NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
V OPŠTEŽITELJNIK U MANASTIRU ESFIGMENU
 
Prepreke pre odlaska
 
Dok se spremao da krene na Svešteni Aton, dogodilo se sledeće: sav novac je razdelio siromašnima, a zadržao je samo za kartu do Svete Gore. I neki siromašni zemljoradnik ga zamoli da ga pomogne da kupi tele, s obzirom da mu je njegovo uginulo. Arsenije se sa događajem suočio sa rasuđivanjem, rekavši zemljo radniku: „Oprosti mi, ali sada ne mogu da ti pomognem“.
Da mu je dao novac, on bi ponovo odložio svoje odricanje kako bi ponovo sakupio novac za karte, što je đavo i želeo. I premda se njegovo osetljivo srce sažalilo na zemljoradnika, rasuđivanje mu je nalagalo drugačije rešenje. „Lišavajte se dobra, radi najvećeg dobra“[1].
 
Esfigmenski opštežiteljnik
 
Od prve posete Svetoj Gori ostalo mu je iskustvo i znanje. Pomislio je, dakle, sa rasuđivanjem, da ode na neko vreme u opštežiće, kako bi mu nikla duhovna krila. Mislio je da ide u Konstamonit da bude iskušenik, s obzirom da je čuo da se radi o
bezmetežnom i podvižničkom manastiru. Međutim, pošto je bila bura sa južne strane, ušao je sa severne (što je smatrao Božanskim promislom) i došao u Manastir Esfigmen (koji još nije postao zilotski). Primio ga je iguman Kalinik. On je načinio poklon i otpočeo iskušeništvo.
Manastir je imao dobar poredak i oce podvižnike. Osim mnogočasovnih bogosluženja, i poslušanja su bila naporna, kao i pravilo u keliji. Starac je pričao: „Otpostiti četrdesetnicu u Esfigmenu beše prava Golgota. Imao si samo jedan tanjir kuvane hrane na vodi za dvadeset četiri časa. Radilo se o najstrožijem opštežiću. Prve nedelje posta svi oci su gotovo čitav dan provodili u crkvi“.
Kasnije je on pričao: „Dok sam bio u opštežiću, stekao sam veliku pomoć od jednog oca. On uopšte nije pričao. Osećao je potrebu razgovora sa Hristom. Srce mu nije bilo za razgovor sa ljudima. Bilo je dovoljno da ga samo gledaš. Pomogao mi je više od Žitija svetih. Zbog neke krivice nije se pričešćivao tri godine, premda kazna nije trebalo da bude ni na dvadeset dana. Monasi ne pričaju u sličnom stanju, ali se i svetovnjaci menjaju kada ih vide. Eto propovedi monaha“.
U manastiru je među vrlinskim ocima bio i jedan drugi pobožni podvižnik, kome se starac divio. Bez zavisti i ljubomore molio se on Bogu i iskao da se dobar brat upodobi svetitelju, čije ime je nosio, te da i sam dođe do njegovog duhovnog stanja. Video je sebe nižim od svih.
 
Iskušeništvo i poslušanja
 
Mladi iskušenik je sa radošću napredovao u trudovima opštežiteljnog života. U početku su ga postavili za pomoćnika u trpezariji i pekari. Mešenje je bilo vrlo zamorno. Ručno su mesili u velikoj drvenoj posudi veliku količinu brašna. Trebalo je da se ruka spusti do dna, da bi razbila kvasac.
Kasnije su ga stavili u stolarsku radionicu, budući da je znao stolarski zanat. Po čitav dan je gladan deljao kestenovinu velikim ručnim rendićem. Bio je uspešan, sposoban i brz u svakom poslu. Čak je i samare za manastirsku stoku pravio „kao nameštaj“.
Arsenije je iz časnog nadmetanja zatražio blagoslov da pomaže u gostoprimnici kada imaju dosta gostiju.
Bio je takođe i odgovoran za dve crkvice izvan manastira. Svakog dana ih je sređivao, palio kandila i brinuo se da se, s vremena na vreme, služi Sveta Liturgija.
 
Početnički podvizi
 
On je za uzor imao prepodobne oce i trudio se da ih podražava. Za osnovu monaškog života je postavio smirenoumlje i poslušanje, i predao se podvigu radi sticanja postojanosti.
Danju se telesno zamarao, a noćima je ostajao budan, moleći se i slaveći Boga. Osećao je veliki zamor, ali je bio nepopustljiv u podvigu. Neprestano je dodavao nove podvige, uvek sa blagoslovom i nadzorom igumana. Sve je činio sa radosnim raspoloženjem.
Kasnije je pričao: „Čitav dan smo surovo radili na testeri. Uveče sam odlazio u gostoprimnicu i pomagao do deset, jedanaest sati. Nije mi ostajalo vremena ni za duhovne stvari. Stoga, u nastavku, odlazeći u keliju, nisam spavao, već sam samo četvrt sata podizao noge u vis, da se malo odmore i da siđe krv (koja se skupljala od mnogočasovnog stajanja). Potom sam stojao uspravno u lavoru sa vodom (da me ne bi savladao san) i molio se na brojanici. Spavao sam pola sata – sat, a potom odlazio na bogosluženje da bih pročitao polunoćnicu. Pošto sam imao pomisao da možda kasnije neću uspeti da vršim obaveze velikoshimnika. zatražio sam blagoslov od igumana da još kao iskušenik vršim velikoshimničko pravilo. I on mi je dao. Nisam rečeno tražio iz sebičnosti ili iz gordosti, nego iz bojazni da možda neću moći da odgovorim obavezama shime. „Ukoliko ne mogu, govorio sam, ne treba da izigravam sebe““.
U crkvi uopšte nije sedao. Stojao je uspravno u stasidiji. Dolazio je ponekad san da ga potkrade, ali bi se on odmah trgnuo
Zimi nije ložio vatru. U keliji je bila velika vlaga, usled čega se buđ kao vata raširila po zidovima. Pošto bi zima postala nepodnošljiva, on je jednom životinjskom kožom, od koje je pravio samare, zamotavao noge. Na zimi je napolju radio samo u podrasniku, ispod koga je stavljao neki papir da bi se unekoliko zaštitio.
Pre velike četrdesetnice u manastiru su imali tipik da svim ocima daju po kutiju mleka. Njega Arsenije nije pio, nego ga je davao starcu Nikiti, koji je bio jektičav. U postu pasulj nije dobro žvakao kako bi se sporije vario i kako bi ga duže držao. Podviga radi spavao je dole na pločama, a ponekad na ciglama, što je bilo „ljudskije“.
Ocima je, postepeno, počeo da biva primetan njegov podvig i blagočastivost. Sveštenici su najradije želeli da im on poje u crkvicama.
 
„Pržila me je ljubav mojih srodnika“
 
I kao da nije bio dovoljan podvig i trud poslušanja. Uz njega je bio i đavo, koji ga je sekirao raznim pomislima. On je našao osetljivo mesto, tj. njegovu ljubav prema srodnicima. Starac je kasnije pričao: „U početku me je đavo pržio sećanjem na srodnike. Ponekad mi je budio sećanje na majku, a ponekad na druge srodnike. Pokazivao mi ih je u snu ponekad bolesne, ponekad umrle. Monah (glavni nosilac poslušanja)[2] me vide zabrinutog i upita me šta mi je. Odlazio sam i ispovedao se kod igumana i umirivao se. U početku postoji velika patnja pri izlasku monaha iz njegove male porodice i ulaska u veliku Adamovu, Božiju porodicu“.
 
Javljanja demona
 
Đavolu nije bio dovoljna samo borba pomislima. Naime, samo njima on nije mogao da prekine borbenost iskušenika Arsenija. Stoga se pojavljivao i čulno. Starac ga je gledao pred svojim očima i razgovarao sa njim. Iskušenje je na svaki način pokušavalo da ga zaplaši i da ga spreči da se podvizava. Čini se da je iz iskustva shvatilo šta bi ovaj početnik mogao da postane.
Iskušenik Arsenije se nije ni uznemiravao, ni plašio od prisustva đavola. Govorio je: „Da, samo dolazi. Ti mi činiš dobro. Pomažeš mi da se setim Boga, kada ga zaboravim, i da se molim“.
Kasnije je starac tumačio: „Gde da ostane iskušenje! Odmah je nestajao. Nije lud da bude uzrok venaca za monaha“.
Neki monah ga je naivno upitao: „Starče, vi pod iskušenjem mislite na pomisli“.
„Bre, iskušenje (đavo), shvataš? Kakve pomisli“.
I iskušenik Arsenije je oštroumno „lukavstvo demona pobeđivao ljudskom domišljatošću“[3].
 
Postrig u rasu
 
Posle utvrđene provere, on je 27. marta 1954. godine postrižen u monaha. Dobio je rasu i ime Averkije. Iguman mu je predlagao da primi veliku shimu. Međutim, on je odbio. On je naveo: „Ja sam mogao odmah da postanem velikoshimnik. Rekli su mi: „Ti si završio vojsku i ništa te ne sprečava“. Ja sam, pak, rekao: „Dovoljno je da budem rasofor““. On je sebe smatrao nedostojnim, ali ujedno nije hteo ni da se obaveže zavetima velike shime, zbog ljubavi prema bezmetežnom životu, za kojim je žudeo.
 
Viđenje Jagnjeta koje drhti
 
Starac je pričao: „Pomagao sam i u crkvi kao crkvenjak na bdenjima. Jednom sam bio u oltaru i pratio sveštenika, koji je vršio predloženje [proskomidiju]. I desio mi se jedan slučaj. Pri rečima: „Žrtvuje se Jagnje Božije“, video sam kako na svetom diskosu drhti Agnec, kao jagnje kada ga kolju. I kako da se usudim da ponovo priđem! Stoga, tajna počinje od ranije, makar neki govorili… (da počinje kasnije)“.
 
Trezvoumni delatelj
 
U rečenom periodu on je počeo da vadi beleške iz onoga što je čitao. Ono što mu je pomagalo u podvigu prepisivao je u svesku i trudio se da ga sprovede u delo. Njegova unutrašnja nevidljiva borba beše: umereno delatno izučavanje podvižničkih spisa, mnogo molitve, neprestana molitva i uporni trud na očišćenju od strasti i zadobijanju Božanske blagodati.
Pri radu na svom poslušanju i na mobama pokušavao je da ne prekida molitvu. Radio je hitro i ćutke. Starac Gerasim iz Kutlumuša, njegov stari sabrat iz opštežića, se seća: „Kada smo radili u mobi, mi smo pričali i smejali se, a on ništa. Radio je izdvojeno, izbegavajući pričljivost i osuđivanje. Bio je veoma pažljiv kaluđer“.
Jednom je manastir poslao oce (među njima i oca Averkija) van granica Svete Gore, da posade topole na jednom imanju. Ne daleko je bio put kojim su prolazili razni svetovnjaci. Otac Averkije je svojoj pomisli i očima nametnuo zadatak da nikoga ne vidi. I zaista, on je ostvario podvig sličan podvigu ave Isidora[4] iz Skita, koji je išao u Aleksandriju i nije video nikoga, izuzev patrijarha. Njegove oči su bile otvorene da vide samo dobre primere otaca koji su napredovali, kako bi i sam imao koristi.
 
Poslušnost do krvi
 
Starac je ispričao: „U manastiru je bio jedan brat stolar, koga su oci primili iz nužde. U početku je manastir imao sedam stolara, ali na kraju nije imao ni jednog, ni za sitne poslove. Budući da im je bio neophodan, oni su mu prepustili i mnoga preduzetništva. I on se mnogo oslobodio. Postao je glavni u poslu i nikoga nije uračunavao. Onaj ko bi dolazio kod njega da nauči zanat, nije mogao da ostane duže od nedelju dana. Ja sam, blagodaću Božijom, ostao dve i po godine. Ne može se opisati šta sam podneo. Međutim, imao sam i mnogo koristi! On je psovao i neprestano vikao. On nije dobro video. Ponekad mi je govorio da uradim nešto što bi bilo očigledno pogrešno i što će se svakako potom ispravljati i krpiti. I ukoliko bih se usudio da mu nešto kažem, on je vikao: „Još ništa nisi naučio. Tvoje je da govoriš samo dve reči ,blagoslovi’ i ,neka je blagosloveno'“. I ja sam ćutao. Ispadalo je krivo. Za crkvu smo napravili prozore sa zakrpama. I ukoliko bi oci pitali za razlog, ja sam ćutao. On je bio i u saboru. Da je hteo, mogao je da ispovedi istinu. A ja sam na drugačiji način stavljao po neku drahmu na stranu (tj. sabirao duhovnu platu). Ja sam iskašljavao krv, a on je vikao: „Šta radiš tamo? Radi! Ti ćeš tako da umreš“. Kada mi se stanje pogoršalo, lekar je rekao da obavezno ostanem dva meseca u manastirskoj bolnici. On je došao u bolnicu vičući: „Brzo da dođeš dole. Nije tebi ništa“. Poslušao sam i pošao u planinu da posečemo kesten, da bismo ga učetvrtili. Pošao sam sporednim puteljkom. Nisam išao putem da me ne bi videli oci i da se otac I. ne bi izložio prekoru. Usput su mi se otvorile arterije i nastupilo je krvoliptanje, usled čega sam bio primoran da se vratim. On je posle došao u bolnicu i strogo me upitao: „Zašto nisi došao“.
Ja nisam imao nikakvu pomisao prema bratu. Pomišljao sam da Bog rečeno dopušta iz ljubavi, tj. da bih iskupio neki greh. Dok sam bio u svetu, Bog mi je dao dar da budem dobar stolar. Ljudi su dolazili meni, te sam, i bez mog nastojanja, postajao uzrok preuzimanja poslova od drugih. Svi su trčali kod mene, a očevi porodica su ostajali bez posla. Da bih ih izbegao, govorio sam: „Odocniću, imam mnogo porudžbina“, i dr. Ali, oni nisu odlazili. „Čekaćemo“, govorili su. I eto, sada ja otplaćujem grehe. Na kraju, pošto sam imao velike koristi od brata, o njemu se pobrinuo dobri Bog. Više nije video, smirio se pred svima i spasao se. Naterao me je da propljujem krv, ali je napravio čoveka od mene“.
Sveti oci su poslušanje uračunavali u ispovedništvo. Ali, za oca Averkija poslušanje beše mučeničko, krvavo. I čak ne prema igumanu, nego prema jednom starijem monahu. On je sve pretrpeo sa radošću i strpljenjem.
Dok su saborni starci gledali prozore sa greškom i prekorevali ga, on se nije pravdao govoreći da je radio po naredbi starca I., nego je ćutao i trpeo nepravedne osude, kao da je bio kriv. Potom je dobri Bog otkrio istinu, te saborni starci shvatiše šta se događalo i divljahu se vrlini početnika.
U bolnici mu je dobar bolničar, da bi ga ukrepio, davao da jede orahe sa medom. Međutim, otac Averkije se žalostio što je u krevetu, te nije mogao da pomogne „oce i braću koji se trude“. Bolničar mu je rekao: „Više vredi što se moliš na brojanici. Bog će dati snage ocima i poslaće blagoslove manastiru“. I on se trudio uz časno nadmetanje, moleći se za svu braću.
Kada se unekoliko oporavio, iguman mu je dao blagoslov da u svojoj keliji ima džezvu kako bi popio poneki vruć napitak i povratio se. Tražeći rešo kod otaca, bio je ganut, s obzirom da ga ni kod koga nije našao. Pošto ga je uz poteškoće obezbedio i jednom dvaput napravio vruć napitak u svojoj keliji, iskušala ga je pomisao. I on baci džezvu (koja u stvari beše neka limenka) sa prozora u more i predade svoje zdravlje i celog sebe Bogu.
 
Poseta Božanske blagodati
 
Grubost podviga jednom prilikom došao je da zasladi za njega neviđeni događaj, tj. poseta Božanske blagodati. On je ispričao: „Pošto se nagomilavač struje potpuno istrošio (tj. pošto su se iscrple snage), doživeo sam jedan događaj: jedne noći, dok sam se stojeći uspravno molio, osetih da nešto silazi odozgo i da me celog preplavljuje. Osetio sam veselost, a oči su postale dve česme iz kojih su neprestano tekle suze. Čulno sam gledao i doživljavao blagodat[5]. Ja sam već mnogo puta osetio ganutost i slična osećanja, ali nešto slično mi se prvi put dogodilo. Događaj beše veoma snažan duhovno. On me je utvrdio i držao oko deset godina, sve dok nisam kasnije na Sinaju doživeo značajnija stanja na drugačiji način“.
 
Odvajanje u bezmetežje
 
Došavši u manastir, otac Averkije je zamolio igumana da kod njih ostane jedan vremenski period, a potom da mu da blagoslov za bezmetežje. Iguman se složio. On je, naravno, imao koristi od svih otaca, postavivši dobar osnov u podvižničkom opštežiću. Međutim, i čežnja za bezmetežnim životom bivala je sve snažnija. U molitvi njegov um se uznosio u umozrenje. Srce mu je bilo užareno kao ugljevlje pustinjsko (Ps.119,4), i on osećaše zov pustinje.
On je dobio blagoslov da se odvoji iz manastira radi bezmetežja. U manastiru je ostavio trudove i služenje, krv i znoj, izašavši sa nadom u Boga i Presvetu Bogorodicu da ga odvedu u „zemlju pustu“.
Najpre je otišao i poklonio se ikoni Portaitisi [Vratarki] u Ivironu. Bogorodičin lik se promenio, postavši veoma mio, što mu beše znak da je njegovo odvajanje saglasno sa voljom Božijom.
 


 
NAPOMENE:

  1. Lestvica, Slovo Pastiru, 84.
  2. Monah koji je odgovoran za neko poslušanje, i koji uz sebe ima još nekoliko pomoćnika, mlađih monaha.
  3. Lestvica 4, 21.
  4. Vidi Staračnik,1970, str.50,8
  5. „Božanstvo, tj. Božanska blagodat se sama po sebi, tj. usamljena ne vidi ukoliko ne dođe u slovesnu dušu. Čulni oganj čulni ne vide ukoliko ne nađe veštastvo, kao što ni umni oganj umni ne vide ukoliko ne nađe veštastvo zapovesti Božijih“, Sveti Simeon Novi Bogoslov, Slovo 3, str. 38.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *