видећи како се брине о мени јадном”.
 
Мала схима
 
Отац Аверкије је, сагласно монахологији, дошао у манастир 12. марта 1956. године. После годину дана неприметних подвига, пострижен је у малу схиму. Дато му је име Пајсије, у част вредног кесаријског митрополита Пајсија другог, који родом беше из Фараса. Монашење је било 3. марта 1957. године. Привео га је старац Сава. Старца Саву је ценио и поштовао, будући да је био, по старчевом сведочанству, “врлински, учен и благочастив човек”. Са њим се дописивао и касније из Стомија и молио се да се удостоји да из његових руку прими и велику и анђелску схиму. Он је искрено волео оца Пајсија и саветовао га је као своје чедо.
Отац Пајсије се после монашења сликао и слику послао мајци, а на позадини је написао следећу песму:
Мајчице моја, здраво буди, ја одох да монах постанем.
Из таштог живота одлазим, прелесника да исмејем.
У самоћи и у пустињи младост своју да проведем.
За љубав Христову, ја све ћу да жртвујем.
Сва добра света овога, као трице да оставим.
Прву заповест да извршим, Бога да заволим.
Са крстом на Голготу, за Исусом поћи ћу,
У горњем Јерусалиму, молим се, тебе сусрешћу.
Од љубави твоје, мајчице, одлазим да бих могао
Исуса да умолим да вечно заједно будемо.
Од малена зажелех да обучем црно,
Христу да се посветим, Богу да се допаднем.
Надаље ћу имати за мајку Богородицу,
Да ме од лукавства непријатељевог сачува неповређеног.
Са умилењем, мајко моја, у пустињи и тишини
Увек ћу се за тебе молити, и за народ свеколики.
 
м. П. Филотејски, Света Гора 3. 5. 1957.
посвећујем својој поштованој мајци,
Пајсије
 
Веза са врлинским оцима
 
Уколико би чуо да негде има врлинских отаца, који подвижнички живе и налазе се на духовној висини, отац Пајсије се старао да их сретне ради [духовне] користи. Њихове савете је сматрао драгоценим и трудио се да их подражава у врлини. Чувао је у себи речи и свети пример њихов као скупоцену ризницу, што је касније објавио у књизи “Оци Светогорци”.
Већ другог дана доласка у манастир он је отишао да посети старца Августина, Руса, у његовој келији. Међутим, он беше одсутан. Оставио му је неке благослове. Старац Августин га је видео у духу из Скита пророка Илије, са раздаљине од око четири сата. Касније су се духовно везали. За њега је старац помињао[6] да се рвао са демонима, да је гледао нетварну светлост, да га је Богородица посећивала у манастирској болници итд.
Са Катунакије је долазио и старац Петар, звани “Петракис”[7], и они су духовно разговарали. Старац му се дивио и поштовао га више од свих подвижника које је упознао. Стога је и желео да буде његов послушник.
Он је задобио поверење двојице Христа ради јуродивих, једног Филотејца, старца Дометија, и једног колибара, старца Е. Други му је поверљиво говорио о јуродивости и подвизима које је чинио.
Наравно, он је одржавао везе са оцем Кирилом, као и са једним значајним Румуном подвижником, оцем Атанасијем из Лако скита. Касније је упознао и друге врлинске оце.
 
Благослови Богородице
 
Старац је испричао: “Био је петнаести август (тј. Успење Пресвете Богородице). После Свете Литургије старац ме је послао да нешто обавим. Био сам исцрпљен од поста и претходног бдења. После Свете Литургије нисам ни ручао, будући да ми старац ништа није рекао.
Стигао сам у Ивирон и чекао “мотор” (бродић). Иако је требало да дође у подне, пало је вече а он се још није појавио. Био сам сасвим исцрпљен. Рекох да се помолим Богородици на бројаници да нешто уреди. Но, после рекох себи: “Бре, кукавче, за такве ситнице ћеш да узнемираваш Богородицу”. Нисам ни стигао да завршим мисао, кад дође један брат из манастира. Он ми даде неки пакет и рече: “Ево, брате, Владичице Богородице ради”.
И ја сам га отворио. У њему је било пола хлеба, смокава и грожђа. Једва сам се уздржао од плача док брат није отишао”.
Речено се догодило код Ивиронског киоска. И другом приликом он је примио непосредно искуство богоматеринског промишљања на пристаништу истог манастира. Оба догађаја имају сличности, али и доста разлике. И у другој прилици је био неиспаван и гладан, чекајући “мотор”.
Старац је испричао: “Од исцрпљености се нисам осећао добро. Уплашио сам се да се не онесвестим и да ме радници не виде. Стога сам се охрабрио и отишао иза гомиле наслаганих дрва.
У тренутку помислих да се помолим Пресветој Богородици и одмах рекох себи: “Јадниче, зар нам Богородица служи за хлеб”.
И чим се изрекох, гле Богородица ми даде врућ хлеб и грожђе! Е, од тада, па надаље”…
Чувши причу, човек кога је старац излечио од неизлечиве болести изненађено упита:
“Добро, старче, пошто си појео зрна грожђа, је ли ти петељка остала у руци”.
“И петељка и мрвице”, он наглашено одговори.
 
Примање откривења
 
За кратко време боравка у Филотеју, он није престајао да мисли на пустињу. Осећао је још снажнију жељу за безметежјем. Обузимале су га безметежне муке као породиљу (Пс.47,7). На разне начине је покушавао да оде у пустињу, али ниједан није успео. Пут ка безметежју је остајао затворен и пун препрека. План Божији беше другачији.
Једном се био договорио са власником барке да га одвезе на пусто острво и остави да се сам подвизава, премда коначно није отишао.
Хтео је да иде и на Катунакију, да буде послушник старцу Петру. Међутим, старци му нису дали благослов. У међувремену се старац Петар преподобно упокојио. Старац је касније говорио: “Шта би ми се десило! Остао бих сам и навалио бих на подвиг без кочнице. Шта би ми ђаво урадио”.
Једном се био договорио и са оцем Ф. Филотејским да оду на Катунакију да се подвизавају. Отац Пајсије би радио рукодеље, а отац Ф. би га давао у манастире и узимао суварке, те би имали за живот. Међутим, једне ноћи, пре клепала за цркву, старац је за куцао на врата келије оца Ф. и рекао му да није воља Божија да оду. И отац Ф. му је испричао сан који је уснио: “Трчали смо по крову од манастира. И када смо већ били спремни да скочимо, нека жена у црном нас је задржала за леђа и казала да је доле провалија и да ћемо погинути. Стога сам и ја схватио да Бог не жели да идемо”.
Отац Пајсије је касније причао шта му се догодило и шта је учинило да, уместо у Катунакију, оде у Манастир Стомио: “Молио сам се у својој келији. Наједном сам се потпуно укочио. Нисам никако могао да устанем. Нека невидљива сила ме је држала непокретним. Схватио сам да се нешто дешава. Остао сам као заврнут два до два и по сата. Могао сам да се молим, да размишљам, али уопште нисам могао да се покренем. Док сам се налазио у реченом стању, видео сам, као на далекозору [телевизору], са једне стране Катунакију, а са друге Манастир Стомио у Коници. Ја сам са чежњом окренуо очи ка Катунакији. Међутим, неки глас (Богородичин глас) ми јасно рече: “Нећеш ићи у Катунакију. Ићи ћеш у Манастир Стомио”. Ја рекох: “Пресвета Богородице, ја сам ти тражио пустињу, а ти ме шаљеш у свет”. Међутим, чуо сам поново исти глас како ми строго говори: “Отићи ћеш да се сретнеш са једном особом[8] , која ће ти много помоћи”. Истовремено, у току тог божанственог догађаја дошли су ми, као на далекозору, одговори на многе недоумице које сам имао. И одмах бејах разрешен од невидљивих веза, а срце ми се преплави Божанском благодаћу. После сам отишао и све испричао духовнику. “Ето воље Божије”, рекао ми је. “Ипак, немој говорити о догађају. Реци да ће из здравствених разлога бити неопходно да изађеш са Свете Горе, и иди”. И заиста, у речено време је требало да вадим крв. Ја сам желео једно, а Бог је имао свој план. Као што се показало из онога што је следило, главни разлог је био да осамдесет породица, које су постале протестантске, буду помогнуте да се врате у Православље”.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. По старчевом казивању, његов млађи брат Лука, “беше побожан и чист” и имађаше жељу да се замонаши. Он, међутим, мишљаше да, уколико се замонаши, и сам мора да се натчовечански подвизава и да живи веома строг и подвижнички живот, као што је видео код свог брата (о. Аверкија) још као световљака. Слично самоодрицање за њега није било могуће, с обзиром да је био болешљив, што га је и одвратило од монаштва.
  2. У светогорским особеножитељним (идиоритамским) манстирима заједнички је био само богослужбени дух. Игуман није постојао, као ни заједничка трпеза, па чак ни обавезно оскудољубље. Особеножитељници су за своје послушање примали благослов(обично у новцу и храни) и снабдевали се
  3. Оци Светогорци, стр. 118-121.
  4. Тј. следовање у особеножићу, које се односило на различиту храну.
  5. Назив “покварењак” за ђавола први пут је чуо од неког старца Понтијца и допао му се. Покварењак је онај који је покварио свој ум и чини луде ствари. И старац је уобичајио да реченим називом именује лукавог.
  6. Оци Светогорци, стр. 74-81.
  7. Исто, стр.64-73.
  8. Тј. са Екатерином Руси, градоначелниковом мајком. По старцу, она беше “света душа”.

Comments are closed.